Претражи Живе Речи Утехе

PREDSTAVNICI ABRAHAMSKIH RELIGIJA Katolici, židovi i muslimani objavili zajednički dokument protiv eutanazije i potpomognutog samoubojstva Potpisivanje izjave papi Franji je predložio rabin Avraham Steinberg, a Papa je prijedlog povjerio Papinskoj akademiji za život Foto: Shutterstock Predstavnici monoteističkih abrahamskih religija potpisali su u ponedjeljak 28. listopada u Vatikanu zajedničku izjavu protiv eutanazije i potpomognutoga samoubojstva te za promicanje palijativne skrbi za sve. Kršćani, židovi i muslimani u dokumentu ističu da je skrb za umiruće, kad liječenje više nije moguće, u sklopu bezuvjetne skrbi o božanskom daru života i ujedno znak ljudske i etičke odgovornosti prema onima koji trpe na samrti. Eutanazija i potpomognuto samoubojstvo nedopustivi su i moralno i etički, i trebalo bi ih zabraniti bez iznimke. No, moralna, religijska, socijalna i pravna pitanja liječenja smrtno bolesnih nalaze se među najsloženijim i najčešće raspravljanim temama moderne medicine, ističe se u uvodu dokumenta. Medicinski postupci – liječnički i tehnološki tretmani umirućih – opravdani su samo kad je riječ o ublažavanju boli, ističe se u zajedničkoj izjavi, te se odlučno odbija svaka pomoć pri umiranju kao svjesni i namjerni postupak kojim se prekida život, kao i medicinski potpomognuto samoubojstvo, koje je u potpunoj suprotnosti vrijednosti ljudskoga života, dakle potpuno pogrešno, ističe se u dokumentu. Potpisivanje izjave papi Franji je predložio rabin Avraham Steinberg, a Papa je prijedlog povjerio Papinskoj akademiji za život. Na nacrtu dokumenta radila je međureligijska skupina pod vodstvom Papinske akademije za život, a službeno je usvojen 28. listopada. U dokumentu se ističe da tri abrahamske religije žele surađivati s ostalim religijama i svim ljudima dobre volje u privlačenju pozornosti na pitanje skrbi za umiruće. Zajednička izjava upućuje i posebni apel političarima i djelatnicima u zdravstvu da se upoznaju s nazorima i naukom abrahamskih religija kako bi mogli što bolje pomoći umirućima i njihovim obiteljima koji se drže svojih vjerskih načela. Isto tako upozoravaju da se zdravstvene djelatnike ne bi smjelo prisiljavati da izravno ili neizravno sudjeluju u namjernoj i planiranoj smrti pacijenta kroz potpomognuto samoubojstvo ili bilo koji drugi vid pomoći pri umiranju, osobito kada se to protivi njihovoj vjerskoj savjesti. S katoličke strane dokument su potpisali kurijalni kardinali predsjednik Papinskoga vijeća za promicanje jedinstva kršćana Kurt Koch, predsjednik Papinskog vijeća za međureligijski dijalog Miguel Ayuso, i pročelnik Dikasterija za promicanje cjelovitog ljudskog razvoja Peter Turkson te predsjednik Papinske akademije za život nadbiskup Vincenzo Paglia. Nazočan je bio i predstavnik ruskopravoslavnoga metropolita Hilariona, prenosi Vatican News. IKA | Bitno.net

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да одређене емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Занемарити своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот. Најтужније је то што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре, да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „пријатни“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису препозната. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о својим осећањима (преживаљавањима) осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима. То представља фундаментални проблем насиља – не обраћање пажње на осећања. Када ваша осећања не признају, вас искоришћавају као ствар. А одбацивање својих сопствених осећања јесте насиље горе од свих. Правити се као да се ништа није десило, одрицати свој бол, убијати способност да осећамо значи – не живети свој живот. Када вас васпитавају да не осећате тада вас присиљавају на негирање својих сопствених искустава. То буквално води у лудило – сам факт да осећате је реалан и стваран, а вама говоре да то не постоји. И што је психа осетљивија то снажнија искуства има. Игнорисање ваше реалности руши вашу самоувереност, а она опет руши ваш осећај личне вредности. То може да постане најстрашнији преступ који неки човек можа да учини против другог а да притом није ни прстом мрднуо. То се чак и не сматра за нешто противзаконито или неморално. Физичко насиље – је нешто ужасно, но тело ће се исцелити, а одрицање осећања, „убиство душе“ – то је прекршај против човечности, а да притом и не представља нарушавање закона. Одричући дан за даном своју реалност и своја осећања, живећи као да се ништа није догодило, ви издајете своје биће (суштину). Да, с вама је пријатно, с вама се може радити што угодно, али поставите себи питање – да ли је вама пријатно када дозвољавате неком да вам наређује како треба да се осећате? То није слабост, признати другом своја преживљавања. На самом делу, само снажан човек може да се сретне с интензивним осећањем, да га свесно прихвати, проживи, испита и искористи у виду ресурса, који ће му побољшати квалитет живота. Свесно испратити своја осећања, појаснити узрок њиховог појављивања, и искористити их да би даље дејствовао, захтева истинску храброст. Дозволите себи да проживите то што осећате и не губите сувише времена на оне који се још увек боје суза. Елена Ракитова, психолог извор