Претражи Живе Речи Утехе

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот. Страх је осећај. Човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. А ако у природном осећању нема греха, онда је у погрешном избору он несумњиво присутан. Наравно, многи фактори, укључујући и објективне, могу утицати на избор. Међутим, одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу. Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно преплави, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да је он запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над страшљивцем. Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то захтева значајан напор и одлучност, као и доследност и истрајност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике овакво упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, не сећам се одакле нас је, кући, пратио улични мешанац. Није показивао никакву агресију, али нас је тврдоглаво пратио, што је мени, младом и плашљивом, изазвало велики стрес. Пожалио сам се оцу, а он се, ухвативши ме за руку, окренуо - и кренули смо ка псу. Пас се, међутим, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који га гледају у очи“. И више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве. Међутим, о томе је лако писати и причати. Али у стварности је све много теже. Страх није жеља да се једе или каже превише, а одупрети му се много је теже него искушењу да се лаже. У сваком случају, ни пожудна страст, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх. Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда сваки страх и победи га. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Аврам. Шта је, у суштини, била Божја заповест Авраму да се пресели из Ура Халдејског у земљу хананску? У 19. веку пре нове ере идете на дуго путовање, са великом породицом, робовима, стадима и имовином. Ризикујући да налетите на разбојнике, да постанете жртва предатора, да умрете од инфекције... Аврам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Авраму, и Аврам је, са апсолутним поверењем у Бога, прешавши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и не само да се спасао, већ и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника. Ко се узда у Бога, не муче га страхови, не подлеже им и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“. Прихватите оно што се дешава са понизношћу, поступајте смирено и без самосажаљења; прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу смиреном. И овај духовни мир не оставља човека ни у смиреном стању, ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну. јереј Владимир Пучков приредила: Ј.Г. извор

Не чуди што млади у Црној Гори иду у криминалне кланове, јер се угледају на групу људи која се обогатила и има милијарде, али се и обезбожила и рашчовјечила. Нажалост, живот једног народа заснива се на отимачини и егоизму, казао је „Вијестима“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући рат зараћених нарко–кланова који бјесни на улицама и који је однио више од 40 младих живота. Он је оцијенио да су изазови и за Цркву ликвидиације и криминални обрачуни који су постали свакодневица и позвао младе да се врате Цркви и исконским моралним вриједностима. “То је показатељ да све оно што се није вратило цркви, светињи Божјој и светињи људскога живота, не може да има будућност, него се претвара у кланове. Ако се заснива људски, и живот једнога народа, једне државе, на егоизму, на саможивости и на отимачини, ако је то будућност, онда се ово дешава, оно што сада неки овдје кажу западне вриједности, подразумијевајући под западним вриједностима, то с опроштењем, дебело цријево и стомак и егоизам западних богаташа. Опростите, морам да кажем, једна група наших људи овдје се обогатила, они знају како, те милијарде сада имају и онда не треба да се чудимо што се та дјеца угледају на њих. Они не дају да се та дјеца врате, а ни они се не враћају Цркви, што значи моралу исконском“, поручио је Митрополит Амфилохије. Он је казао да управо Црква свједочи о моралу, љубави према Богу, али и према ближњима, а не отимању од ближњих. “То је оно што Црква својим дејством, својим присуством, свједочи и на шта призива, све одреда, колико их има, па и ту дјецу““, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије истиче да су хришћани призвани да се угледају на Христа. “То је призив и овој дјеци. Намјесто да се не угледају на оне који су обезбожили и расчовјечили, нека се угледају на Божју и љубав својих предака који нијесу отимали од другога, него су и себе и свој живот даривали за добро другог, своје родбине, пријатеља и свога народа. Зато и обнављамо ове светиње, не због светиња, него да би народ задобио светост, узајамну љубав, да би се људски живот заснивао на братској љубави, а не на братоубилачкој“, нагласио је Владика. Он је казао да историја не памти братоубилаштво какво је било у Црној Гори од 1941. године. “И нажалост, и ово како се сада ствари одвијају, наставак је бротоубилачког духа. Нажалост, и садашња власт, намјесто да се ослободи тог братоубилакчког духа, па да на оним изворним темељима јединства духа, душе и вјере, гради будућност Црне Горе, сљедујући Петровићима, они сад темеље све на братоубилачком духу. Немојте да се сада чудите што се та дјеца уче од њих“, каже он. Митрополит је оцијенио и да не чуди што на улицама има дроге и проституције. “Шта је дрога, хедонизам и проституција? То је када људи немају вјере у вјечно људско достојанство. Онда, шта ће, мора да живи само овдје на земљи и онда граби, граби што ти дан даје, отимај и дрогирај се. Дрога је замјена за изворну и исконску вјеру. Да би се ослободили те дроге, та дјеца морају да се крсте у име Бога љубави, да приме љубав као правило свога живота. Да тиме поштују себе, свој живот, своје тијело и своју душу, као и тијело и душу ближњих својих. То је оно на шта призива Црква већ двије хиљаде година, па и данас“, поручује Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска