Претражи Живе Речи Утехе

Психологија данас нуди разне методе за разумевање и лечење људске душе, ослањајући се углавном на научна истраживања и емпиријске податке. Она настоји да проникне у сложене механизме психе, откривајући узроке психолошких поремећаја, образаца понашања и начина на које несвесни садржаји обликују човекову свест. Савремена терапија тежи равнотежи унутрашњих конфликата, проналажењу аутентичности и самоспознаји, али остаје у границама психолошког, не досежући димензију онтолошког преображаја. Из перспективе православне духовности, човек није само психолошко већ и духовно биће, створено по лику и подобију Божијем, са коначним призвањем ка обожењу. Зато се поставља питање – Може ли се истинско исцељење постићи унутар оквира хуманистичке психологије, ако оно не узима у обзир тајну човекове боголикости? Да ли су психолошки приступи који се ослањају на анализу и интеграцију личности довољни за целосно исцељење душе, или се оно може постићи тек када се човек преобрази кроз однос са Богом? Управо у том контексту, дубинска психологија Карла Густава Јунга представља један значајан покушај разумевања унутрашњег света човека. Јунгова мисао проширује границе психологије јер у психи препознаје дубље садржаје који су митолошки, симболички и, у извесном смислу, духовни. Он открива у човеку архетипске структуре, колективно несвесно и религиозне мотиве који нису само индивидуални већ и уткани у саму природу људске психе. У том смислу, његова психологија излази из уског оквира научне емпирике и отвара простор за разумевање мистичког, али, ипак, остаје у границама симболичког тумачења, не допирући до онтолошке стварности духовног преображаја. Отуда пастирска психологија, као приступ који обухвата и психолошке и духовне аспекте личности, превазилази Јунгов модел. Она не тежи само интеграцији човекових унутрашњих аспеката већ и њиховом очишћењу и преображају кроз искуство живе вере. Док дубинска психологија истражује религијске представе као архетипске манифестације несвесног, пастирска психологија сведочи да је духовна реалност много више од психолошког феномена – она је стварно присуство Божије у животу човека, кроз које се остварује истинска целовитост личности. Јунгова анализа психе довела га је до открића архетипова, колективног несвесног и процеса индивидуације – феномена који указују на то да човек у себи носи древне симболичке структуре које обликују његов живот. Архетипови, како их је он видео, нису пуки производи индивидуалног искуства, већ универзалне, урођене матрице које се манифестују у сновима, митологији, уметности и религији. Оне представљају дубоке обрасце који одређују човекову психолошку реалност и његову потрагу за смислом. Управо ту Јунг препознаје религиозне мотиве као елементе колективног несвесног који се јављају у различитим културама кроз сличне симболе – архетип Великог Мајчинског, Сенке, Божанског Детета, Жртвованог Бога. Његова психологија уводи у простор унутрашњег искуства, пружајући човеку методе за разумевање сопствене душе кроз анализу митолошких и религиозних симбола. Она нуди пут ка целовитости личности, настојећи да интегрише супротстављене аспекте психе и тиме доведе човека до унутрашњег склада. Посебно је значајан процес индивидуације, који Јунг описује као пут ка целокупности бића, кроз прихватање, интеграцију и освешћивање различитих несвесних садржаја личности. Међутим, иако се Јунгова психологија приближава духовној димензији људске природе, она остаје унутар оквира психолошке интеграције, без продора у онтолошку стварност преображаја личности. Његов систем, упркос наглашеној симболичкој повезаности са религијским искуством, религију ипак третира као психолошки феномен – не као онтолошку чињеницу, већ као механизам самоостварења личности. Он не доводи у питање реалност Божанског као постојеће, трансцендентне истине, већ га смешта у домен несвесног. У том смислу, Бог у Јунговој мисли није личносно Биће са којим човек ступа у однос љубави и заједништва, већ архетипска структура која проистиче из дубина психе и симболизује човечију унутрашњу потрагу за пуноћом. Такав приступ остаје заробљен у антропоцентричном оквиру јер се читав духовни живот тумачи као процес који се дешава унутар човекове психе, а не као стварно учешће у божанској стварности. Из перспективе православног богословља, ово представља значајно ограничење. Човек не тежи само интеграцији различитих делова своје психе већ тежи и преображају – не само прихватању сопствене сенке већ њеном очишћењу, не само сагледавању архетипова већ превазилажењу њихове симболике кроз стварни однос са Богом. Док Јунг остаје унутар граница психолошког развоја, православна духовност иде даље, нудећи стварну метаноју – преображај у светлости благодати. Јунгово разумевање религије као психолошког феномена лишава је њене пуне стварности. Симболи које он проучава јесу делимични одраз духовних истина, али они сами по себи нису довољни за спасење човека. Истинска целовитост личности не постиже се само самоспознајом већ онтолошким преображајем, кроз који човек престаје да буде само психолошко биће и постаје нова личност у Христу. Пастирска психологија, дубоко укорењена у православној духовности, не зауставља се на анализи психолошких стања, већ тежи исцељењу кроз преображај личности у светлости искуства Цркве. Она не посматра човека као саморазвојни пројекат који се завршава унутрашњом хармонизацијом, већ као биће позвано на превазилажење себе кроз покајање и благодатну промену. У њеном средишту није само психолошка интеграција већ преображај срца и целокупне личности. Покајање, као суштинска промена ума, није само прихватање сенке или несвесних аспеката личности већ истинско умирање старом „ја” и рађање нове личности у Христу. Свети апостол Павле истиче: „Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљанима 6: 11). Овај процес подразумева дубоку унутрашњу трансформацију која превазилази пуку психолошку анализу и води ка духовном препороду. Литургија у православној традицији није само ритуал који служи психолошкој равнотежи већ реално учествовање у новом животу и заједници са Богом. Свети Иринеј Лионски наглашава: „Наше учење је сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује наше учење” (Против јереси, књига 4, глава 18, одељак 5). Кроз литургијско учешће, верници не само да симболично обележавају духовне истине већ стварно учествују у тајни спасења и преображаја, доживљавајући присуство Божије благодати, која исцељује и освећује. Аскетика, као саставни део пастирске психологије, није средство за прихватање или интеграцију подсвесних садржаја, већ простор очишћења и ослобођења од унутрашњих окова палог света. Свети Исак Сирин у својим делима истиче да је истинска аскеза пут ка стицању Духа Светога и преображају целокупне личности (Слова подвижничка, слово 1). Овај подвиг није усмерен само на психолошку равнотежу, већ на дубоко духовно очишћење и сједињење са Богом, што доводи до истинске слободе и целовитости личности. Карл Густав Јунг је у својим истраживањима наслутио духовне дубине људске психе, али је остао на нивоу симболике, неспособан да закорачи у стварну онтологију спасења. Његова мисао представља један облик духовног боготражења, али без пуне светлости која долази из искуства Цркве. Она остаје у оквирима човечијих психолошких процеса, без преображајне силе која може довести до стварног исцељења и обожења. У том смислу, пастирска психологија нуди дубљи и свеобухватнији одговор јер не лечи само унутрашње расцепе и конфликте већ човека води ка његовој истинској судбини – обожењу. Она не нуди само технике и методе за психолошку интеграцију већ враћа људској души њену праву природу, преображену у Богу. Свети Атанасије Велики каже: „Бог је постао човек да би човек постао бог” (О очовечењу Логоса, 54, 3), указујући на крајњи циљ људског постојања – обожење кроз заједницу са Христом. Док савремена психологија настоји да разуме човека изнутра, пастирска психологија га позива да се уздигне изнад себе, превазилазећи своје палости и ограничења. Она не тежи само хармонији и равнотежи већ стварној промени, оном тренутку када човек престаје да буде одраз својих архетипова и постаје оно за шта је створен – ново биће у Христу. Свети апостол Павле подсећа: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде” (2. Коринћанима 5: 17). Овај позив на преображај превазилази оквире психолошке анализе и уводи у тајну новог живота у Богу, где човек налази своје истинско испуњење и смисао. Пастирска психологија, дакле, не само да препознаје дубине људске психе већ и указује на пут ка њеном преображају кроз учешће у животу Цркве и заједницу са Богом. Она интегрише психолошке и духовне аспекте личности, водећи човека ка истинском исцељењу и обожењу, што представља крајњи циљ људског постојања. Али ако савремена психологија заиста тежи целокупном разумевању човека, онда мора признати своју највећу границу – чињеницу да без Бога нема истинског исцељења, већ само бескрајног кружења око сопствених сенки. Јер шта је психологија која одбацује трансцендентно, ако не само уметнина огледала у коме човек никада не види свој прави лик? Марија Веселиновић

Савремени свет се више бави својим покушајима да разуме људску психу. Ни у једном другом добу није било толико интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас је психологија постала делатност масовних читалаца и гледалаца. Часописи и играни филмови, ријалити телевизија и ток-шоу провоцирају и задовољавају потребу за психолошким знањем. Разговарају, коментаришу и предвиђају реакције, осећања, односе. Као резултат, разоткрива се људска свест и самосвест, што доводи до апсурдног егзибиционизма душе... Одједном, људи су добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, лично сам заинтересована и вољна да учествујем у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: за решавање конфликта, за побољшање климе у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефикасности. Један од мојих циљева је да научим комуникацијске вештине и тако олакшам комуникацију. Али упркос свом овом знању, упркос способности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошку анализу, људи се мање разумеју и још увек се осећају несхваћено. Агресивност, депресија, отуђеност су свакодневна реалност. Као да измиче још једно схватање, које савремено човечанство више него икада жели да постигне, и постаје једна од многих модерних химера... * * * Општа способност расуђивања је део људске рационалне природе. Разумевање, у принципу, није предмет наше расправе овде, већ само онај његов део који је везан за интеракцију међу људима и који чини комуникацију међу њима могућом – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научног знања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро разумели његова „правила“. Како саосећамо са особом која комуницира са нама? Речима које потврђују и показују емпатију, бригу и спремност да се помогне, и низом невербалних показатеља који имају суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја разумевања. Способност да их исправно дешифрујемо је вероватно генетска. Најинформативнији су изглед, изрази лица и држање тела. Шта значи разумети другог човека, његова искуства, мисли и осећања? Можемо одговорити на различите начине: - то значи сагледати проблеме са туђе тачке гледишта , сагледати свет њиховим очима ; - препознати јединственост других, њихову посебност; - прихватити њихов начин живљења ; – спознати њихове мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буди саосећање. То је изнад свега, покушај да исправно дешифрујете туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања учините прихватљивим у односу на своје, покушај да се накратко ставите на њихово место. Циљ је уклањање препрека за прихватање различитости. Од чега зависи адекватно разумевање? Према релативно новој психолошкој теорији, оно је уско повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи високог коефицијента ЕИ, имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруистички су и оптимистични. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Велики део проблема у комуникацији настаје зато што родитељи неадекватно реагују на потребе деце за блискошћу и подршком – конфликтне поруке, презаштићеност, ауторитарност или занемаривање. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и тумачења образаца. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања су друштвене неспособности и имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају, могу довести до дезинтеграције личности. при којој се акције и мишљења других људи често доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање је повезано са добром вољом, пријатељством и љубављу, а његово одсуство је сукоб, везаност, мржња. Осећај кад те неко загрли је једно од најзадовољнијих личних искустава. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неслагање такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најнепријатнијих и најболнијих психичких стања повезаних са тим је осећај да они који су нам блиски не желе или не могу да разумеју нашу тачку гледишта. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Међутим, често се појављују контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су то блиски људи који живе заједно или имају заједничке активности. Па, зашто нам понекад нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели, а други пут нам све речи на свету не могу помоћи? Шта се дешава? Да ли је наша перцепција бледа или нам је ум замагљен? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да разумемо свет других, психологија користи индивидуалне разлике као материјал за објашњење – темперамент, самопоштовање, ставове, искуства, итд. Ови концепти могу помоћи у разјашњавању конкретних случајева, али уопште не могу утврдити узрок проблема. Зато испитивање погрешне перцепције и интерпретације у комуникацијама треба да се одвија у оквиру психолошке теорије. * * * Даље, можемо покушати да пронађемо одговоре на питања везана за разумевање кроз православно учење о природи човека. Модел модерне психологије за човека је недовршен и донекле неусклађен, јер у њеном објашњавајућем апарату недостају појмови као што су грешност и страсти. Однос човека према Богу и духовном свету такође се не узима у обзир. Разумевање другог, као елемент опште способности човека да познаје свет, не може а да не буде оштећено падом, а исто тако не може а да не добије моћ исцељења кроз Спаситељево искупљење смрти. Светитељи су, по очишћењу од греха, добили дар натприродног виђења. Особа која би им дошла по помоћ или савет није морала ништа да објашњава, јер им је Бог дао управо оно знање које им је потребно да подрже и усмере људе за њихово добро. Међу богоугодницима који су живели у савремено доба, бројни су примери како овај дар разумевања, сличан видовитости, служи духовној користи, како се преко њега може окренути човеково срце на веру и покајање. О таквим чудима читамо у Јеванђељу, где је само једна реч Господња била довољна да промени животе непокајаних грешника. Духовно знање се не стиче учењем, већ борбом са страстима. Избегавање греха и стремљење ка врлини су једино могућа (и дозвољена) средства за стицање овог знања. Тек када човеков духовни аспект постане јасан, а то се дешава када види своје слабости, њега може да додирне душа другог човека. Покајање нам помаже да сагледамо своје страсти и људску природу уопште. А недостатак покајања и гордост воде ка осуди. Самољубље, љутња и себичност су страсти које нас подижу до једног нетолерантног критеријума. Они мењају нашу перцепцију и спречавају нас да постанемо приступачни нашим ближњима. И обрнуто, добронамерност и пре свега љубав нас приближавају њима. У Православљу психологија се не може разумети без стрпљења, саосећања и љубави. Тек када се потрудимо да стекнемо ове врлине, туђе мане и слабости неће изазивати у нама незадовољство и осуду, већ ћемо их прихватити, јер грех је духовна штета за коју можемо само да се молимо и због ње тугујемо. Зло нема своју суштину, оно је одсуство добра. Оно је способно да опонаша, користи знање о унутрашњем свету човека да би остварило своје циљеве, да би га приморало да направи избор или поступи на одређени начин, тј. да њиме манипулише. Разумевање које је дато светима служило је само на добро и било је усмерено на спасавање људи. Поштовање и признавање човекове слободе су неопходан елемент истинског разумевања, док су понижење, занемаривање, обезличавање знаци духовног насиља. Тешко је поверовати, али и у Православљу је могућа злоупотреба разумевања и он може деформисати концепте духовног живота и ментално уништити другу особу. Псеудоразумевање, које фатализује туђе слабости, оптужује неизлечиву грешност, улива осећај кривице, уништава отпор личности и доводи људе у духовне замке. То је упадање у најинтимнији простор душе, где само Бог и људска савест имају право да делују. Поверење и немоћ особе која се предала у руке овог узурпатора чини ову злоупотребу још монструознијом. Тако се постаје жртва „духовног“ злостављача. * * * Ако се вратимо на уводне редове, чини ми се, да нам само духовна перспектива може помоћи да објаснимо општи неспоразум у савременом свету. Људи све више нешто траже, а не налазе, јер је то човеку дато према степену његовог приближавања Богу и његовој удаљености од греха. Када се са неким не слажу, осим психолошких разлога – разлике у васпитању, темпераменту, уверењима, треба тражити и духовне разлоге – њихову себичност, завист или гордост. Ограничени смо, а самим тим је непотпун и наш увид у унутрашњи свет других. Стога, чак и ако учимо и развијамо своје комуникацијске вештине, што је само по себи сувопарно, ако оно што научимо не користимо с љубављу и попустљивошћу, ово знање може само да штети и нама и другима. У закључку можемо рећи да је разумевање једна од најважнијих људских способности. Иако нам је дато, може и треба да се развија. Међутим, процес учења и стицања знања није једноставан. Адекватна перцепција може се мерити само одвојеношћу од греха. Маргарита Бонева https://renetatrifonova.wordpress.com

Савремени свет чини све више у својим покушајима да упозна људску психу. Ни у једном другом добу није било тако огромног интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас психологија постаје занимање масовног читаоца и гледаоца. С једне стране, људи добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, са интересовањем и вољом учествују у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: да решавају конфликте, да побољшају климу у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефективности. Један од циљева постављених у њима је да се науче вештине комуникације и да комуникација буде што лакша. Али упркос овом знању, упркос могућности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошке анализе, људи све мање разумеју друге и све више се осећају несхваћено. Најближи односи су раздвојени противречностима и сукобима. Агресивност, депресивна стања, отуђеност су чињенице са којима се свакодневно суочавамо. Као да разумевање другог све више измиче модерном човечанству... * * * Општа способност разумевања је део човекове рационалне природе. Као ослањање на значења, слично је тумачењу. Али разумевање уопште није предмет нашег расуђивања овде, већ само оне његову стране која је везана за интеракцију међу људима и која омогућава комуникацију међу њима – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научних сазнања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро схватили његова „правила“. Како осећамо да нас је особа са којом комуницирамо разумела? Уз речи које то потврђују и показују саосећање и низ невербалних показатеља. Способност да се они исправно дешифрују вероватно је генетска и има суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја да смо схваћени. Не можемо их увек прецизно именовати, али они утичу на нас посебно када су у супротности са смислом реченог. Најинформативнији су поглед, израз лица и држање тела. Да би показали разумевање, требало би да одговарају општем значењу и емоционалној позадини разговора. Шта значи разумети другу особу, њена искуства, мисли и осећања, тј. хајде да схватимо? Можемо одговорити на различите начине: – сагледати проблем из угла другог, гледати на свет његовим очима; – препознати јединственост особе поред себе, препознати њену различитост; – доживети га онако како он себе доживљава; – сазнати његове стварне мотиве и мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буде слагање. То је пре свега покушај да исправно дешифрујемо туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања преокренемо у своје, покушај да се бар на кратко поставимо на место другог. Зато највише постајемо веома блиски онима које волимо. Лако се идентификујемо са њима и нема препрека да прихватимо различитост јер је у љубави мање „претеће“. Од чега зависи адекватно разумевање? Уско је повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи са високим коефицијентом ЕИ имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруизам и оптимизам. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Способност правилног сагледавања и просуђивања друге особе, тј. за адекватно разумевање зависи како и у којој мери су се карактеристике ЕИ развијале у детињству кроз пример и односе у породици. Велики део проблема у комуникацији је због тога што родитељи неадекватно реагују на дечију потребу за блискошћу и подршком – конфликтним порукама, претераном заштитом, ауторитарношћу или занемаривањем. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и обрасце тумачења. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања део су друштвене некомпетентности, имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају у даљем искуству особе, могу довести до дезинтеграције личности. Они су у корену агресивности, депресије и друштвене изолације, у коме се поступци и намере других људи најчешће доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање се повезује са добронамерношћу, пријатељством и љубављу, а његово одсуство са сукобима, завишћу, мржњом. Осећај да те неко прихвата таквог какав јеси је међу највећим задовољавајућим личним искуствима. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неспоразум такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најтежих и најболнијих стања ума повезано је са осећањем да наши вољени не желе или не могу да разумеју наше гледиште. Осећамо мучну немоћ када ни ми не можемо да разумемо оне које волимо. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Али превише је примера супротног. Често се јављају контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су људи блиски, живе заједно или имају заједничку активност. Па зашто се понекад осећамо као да нам нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели а други пут – ни све речи света нам не могу помоћи? Нешто се мења у односима и постајемо слепи за оно што смо само малопре тако јасно видели. Шта се дешава? Да ли наше перцепције бледе или нам се умови замагљују? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да видимо свет других, психологија као материјал за објашњење користи индивидуалне разлике – темперамент, самопоштовање, ставове, вредности итд. Ови концепти могу помоћи да се разјасне конкретни случајеви, али не могу утврдити узроке проблема уопште. Маргарита Бонева https://hristianstvo.bg/разбирането-на-другия-в-съвременната/