Претражи Живе Речи Утехе

У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице

Дуго времена, и не само на овом форуму, се славе представници новог таласа капиталиста. Они су креативни, способни, богати и углавном ексцентрични. Изуми иза којих стоје њихове компаније су углавном слављени (често с правом) као прекретница у областима којима се баве, а они сами, од стране либертаријанских сајтова, као доказ да приватни капитал, без икакве помоћи државе, може да сакупи огромна средства у нешто што је визионарски подухват, који на почетку и није толико исплатив, али има потенцијала да промени свет. Међутим, да ли је то баш тако? На почетку, као што смо небројено пута, и на овом форуму, видели, није постојао већи инфраструктурни или други пројекат у нашој прошлости без помоћи државе. Та помоћ је била или у давању чистог новца у виду субвенција, или у пореским олакшицама, вршена је и експропријација, али није било већег пројекта без помоћи и учешћа државе са својим огромним средствима. Ово важи и за друге области - поморска и свемирска истраживања, научна достигнућа која су мењала свет и слично. Да ли је данас другачије? Као два типична слављена представника "нове генерације", узећемо примере Стива Џобса и Илона Маска. На првом месту, компанија коју је водио покојни Стив Џобс, Apple, постоји неколико деценија, али је прави бум доживела тек кад је ушла на тржиште мобилних телефона својим телефоном iPhone. Телефон је врло брзо постао апсолутни хит, а компанија је захваљујући томе данас највреднија компанија на свету. Технологију за Ајфон, Епл је добио потпуно бесплатно, и то од америчке Агенције за напредна истраживања (ДАРПА), коју води војска САД. Ово је огромна ставка, јер истраживање тих технологија подразумева године, понекад и деценије мукотрпног и скупог рада у напредним лабараторијама, читаве армије научника. Поред тога, Епл је примио стотине милиона директних субвенција америчких пореских обвезника, велика ослобађања од пореза, као и низ других повољности. Проед САД, Епл користи и све пореске погодности које им даје влада НР Кине, како би Епл са својим партнерима остао у Кини и наставио подсао склапања мобилних телефона. А Еплов партнер у Кини, Фокскон, је примио неколико милијарди долара директне помоћи владе НР Кине како би Епл остао у Кини и додатно проширио посао. Илон Маск - човек визионар, који нам је "подарио" Пеј Пел, електрични аутомобил Тесла, нов начин изградње и добијања електричне енергије преко соларних панела, а сада и свемирска истраживања. Несумњиво, човек чији геније води ка напретку ове цивилизације. У исто време, човек чије су компаније до 2015. године примиле укупно око 5 милијарди долара у разним субвенцијама, ослобађањима од пореза и сличним стварима. То су ствари које не мора да врати. Поред тога, примио је и много у федералним зајмовима које свакако мора да врати (и уредно враћа), али се ради о зајмовима који се добијају под далеко повољнијим условима него што би их добио на тржишту. Шта је било након 2015. године, има мало података, јер су субвенције које добија из разних извора и са разних нивоа власти у САД, тако да је тешко испратити их. Такође не веома битно напоменути да су му били доступни ранији патенти и искуство из НАСА, са којима је пројекат реализован, као и да је пословање са "приватним компанијама" заправо пословање са Ваздухопловним снагама САД и НАСА, који су потписали уговоре вредне 5,5 милијарди са SpaceX. Дакле, нема приватних корисника (макар за сада), већ компанија и даље опстаје јер држава има потребе да плаћа свемирска истраживања, слање сателита у свемир и слично. Оно што је скоро изашло на видело јесте да по субвенцијама које им се дају, испада да једно "радно место" у субенционисаним технолошким фирмама (рецимо Тесла Гигафабрика) кошта близу 2 милиона долара, што значи вероватно да се ентитету који те субвенције даје та "инвестиција" вероватно никад неће исплатити. Ово свакако не значи да држава треба да престане да финансира те пројекте, јер они вуку свет напред. Ово је био само један мали осврт на либертаријанске бајке о "индивидуалцима који успевају сами", односно о приватном капиталу који доказује да је спреман да улази у ризичне подухвате који ће можда бити исплативи на дужи временски период, а можда и неће. За крај, ево неколико линкова које вреди погледати у вези са овом темом: https://www.marketwatch.com/story/why-governments-are-giving-billions-in-tax-breaks-to-apple-amazon-and-other-tech-giants-2016-10-13 - Чланак о количинама субвенција или пореских олакшица технолошким компанијама, и колико заправо кошта једно такво радно место https://www.washingtonpost.com/blogs/govbeat/wp/2015/03/17/the-united-states-of-subsidies-the-biggest-corporate-winners-in-each-state/?utm_term=.2944c2b71255 - Чланак сличне садржине, у ком постоји и графикон највећих корисника субвенција у САД https://www.nytimes.com/2016/12/29/technology/apple-iphone-china-foxconn.html - Кина је дала преко 1,5 милијарди долара Фокскону http://www.latimes.com/business/la-fi-hy-musk-subsidies-20150531-story.html - Истраживачки чланак из 2015. године, у коме је сабрано да су компаније Илона Маска до те године добиле око пет милијарди долара субвенција. Наводи овог чланка нису демантовани, а Илон Маск, сем постова на Твитеру, никад није хтео да одговори на позив ЛА Тајмса да разјасни шта мисли да у чланку није тачно