Претражи Живе Речи Утехе

Како се носити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље – индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Кијевских богословских школа. - Оче, данас се егоизам активно гаји. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је тобопасно? – Себичност, егоизам – то су карактерне особине плотске особе. Свети Теофан Затворник каже да је плотски човек, пре свега, себичан. - Шта значи уображен? И како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, да су они центар, а сви остали људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају се манастири, а с друге стране, посматрамо безграничну слободу, лакоћу у добијању сумњивих телесних задовољстава. И ова необична осовина притиска човека и приморава га да живи по законима света, који диктира своје услове. Дакле, себичност, самољубље, егоизам, индивидуализам. – Зар индивидуализам није бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је наметнут на груб, вештачки начин. Сви знају како су 20-их и 30-их година прошлог века људи били разбаштињени, насилно лишени имовине и терани у колективне фарме... Жеља за радом у тиму није долазила од саме особе. И данас, када нико није приморан да иде било где, људи су развили осећај слободе, жељу да самостално уређују свој живот, да побољшају животну средину. Али често, кроз ове племените, на први поглед, жеље, човек упада у другу крајност – постаје претерано индивидуализован, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, штетећи се од других људи својим активностима. – Шта узрокује екстреме? – Чињеница да у животима многих људи нема увек места за Христа. Речима А.И. Солжењицина, ако је у совјетско време Христос био прогоњен, онда је у савременом друштву Његово место и даље негде у ходнику, и Он мора тамо да седи веома тихо, не усуђујући се ни да провири. Када човек постави Христа Спаситеља у центар свог живота, онда проналази могућност и за самоћу и за комуникацију и креативни заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да оствари себе и да се осећа срећно само у комуникацији и сарадњи са другима. То је посебно очигледно, на пример, у породичном животу или у манастиру. Породични живот идеално треба да буде изграђен по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су својеврсне три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док истовремено остају индивидуалци. Када човек тежи Богу, покушава да постане као Он, да испуњава заповести, тада се не јављају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Крајњи степен егоизма настаје када се човек повлачи у себе. Сећам се инцидента који је један познати свештеник изнео у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа преминула, а нико то није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове је издавао станарима који су новац од кирије редовно пребацивали на његов рачун. Занимљиво је да овај човек није ни са ким комуницирао, нико му није био потребан. И нико се није интересовао за њега, нико га није звао, и стога је након смрти његово тело лежало несахрањено две године или више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако је тако, шта би то требало да буде? - Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборављајте… заједништво“ (Јевр. 13:16). Особа може бити сама. Али са којом сврхом? Пре свега, за молитву, да се нико не меша. У блиским и даљим пећинама Кијево-печерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су подвиг молитве обављали у потпуној самоћи - келији. Сам Господ нам даје такав пример. Често је волео да се пење на гору да се моли сам (видети Мт. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, према мисли Светог Јована Лествичника, таква техника није корисна за свакога. За неке је прикладније да комуницирају са другим људима који их могу смирити и дати им добар савет. А ако се човек у стању беса повлачи у себе, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у својој глави, измишљајући ствари које се заправо нису догодиле. – Комуникација је велики благослов за нас? - Несумњиво. Главно је знати када треба престати. Током празне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. Данас се, нажалост, беспослена комуникација претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског дружења? - Љубав. Свака комуникација коју имамо је израз поштовања и страхопоштовања према другој особи. А поштовање и страхопоштовање су први кораци ка љубави. Ако га нема, онда нико неће ни поздравити. - Како можемо да се боримо против укорењеног егоизма? – Пре свега, потребно је да превазиђете свој его, своје „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордости, зависти, прождрљивости, блуда итд.) истовремено сече корен егоизма. Поуздана средства за ову борбу су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Треба чешће да се ставиш у туђу позицију и више да помогнеш. Поред тога, важно је научити да заменимо виртуелну комуникацију која се данас нехотице намеће стварном комуникацијом. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо пронаћи времена за сусрет са пријатељима, чај и ћаскање. „Носите бремена једни других“, како је рекао Спаситељ. А то је могуће само кроз живу комуникацију. Приликом комуникације уживо, душе долазе у контакт. - Како лепо! – Ако током виртуелне комуникације можете мислити једно, а говорити друго, онда је приликом сусрета са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је ту само игра речима, позориште, а где је истина. Комуникација увек треба да буде жеља да се помогне и подржи други. Архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г (Поуке.орг)

Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље - индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа. – Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан? – Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан. -Шта значи себичан? А како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам. – Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле... Жеља за тимским радом није долазила од појединца. И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност - превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима. – Шта узрокује екстреме? – Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч. Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру. Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци. Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе. Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде? – Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите... друштвеност“ (Јевр. 13:16). Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило. – Да ли је комуникација велика корист за нас? - Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског заједништва? - Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити. – Како се носити са окорелим егоизмом? – Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо. – „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији. – Током живе комуникације душе се додирују. - Како лепо! – Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravoslavie.ru/96592.html