Претражи Живе Речи Утехе

Мама... То су очи пуне љубави док нагнута над колевком гледа свог малишана. То је нежна утеха кад јој дечак, већ поодрастао дотрчава одраних колена. То је мудра лекција љубави кад се одрасли син жали на усамљеност. И ко може да нас научи самопрегорној, јеванђељској љубави ако не мама! И ко ће нас ако не мајка подржати иза оне линије која дели нас, живе, од оних који су се преселили на други свет. И спаја љубав земаљске мајке с љубављу и бригом Мајке Божије. Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав. Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо. Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини. „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност. Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише. Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа. Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан... Иван Иљин у младости Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав. И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се. Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту. Обоје те нежно грлимо, тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства! Иван Иљин Са руског Марина Тодић 03 / 04 / 2019 View full Странице

Да би оценио доброту и схватио њен културни значај, човек мора неизоставно сам да је доживи: треба примити зрак туђе доброте и уживати у њему, и треба осетити како зрак моје доброте овладава срцем, речју и делима мог живота и обнавља га. Међутим, можда је још поучније искусити туђу недоброту у њеној крајњој манифестацији – као непријатељство, злобу, мржњу и презрење, искусити је дуготрајно, свестрано, као животни систем, као безнадежну, доживотну атмосферу битисања. Баш то је, по свему судећи, и дато човеку двадесетог века да би се отрезнио, опаметио и обновио… Велика је срећа искусити туђу истинску доброту, поверовати јој, поуздати се у њу и не преварити се… Она увек долази „незаслужено“, „непредвиђено“: понекад на позив, понекад без позива; не из обавезе, нити по дужности, већ као дар који се даје из властитих побуда, бесповратно, без очекивања узвратног дара и надокнаде: „ама баш забадава…” И тада, она у души, нехотично, покреће питање: „Зар је то заиста могуће? Зар у свету постоји и таква стихија? И ако постоји, зашто сви нисмо део ње и не уживамо у њој?“ Јер, то је – сасвим другачији, сасвим нови живот, прави, весео, светао; и после ње, без ње – све се чини суморно, тужно, погрешно, сурово и једва подношљиво…Туђа доброта је, истовремено, позив и обећање и испуњење обећаног; наслућивање нечег великог чему се, чак, одмах не верује; топлина од које се срце загрева и одмах реагује: јер се у њему одмах буде – збуњеност и захвалност, и љубав, и нова очигледност која нас уверава у постојање свеобухватне стихије јеванђелског обећања… Човек који ово једном искуси не може (раније или касније, уверљиво или неуверљиво), а да не одговори својом добротом, својим зраком, „послатим“ у свет, који је „саучествујући“ и „обавезујући“. И тај одговор ће из њега изаћи тим раније, тим уверљивије и плодотворније, што он мање буде робовао окамењујућој огорчености и лажном стиду. Велика је то срећа – осетити у свом срцу огањ доброте и пустити му на вољу у животу. У том трену, у тим часовима, човек у себи открива оно „најбоље“, његово срце пева, а инстинкт доживљава преображај: отвара се његова последња дубина, он више није сам, његово самоосећање се шири до граница живог и страдајућег света. Заборавља се на „ја“ и на „своје“; нестаје „туђе“ пошто оно постаје „моје“. И, за непријатељство и мржњу, у души више нема места. * * * Живот човечанства, које је изгубило доброту, био би налик страшном, бескрајном кошмару. Ево како је тај живот видео велики грчки мислилац Анаксимандар. У неизмерном светском пространству одвија се жестока борба; и крај јој се не види. Из „Безграничног“ – предвечног и тајанственог крила свих ствари – непрестано се издвајају све нова и нова појединачна суштаства; и свако од њих жели за себе све, стреми свему и бори се за општу и искључиву власт. Раније, док је свако од ових суштастава „почивало“ растворено у Безграничном, када ниједно од њих није било „за себе“, сва суштаства су била јединствена и нису била издвојена из Јединственог-Безграничног, била су „све и у свему“. Али, потом се, свако од њих, испољавајући жељу за самосталним живљењем (ступајући у „процес индивидуације“), издвајало и постајало посебно суштаство „за себе“, појединачно и ограничено, а првобитно блажено стање у Безграничном се губило. Али, може ли се заборавити једном доживљено блаженство? Да ли је могуће не желети његов повратак и обнову…? И сад свако од њих жели то изгубљено блаженство и бори се за њега – само по себи и за себе, не схватајући да је оно доступно само Богу и достижно само у Богу… Отуда и та свеопшта, безнадежна борба. Свако од тих суштастава се учвршћује у својој појединачности и ограничености и, истовремено, посеже за „свим“ и тражи за себе „све“. И сви сметају свима. И свако види око себе само непријатеље. И зато владају супарништво и завист: сви претендују, нападају, и горе од непријатељства; сви некуда стреме, раздражени, озлојеђени, мрзе једни друге и радују се туђем неуспеху. Нико неће да се суздржи и да попусти; свако жели да завлада свима и да „прогута“ све; и нико не схвата да управо његова претензија на све искључује друге, одбацује их и тиме његов властити циљ чини неостваривим. Борба постаје огорчена зато што се сви боре за немогуће; и што је борба упорнија, то је циљ недостижнији. И свако бесни све док не исцрпи снаге, док не доживи пропаст, ни не схвативши своју трагичну грешку. Пропадајући, он губи своје индивидуално обличје, престаје да буде појединачно и ограничено, и раствара се у Крилу Безграничног. Тек после овога, сви они могу да пронађу у Богу пуноћу бића и изгубљено блаженство…Истовремено се из општег Крила свих ствари издвајају све нова и нова суштаства и отпочињу исту ону очајничку и безнадежну борбу… * * * У историји човечанства бивају такви периоди када ова мрачна визија изгледа као верни одраз стварног света и људске судбине: та безнадежна борба делова ради овладавања целином, та необуздана агресивност, та жудња за влашћу и величином, то упорно свеопште непријатељство, та осуђеност на слепило…И тад ми почињемо да тражимо излаз и спасење. И право решење проблема није у „судбинској одмазди“, о којој говори Анаксимандар, нити у „добровољном самогашењу“, које проповеда Буда, већ у доброти пуној љубави, коју нам је завештао Христ, Син Божији. Индивидуално обличје није ствар слепе судбине, нити се јавља нашом вољом; а одмазда за почињену неправду, ма како се чинила „правичном“ – не осмишљава трагедију и не даје јој креативно разрешење. Што се, пак, тиче добровољног одласка у Нирвану, у њено безгрешно и чисто блаженство, које је осетио Буда, тај одлазак представљао би одбијање животног бремена које нам је стављено на плећа, одбацивање борбе за свет, и живе љубави. Индивидуално обличје које нам је даровано је духовна мисија, а не „заблуда“ које имамо право да се решимо; оно скрива у себи неки виши смисао и стваралачки задатак, и ми немамо право да га избегавамо и да спас тражимо у бекству… Напротив, ово бреме треба прихватити и понети. Човек мора да иживи своје индивидуално обличје у достојном и прелепом остварењу. А то успева једино у љубавној доброти. Човек хришћанске доброте, не може и неће да учествује у агресивној борби свију против свих. Сво то завидљиво такмичење, сва та одвратна грозничавост, сва та похлепа и злоба – њему су неподношљиви: он не „тражи све“; он у људима не види непријатеље и супарнике; за тако нешто он није довољно охол и сујетан, и зато се он повлачи из тог хаоса са огорчењем и болом, можда, чак, и са одвратношћу…Он, нити је у стању, нити има потребу да вечно негира, угрожава и напада све око себе, да им све одузима и тера их у пропаст; или, по речима Леонарда да Винчија „да живи на рачун пропасти других“. Мржњу гаси жива доброта, нема ни трунке зависти, не јавља се жудња за осветом. Љубав није у стању да ужива ни у злоби, ни у интриги, ни у насиљу; она не подлеже самовољи, не напада, нити сплеткари. Доброта тражи мир и постиже га искреном „добровољношћу“; а при појави свеопштег непријатељства и сукоба, она осећа само тугу и бол. Не знајући како да помогне тој беди, том слепилу и похлепности, доброта се окреће од њих и ослушкује нови поредак ствари. Она памти изгубљено блажено јединство у Богу и сања о њему као о Царству Божијем на земљи. Оно јој се јавља или у виду невидљивог духовног ткива, које тајновито обједињује васељену; или у виду „вечног мира“ оствареног на земљи; или у виду светске „симфоније“, која пева Осану заједно са Шилером и Бетовеном; или у слици звезданог неба које чува, у тишини, своју усхићујућу равнотежу. Добро срце живи од предосећаја сличног успомени, или од успомене сличне пророчком обећању: предвечно блаженство није заувек изгубљено, оно живи у нама у виду проницљиве наде јер је велико свејединство света и људи угодно Господу, оно је свима нама задато да га остваримо и ми смо позвани да мислимо на њега и радимо на њему – цео живот, упркос свим потешкоћама и обманама. Из овог завета и предосећаја проистиче хришћанска доброта. Она види и мноштво, и пометњу, и непомирљивост, и ране, и несклад, и пропасти – и тражи за њих исцељење. А окрутност и злоба, напротив, живе од тог несклада, надражују те ране и препуштају се тој нетрпељивости. Зли људи су огорчени и заслепљени и ништа не знају о тајновитом ткиву Царства Божијег које је поверено човеку… * * * Када гледамо у очи истински добром човеку, ми видимо како из њих зрачи блага светлост која прихвата, саосећа и греје. У њима нема подозривости и осуде, нема суровости и одбојности. У њима срећемо саосећајно питање о нашем животном бремену и страдању. Ми не видимо оштар, продоран зрак испитивачке и захтевне душе, већ благи сјај који као да допире из прозора родне куће. То дира и теши, смирује, успокојава и пружа олакшање. И ми се са усхићењем питамо како је могуће да оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно? Како је могућа љубав према незнанцу? Како се нешто, што је тако необично и мало вероватно, може остварити тако очигледно? Кроз свој благи поглед, добро срце лучи у свет стваралачко и неисцрпно „да“. Јер, доброта је попут отворених врата, она је вечно гостопримство, братско прихватање. Осећајни центар добре душе отворен је свету; могло би се рећи да је он спреман да изађе из себе и уђе у другога. Добар човек је брат свим створењима. Он као да памти првобитно свеопште јединство, заједничко порекло из јединственог сведоброг источника, од свеблагог и свемогућег Господа; он као да у себи осећа живот и ток свејединствене крви света, упркос томе што је „јестаство људско“, по речима Василија Великог „растргнуто и на хиљаду делова расечено…“ Врата која воде у кућу његове душе су отворена: она воде у ону велику Очинску Кућу, где је „много обитавалаца“ (Јн. 14, 2); сви смо ми, по свему судећи, пребивали у том Крилу до свршетка времена; и то Крило нам по свршетку времена обећава – избављење, уточиште и мир. Дакле, жива доброта зрачи светлост тог свејединственог Крила, светлост љубави, прихватања, благонаклоности и духовног сродства. Она остварује свеопште, поновно сједињавање. А ми, озарени и огрејани том светлошћу, чудимо се зашто нам се пружа утеха? Јер ми нејасно осећамо да ничим нисмо могли да „заслужимо“ ту доброту и ту љубав… Таква човекова доброта срца је зрачећа благост Самог Творца, на прави начин примљена и емитована у свет. А Божија Благодат не тражи заслуге, већ се излива „на праведне и неправедне“ (Мт. 5, 45). И када се Божија Благодат излива кроз људско срце, када светли и греје, тада неподношљиви раздор у човечанству почиње да се стишава, мржња се примирује, завист се стиди, а похлепа пада у пометеност. Јер, доброта доноси људима благу вест о поновном сједињавању. Она је дах изгубљеног блаженства. Њој је дато да, као сунце, отапа лед и да, као огањ, топи камење… Све ово говори да истински добро срце живи у ткиву Божијем и да осећа своју скривену везу са осталим човечанством. Оно се не одваја од тог ткива, не напада и не шири непријатељство. Оно се уживљава у живот другога, у живот свакога, одазива се и спремно је да помогне. Такав човек гледа на свет добронамерно, благо, саосећајно. И сам његов поглед је већ доброчинство за огорчене; и његове речи звуче као позив за повратак у домовину. И свако биће које ступа у његово видно поље, изазива у њему зрак благонаклоности, пали у њему огањ Божије доброте и дарује му радост. Ето зашто је Преп. Серафим Саровски сваком човеку говорио: „Радости моја…!“ И те једноставне, али тајанствене речи из рајских насеља, биле су, истовремено, излив личног срца и јеванђелски позив у Крило Оца. Јер, човек човеку у Христу – није вук ни непријатељ, већ светлост и радост… Доброта је исцељујући балзам за ране света, аналгетик за душевне расапе и духовне ране. Она живи од сна и сазрцања у блаженој првобитности, у предвечном Крилу свих ствари; она као да пророкује о будућем поновном сједињавању у Богу и као да у земаљском животу чува свето ткиво благонаклоности, мира и свејединства… Зар је култура могућа без доброте? Култура је јединствени дух многих душа; јединствено заједничко ткиво засебних, разједињених људи; и она се јавља у стваралачком општењу усамљених сазрцатеља. Па како је њу могуће створити без доброте? Извор: Теологија.нет View full Странице

Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет View full Странице

Једно од најтежих и најопаснијих наслеђа револуције у Русији је губитак истинског академског нивоа. Високе школе и, нарочито, универзитети били су, од самог почетка, жртвовани зарад жеља и претензија револуционарне средине. Њихова самосталност била је исмејана и погажена; избор кадрова и израда програма одузета је из надлежности научника и предата у руке незналицама; и док је тоталитарна држава јачала, целокупан академски живот – истраживање, настава, критика и оцењивање радова, дух и правац спознајне воље – све је било угушено, унакажено и срозано. Академија је претворена у „техникум револуције“; научници су бачени на колена, а наука, у њеном правом значењу, морала је да пређе у илегалу. Тој изопачености и понижењу, једном ће доћи крај и Русија ће обновити свој академски дух и ниво. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини? Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши. Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест… Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта. Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења. Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално. По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава. Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом… Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу… Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију. Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава. Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио. Овим је речено много, можда, чак, и све. Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе. Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику. Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет. Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа. Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства. Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет… То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190. Превод: Радослав Божић View full Странице

Савремени човек ни у шта не верује и у све сумња – индиферентном и бесплодном сумњом; и стога, све чега се дотакне његова сумња губи за њега своју вредност. Тако он сумња и у слободу; и услед тога је изневерава и лишава је се. Али, ми у слободу не сумњамо и знамо, поуздано и тачно, зашто нам је она неопходна: без ње нема пута ка достојном животу, ка духу и ка Богу. Ајси и Сот, Слобода, Берлин 2015. Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност… Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто? Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво. Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро. Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум. Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости. Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби. Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће. Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести… Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме! Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци. Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа… Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили. Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем. Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе. Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања. Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања… Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка. Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања. А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010. Превод: Радослав Божић View full Странице