Претражи Живе Речи Утехе

Данас, на Лазареву суботу, Христос оживљава мртве. Не само мртве, већ и неспособне за медицинску реанимацију. Лазар је био мртав четири дана, што значи да је био трули комад органске материје. И тако Створитељ враћа живот, као што га је једном дао Адаму у шести дан стварања. Лазарево васкрсење је у директној вези са сутрашњом прославом Уласка Господњег у Јерусалим. Народ ће сутра тако свечано поздравити Христа јер ће знати да Он враћа мртве и даје живот тамо где је смрт владала. Да није било чуда над Лазаром, не би било тако незамисливе прославе сусрета Месије у Јерусалиму. О томе говори свети исповедник Лука Кримски: „Јерусалим је био препун људи који су долазили одасвуд за велики празник Васкрса. Вест о задивљујућем, никада виђеном чуду које је Господ Исус Христос учинио у оближњој Витанији, преносила се из хиљада уста. На једну његову реч, Лазар, који је умро пре четири дана и, наравно, већ почео да се распада, васкрсао је и изашао из гробне пећине, умотан у погребне плаштанице. Цео Јерусалим је био у радосном покрету. Групе људи су се окупљале свуда и расправљале о томе како треба да се сретну са Господом Исусом Христом. Смислили су једноставан сусрет, али пун љубави и најдубљег поштовања према Чудотворцу, невиђен у свету, и много бољи од чувеног римског тријумфа којим су дочекивани вође и освајачи народа, тријумф пун громогласне славе. ” Они су положили своје хаљине под Христове ноге у знак потчињавања Његовој сили и секли живе гране палми у знак дивљења Њему у име свих људи и свих створења. У нашим географским ширинама на овај празник користимо лишће и врбе. Ово има дубоко значење. О. Григорије (Лебедев) каже да је значење врбе двоструко и открива се и на Лазареву суботу и на дан Уласка Господњег у Јерусалим: „Ово значење је потпуно пренето у тропару празника: Христе Боже! Пре страдања свога, Ти си, желећи да увериш људе да ће и они сви васкрснути, подигао Лазара из гроба. И зато, ми, као јеврејска омладина, сусрећући Те као победника, као цара, сусрећемо Те и као победника смрти, имајући у рукама ове гране као знаке победе, као трофеје, и кличемо Ти: „Осана ! Благословен који долази у име Господње." Тако врба подсећа на оне палмине гранчице којима је јеврејска омладина поздрављала Христа као цара који улази у Јерусалим. И ми, држећи врбове гранчице у рукама, такође у радости поздрављамо Христа. Да, Господ иде у вољно смрт, у пропаст, на болну Голготу. Али знамо да је Он Цар света, да ће иза Голготе бити чудесно Васкрсење, победа над смрћу, тријумф вечности. И кличемо Христу у радости: „Осана си победник, дођи, Ти си Цар вечности, смрти нема! Живот је вечан. Знамо да већ постоје докази о тријумфу живота – то је Лазарево васкрсење. И сви ћемо, Господе, бити са Тобом и Лазаром у вечности. Верујемо да, као што си Ти обновио Лазарево тело, тако ћеш у последњи дан света обновити и нову шкољку за нашу душу – наше тело. Дођи, Господе, дођи! „Осана“ – и вапијемо Теби. У знак победе над смрћу, држаћемо у својим рукама ове гране, у којима се после зиме пробио живот, пробио пупољак. Да, невероватно је како се у грани живот пробио кроз пупољак, па се у Лазару и у свима нама појавио праг будућег живота. „Ове оживеле гране су симболи бесконачне вечности; симбол чињенице да ће се у нама, окованим грехом, живот испунити и сјединити нас са Христом и вечношћу.” Лазарево васкрсење постало је повод за свечани сусрет Господа са народом на дан Његовог уласка у Јерусалим. Лазарева субота је праг општег Васкрсења, ово је пројава силе коју ћемо сви сами доживети. Свемогући глас Господњи, који је рекао „Лазаре изађи“ и тиме отео његову душу из власти смрти, једног дана ће нам рећи: „Иване, Марија, Дмитрије, Светлана... устаните из гробова својих. Сам Христос говори: „Заиста, заиста вам кажем, долази време, и већ је дошло, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га, оживеће “ (Јован 5:25). После овога, смрт ће бити потпуно уништена, као „последњи непријатељ“. Христос се показао као Господар живота. Управо тако Га је народ доживљавао у тренутку Његовог уласка у Јерусалим. Свети Лука Кримски каже: „Господ наш Исус Христос, васкрснувши четвородневног Лазара, победио је саму смрт, а за ову победу је била потребна не људска, већ божанска сила и безбројне анђелске силе, сачињавајући један громогласни хор , могле су да певају похвалу. А на земљи, својим слабим и грешним гласовима, народ сабран у Јерусалиму могао је принети Господу Исусу само мали дар љубави и дивљења, искатујући га тако што су своје хаљине положили под ноге магарета на коме је јахао велики Чудотворац; машући палминим гранама и гласно вичући: „Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!ˮ (Јован 12:13).“ Сада смо у храму са гранчицама које певају Господу „Осана“ говорећи Му: „Од Тебе је, Боже, наше спасење“. Али ми ћемо напустити храм – и хук сујете ће заглушити ове звуке песме хвале. Црква нас, знајући то, данас неће пустити кући празних руку. Однећемо гране врбе. И ми ћемо следити савет о. Григорија (Лебедева): „Однесите ове гране победе својим кућама и поставите их на најчасније место. Нека вам читаву годину говоре да су то хришћански трофеји, да у својој борби са грехом и смрћу већ имате кључ успеха: Лазар васкрсе, смрт је укинута Христом и вечност тријумфује. Зато се немојте обесхрабрити! За оне који су малодушни, који су одустали од борбе против греха, нека ове гране буду непрестана опомена да крену напред, да после живота долази вечности, да победа Христа није празан звук, да су ту трофеји победе над њиховим грехом. Нека се у вама, при погледу на врбу и свећу, читаву годину буди сећање на огањ који палите крај врба, на радост и топлину на путу ка вашем духовном васкрсењу, ка вашој вечности. Дођи, Господе, дођи! Благословен си Ти који долазиш да нас спасеш и даш нам вечност. Осана! Осана!". јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/ru

Судбина се најчешће описује као неминовност независно од људских планова и као закон који управња збивањима и одређује им ток. Фанатизам, као најснажнији вид испољавања судбине, верује да је људска воља немоћна пред силама које су изнад човека. Кроз људску историју скоро да није било народа који није веровао у судбину као божанство. Тако код Хомера налазимо да су богиње судбине јаче и од врховног бога Зевса. У хиндуизму срећемо појам карме који објашњава догађаје у животу као последица моралног понашања у претходном животу. Астрологија и гатање на истом су трагу, у покушају да открију судбину унапред, како би се њом лакше управљали. Код старозаветних Јевреја видимо један историјски искорак, који Бога види као Творца и Сведржитеља, онога који управља силама природе јер их је Он створио. Овим путем наставља и хришћанство са вером да у крштењу умиремо са старим Адамом и васкрсавамо са Христом који нам враћа грехом изгубљену слободу, којом сада свесно бирамо, одређујемо и управљамо нашом „судбином“. У Курану се судбина приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду, и за већину муслимана људски живот је одређен од Бога тако да ту нема много простора за слободу. Бојим се да и велики број Срба верује како је сваком човеку суђено шта ће му се догодити и да човек не може да побегне од судбине. Разлог томе лежи како у талогу паганског у нама, тако и у вишевековном утицају, а није занемарљива ни атеизација након Другог светског рата. Верујем да у сваком од нас тајно или јавно живе, опште и боре се, паганин и хришћанин. У зависности од тога ко надјача зависи и наш пут од судбине до слободе. Ако уђемо у простор савремене науке, ући ћемо у простор филозофије која такође није побегла од судбине, јер нам нуди свој детерминизам. Разлика је у томе што материјалистички детерминизам искључује било какав натприродни утицај, ослањајући се на генетику, васпитање и печат средине у којој живимо, док је идеалистички детерминизам ближи паганском и религиозом погледу и прихвата одлућујући утицај натприродних сила. Претпоствка психологије да се човеков карактер образује у раном детињству и да су касније промене ретке или чак немогуће личи мало на Хераклитово учење које каже да је карактер судбина човека, а песимизам једина стварност. Слобода као појам би се могла описати као могућност човека да говори и ради по својој вољи, као отвореност да храбро изнесе свој став који сматра истинитим. Са друге стране, слобода може бити и необузданост, својеглавост и дрскост човека да говори и ради преко општих граница дозвољеног. Слобода воље је могућност и способност избора, као и стање у коме су процеси и понашање одређени вољом субјекта, без обзира на чињенице и стварност изван њега. Овде се поставља оправдано питање колико је та наша воља стварно слободна када је евидентно условљена спољашњим, наследним и стеченим васпитањем. Људско искуство нам сведочи да је човек распето биће не само између Добра и Зла, свесног и несвесног, осећења и разума, већ је свакодневно и често у драматичном расцепу у тренутку доношења одлуке. Овде, пре свега, мислим на моралне одлуке, које, нажалост и не примећујемо да су такве природе, већ их сматрамо да су део физичких и друштвених слобода кретања. Док се налазимо на нижем степену личног развоја, најпреча нам је физичка слобода кретања. На вишем степену развоја свести и подлажемо вољно или невољно законима које нам приписује околина и друштво. Подчињавање сили друштвеног закона даје нам наду да не уђемо у свеопшти друштвени хаос, док са друге стране отвара мноштво проблема да уз помоћ закона, силе и моћи, јачи тлачи слабијег, већи мањег, бели црног, богати сиромашног… Тек на трећем степену личне слободе, наше одлуке постају слободније, не подвргавајући се принуди физичких и друштвених норми, које се и без страдања могу уважавати. Психологија ове прве назива природним људима, а свеопшта слика о њима нам казује да се њихов смисао живота испуњава у задовољењу потребе за храном, пребивалиштем и размножевањем. Када говоримо о таквима, ретко ћемо себе видети међу њима! Оне друге – психологија назива културним симулантима, а народна слика их види као непоуздане људе, лажне трговце, лопове, лицимере, полтроне, док би они који себе сматрају „побожним“, за њих рекли да такви продају веру за вечеру и да се повијају како ветар дува. Наравно, и ови, назови „побожни“ тешко ће себе видети у мноштву таквих о којима људи суде и дају оцену. Трећу и малобројну скупину људи, и психологија и теологија види као стварно културне и духовно зреле људе. Потенцијал за развој личности, као и лични избор где ћемо се сврстати током живота, присутан је у заметку код сваког човека и теологија исправно каже да је сваки човек икона Божија. Процес и пут индивидуација, како каже психологија, или одрастање – како каже наш народ, или обожење – како каже наша Црква, код сваког човека је различит, али је најважније да је могућ. Чињеница да је човек створено биће и да није бирао дан рођења, родитеље, државу и место, средину у којој ће одрасти и уобличити се, говори више у прилог судбине и неслободе, него у прилог слободе. На први поглед нам се чини да смо оковани судбином и случајем у свету који заборавља Бога, и који Бог напушта јер га свет не жели… Ако погледамо мало и то духовним очима, видећемо да је судбина суштина боостављености, а то суштински значи да Бог нема моћ или боље речено, не може или неће да нас на силу уведе у заједницу Љубави Оца, Сина и Духа Светога, и у вечни живот где нема туге, болести и жалости, ако то није израз наше слободе. То значи да је Рај, без обзира како то описивали или доживљавали, стварност у којој је могуће обитавати искључиво својевољно. Без „да“ Богу остаћемо у простору богоостављености својом вољом, макар то означавали као судбину или наводили мноштво разлога за такав избор. Уверен сам да се наш живот јавља на позорници света као шанса за сусрет са Богом и људима у љубави, или као могућност пролазног живота у самоизлацији и самодовољности чији ће нас крај суочити са искуством промашаја. Потребно нам је много трезвености и стваралачког искуства којим се морамо у животу подизати изнад свих безизлаза и несигурности, да све препреке подвижничко отклањамо не бивајући никоме препрека ни суд,него примајући славу Божију, обрадовани богоданом слободом и чашћу. Тек тада, будужи свесни велике части, постајемо и достојни учесници живота у слави. Нема тада невоље и недаћа које не могу бити побеђени и отклоњени. Тада их не избегавамо него их силом доброте преображавамо, узрастајући непрестано из свих немоћи у свемоћ вере. Тада ћемо разумети шта то значи „да се покаже слава Божија“, јер ћемо видети да се том славом Божијом човек прославља. Управо због тога смо ми „светлост свету“, будући увек одговорни за спасењеи просвећење којим са стално подижемо, увек будући отворени за добро виђење свега. Христос нас непрестано исцељује од слепила фанатизма, судбине и равнодушности, дарујући нам трезвену ревност доброг виђења којим се стално богатимо чувајући благо вере која све види добрим очима. Тако постижемо пуноћу слободе којом, будући испуњени, свима је са љубављу саопштавамо, никога не оптерећујући и никога не узнемиравајући. Слобода постаје љубав и стрпљење, чак и према нашим непријатељима. Не пристајући да будемо друга страна у сукобу, не да се не супротстављамо злу, него да не омрзнемо ослепљене мржњом, увек смо добри сведоци, који виде и позивају свакога речима: Дођи и види без патње и олаких обећања. Протојереј-ставрофор Милић Драговић http://otacmilic.com/od-sudbine-do-slobode/

Многи људи су уверени у сопствену исправност и склони су скоро да проклињу оне који се не слажу са њима. Све више и више иритације и беса постаје около. Али сетимо се наших првоврховних апостола – Петра и Павла. Петар је први звани апостол. Најоданији, најватренији Христов ученик. Онај чију бескомпромисну веру показује Сам Господ: «А и ја теби кажем да си ти Петар (камен), и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мт 16,18–19). И овај ученик се три пута одриче свог Господа и Учитеља. Али он такође налази снагу да се покаје, устане и настави своју службу до мученичке смрт неколико деценија касније. Павле, рођен са именом Савле, првобитно уопште није био Христов ученик, штавише, био је један од најжешћих прогонитеља првих хришћана. И он је умео да се одрекне својих заблуда и уђе у сабор апостола, а Црква га заједно са Петром назива првоврховним. Он, као и Павле, свој земаљски пут завршава мученичком смрћу. Шта нам ово говори? Када у жару осећања сопствене „праведности” пожуримо да осудимо ближњега, ваљало би се сетити судбине првоврховних апостола. Можда би неко могао да осуди Петра за његово одрицање, а Павла за она дела када је био прогонитељ Цркве Христове, не знајући њихов даљи животни пут. Али уосталом, и ми не знамо путеве оних које намеравамо да осудимо. А колико је још остало скривено од нас. Али такође је важно да спознате свој пут и упоредите се са апостолима: у којој смо фази ми сами? Није ли то у фази прогона праведника, или, можда, у фази одрицања? Тако се често варамо, мислећи о својим ближњима и о себи! Али само срце очишћено искреним покајањем може нас избавити од заблуда. И само ће Господ на крају све ставити на своје место. И нека нам помогне да се нађемо с Његове десне стране на Последњем суду. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kada-zhurimo-da-osudimo-blizhnjega-valjalo-bi-da-se-setimo