Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Лепавину (који се налази под надлежношћу Митрополије загребачко – љубљанске), недалеко од Копривнице у данашњој Хрватској, – око 1550.г. су основала два монаха из Царске Лавре, манастира Хиландара са Свете Горе Атонске; манастир је име добио по оближњој Липовој шуми и граду Вину и отуда, Липовина; посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Зна се да је Патријарх Арсеније III Чарнојевић, провео у овом манастиру неко време. За историју овог манастира нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, која је у (16.) в. насликана, а дело је непознатог иконописца. Током II светког рата, манастир је разрушен а икона је чудесно нестала; светилиште је обновљењно 1967.године а светиња је опет непознатим начином враћена у манастир. Током првог богослужења и враћања иконе манастиру, чудо је произишло од ове свете иконе – дечак нем и глув од рођења је проговорио а слух му се вратио. Пређашњих деценија блаженог спомена архимандрит Гаврило (Вучковић) својом преданошћу Вољи Божијој, мисионарским радом уз помоћ савремених технологија и усрдним молитвама призивао је Богу бројне вернике овог краја, да се врате под окриље Пресвете Богородице и посете ово вековно православно огњиште. За чудотворну Богородичину икону, Лепавинску, највећу драгоценост манастира, по коме је икона добила име, одређен је 28.08. по новом, односно 15.08. по старом календару, као дан прослављења. Призива се у свим немоћима телесним, душевним као и онима који су духовне природе. Чуда У немачком бомбардовању 1943.г. манастир Лепавина је скоро до темеља био уништен, од две авионске бомбе које су га погодиле; Икона Пресвете Богородице је чудом остала неповређена. Пронашли су је затрпану дебелим слојем, цигле и малтера, без и једне огреботине. Тада је пренесена у складиште Православног музеја у Загребу, где ју је случајно 1967.г. пронашао на тавану ђакон Симеон Сакуљ и по благослову Митрополита Дамаскина, вратио у манастир Лепавину. Постоје многобројна сведочанства о исцељењима код Лепавинске иконе Пресвете Богородице. У манастирском летопису забележено је и ово: године 1773. човек из Маринковаца, довео је свога сина у манастир, тешко оболелог од духа нечистог те је и разум изгубио; био је везан и чуван, али је благословом Божијим исцељен – пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Војник Игњатије из села Мали Грабићани је 1774.г. толико изгубио разум да је и одећу са себе цепао, те је био везан у ланце. Његова породица га је довела у манастир и ту је добио исцељење, пред иконом Пресвете Богородице. Скорашњи случај исцељења пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске догодио се сестри Д. која је у факсу који је манастиру Лепавинском, написала, описала своје исцељење: ,,Прошле године у листопаду, дијагностициран ми је рак на десној дојци. Шокирала сам се. Почела сам плакати и питати се: Господе, што си ми дао ту опаку болест кад се не могу с тим борити, ионако сам психички слаба… Моја обитељ је била у великом шоку и страху за мене. Тад су ме звали пријатељи и они кoји то нису, да ме утјеше. За мене није било нити једне праве утјехе и подршке. Знала сам да ми родитељи, откад су за то сазнали, јако пате, патиле су и моје двије сестре, мој муж Д. и моја дјеца, која су ме гледала уплакану и сломљену. Подршке је било од мојих најближих, али та подршка је још више растуживала, јер сам гледала њихова забринута и тужна лица. Хтјели су помоћи, али у тој ситуацији нису могли. Кроз два дана од те вијести, требала сам кренути у Нови Сад на заказани преглед код кирурга који ме требао оперирати. До мог поласка за Н. Сад, на кољенима сам читала молитве испред иконе Богородице Лепавинске. Читала сам Акатист Пресветој Богородици, Јеванђеље и Псалтир. Уз те молитве сам плакала и молила да ме Богородица спаси да тако не страдам. Дошао је и тај дан када сам требала поћи на преглед у Н.Сад. Лијечник ме прегледао и објаснио мом мужу како ће операција бити изведена. Рекао ми је да идем кући и да дођем за два дана да ми се направи магнетна резонанца дојки, након чега ће ми заказати операцију. Дошла сам сломљена кући и наставила с молитвама Пресветој Богородици Лепавинској. Пре мог другог одласка у Н. Сад, на Институт у Каменици, нашла сам тел. бр. манастира Лепавина и назвала. Био је 21.листопад. Јавила ми се тел. секретарица и ја сам плачним гласом молила да ми о. Гаврило чита молитве за здравље. Рекла сам му да сутра идем у Каменицу да ми закажу операцију. Одмах сам осетила олакшање у души. Знала сам да ће ми о. Гаврило прочитати молитву за здравље. Сутра сам дошла у Каменицу и направљена ми је магнетна резонанца, а ја сам и у тој комори, молила Господа Бога да ме помилује. Снимање је било завршено након 45 мин. Након чега ме је лијечница позвала и рекла: ,,Жено, па ти немаш рак“. Ја, мој муж, сестра и зет смо плакали и од превеликог узбуђења и среће нисам знала што бих. Понела сам своје налазе до главног лијечника, који ме требао оперирати. Кад је видио снимке с осмјехом је рекао: ,,Хајде кући, тебе је сунце огријало“! Од тог мог случаја још више сам се учврстила у вјери, постала сам још побожнија. Знам да је то велико чудо нада мном, а и велика опомена за мој дотадашњи живот, јер га нисам живела исправно“. Изображење Чудотворна Богородичина икона, Лепавинска, иконографски припада типу икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), где је Мајка Божија допојасно приказана са Младенцем у наручју како руком указује на Њега, као Пут Истинити. Икона је постављена у прелепо изрезбарени трон од посебне врсте дрвета, који је задужбина М.Ц. из Београда. Изнад које непрестано горе три кандила. Позадина Јој је у чистој златној боји; а сама икона је врло добро очувана. На Пречистој Глави Њеној, налази се царска круна, оивичена тамно црвеном бојом, која симболизује митру коју носе Архијереји, која заправо представља трнов венац који је стављен на Главу Христу, током мучења; Истоветну круну видимо и код Младенца. Дакле, како страда Он, тако страда и Мајка Његова. Мафорион Дјевин је врло тамне боје оивичен златним порубом са изображеним повећим Крстом, на Њеном десном рамену. Он је печат исповедања вере, која излази из срца Њеног. Доња хаљина Јој је у јасној зеленој боји која симболизује изображење Трећег Лица Св.Тројице, – Бога, Духа Светога, који на Њој обитава. Пречисто лице Њено је као и на већини икона, издуженог облика, дугуљастог носа и танких усана. Поглед Јој је уперен директно на посматрача Пречистог Лика Њеног и Бога Нашег. Десном руком јасно указује на Њега, као Спасиоца Света… који сав у злу лежи – док Њена лева подлактица, чини Престо Господњи, место на коме обитава Син Њен и Спаситељ Наш. Богомладенац, десну руку склапа у архијерејски начин благосиљања верника ИС/ХС, док у левој држи Јеванђеље, Књигу Вечнога Живота. Хитон му је јасно црвене боје, без иједног шава и поруба… Док Му је стихар, риза радости и духовног весеља, у јасно зеленој боји, симболишући присуство Духа Светога, мирну и спокојну савест. На Светој Глави Његовој, носи готово истоветну царску круну, као и Преблагословена Мајка Његова. По јасном, директо упереном погледу на посматрача, можемо закључити о Њиховој одлучности и сигурности којима одишу; Оно што је пред Њима предстојало, није их плашило. Смирено су Своје Главе положили Пред Њим, говорећи – нека Буде Воља Твоја. https://mitropolija.com/2024/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lepavinska/