Претражи Живе Речи Утехе

У овај, 15/28. дан месеца јуна, поред светог Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од Косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника Божјих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика Вита, светог славног пророка Амоса, као и свете патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житија и подвизи ових угодника Божјих свакако су различити, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног цара Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо светог благоверног Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за Царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе нас који те песмама славимо, свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: “Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности”. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место. Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају. Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква. Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена Српске Православне Цркве на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију. Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају. Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње. Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција. Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/ Извор: Епархија рашко-призренска

Поводом четрдесет дана од упокојења Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, пред вама је текст припреман за гостовање у емисији на руском радију Радоњеж, посвећеној косовском подвигу Митрополита Амфилохија. На молбу филолога Јелене Осипове, предсједника Друштва Руско-српског пријатељства, пренијела сам своје утиске поводом упокојења Владике и поједина сјећања мог покојног мужа Славка Живковића на косовско љето 1999. године. Видар косовских рана Одлазак нашег вољеног Митрополита потресао је као земљотрес нашу митрополију, а вјерујем и васељенско православље. Нико није очекивао да ће Владика отићи. Мада када пажљиво погледате његове посљедње дане на земљи, можете осјетити да се он за упокојење на неки начин припремао. Тих 20-ак дана у болници били су једини предах у његовом 83-годишњем животу. Намучени уморни Владика одморио је своју племениту душу и тијело. Његова посљедња бесједа коју је упутио пастви са болесничке постеље на дан Апостола љубави, 9. октобра била је његова опроштајна бесједа и посљедње слово својим чедима – Љубите једни друге! Оно на шта је читавог живота позивао. Прије свега, сопственим примјером. Наша Митрополија Црногорско-приморска, Српска православна црква, васељенско православље у жалости је за Митрополитом, који није био само водећи теолог свијета, научник-богослов свјетског гласа, педагог, поета, духовник, молитвеник, аскета, трудбеник – у сваком смислу те ријечи – него је био Човјек, свечовјек – како рече Матија Бећковић, Васељенски Амфилохије – како га је назвао други морачки поета Богић Булатовић. Владичино упокојење уздрмало је сваку хришћанску душу која је осјетила његов благослов. И сви – без изузетка – који су се поклонили Његовом часном лику и дјелу – а ријеке вјерника ових дана теку криптом саборног храма – сви исто осјећају – његову светост. Његове руке трећег дана на одру биле су меке и топле, руке којима је грлио читав свијет – руке којима је градио цркве и манастире, којима је подизао духовност Црне Горе и зидао храмове људских душа. Он – највећи задужбинар људских душа кога је дала наша Црква. А то ће вријеме показати! Прије њега наше вјерско сјећање не постоји, бар не за моју генерацију и многе друге. Истим тим топлим и неимарским рукама, он је сакупљао остатке мученика по Косову, омивао им главе и сахрањивао оно што је остало од њихове плоти. Када је Косово послије Кумановског споразума остало на милост и немилост Шиптарима, једина свијетла тачка, једини зрачак наде остављеном народу, био је он. Он на Косову – грдном судилишту – неуморно даноноћно обилази преостали српски живаљ по забитим домовима. Доноси храну, пири ватру, грли, отире сузе мантијом, улива наду, духовно и материјално кријепи усамљене мученике који су остали на својим огњиштима захваљујући његовој жртви. Косово за које се борио читавим својим животом. Године 1982. био је један од само 21 потписника апела за одбрану Косова и Метохије. А ко је за Косово, он је за Царство небеско, он је за вијенац небески, он је за крст – за Христа! Косово је мјера постојања или непостојања. Косовом се бива вјечан! Владика наш – чувар Пећког трона је живио Косовом, јер је живио Христом. „Косово није географија. Косово је животни став и опредјељење, начин, истински начин постојања“, његове су ријечи. Увијек је на скуповима, славама заводио и пјевао „Јечам жела“, онако како је она пјевана до Другог свјетског рата, с поруком из пјесме „Да се војска на Косово врати!“ Онога дана када су га спустили у раку крипте Храма Христовог васкрсења, покрили су га његовом морачком земљом, и мученичком јасеновачком и косовском – којој је дао читавог себе! Он – нови косовски мученик и витез! Да ништа није урадио, него што је оставио Љетопис новог косовског распећа довољно је за један људски живот. Ноћ уочи бомбардовања, Радио Светигора је са шесточасовног емитовања програма кренуо на двадесетчетворочасовно емитовање. У радију све аматери, радио тек у повоју, а одједном треба учетворостручити снаге. Радила су само два тонца. Мијењали се на дванаест сати. Али благословом се чудо Божје постиже. Владика је слушаоце укријепио једном бесједом, поред осталог, цитиравши ријечи патријарха Гаврила Дожића: „Ако ћемо да живимо, да живимо у слободи! Ако ћемо да мремо, да мремо за слободу!“ То је била девиза коју је сами Високопреосвећени свједочио својом вјером, својим дјелима и животом. Он је живио у Христовој слободи, у слободи од гријеха – испуњен благодаћу Духа Светога. Живио у истини и правди Божјој. Дисао Косовским завјетом и опредјељењем! И није се плашио ничега! Света душа. Чега да се плаши Христов војник! О тој неустрашивости свједочили су сви који су били с њим на Косову. Он је чак када су га упозоравали на опасност говорио: „Па куд ће љепше, него умријети на Косову!“ Знао је да каже и ово: „На њему се губи један свијет, а добија други.“ Мој муж блаженог спомена Славко Живковић, први главни и одговорни уредник Радија Светигора, на Косову је био 1999. године као извјештач и да се нађе владици при руци, поред јеромонаха Јована Ћулибрка, свештеника Радомира Никчевића, монаха Павла Кондића, Миладина Кнежевића и многих других. Као главни уредник радија није дозволио никоме од новинара да иде на тако опасан задатак, него је сам преузео ту одговорност. Кад се све завршило, мало је причао о Косову. Једном у возу враћајући се из Београда, десет година послије тих страшних мјесеци, у купеу са нама је била нека жена, која је, како се испоставило, била сестра оне Олге којој су Шиптари ножем проболи срце… Ћутао је Славко о Косову. Ране се не откривају! Али је знао понекад да исприча понеки детаљ, бљесак неке слике. Када је Владика једнога дана кренуо у редовни обилазак српских села, Славко је истрчао за њим. Владика му је руком дао знак да се врати, рекаши му: „За мном нема ко да плаче, а за тобом има. Врати се! Идем сам!“ Те реченице сам се сјетила оне вечери на Цетињу кад је Владика посљедњи пут лежао у свом престоном граду, на одру у Богородичиној цркви Цетињског манастира крај кивота Светог Петра, лијеп, бијел, свечан, достојанствен, силан, силан побједом – смрћу смрт уништивши. Сјетила сам се како је рекао да за њим нема ко да плаче. А читава црква је те вечери плакала, колоне вјерника које су, упркос забранама, притицале из свих крајева, његова безбројна чеда – сестре монахиње и браћа монаси. Сви су плакали за добрим оцем својим, дјеца и старци… Али нису то биле сузе очаја. То је била радосна туга јер сви су знали да се треба радовати јер смо добили још једног заступника пред Господом! Али тешко је несрећном људском бићу кад остане сам, кад му се узме оно најдрагоцјеније, кад му се пољуља темељ, измакне стуб, бићу које није имало никаквог додира са религијом прије Владике и мимо Владике. Више ништа није исто, нити ће бити! Владика нам је оставио све, све што је свакоме требало, како рече његов синовац Јован… Никоме ништа уз њега није мањкало. Друга косовска слика коју је Славко испричао, а и Владика је често пута помињао, јесте сљедећа: На Савиним Водама тражили су тијела убијених да их Владика достојно сахрани. У једном потоку су нашли два леша у фази распадања. Владика је касније говорио како нигдје и никад није видио таквих и толиких црва, Боже ти опрости, као у остацима људских лешева. Један труп је био без главе. „Ја сам пошао“, прича Славко, „да тражим главу. Нашао сам је. Педесетак метара ниже. Кад сам је донио Владици, он је с усхићењем почео да благодари и да милује главу – Благо мени данас! Био је срећан што смо саставили труп с тијелом како би достојно опојао мученика, како заслужује. Срећан што је омиловао дубоку рану и што ће извршити посљедњу дужност на земљи. А ја, ја сам побјегао у страну, моја утроба није могла да поднесе страву, мрак људског безумља, ум у аду.“ О том сакупљању распадајућих лешева свједоче и фотографије које су обишле свијет… а такве слике ужаса тих љетњих мјесеци на Косову биле су свакочасовне… Својим је рукама чувар Пећког трона сакупљао заклани народ Метохије. Гдје год је чуо да су недјељама остајали убијени Срби, силоване и убијене дјевојке по кућама, подрумима, њивама, владика је хитао да их опоје и сахрани. Колико је таквих мученика сахранио, пажљиво сабрао остатке лешева, излажући се великој опасности да буде убијен или киднапован! Богу је захваљивао за свако тијело које су успјели да пронађу и опоју. До њих су долазили уз јаку оружану пратњу КФОР-а, уз звиждање метака, псовке и вријеђање Шиптара. Ништа Владику није могло спријечити да прође и посред сјени смрти само да испуни мученику последње његово право на земљи – да буде људски сахрањен. Међу тим опојаними сахрањеним несрећницима бивало је и муслимана. „Ваљда се Алах неће наљутити што смо их сахранили по православном обреду“, говорио је Владика. Као што се ни наш Господ није наљутио кад је владика узео Марицу Мирић и сахранио је у Пећкој патријаршији: „Она је мученица“… И Марица и Олга, и Харитон и Стефан, и сви косовско-метохијски мученици чије је кости Владика сабрао и опојао први ће га дочекати горе, како рече професор Софија Милорадовић. А он сам, будући косовским мучеником, задобио је вијенац славе, опредијеливши се за Царство небеско јер се истински и прави живот задобија христоликом жртвом, како је сам проповиједао. Отишао је и спознао и посљедњу тајну – тајну смрти, коју је можда најљепше дефинисао над одром књижевника Данила Киша: „Мјера патње је мјера знања, смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића, зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Искрено смо изненађени и разочарани текстом који се данас појавио у косовским медијима под насловом ”Српска црква у Приштини против Ковида-19 бори се непотврђеним руским моделом”. У тексту се помиње да су грађани у суседству цркве наводно ”узнемирени буком” која долази од звона. Овај садржај објављен је и на другим косовским медијима јавног сервиса РТК и порталима Телеграфи, Бога Сот, Косоварја итд. У тексту се наводи изјава Агима Муслиуа ”безбедносног експерта” који тврди да је реч о ”примитивној и провокативној руској методи”. Муслиу у наставку говори о ”дезинформацијама из Русије”, да се ”људи из српске обавештајне службе крећу у свим црквама” па закључује ”сходно томе где је српска обавештајна служба ту је и руска”, па је зато по Муслиуу реч о хаосу из Москве”. Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве у ово трагично време пандемије корона вируса са жаљењем прима овај текст који дубоко превазилази најпристојније границе професионалног новинарства и представља пример таргетирања Српске Православне Цркве на Косову и Метохији која овде вековима постоји. Пре свега треба се подсетити да се звона нису појавила у Русији, већ у Италији у Кампањи у 5. веку и да се вековима у хришћанском свету користе не само за оглашавање редовних служби, већ и у тренуцима великог страдања, помора или друге трагедије, како у православном, тако и у римокатоличком и протестантском свету. Свако вече цркве у Амстердаму звоне у звона у знак солидарности у време пандемије. Разлог за то јесте пре свега да се људи подстакну на молитву, на солидарност и да на моменат прекину редовне послове и сете се Бога, без обзира којој вери и конфесији припадали. У прилогу нашег одговора наводимо неколико западних сајтова из којих се види да је иста пракса уведена и у западним хришћанским, пре свега римокатоличким, срединама широм света, од Америке, Канаде, Француске, до Аустралије и Филипина, а не само у православним срединама. Звук звона, уосталом, као и молитва мујезина за минарета 5 пута дневно, има првенствени циљ да позове на молитву и то није спорно за никога ко верује у Бога и поштује друге. Овим показујемо солидарност коју наша Црква осећа за све грађане Косова без обзира на веру и језик јер сви смо једнако угрожени пандемијом. У време звоњаве звона молимо се за све болесне, не само у нашој средини, већ широм света, за оне који се несебично брину о њима у болницама, и узносимо молитву Богу да епидемија престане и да се живот врати у нормалне оквире. Звоњава звона, као и позивање на молитву са минарета, регулисано је законодавством Косова у децибелима и сваки добронамерни читалац може сам да закључи да хришћанска звона не стварају нимало већи звучни ефекат него ли молитве са десетина џамија по већим градовима. Звона су део цивилизације европског континента на коме живимо и јако је лоше да са Косова иде глас да она некоме сметају. У сваком случају, Епископ Теодосије је донео одлуку да се у цркви Св. Николе у Приштини престане са чешћим звоњењем иако парох приштинске старе цркве о. Саша Митровић тврди да му се нико од околних комшија није пожалио, а да су неки чак изразили подршку. Наша Епархија изражава искрено очекивање да у овом времену хуманитарне катастрофе која је задесила цео свет неће бити више оваквих чланака, нити коментара необавештених и очигледно недобронамерних ”експерата”, већ да ће нас све ово најновије страдање подстаћи на солидарност, међусобно разумевање и надилажење свих политичких и међу-националних разлика, којима, није место у време када имамо толико оболелих, посебно старих лица. У невољама увек треба да будемо заједно и покажемо пре свега један комшијски дух и толеранцију јер живимо на простору где вековима постоје различите верске традиције које треба да живе у миру и поштовању. Из Канцеларије Епархије Рашко-призренске Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

"Као Епископ и духовни пастир овога народа дубоко сам забринут због овог случаја који је бацио сенку на радост празника Успења Пресвете Богородице, посебно имајући у виду да је Богдан Митровић претходних година слободно долазио на Косово и Метохију и нико није износио никакве сумње о њему. Наши људи, посебно они који желе да се врате и обнове своје домове овај поступак доживљавају као још један од притисака косовских институција на Србе“, рекао је Владика Теодосије а пренелаТелевизија "Храм". "Претходних година били смо сведоци честог насумичног прозивања Срба за ратне злочине по неправедној логици да је сваки Србин крив док не докаже да је невин. Готово по правилу иза оваквих оптужби постојала је намера да се спречи повратак расељених и да се српски народ приволи да прода своју земљу Албанцима. Некима су били потребни месеци да докажу своју невиност подносећи велику душевну бол и здравствене проблеме. Срби из Мушутишта се и сами годинама суочавају са разним врстама претњи и притисака чији је циљ да се спречи њихов повратак у родно село и обнова кућа, порушене цркве, као и оближњег манастира Св. Тројице. Они који предњаче у претњама су управо оне комшије Албанци који су Србима из овог села већ узурпирали имовину и желе да је задрже. Сличне примере, нажалост, имамо и у другим крајевима Косова и Метохије. Зато апелујемо да се у сарадњи са међународним представницима што пре расветле све околности овог случаја и заштите права Богдана Митровића, као и свих грађана српске националности који годинама након завршетка рата бивају проглашавани кривим на основу насумичних оптужби појединаца“, нагласио је Епископ Теодосије у својој изјави коју је пренела Телевизија "Храм". Наиме, Митровића су припадници Косовске полиције извели из аутобуса са групом верника који су обишли своје порушене куће у селу Мушутиште код Суве Реке и учествовали у Светој Литургији на рушевинама храма Пресвете Богородице из 1315 године. Овај храм су порушили припадници ОВК непосредно након завршетка оружаног сукоба 1999. године, када су запаљене све српске куће у селу и сви Срби избегли. Српске куће и црква су у рушевинама већ 18 година, а у село не може да се врати ниједан Србин. Богдану Митровићу је најпре истражни судија у Призрену одредио 48 сатни притвор, да би јуче притвор продужен на 30 дана због наводног учешћа у ратним злочинима 1999. године. Сцена хапшења 74-годишњег Богдана Митровићаhttp://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/08/28/9865351/Hapsenje-280817.mp4