Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'стуб'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи". Звучни запис беседе Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла". Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али нажалост и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу. "Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа" рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подссетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија. "Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама" поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, јер нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас. Извор: Радио Слово љубве
  2. Зашто је СПЦ, са свим својим слабостима, толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до апсолутне колонизације српског народа. ... Бројимо дане када се налазимо у незапамћеној ситуацији. Корона вирус је за веома кратко време склонио у страну онај уобичајени начин живота који смо тако олако схватали и натерао нас да се суочимо са променама огромних размера. Многи од нас су збуњени, уплашени за своје и здравље својих најмилијих, као и суочени са опасношћу од губитка посла и мишљу да многе ствари можда више никада неће бити исте. У таквим условима многи се окрећу Богу, вери, и наравно Српској Православној Цркви. Међутим, скоро да не прође ниједан дан а да у медијима не осване нека прича која приказује Српску Православну Цркву у крајње негативном контексту. Пре неколико дана били смо сведоци огромне халабуке која се дигла због начина на који се врши причешће, па је другосрбијански део јавности једва дочекао нови повод да саспе паљбу по Цркви. Лако се стиче утисак да се свако ко не разуме ни суштину ни важност причешћа осећа позваним да попљује и Цркву и вернике. Кафић-атеисти, Твитер-секуларци и помодарски антидуховници, убеђени да је једино њихово (најчешће крајње плитко и црно-бело) гледиште исправно, иако и о Цркви и о корона вирусу знају само оно што су прочитали у таблоидима између два продужена еспреса, испољавају чист говор мржње према Цркви, док са презиром вређају вернике и багателишу веру. Међутим, ово није напис о причешћу, а ни о корона вирусу. Образложење и објашњење како и зашто се неко причешћује, чак и у овим опасним околностима, желим да оставим људима који су далеко упућенији на то од мене. Ово је напис о наизглед тихом рату који је објављен Српској Православној Цркви, а који не јењава већ дуго. Не треба много размишљати да би се схватило да су чак и пре злокобног вируса пропагандни про-западни медији типа Н1, Данас, Време, НИН, Блиц, Курир, Ало, итд, имали тенденцију да стављају у први план блаћење Цркве, иако готово увек постоје неупоредиво важније теме од реалног животног значаја, које често падају у сенку или бивају игнорисане. У пљувању СПЦ таблоидима здушно помаже твитерашки интелектуални плићак који тобожњим згражавањем или исмејавањем Цркве такве приче упорно држи пред очима јавности. Ту доминира медијско инсистирање на идеји о личном богаћењу свештеника на рачун народа, корупција, педофилија, диловање дроге, пијанства и баханалије, и свакаква неморална дела, као и мешање Цркве у свакодневни живот грађана. Наравно, у народу који једва саставља крај с крајем, и који је махом васпитаван у комунизму и његовима каснијим дериватима, све ово ствара огромну мржњу према СПЦ и гађење према свему што она представља. Сличне ударе можемо све чешће приметити и у комшијским државама, пре свега у овој и оваквој Црној Гори. Извор: Снимак екрана/N1 Ипак, треба поставити питање – зашто се све то дешава и зашто медији те приче гурају у први план? То да у СПЦ заиста постоји много свештеника који нису ни интелектуално ни морално дорасли свом звању је апсолутна чињеница и било би непоштено тврдити другачије. Нажалост, ако рачунамо само новију историју, СПЦ је у последњих 75 година прошла кроз огромна искушења и проблеме, пре свега са комунизмом који ју је тлачио на све начине, а онда и са децом и унуцима тих комуниста који данас владају и раде на издаји земље. Много нечасних и неподобних је прошло кроз СПЦ, а неретко су свештеници убацивани и као шпијуни разних служби. Такође, велики број „морално посрнулих“ људи, наркомана, пијанаца, психички нестабилних особа је спас тражило у религији, па су многи уписивали Богословски факултет. Због тога се и данас дешава да се међу њима нађу они којима дрога или алкохол нису страни. Лично, заиста немам право никоме да судим јер као Хришћанин први сам међу грешницима, али нажалост истина јесте да је потребна једна велика и озбиљна чистка да се СПЦ отараси свих оних који незаслужено припадају њеном свештенству. Међутим, много је важно не изгубити из вида чињеницу да је СПЦ буквално највећи разлог што ми као народ данас постојимо. Да није било институције СПЦ која је одржавала дух, културу, образовање, идентитет, јединство народа кроз стравична времена турске, аустроугарске, комунистичке, па чак и тренутне евроатлантске окупације, ми већ одавно не бисмо постојали. Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020. Али – зашто је данас СПЦ, са свим својим слабостима, манама и недостацима, баш толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до тоталне и апсолутне колонизације српског народа на свим нивоима, како културолошки, тако и друштвено-политички. Ако погледамо, СВЕ остале битне институције су или угашене, или уништене, или компромитоване. Војска је под контролом НАТО генерала. САНУ је упропашћена готово до бесмисла, национална култура скоро уништена, судство деградирано, а полицију боље ни не помињати. Дакле, само још како-тако на путу стоји СПЦ, и зато је колонизаторима важно да је огаде народу, да је компромитују, да је понизе и учине крајње ирелевантном. Данас, кад смо на корак од издаје Косова, СПЦ једина стоји као препрека на том путу издаје, и зато по плану колонијалиста мора бити огађена народу, јер огадивши СПЦ огадиће и Косово. А кад се то деси можемо заиста да заборавимо да смо икада постојали. Свакако да има свештеника који јесу злоупотребили свој позив и подлегли профитерству, који возе скупа кола. Али, такође, свако ко зна мало више о Цркви зна и да је огромна већина свештеника заиста поштена, морална и часна, и да много чине за свој народ. Наравно, у сваком позиву има негативних примера. Као што има корумпираних и лоших лекара или учитеља, тако има и свештеника. Али да ли то значи да због таквих треба окренути леђа медицини или образовању? Извор: Nova.rs Но, подмукла кампања против СПЦ евидентно бива све јача, а народ који никада није заправо и на прави начин био учен о вери, народ који је често не разуме, који великим делом чине деца комуниста, они који су у цркву последњи пут ушли 1998. (ако су икад), или који у незнању или из помодарства славе Славу, такав народ је лако убедити и медијски обликовати у шта год колонизатори пожеле. Дакле: да ли је Црква савршена и безгрешна? Не! Да ли у СПЦ има много „кукоља који би требало очистити“? Да! Да ли СПЦ треба да много поради на себи? Апсолутно! … АЛИ, да ли треба наседати на сваки медијски петпарачки сензационализам? Не! Да ли треба омаловажавати и пљувати Цркву на сваком кораку? Дефинитивно не! Без обзира да ли је неко верник или не, тај мора да схвати историјски, културни и друштвени значај СПЦ као институције која једина још колико-толико може народ да држи уједињен и сложан. Како смо кренули, за коју деценију заиста може да нас више нема. Не само као народа, већ и као људи. https://stanjestvari.com/2020/03/27/nikola-cobic-udar-na-poslednji-stub-srpsku-pravoslavnu-crkvu
  3. Дана 27. октобра када наша Света Православна Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву, Преосвештени Епископ жички Господин Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Преподобне мати Параскеве у Рудници. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протојереј Србољуб Стојковић, парох други при Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка, јереј Милован Вучковић, парох трнавски, парох бељачки јереј Предраг Радојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон рашчански Владимир Јовановић. Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана парохије рудничке и околине, свих узраста. Молитвеном сабрању су присуствовали и представници војске, полиције, као и ктитор храма у Викенд насељу на Копаонику г. Бојан Премовић. Храм Преподобне мати Параскеве уједно је обележио јубилеј 60 година од освећења храма. Освећење храма 1959. године извршио је блаженопочивши Патријарх српски Герман. Литургијско славље пропраћено је велелепним појањем појца Ивана Трајковића из Краљева и мешовитог хора из Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из литургијског зачала. Епископ је између осталог рекао: „Сабрали смо се у овоме Светоме храму који данас слави 60 година од свога васпостављања, реновирања, припреме и давања храма онима који су потребити. Онима који траже реч Божију и траже место где ће главу склонити. Данас је много јубилеја које славимо, многа имена, многе светитеље, многе поуке и поруке смо чули у Светом Јеванђељу. Главно за нас Србе јесте да у овој години славимо 800 година аутокефалности наше Цркве. Наша Црква данас слави Преподобну мати нашу Параскеву која је заштитница овога храма. И много је поука данас Господ нама дао. Када је апостол Павле, некадашњи Савле, гонитељ хришћана призван од Господа, почео је да ревнује за самога Господа. Он је познао Бога, а прво је њега Бог познао. Када је упознао Бога, Његов благи лик, Његову љубав и решеност да Он спаси овај свет, он га је толико заволео да је рекао: „Не живим више ја, него у мени живи Христос“. Тај исти Павле описује се у данашњем апостолу. Говори за себе, неће себе да истиче, али каже: “Знам једнога човека који је у телу или ван тела узнесен до трећег неба где је чуо неисказане речи, које човеку није допуштено говорити.“ Дакле, не може овоземаљски човек то да чује нити да говори о томе, јер су то речи надумне; то су речи самога Бога, речи истине. У Царству небеском само је истина и само се то чује; само се чује слављење Бога и од херувима, серафима и анђела и арханђела, који једним устима и једним срцем славе Бога и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове.“ Епископ Јустин је такође нагласио: „Црква Божија је стуб и тврђава истине. Ту обитава Бог кроз Свете Тајне и ту је радионица нашега спасења. То је радионица спасења Преподобне мати Параскеве. Она је 50 година живела у пустињи, као и Марија Египћанка. У житију Марије Египћанке помиње се да је дошао Зосима свештенослужитељ. Она га је питала за Свету Божију Цркву и за народ како живи, јер она 50 година није имала контакта са људима. Ипак је живела у цркви. Како? Тиме што се молила за Цркву и тиме што је од Цркве добијала благодат и молитве. Света Параскева је заштитница рода нашега православног. Она је од нашега рода Српкиња у Епивату рођена, међу Грцима и међу разним народима и чије су мошти због најезде Турака, једно време биле у Београду, на Калемегдану, да би после тога биле на разним местима док се на крају нису обреле у Јашију, у Румунији. Тамо мошти Свете Петке чине чудесна и велика дела Божија. Објављују силу Божију и приводе народ Богу. То је исцељење – није исцељење да обајемо нешто, да кажемо две, три речи, буди здрав. Онда си здрав када упознаш Бога.“ Владика је у својој беседи такође нагласио да данас славимо још један велики догађај – Седми Васељенски Сабор који се догодио 787. године. На њему се после 8 векова почело да расправља о иконама, јер у Старом Завету стоји да не требамо да се клањамо никаквом лику, ничему изрезбареном. Ипак, Господ Исус Христос дошавши собом донео је тај Лик, Лик којим се ми спасавамо. То је Лик Спаситеља нашега који никад нико није нацртао у почетку. Његов лик је остао на убрусу Вероникином када је ишао да страда, када је обрисао своје знојаво и крваво лице и од тада су многи почели да сликају иконе. Први је апостол Лука који је насликао неке иконе Пресвете Богородице које су све до данас чудотворне, а онда су почели људи у Цркви да сликају оно што доживљавају. На крају беседе Епископ је рекао: „Наш Женик, Господ Христос ће поново доћи да суди овоме свету и зато док још имамо времена да се потрудимо да читамо Свето Писмо, да слушамо реч и поуку Светог Писма, да када год можемо дођемо у Цркву, да запалимо свећу, да се помолимо, а најпре да долазимо на Свету Литургију и учествујемо у светотајинском животу Цркве. После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се бираним речима Епископу Јустину и верном народу обратио бивши парох ове парохије протојереј Србољуб Стојковић. Након њега поздравну реч Епископу упутио је и старешина храма јереј Предраг Радојевић, захваливши се Епископу на доласку. Извор: Епархија жичка
  4. „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  5. У петак 22. марта 2019. отпочео је нови Васкршњи циклус предавања у организацији Црквене општине Беране и Епархије будимљанско-никшићке. Прво предавање, у сали Центра НАМА, одржао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, на тему „Црква – стуб и тврђава истине“. Појашњавајући наслов предавања, Епископ Јоаникије је истакао да су то ријечи Светог апостола Павла, којима се Апостол језгровито и на пјеснички начин изразио, док је говорећи о истом, на другом мјесту, казао да је Црква тијело Христово, Христос је глава Цркве, а ми тијело Христово и удови међу собом, као што је у једном организму све сложено и повезано. „До те мјере се Христос поистовјећује са својом Црквом да се каже да је Црква Његово тијело, да се сваки од нас кроз крштење поистовјећује са Христом. Крштење је укључење у заједницу Цркве Божје, у тај организам и тек је нови члан оживио кад постане дио евхаристијске, молитвене заједнице. Зато, и у првим временима, све до дана данашњег, бити хришћанин значи бити члан молитвене заједнице Цркве Божје“, рекао је Владика. Цркву Свети апостол Павле назива стубом и тврђавом истине, а овдје је ријеч о Божјој истини, која нам, истакао је Његово Преосвештенство, даје право знање и моћ да разликујемо шта је право, а шта лажно и фалсификат. „Каже апостол Павле, пјеснички речено, да је дом Божји стуб и тврђава истине. Прије свега, имамо асоцијацију да је то нека неразорива грађевина, тврђава, бедем, заштита, а те његове формулације дотакао се и ранохришћански писац Свети Јерма. Он је доживио Цркву као кулу у коју се уграђују хришћани. Хришћани су као камење, које треба да се обради; да би се узидало у ту грађевину треба да се обради, оно што је непотребно да се одбаци, оно што је употребљиво да се одложи, а кула има своју љепоту како се зида и то камење, још каже, свијетли“. „Говори као апостол Павле када каже да је Црква живи организам коме је Христос глава, а Црква тијело, ми смо тијело Христово. Апостол Павле Цркву назива дом Божји, заједница светих, стуб и тврђава истине, тијело Христово. Све те формулације изражавају тајну Цркве, мање или више, успјешно, а ниједна до краја, јер је, заиста, Црква тајна над тајнама. Зашто? Зато што је Господ њена Глава, Он је та Тајна у коју ми урастамо“, казао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Креирај ново...