Претражи Живе Речи Утехе

Јеванђелска поука коју Господ ставља данас пред нас у ово недељно читање, кратка је али изузетно садржајна; једноставно она нам поставља питање и уједно даје одговор на то, која и каква треба да буде тежња свакога човека, свакога од нас који смо земнородни у односу на наше вечно постојање, односно, у односу на наше спасење. Сабирањем блага земних у односу на одсуство на сабирање блага небеских, односно вечних, велики је грех. Пре свега, зато што Господња воља јесте да се сви спасу и дођу у познање истине, што значи да сваки човек треба да позна и препозна и прихватити Сина Божијега, Господа нашега Исуса Христа са Оцем својим и Духом Светим, Бога Троичнога, као спасење своје. Само у Богу, спасење је наше. Бог Тројични по љубави својој, стварајући човека, управо кроз Христа даје и спасење том човеку, заправо сваком од нас. Као и у стварању свакога од нас, пре свега људског рода, учествује и дела заједница Пресвете Тројице – Бог наш Отац, који ствара кроза Сина и силом и диханијем Светога Духа. Опет, кроз Сина, Отац спасава вољом својом, коју Син испуњава силом благодати, дејством Духа Светога. Земаљско благо није грешно само по себи, као што ништа на овоме свету није грешно само по себи. Оно што је грешно у свему и увек јесу наши избори који се супротстављају не само закону Божијем, него се супротстављају смислу нашег постојања и замисли Божијој о нашем спасењу. Ми, управо грешећи се о заповести Божије, грешећи се о Бога живога, идемо странпутицом у односу на, за нас установљен првобитни и истински, прави пут спасења. И нико од људи на земљи не постоји који на овај или онај начин, овде или онде, није направио неку омашку на том путу, али важно је да увек имамо у свести и савести да се враћамо на пут правоживља. Да се враћамо на пут Божанске љубави и милости и великога дара живота, на којем ми треба непрестано да благодаримо, овде и сада и у вечности. Зато ова прича говори о богаташу који је очигледно свој живот потрошио на стицање земаљских добара, сматрајући да ће она сама за себе и по себи бити довољна да могу да му обезбеде егзистенцију до краја. Међутим Бог га упозорава и каже му “шта ће бити са тим земаљским даровима које си брижљиво скупио, када се узме душа твоја од тебе?”. Коме ће, где ће, и чему ће бити смисао овог постојања онда, када та земаљска добра више не буду имали никакав утицај нити значење за тог човека, односно на било кога од нас? Поука о томе јесте у ствари да ми треба да се непрестано и једино окрећемо живом Богу, који је истинско богатство наше. Богатити се Богом, што је у ствари по Господњим речима смисао човековога живота, значи управо наслеђивати Божји благослов, Божије дарове, овде у времену али пре свега ради вечности, ради вечне заједнице са Њим. Богатити се Богом, у ствари значи непрестано грађење и обнављање наше заједнице са Њим. А како ми то остварујемо браћо и сестре, будући да смо мали, грешни, никакви, и да све оно што ми Богу пружимо једноставно није наше него је Његово? Па управо заједницу градимо благодарећи Богу, пре свега на дару живота и на дару спасења. А како му благодаримо? Тиме, што како каже молитвена прозба коју произносимо на сваком богослужењу, ”сами себе и једи друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Предајемо управо овде и сада у овом догађају Свете Литургије. Света Литургија је и на земљи оно благо које је небеско, оно благо које значи богаћење Богом. Света Литургија управо јесте онај дар који свакога човека у Христу, сву творевину, приноси кроз Христа и у Христу Богу Оцу, силом Духа Светога. Зато Литургија има у животу Цркве и у животу Православних хришћана своје централно и најважније место, јер овде и сада, у овом догађају Свете Литургије на којој смо се сви ми сабрали, присутна је Пресвета Тројица – Христос, који сву творевину и нас појединачно али и нас као заједницу, приноси Богу Оцу у Духу Светоме. Шта је у ствари та слика заједнице коју творимо ако не управо причешћивање од Светих тајни Христових? Од Тела и Крви Његове. Зато јесте важно да се изнова и увек на нов начин, али постојано, сједињујемо са Господом. Немојте мислити да моћ овога света, ма чија била и ма колика била, има последњу реч. Управо то и говори данашња јеванђелска мисао Господња где каже – џабе ти благо, џабе ти утицај, џабе ти све кад се узме душа твоја од тебе; једноставно, на земљи од тебе нема ништа! Наравно, кроз историју је било много моћних и немоћних људи, било је много богатих и сиромашних људи али њихови избори јесу оно, што ће Господ да пита и зашто ће да тражи одговор. Као што ће и наш одговор да потражи и да нас пита – јесте ли ви више волели земаљско благо или мене, јесте ли више волели земаљску славу и утицај него мене, јесте ли спремни били у овоме веку да се ради мене одрекнете нечега, да послужите онима који су моји у свету? Једноставно оним малима, ништима и свима онима који су око нас, јер Господ дубоким промислом својим, свакога човека поставља на своје место и свакога од нас просто упућује на другога, имајући ту наду и намеру да нас, као заједницу, приведе ка спасењу. Али заједница се печати, твори и постоји једино у овом сабрању верних, у Светој Литургији; зато немојте нико да вас учи и никада немојте да прихватите ту заблуду да је било шта старије и претежније од Свете Литургије. Од живог учествовања у њој а то је – причешћивање. Када грешимо и падамо – устајмо, исправљајмо се са надом у Бога, али једноставно увек имајмо ту смелост хришћанску и храброст да приступимо Светим тајнама Христовим, Светом причешћу, знајући да нам се даје сам Христос и да је Он једини који може да спере не само све наше грехе, него да нам да бесмртност, да нам да вечни живот и то за трајно, за постојано, када прође овај свет. Многи данас уче нажалост, да Света тајна причешћа и Света Литургија у ствари нису центар хришћанкога, односно православнога живота, говрећи и стављајући много већи акценат на припрему, много већи акценат на све радње које предходе самом Светом причешћу. Никаква припрема не може да буде старија од причешћа, мада је потребна и неопходна да не бисмо изгубили страха Божијег. Али нека живот наш у целини, буде припрема: управо када падамо да устајемо, када мрзимо да се наоружамо љубављу, када нас боли да трпимо, када су околности живота против нас да благодаримо, када нам Господ да радост да се молимо и тако даље и тако даље. Да покажемо да смо ми Христови, пружајући руку једни другима, сијајући љубављу, не гајећи злобу, не гајећи мржњу, не гајећи у срцу своме злопамтљивост према ближњем, па и ономе који нам је даљи, а у ствари нам је кроз Христа, ближи. Сва ова поука нека има за циљ да све нас стави пред један велики знак питања: где је циљ нашега живота, шта је наше благо, шта је смисао нашег постојања, коме ћемо да се окренемо уколико желимо да наш живот има један већи смисао? Наравно, одговор је у Богу и у заједници са Њим. Размишљајте на ту тему, немојте само да проводимо животе као бесловесни, без разума и да нам прођу дани и године само у простој егзистенцији, него градимо однос са Богом, са ближњима, будимо део Цркве и имајмо храбрости да изнесемо печат Христов до краја, који смо примили на Светом крштењу. Ово су важне ствари и о њима не само да треба слушати него треба говорити и треба их применити у свом животу. Нека би васкрсли Господ, Који је нашега ради спасења постао човек и принео кроза своје Васкрсење, све нас Богу Оцу, очистивши нас тиме од греха и смрти, буде Тај, који ће нам силом Светог и Животворног Духа Божанскога, отворити ум и срце да спознамо тајну ових речи. aрхимандрит Димитрије (Плећевић) https://www.cudo.rs/архимандрит-димитрије-плећевић-ника/

До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора. Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела. Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај. Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте. Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро. Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si А сад о лози која је дупло старија од "најстарије", или о стварно најстаријој лози на свету На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи. Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен. Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите. Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство. Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли "не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин". Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково. Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера. Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода. Извор: Светогорске стазе

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служиo je данас Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светога духа на Апостоле на дан када прослављамо празник Сабор Светог Архангела Михаила – Аранђеловдан. У присуству бројног верног народа и уз предивно појање Црквено-певачке дружине Бранко из Ниша, Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић и Владица Савић, јереј Љибиша Костић, протођакон Стеван Кричка, јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Звучни запис беседе У току Свете архијерејске Литургије Епископ нишки рукоположио је г. Далибора Јовановића из Лесковца у чин ђакона. Владика је на крају Свете архијерејске Литургије пресекао славски колач у част храмовне славе Малог Саборног Храма Светих Архистратига, који се налази поред Саборног Храма Силаска Светог Духа на Апостоле. Овај храм ће следеће године прославити 200 година постојања. На крају Свете архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније произнео је беседу поводом празника Сабора Светог Архангела Михаила – Аранђеловдана у којој нас је подсетио на невидљиви свет који се помиње у Символу Вере, на свакој Литургији и да управо тај свет и своју Старију Браћу - Свете Архангеле и Ангеле који у њему обитавају, данас прослављамо. Извор: Епархија нишка