Претражи Живе Речи Утехе

Мали и велики знаци пажње пријају сваком човеку. Када нам бака, мама, дечко или жена спреме нешто што волимо да једемо. Када у друштву гледамо филм или пијемо пиво. Шетамо поред реке са вољеном особом, размењујемо нежне погледе или само у тишини седимо у истом простору. Због свега тога можемо осетити радост јер се уз то осећамо важнима, осећамо да некоме припадамо, на известан начин то је јасан доказ да постојимо. Замислите да се догодио бродолом, преживели сте само ви, доспели сте неком срећом на пусто острво на ком хране и воде има у изобиљу, али нема људи и не постоји могућност да ћете икада више видети и једног човека. Заувек ћете остати сами. Колико ћете година тако живети? Не постоји прави одговор, нема погрешних исказа. Која год бројка да вам падне на памет то ће само бити одговор на питање колико вам је близина других људи важна. Када смо јако мали врло нам је важно да од људи од којих зависимо добијемо неки знак препознавања. То може бити загрљај када смо тужни или похвалу за добро обављен задатак. Толико нам је важна било каква реакција одраслих да нам је и казна боља него да реакција изостане. Зато ће деца када су игнорисана учинити све да добију пажњу, ако је неопходно урадиће нешто што ће изазвати грдњу од стране родитеља, јер је и то боље од игнорисања. Детету је свака социјална стимулација неопходна, то је потреба без које се не може. Тако добијају доказ да постоје. Када одрастемо, то престаје бити потреба, јер смо своје ,,емотивне резервоаре“ напунили. Свесни смо себе и свог постојања, умемо сами да организујемо своје време, да се утешимо, нахранимо, наградимо и похвалимо. Зато нам било које социјално препознавање од стране других људи може бити жеља а не потреба. Без тога можемо живети и осећати се добро са тим. Када се осећамо ,,лоше“ јер око нас нема људи, тренутно немамо везу или пријатеље са којима можемо проћаскати, то је знак да је наш ,,емотивни резервоар“ празан. У таквим ситуацијама урадићемо све како би смо потребну пажњу добили. ,,Блејаћемо“ са људима само да не бисмо били сами, иако то време са њима можда и нема квалитет. Наћићемо партнера који нам можда и не прија колико бисмо желели. Ако нас самоћа мучи, осећамо се усамљено и безвољно можда бисмо себи могли поставити питање: Зашто ја не могу сам, шта то други људи имају па ми је њихово присуство потреба, да ли постоји нешто што ја немам па зато без њих не могу? Близина других људи свакако утиче на квалитет живота, тачније требало би да га побољша. Али уколико сав квалитет живота зависи од присуства других онда је то у извесном смислу зависнички однос који је својствен деци, а не одраслим људима. Одрасла се особа тешко може осећати усамљено јер и када других нема увек има себе. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/02/ako-si-usamljen-kada-si-sam-u-losem-si-drustvu/

Онај ко је заиста скроман нема страха. Ко воли Бога и ближње, и када је сам, није сам. Понизан има сигурност, неустрашивост, радост, мир, дуготрпљење, кротост, доброту, самоконтролу, слободу, благодат. Прави хришћанин, који воли, даје, жртвује се, живи за друге, не може а да не буде понизан. Истински понизни се више радују давању него примању. Они немају никаквих захтева према другима. Они их трпе, прихватају, дочекују, моле се за њих. Не нервирају се. Узнемирени смо другима јер им постављамо превише захтева. Према њима смо прилично строги, док смо према себи прилично попустљиви. Желимо само да будемо примећени, саслушани, вољени. Штедљиви смо у пажњи, у слуху, у љубави према другима. Тражимо признање, похвалу, пуно интересовање других. Али шкрти смо са давањем. Људи се лако растужују, обесхрабрују, разочаравају, бивају тужни и меланхолични, јер њихова вера није срдачна, њихово поверење у Бога је лабаво и њихова нада далека. Верник има информације сигурности, поткрепљења, поверења и наде. То не значи да нема проблема, али се суочава са проблемима са надом. Нада у Свемогућег и свеприсутног Бога даје вернику мир, спокој, спокој, утеху, милост. Старци и старице из ранијих времена су са већим проблемима смислено правили свој крст, часно их подносили, истрајавали ... Данашњи арогантни људи сматрају да је велика срамота да се “разапне” или да се позивају на Бога и верују да ће њихова интелигенција, њихово знање, њихова свестраност решити све њихове проблеме... Али то се не дешава и џепови су им пуни анксиолитика, аналгетика, седатива, антидепресива и хипнотика. Они који су веровали у своју обожену логику и свој арогантни его, заведени су опасном самодовољношћу, модерним хришћанством фарисејске светиње и постали игре демона. Светост никада није снисходљива, лицемерна, егоцентрична, непријатељска и изолована. Светитељи не верују у себе и своја дела, већ се надају и непрестано призивају бескрајну милост Свеблагога Бога. Светитељи нас грешне подстичу да будемо дирнути и умудрени примерима великих грешника који су се покајали и постали свети... Монах Мојсије Агиореитис https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/an-agapas-pote-den-echeis-monaxia/#

Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера. Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности. За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве. Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања. Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву. Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена. Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске. А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље. Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи. Извор: Православие.ру