Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лекције'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. – Мени је данас необично лакше, али ја знам да је то само тренутак. Ја своју болест сада непогрешиво познајем. Ако вам изгледам тако весео, онда ме нисте ничим и никада толико обрадовали као тим запажањем. Јер људи су створени за срећу, и ко је потпуно срећан, он је удостојен да каже себи: ,,Испунио сам завет Божији на земљи.“ Сви праведници, сви свеци, сви свети мученици – сви су били срећни. – Ах, како ви говорите, какве смеле и узвишене речи – повикала је мамица. – Ви кажете и као да прострелите. Међутим, срећа, где је срећа? Ко може рећи за себе да је срећан? Ох, кад сте већ били тако добри и дозволили нам да Вас још једном видимо, онда саслушајте све што вам прошлог пута нисам рекла, нисам смела да кажем, све од чега ја тако патим и тако одавно, одавно! Ја патим, опростите ми, патим… И она је у неком ватреном и плаховитом заносу склопила пред њим руке. – А од чега нарочито? – Ја патим… од неверовања. – Од неверовања у Бога? – Ах, не, не, ја не смем ни да помислим о томе, али будући живот, то је таква загонетка! И нико, нико је неће одгонетнути. Чујте, Ви сте исцелитељ, Ви сте познавалац душе човекове; ја, наравно, не смем претендовати да Ви мени потпуно верујете, али уверавам Вас најсветијом речи да не говорим од лакомислености сада, да ме мисао о будућем загробном животу до бола узбуђује, до страха и ужаса… И ето, усудила сам се сада да Вам се обратим… О, Боже, шта ћете о мени помислити! – Дама је пљеснула рукама. – Не брините се због мог мишљења – одговорио је старац. – Ја потпуно верујем у искреност Ваше туге. – Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затворим очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају и да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала – а кад умрем – одједном нема ничега, само ће ,,коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једнога писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру. Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи… Чиме, чиме да се докаже; ја сам сада дошла да клекнем пред Вас и да Вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О, несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нико се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем . То је убиствено, убиствено! – Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се. – Како? Чиме? – Искуством активне љубави. Потрудите се да волите Ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност Ваше душе. Ако постигнете потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се прокраде у Вашу душу. То је испробано, то је тачно. – Активном љубави? Ево поново питање и такво питање, такво питање! Знате, ја тако волим човечанство, да, верујте ми, понекад маштам да напустим све што имам, да оставим Lise и постанем милосрдна сестра. Затворим очи, мислим и сањарим, и у тим тренуцима осећам у себи неодољиву снагу. Никакве ране, никакви гнојави чиреви не би ме могли уплашити. Превијала бих и прала својим рукама, била бих дежурна поред тих патника, спремна сам да љубим те гнојаве ране… – И то је већ много и добро што Ваш ум сањари о томе, а не о нечему другом. И неочекивано ће доиста учинити неко добро дело. – Да, али да ли бих ја могла дуго издржати у таквом животу? – ватрено и готово као у екстази наставила је дама. – То је главно питање! То је за мене најмучније питање. Ја затварам очи и питам себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако болесник, чије ране ти переш, не одговори одмах захвалношћу, већ, напротив, почне да те мучи својим каприсима, не ценећи и не поштујући твоју човекољубиву службу, ако почне да виче на тебе, да грубо захтева, чак да се жали неком старешини (као што се често дешава патницима), шта онда? Него, замислите, ја сам то са ужасом већ решила: ако постоји нешто што би одмах могло охладити моју ,,активну“ љубав према човечанству, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу и плату за љубав – љубављу. Другачије ја никог нисам способна да волим! Хохлакова је била у наступу најискренијег самобичевања и кад је завршила погледала је старца са изазовном одлучношћу. – То је сасвим исто с оним што ми је, истина већ давно, испричао један лекар – приметио је старац. – Био је човек већ у годинама и неоспорно паметан. Причао је исто тако отворено, као и Ви, мада шалећи се, али тужно се шалећи; ја, каже, волим човечанство, али чудим се самом себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе конкретно, то јест посебно, као појединце. У сновима често сам, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству и можда бих стварно пристао да ме распну за људе, кад би то одједном од мене тражили, међутим, ја нисам у стању ни с ким да проживим два дана у истој соби, и то знам из искуства. Чим је он близу мене, већ његова личност притиска моју сујету и ограничава моју слободу. За дан и ноћ ја могу омрзнути чак и најбољег човека, само зато што дуго једе у току ручка, другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, каже, постајем непријатељ људима само ако ме додирну. Зато се увек тако дешавало: што сам више мрзео људе као појединце, утолико је моја љубав према човечанству уопште постала ватренија. – Па шта да се ради? Шта да се ради у таквом случају? Треба ли због тога пасти у очајање? – Не, јер је и то довољно што се због тога мучите. Урадите што можете и то ће Вам се узети у обзир. Ви сте већ много учинили, јер сте могли тако дубоко и искрено да познате саму себе! Ако сте и са мном сада говорили тако искрено зато да бисте, као сада од мене, били похваљени за вашу истинитост, онда, наравно, нећете ништа постићи у подвигу активне љубави; и тако ће све остати само на Вашим сновима и цео живот ће проћи као привиђење. Тада ћете, наравно, заборавити и на будући живот и на крају ћете се сами смирити. – Ви сте ме дотукли! Ја сам тек сада, у овом тренутку док сте говорили, схватила да сам стварно очекивала само Вашу похвалу мојој искрености, када сам Вам причала о томе да нећу моћи издржати незахвалност. Ви сте ми шапнули ко сам, Ви сте ме схватили и мене саму себи објаснили! – Истину говорите? Е сада, после Вашег оваквог признања, ја верујем да сте искрени и доброг срца. Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што Вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође, избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што Вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је – рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука. Одломак из романа Ф. М. Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2021/11/11/лекције-о-активној-љубави-и-самоодриц/
  2. Знам да се много пута осећаш као да ништа ниси постигао. Да си опет упао у исте страсти, исте грешке, због којих се осећаш слабим, кривим и непокајаним. А дао си обећање Богу и себи. Рекао си: "Никада то више нећу учинити." Чак си клекнуо у молитви са срцем пуним бола, али и надом да се то више неће поновити. Па ипак, поново је дошло, поново срећеш страст, слабост, грешку и неуспех. Осећаш да се ништа није променило, да је опет све исто, да мораш опет из почетка. Али, ипак није тако. Ударио си себе неправедно и још јаче од свих џелата и мучитеља. Знај нешто, твој поглед упућен себи је најгрубљи. Када си на путу, и крећеш се, то не значи да си стигао на одредиште. Можеш упасти у блато, ударити се, чак се и изгубити, али не престајеш да будеш на путу. Као што каже свети Јован Златоуст: Није страшно пасти, страшно је остати доле. Колико је себичности потребно да пожелиш да стигнеш до циља пре него што си и кренуо. Не гледај сваки пут оно што јеси, већ оно што треба да будеш. То је дефинитиван неуспех. Када сте везани страстима, није могуће одмах их одвезати. Али, сваки пут кад се борите, чак и ако нисте ослобођени, учинићете затезање мало безболнијим, олабавили сте конопце, постали су удобнији. И тако сте стекли мало своје слободе. Али, ви то не видите. Мислите да сте исти или још гори. Зашто? Зато што нисте научили да цените једноставне лекције, споре кораке, хармоничан ритам. Желите одлично и дивно, желите високо и максимално, желите да вас не боли и да не плачете, да све буде урађено безболно и врло брзо, као кад је у питању ваша храна, ваше пиће, ваш мобилни телефон, ваш ауто, ваша љубав. Нисте разумели да није важно путовање већ сам пут. Да вас он учи. Пад вам може користити много више од сваке ваше велике „врлине”. о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  3. JESSY

    Лекције радости

    Не знам да ли људи око нас желе нашу срећу, да ли желе да нас виде срећне, али знам некога ко то много жели, а то је Бог. Иако су многи у Његово име плашили и претили људима, испунили их кривицом и страховима, сам Бог жели да нас види срећне и веселе и кличе нам : “ Радујте се свагда са радошћу коју нам је даровало причешће Господом . Опет кажем: радујте се... Ни за шта се не брините, али у свакој прилици нека ваши захтеви буду упућени Богу у молитвама које ће бити праћене захвалношћу..." (Филипљанима 6 4., 6.) Нажалост, већ неко време егзистира схватање да, што више изгледаш озбиљан и жалостан, више си човек Божији. Али ово је огромна лаж. Ко је имао среће да упозна наше савремене светитеље, старца Пајсија и старца Порфирија, видео је колико су они били срећни и весели. Они су се смејали, шалили, ширили наду, блистали радошћу и светлошћу Христовом. А ми трунемо у својој озбиљности и моралности. Испуњени смо забринутишћу и кривицом, неурозама које заправо спречавају Бога да нас посети. Да бисмо почели да ходимо стазом радости, треба да престанемо да бринемо. ′′ Ни за шта се не брините, али у свакој околности, ваши захтеви нека буду упућени Богу у молитвама које су праћене захвалношћу...". Како можемо бити срећни када смо утопљени у нашим мислима и бригама? Када смо забринути због свега и свачега? Да ли сте се икада запитали одакле потиче овај стрес и нервоза? Јасно, од нашег ега и његове жеље да све контролише. У суштини, ово је облик неверја, пошто верујемо да Бог не зна шта нам је потребно и није нам све обезбедио. То је као да кажеш Богу - "Не бринеш Ти о свему, пусти мене да ја водим рачуна." Због тога се ми трудимо умом и мислима да све решимо. Резултат? Унутрашњи хаос. Нервоза, забринутост, напетост, страх и несигурност. Како можете бити срећни у оваквим околностима? Једноставно нисте. Престрављени сте и гневни, пре или касније и тужни. И сад вас питам, да ли сте икада решили неке проблеме бринући? Вероватно сте направили још горе. Шта добијате? Стрес, губитак огромне енергије због кога губимо осмех. Забринутост не може да промени прошлост и не може да контролише будућност, али може да уништи садашњост вашег живота. Да, она то ради темељно. Молитва не треба да буде последње решење, након што смо све пробали. Молитва, да би постала извор радости и унутрашњег мира, мора да буде свакодневни дијалог са Богом. Препустите се и предајте Његовој вољи. Имајте поверења и будите сигурни да вас Он воли и неће дозволити ништа да се деси што вам није на корист. Не можеш да бринеш и будеш срећан у исто време. Ето зашто је први корак ка срећи да престанеш да бринеш - и почнеш да се молиш! Није увек лако то учинити али хајде да почнемо, хајде да пробамо, вреди покушати. Како престанеш да бринеш и почнеш да се молиш, наћи ћеш нову снагу у свом животу, јер живиш служећи Богу свакодневно. о. Х. Пападопулос www.facebook.com/p.libyos
  4. “Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
  5. Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали. Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве. Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања. Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила. Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија. Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава. Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене. Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима. Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”. Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи. Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме. Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести, али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо. О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера. Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса. *** Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно. Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус. У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу. И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква. А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи? Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку. Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена. *** Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку. Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта. И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“) А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира. После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге. Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује. Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха. *** Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика. протојереј Андреј Ткачов Извор: Српска Православна Црква
  7. Тешко је наћи двојицу различитијих људи. Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик. Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог. Даље. Петар је галилејски рибар, а Павле је ученик великих књижевника и по васпитању је фарисеј. Обојица су Јевреји, али је Павле реч Божију углавном проповедао незнабошцима обнављајући их Духом и чинећи од њих Цркву. А Петар је Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима. Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо. О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера. Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса. *** Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно. Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус. У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу. И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква. А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи? Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку. Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена. *** Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку. Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта. И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“) А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира. После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге. Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује. Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха. *** Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика. протојереј Андреј Ткачов Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...