Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи". Звучни запис беседе Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла". Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али нажалост и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу. "Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа" рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подссетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија. "Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама" поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, јер нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас. Извор: Радио Слово љубве

Филм „Патријарх Варнава и живот за православље“, аутора Вељка Ђурића Мишине, приказан је пред бројном публиком у Српској кући у Подгорици, у оквиру обиљежавања јубилеја, 800 година аутокефалности Српске православне цркве. У уводном слову књижевник Будимир Дубак. је подсјетио на биографске податке патријарха Варнаве, рођеног као Петар Росић, 29. августа 1880, године у Пљевљима. – Послије школовања у родном граду и царском Призрену одлази на Петроградску духовну академију. Још као студент IV течаја Академије прима монашки постриг. Замонашио га је епископ Сергије, ректор Петроградске духовне академије, који је потоњи руски патријарх у вријеме бољшевичког борбеног атеизма. Ректор Сергије је истакао у својој бесједи подвиг Светога Саве, чијим путем ће достојно ходити и будући српски патријарх Варнава. Он је као личност, како каже пјесник Војислав Илић Млађи, био „сејач верског и духовног здравља/грудобран, савест, разум Православља“. Патријарх Варнава је био на трону Светога Саве од 1930. до ране и загонетне смрти 1937. године. То је период дубоке кризе Краљевине Југослави; убиства краља Александра; унутрашњих међунационалних и међуконфесионалних сукоба; јачања нацизма и комунизма. Патријарх Варнава је непоколебљиво бранио изворно светосавље казао је, између осталог, Дубак. Он је додао да распрострањено мишљење у српском народу, још за Варнавиног живота, јеромонах Мирон исказује стихом „Српске Цркве други Свети Сава“. – И заиста се његова мисија упоређивала са подвигом Светога Саве. О томе свједочи и књига пјесама о патријарху Варнави „Син утјехе српске цркве“, коју је 2014. године објавила наша Књижевна задруга. Поменута драма српског народа кулминирала је доношењем Конкордата са Ватиканом, од стране владе Милана Стојадиновића 1935, а после „Крваве литије“, 1937. године изгласаног у Народној скупштини. Те исте вечери је умро патријарх Варнава. Сетонотсон каже: „Конкордат је изазвао у Србији (боље рећи код свих Срба) жестоку опозицију. Православна црква је сматрала угроженим свој сопствени положај. Она је тврдила да Конкордат даје католичкој цркви права, која су ускраћена другим верским заједницама“. Да је то тако, нехотично потврђује и надбискуп Анте Бауер, који, увријеђен, каже: „Католичка црква нема ништа против тога да и Православна црква добије све оно чега можда данас нем, а Конкордат зајамчује Католичкој цркви“. Огласио се и папа Пије XI, поводом чијег иступа римски фашистички лист Ла Стампа пише: „Његове ријечи су циљале на непомирљивост у истину биједне Православне цркве, која није знала да се уздигне на висину истинског патриотизма, него је сасвим потчинила интересе своје земље својим личним и својој традиционалној тјескогрудности…“ Док је патријарх Варнава лежао на самрти, тајанствено умиру његова браћа, Урош и Алекса. Све те трагичне околности су допринијеле да смрт великог патријарха Варнаве српски народ доживи као истинску трагедију – напомиње Дубак. Аутор тротомне „Историје српске православне цркве“ доктор Ђоко Слијепчевић сликовиге описује појаву патријарха Варнаве. Каже: „Изгледао је као један од оних старих Рашана чији су нам ликови остали сачувани на фрескама. Ретке мушке лепоте, висок и снажан, он је био пун оне питоме отмености људи његовог краја, која је госпоствена и присна. У његовој горостасној појави, привлачној и топлој, живео је човек борац, дубоко одан и православљу и српству“. – О свему томе свједочи и филм „Патријарх Варнава и живот за православље“, казао је Дубак. Извор: Митрополија црногорско-приморска