Од судбине до слободе

Судбина се најчешће описује као неминовност независно од људских планова и као закон који управња збивањима и одређује им ток. Фанатизам, као најснажнији вид испољавања судбине, верује да је људска воља немоћна пред силама које су изнад човека. Кроз људску историју скоро да није било народа који није веровао у судбину као божанство. Тако код Хомера налазимо да су богиње судбине јаче и од врховног бога Зевса. У хиндуизму срећемо појам карме који објашњава догађаје у животу као последица моралног понашања у претходном животу. Астрологија и гатање на истом су трагу, у покушају да открију судбину унапред, како би се њом лакше управљали. Код старозаветних Јевреја видимо један историјски искорак, који Бога види као Творца и Сведржитеља, онога који управља силама природе јер их је Он створио. Овим путем наставља и хришћанство са вером да у крштењу умиремо са старим Адамом и васкрсавамо са Христом који нам враћа грехом изгубљену слободу, којом сада свесно бирамо, одређујемо и управљамо нашом „судбином“.  У Курану се судбина приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду, и за већину муслимана људски живот је одређен од Бога тако да ту нема много простора за слободу. Бојим се да и велики број Срба верује како је сваком човеку суђено шта ће му се догодити и да човек не може да побегне од судбине. Разлог томе лежи како у талогу паганског у нама, тако и у вишевековном утицају, а није занемарљива ни атеизација након Другог светског рата. Верујем да у сваком од нас тајно или јавно живе, опште и боре се, паганин и хришћанин. У зависности од тога ко надјача зависи и наш пут од судбине до слободе. Ако уђемо у простор савремене науке, ући ћемо у простор филозофије која такође није побегла од судбине, јер нам нуди свој детерминизам. Разлика је у томе што материјалистички детерминизам искључује било какав натприродни утицај, ослањајући се на генетику, васпитање и печат средине у којој живимо, док је идеалистички детерминизам ближи паганском и религиозом погледу и прихвата одлућујући утицај натприродних сила. Претпоствка психологије да се човеков карактер образује у раном детињству и да су касније промене ретке или чак немогуће личи мало на Хераклитово учење које каже да је карактер судбина човека, а песимизам једина стварност.

Слобода као појам би се могла описати као могућност човека да говори и ради по својој вољи, као отвореност да храбро изнесе свој став који сматра истинитим. Са друге стране, слобода може бити и необузданост, својеглавост и дрскост човека да говори и ради преко општих граница дозвољеног. Слобода воље је могућност и способност избора, као и стање у коме су процеси  и понашање одређени вољом субјекта, без обзира на чињенице и стварност изван њега. Овде се поставља оправдано питање колико је та наша воља стварно слободна када је евидентно условљена спољашњим, наследним и стеченим васпитањем.

Људско искуство нам сведочи да је човек распето биће не само између Добра и Зла, свесног и несвесног, осећења и разума, већ је свакодневно и често у драматичном расцепу у тренутку доношења одлуке. Овде, пре свега, мислим на моралне одлуке, које, нажалост и не примећујемо да су такве природе, већ их сматрамо да су део физичких и друштвених слобода  кретања. Док се налазимо на нижем степену личног развоја, најпреча нам је  физичка слобода кретања. На вишем степену развоја свести и подлажемо вољно или невољно законима које нам приписује околина и друштво. Подчињавање сили друштвеног закона даје нам наду да не уђемо у свеопшти друштвени хаос, док са друге стране отвара мноштво проблема да уз помоћ закона, силе и моћи, јачи тлачи слабијег, већи мањег, бели црног, богати сиромашног… Тек на трећем степену личне слободе, наше одлуке постају слободније, не подвргавајући се принуди физичких и друштвених норми, које се и без страдања могу уважавати. Психологија ове прве назива природним људима, а свеопшта слика о њима нам казује да се њихов смисао живота испуњава у задовољењу потребе за храном, пребивалиштем и размножевањем. Када говоримо о таквима, ретко ћемо себе видети међу њима! Оне друге  – психологија назива културним симулантима, а народна слика их види као непоуздане људе, лажне трговце, лопове, лицимере, полтроне, док би они који себе сматрају „побожним“, за њих рекли да такви продају веру за вечеру и да се повијају како ветар дува. Наравно, и ови, назови „побожни“ тешко ће себе видети у мноштву таквих о којима људи суде и дају оцену. Трећу и малобројну скупину људи, и психологија и теологија види као стварно културне и духовно зреле људе.  Потенцијал за развој личности, као и лични избор где ћемо се сврстати током живота, присутан је у заметку код сваког човека и теологија исправно каже да је сваки човек икона Божија.  Процес и пут индивидуација, како каже психологија, или одрастање – како каже наш народ, или обожење – како каже наша Црква, код сваког човека је различит, али је најважније да је могућ.

Чињеница да је човек створено биће и да није бирао дан рођења, родитеље, државу и место, средину у којој ће одрасти и уобличити се, говори више у прилог судбине и неслободе, него у прилог слободе. На први поглед нам се чини да смо оковани судбином  и случајем у свету који заборавља Бога, и који Бог напушта јер га свет не жели… Ако погледамо мало и то духовним очима, видећемо да је судбина суштина боостављености, а то суштински значи да Бог нема моћ или боље речено, не може или неће да нас на силу уведе у заједницу Љубави Оца, Сина и Духа Светога, и у вечни живот где нема туге, болести и жалости, ако то није израз наше слободе. То значи да је Рај, без обзира како то описивали или доживљавали, стварност у којој је могуће обитавати искључиво својевољно. Без „да“ Богу остаћемо у простору богоостављености својом вољом, макар то означавали као судбину или наводили мноштво разлога за такав избор. Уверен сам да се наш живот јавља на позорници света као шанса за сусрет са Богом и људима у љубави, или као могућност пролазног живота у самоизлацији и самодовољности чији ће нас крај суочити са искуством промашаја.

Потребно нам је  много трезвености и стваралачког искуства којим се морамо у животу подизати изнад свих безизлаза и несигурности, да све препреке подвижничко отклањамо не бивајући никоме препрека ни суд,него примајући славу Божију, обрадовани богоданом слободом и чашћу. Тек тада, будужи свесни велике части, постајемо и достојни учесници живота у слави. Нема тада невоље и недаћа које не могу бити побеђени и отклоњени. Тада их не избегавамо него их силом доброте преображавамо, узрастајући непрестано из свих немоћи у свемоћ вере. Тада ћемо разумети шта то значи „да се покаже слава Божија“, јер ћемо видети да се том славом Божијом човек прославља.

Управо због тога смо ми „светлост свету“, будући увек одговорни за спасењеи просвећење којим са стално подижемо, увек будући отворени за добро виђење свега. Христос нас непрестано исцељује од слепила фанатизма, судбине и равнодушности, дарујући нам трезвену ревност доброг виђења којим се стално богатимо чувајући благо вере која све види добрим очима. Тако постижемо пуноћу слободе којом, будући испуњени, свима је са љубављу саопштавамо, никога не оптерећујући и никога не узнемиравајући. Слобода постаје љубав и стрпљење, чак и према нашим непријатељима. Не пристајући да будемо друга страна у сукобу, не да се не супротстављамо злу, него да не омрзнемо ослепљене мржњом, увек смо добри сведоци, који виде и позивају свакога речима: Дођи и види без патње и олаких обећања.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић

http://otacmilic.com/od-sudbine-do-slobode/