Претражи Живе Речи Утехе

Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru