Претражи Живе Речи Утехе

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни. На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација. То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност. Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога. Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу. Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим. Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песмa, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога. „К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама. Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“. Или, као онај ко има продавницу где продаје свакакве ђаконије. Улазиш, он седи у својим мислима, питаш: – Имаш ли то и то? – Погледај сам! Ако нађеш, узми! То га не занима. – Нећеш ми спустити цену за 10 динара? –Слушај! Или купуј по наведеној цени, или остави и нек ти је на здравље! Не осећа неопходност да ти прода тај производ. Међутим, ако га то пече изнутра, ако нема шта да једе и једва чека муштерију, он ће те умољавати да купиш, истрчаће на праг и дозиваће: –Уђи овамо!-као што раде арапи у Јерусалиму-Уђи овамо! Узми ово! – Не, нећу то узимати! – А за оволико? – Не, хајде за још мање! И на крају цена постаје једноставно смешна, оно што је коштало 100 може ти продати за 10, јер га потреба тера да ти прода производ и тако се обављају познате урнебесне трговине. Исто се дешава и са човеком у духовним питањима. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. Митрополит Лимасолски Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/92897.html

Многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни, а цркву нико не може да држи у џепу и користи је као џокера кад му је потребна, истиче у интервјуу за РТС патријарх српски Порфирије. Патријарх српски је, у интервјуу за РТС, рекао да је био тужан оне вечери кад су на улицама Србије избиле блокаде и када је дошло до инцидената и насиља. "Нисам био ни повређен нити љут реакцијом, али морам да кажем да је иста врста реакције дошла и са леве и са десне стране, и из оних кругова који себе сматрају да су опозиција али и из неких крајњих, искључивих кругова који сматрају да подржавају власт, али то је ипак један мањи круг људи јер сам исте вечери добио много више порука подршке и захвалности", нагласио је патријарх српски Порфирије. Ту постоји, напоменуо је, и један принципијални проблем – што многи људи не разумеју да црква покрива целину, обраћа се целини свога народа, чак не ни само целини свога народа него свим људима уопште. "Обухвата и природу и читаву творевину и да је најобзиљнија издаја духа цркве упоређивање са било којом страном и странком. Реч црква значи сабор, која обухвата све, а парс, партија је део. Проблем је у томе што многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч Јеванђела и понекад би хтелаи да цркву употребе у контекст својих појединачних циљева, макар они били и легитимни", истакао је поглавар Српске православне цркве. Цркву, истиче, нико не може да држи у џепу, као ни Бога, и да је извлачи из џепа као џокера кад му је црква потребна. "Дакле, ја знам много о људи на разним странама и онај који није успео да чује реч мира, који не разуме да смо једни другима потребни, који трага за тачком ко је крив, тај ће заувек остати без поруке Јеванђеља која је ту да га ослободи, која је ту да да радост. Од тог пута не можемо одустати, без обзира ко како сагледава цркву", нагласио је патријарх српски. Све зависи, према његовим речима, шта нам је приоритет. "Момчило Настасијевић кад говори о итентитету српског народа, говори да је православни и каже да најлепши цветови српске културе су универзални, али су дубоко укорењени у локалном и народном а то јесте православно. Приоритет за православну културу и Јеванђеље и увек смисао постојања је цивилизација љубави, а не цивилизација успеха, јесте човек а не профит како би рекао Чомски. Црква нуди смисао, смисао постојања и у историји и у вечности, а у историји, у свим околностима, даје компас како ходати кроз сциле и харибде, а сачувати другога од себе", истиче поглавар СПЦ. "Човек има потребу за човеком" На питање због чега смо постали љутито и бесно друштво које има режући облик комуникације, патријарх Порфирије је навео да се, на основу свог искуства, делимично слаже са том констатацијом. "Зато што у сваком друштву постоји медијска јавност и постоји друштво, постоје људи, постоји општа јавност. Сувише је сложено људско биће да би се могло свести на ону реченицу 'човек је човеку вук'. Управо супротно, човек има потребу за човеком и у медијској јавности, која, нажалост, не бих могао увек да објасним зашто је то тако, има потребу да пошто пото ствара поларизације. Чим постоје поларизације, то ми личи да неко иза медија има свој интерес, а најлакше га је остварити када постоје блокови, када постоје неспоразуми. Завади па владај, или завади, па оствари свој интерес. Та медијска јавност јесте подељена и она личи на оружје које је спремно да изврши егзекуцију над оним ко је са супротне стране", навео је патријарх српски. Додао је да, истовремено, "зна да обични људи, без обзира на различите погледе на политичко уређење, на различите погледе на разна друга питања и теме које се тичу конкретног живота, ипак комуницирају, ипак опште". "Знам многе који припадају различитим политичким опцијама, а и те како се међусобно друже, јесу пријатељи, па чак и међу онима који заузимају водеће и важне позиције у одређеним партијама", нагласио је патријарх Порфирије. Поглавар Српске православне цркве је истакао да на медијском плану у Хрватској "напросто не постоји та врста поларизације и сукоба и оштрих речи као што је то случај овде код нас, унутар њихових народа и њиховог друштва". "Они, када су медији у питању и када је у питању та сцена, спремнији су да чују једни друге, спремнији су да разговарају једни са другима. Спремнији су да лакше воде дијалог", казао је патријарх. "Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово" Патријарх Порфирије је, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мењао и да је свима добро познат. "Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завет за нас везано за Нови завет, а у средишту, у сржи Новог завета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња", нагласио је патријарх. Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха да се среће са људима из читавог света и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима је говорио да је "оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово". "Најбоље је Васко Попа рекао, 'поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље'. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог", поручио је патријарх српски Порфирије. Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен. "Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројке" Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји. "Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне короне, али из тих објективних се развијају и субјективни корени", наглашава поглавар СПЦ. Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани. "Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има пре или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути", наводи патријарх српски. Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац пре свега свето место, "највеће светилиште у српском народу". "Ја сам безброј пута био тамо, био сам пре три дана, посетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човек икона Божија, да је за сваког појединца Христос распет", наглашава патријарх. Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројке. "Ја у Јасеновац идем да се молим богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројкама јесте покушај да се измести суштина тога места и свог правног оквира је да се премести на табло где се лицитира о бројкама", истиче поглавар Српске православне цркве. Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смеру и правцу. "Притом остављам увек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим устиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелнан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом светском рату доносе заључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно", наглашава патријарх српски. "Jутро после устоличења на Цетињу показало да је све пре тога била јефтина политикантска прича" Говорећи о догађајима у Црној Гори уочи устоличења владике Јоаникија, патријарх српски је објаснио да су црквени великодостојници били расположени да иду пешке до Цетиња из Никшића. "Да нас до једне тачке која је сигурна довезу аутомобилима, а да онда пешице се упутимо ка Цетињу па кад стигнемо. Међутим, државни органи Црне Горе то нису дозволили и предложили су хеликоптер, нисам знао да је реч о војном хеликоптеру, нити сам знао да су ту наоружани специјалци. Када сам питао шта ће пушке, имали су образложење да смо високо штићене личноти и да нема другог начина да нас пусте да идемо. Тог тренутка сам помислио шта би Бог хтео од мене – могао сам да не одем и да не буде устоличења, а то је једини задатак и то је обавеза, устолиличење се увек обавља на Цетињу", наводи патријарх српски. Људи су му, каже, вече пре лично говорили да су спремни да иду на Цетиње да се бију. "Показало се колико је то све била јефтина политикантска прича. Када смо обавили устоличење, престали су немири на Цетињу и живот је почео да се одвија потпуно нормално", истиче поглавар СПЦ. Када је реч о потписивању Темељног уговора Владе Црне Горе са Српском православном црквом, патријарх Порфирије је рекао да је то веома важан документ који у овом тренутку једино СПЦ са својим епархијама нема потписан са државом Црном Гором. "Мислим да ћемо у најскорије време доћи до прихватљивог документа и да ћемо потписати уговор пре свега на корист верног народа, али истовремено и као један демократски задатак који треба да испуни држава Црна Гора. Бавимо се том темом и мислим да ћемо доћи до документа који је задовољавајући за обе стране", истиче поглавар Српске православне цркве. "Посета папе Србији отворено питање" Говорећи о посети папе Србији, патријарх српски каже да је то отворено питање, отворена тема. "Ми имамо с времена на време разговоре о томе, ја сам тек дошао на трон Светога Саве, и још нисам имао прилику да се сретнем ни са једним правосланвим поглаваром, сматрам логичним да одем у посету и да дођу поглавари других помесних православних цркава. Мислим да би папина посета Србији била веома важна из много разлога не само у духовном смислу већ и у геополитичким размерама, то би имало свој значај", напомиње патријарх. Одговарајући на питање да ли папин пут у Београд води преко Јасеновца, патријарх Порфирије каже да је, будући да никакве конректне разговоре до сада нисмо имали о доласку папином у Србију, та тема онда "само на нивоу виртуелне стварности". Када је реч о Степинцу, патријарх српски наводи да задатак комисије која се бавила том темом није био да тражи нова документа која би потврдила његову светост, са једне стране или оспорила са друге, већ је задатак било поново читање живота Степинчевог. "И управо на том плану ми смо другачије од браће и хрватских колега видели догађаје и поступке Степинца. Један тих је да за време НДХ Степинац није исказивао много отпора у односу на то што је Павелић чинио у НДХ, и то се приписивало његовом карактеру. Међутим, за време Тита је показивао отпор, живот и динамку па се поставља питање о чему се ради и закљчак је да то није део његовог карактера", напомиње патријарх Порфирије. Наводи да је комисија резултате свог рада предочила папи, те да је на њима у Ватикану да даље процењују шта иде про а шта контра Степинца. "Верујем да ће се из коренспонденције Степнчеве са папом Пијем открити још нека димензија његове личности. Остаје у сваком случају питање откуда то да су различити ставови у односу на два брутална, са његове тачке гледишта, режима која сеју и остављају иза себе жртве. Ми смо урадили оно што је до нас, мислим да смо имали довољно јаке анализе, образложења, аргументе за став који је на почетку рада комисије изразио наш патријарх шаљући писмо папи Фрањи", наглашава патријaрх Порфирије. Извор: РТС