Претражи Живе Речи Утехе

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да одређене емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Занемарити своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот. Најтужније је то што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре, да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „пријатни“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису препозната. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о својим осећањима (преживаљавањима) осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима. То представља фундаментални проблем насиља – не обраћање пажње на осећања. Када ваша осећања не признају, вас искоришћавају као ствар. А одбацивање својих сопствених осећања јесте насиље горе од свих. Правити се као да се ништа није десило, одрицати свој бол, убијати способност да осећамо значи – не живети свој живот. Када вас васпитавају да не осећате тада вас присиљавају на негирање својих сопствених искустава. То буквално води у лудило – сам факт да осећате је реалан и стваран, а вама говоре да то не постоји. И што је психа осетљивија то снажнија искуства има. Игнорисање ваше реалности руши вашу самоувереност, а она опет руши ваш осећај личне вредности. То може да постане најстрашнији преступ који неки човек можа да учини против другог а да притом није ни прстом мрднуо. То се чак и не сматра за нешто противзаконито или неморално. Физичко насиље – је нешто ужасно, но тело ће се исцелити, а одрицање осећања, „убиство душе“ – то је прекршај против човечности, а да притом и не представља нарушавање закона. Одричући дан за даном своју реалност и своја осећања, живећи као да се ништа није догодило, ви издајете своје биће (суштину). Да, с вама је пријатно, с вама се може радити што угодно, али поставите себи питање – да ли је вама пријатно када дозвољавате неком да вам наређује како треба да се осећате? То није слабост, признати другом своја преживљавања. На самом делу, само снажан човек може да се сретне с интензивним осећањем, да га свесно прихвати, проживи, испита и искористи у виду ресурса, који ће му побољшати квалитет живота. Свесно испратити своја осећања, појаснити узрок њиховог појављивања, и искористити их да би даље дејствовао, захтева истинску храброст. Дозволите себи да проживите то што осећате и не губите сувише времена на оне који се још увек боје суза. Елена Ракитова, психолог извор

Udruženje RODITELJ POŠTOVANI VOLONTERI, Udruženje Roditelj na teritoriji opštine Zemun pokreće kampanju protiv zlostavljanja i zanemarivanja dece. POTREBNI STE NAM! Od vas očekujemo da • razumete koliko je to važno (a važno je), • budete aktivni na štandu kampanje, • govorite o akciji (sve ćemo vam objasniti) • delite edukativne materijale, • skupljate potpise, • pomognete šta treba... Volonteri su nam potrebni više puta na nekoliko sati, sa različitim zaduženjima. Kampanja traje od jula do decembra 2010. godine. Nasilje nad decom, zlostavljanje i zanemarivanje su problem koji samo zajedno možemo da rešavamo. Ne okreći glavu. Stani u odbranu detinjstva. Javite nam se što pre: 3165 375 3165 376 064 / 3292 040 [email protected] www.roditelj.org

Vaspitačica šamarala dete! Današnji naslov u novinama. Ovo će, verovatno, biti moj najduži status, ali bi mi mnogo značilo da ga pročitate. Odavno sam prerasla onaj momentat da bez ikakve ranije provere iz petnih žila branim struku. Ne. Kao i u svakom poslu i nas ima svakakvih. Kao pripravnik menjala sam često i vrtiće i grupe, čak i opštine. Radila sam sa svakakvim vaspitačima. I nikad, i slovom nikad nisam videla da neko fizički kažnjava dete, čak ni ništa slično nisam videla. E sad ima jedna ( zapravo više) neverovatna stvar. Kad se nešto desi na relaciji vaspitač dete, moje kolege se razapinju i pale na lomači, a ispod tih tekstova tek sledi horor u vidu komentara. Šta je bilo sa onom nesrećnom ženom što je optužena za pedofiliju? Ne znate? Na kraju se ispostavilo da je dete izmislilo, što , složićete se nije nikakvo čudo s obzirom na bujnu maštu u tom periodu života, a sa druge strane crnu hroniku, farme, parove i sl. čime se mi odrasli gadjamo pred njima... Da li je porodica, ustanova, vrtić izašao da se izvini uz istu pompu uz koju je jadnu ženu čerečio? Ne. Jer to nije senzacionalizam! To što su je obeležili za ceo život....nikom ništa. Pojeo vuk magarca. Na žalost ovo nije usamljeni slučaj. Ima ih koliko hoćete. Da li znate šta bi se dogodilo kad bi mi, vaspitači počeli da zovemo centre za socijalni rad ( i kada bi oni imali vremena time da se bave) pa da prijavimo svaku mamu koja do 6 sati bleji na Adi a dete joj u Julu i avgustu nema nijedan izostanak, a ona nezaposlena. Pa da prijavimo kad nam dete dolazi u istim gaćicama 7 dana na +40° , pa da prijavimo kad zaborave da dodju po dete. Pa da podnesemo lične tužbe kad dovedu dete sa prelomom iz parkića, optuže vaspitača i traže odštetu. Da. Da. Verovali ili ne. Pa da prijavimo kad ne odvode svoje dete kod logopeda koje sa pet godina ne zna da kaže polovinu azbuke, kad ih ne vode kod lekara i dovode mrtve bolesne u vrtić, a one sede kod kuće.... Da li znate da zlostavljanje i zanemarivanje spada u istu kategoriju? A da zanemarivanje može biti higijensko, zdravstveno, emocionalno... Ovo možda nije neki argument...ali... Da biste radili posao vaspitača, morate imati najmanje višu školu ( strukovnu, fakultet ili master), morate proći test: inteligencije, ličnosti i opšte kulture. Takodje pre prijema u stalni radni odnos, direktor od vašeg rukovodioca traži mišljenje o vama. S druge strane, da biste bili roditelj potrebno je da ispinjavate " samo" biološke uslove. A opet je reč roditelja 7 puta jača od reči vaspitača. Za šta smo i mi vaspitači u ogromnoj meri krivi... Eto. Ovo je jedan promil onog što bih na ovu temu imala da kažem.... I rado bih se, argumentovano obračunala sa svakim ko u ovom postu ima nešto da mi zameri....izvolite.