Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у организацији Културног центра Калеидоскоп, а по позиву Уметничког савета уз уметнике из Србије и региона, у Галерији Коларчеве задужбине ће 27. августа у 19.30 ч бити свечано отворена пета по реду Међународна колективна, жирирана изложба сакралне уметности "Портрет на икони". Изложба ће трајати до 7. септембра 2024. Публици ће бити представљена 73 рада из земље и иностранства, радови 60 аутора селектованих од стране угледног жирија. У Галерији Коларчеве задужбине током трајања изложбе биће одржане радионице са гостима из иностранства. Изложбу ће бити могуће посетити радним данима од 10 до 20 ч, суботом од 10 до 16 ч. Уз пресек најбољег сакралног стваралаштва домаћих аутора у протеклој години публика ће моћи да види селекцију радова четири еминентна уметника из Румуније: Михаи Комана, Андреја Мусата, Кристине Раилеану и Томе Читука. На овогодишњи Конкурс за излагање пристигло је 133 рада од 98 аутора из Србије и региона. Изложба, чији ауторски концепт потписује МА Биљана Јовановић је и у претходним издањима окупила бројне иконописце, који своје различите иконописачке поетике артикулишу кроз фокус на портрет на иконама светих, а које су утемељене на суптилној фузији стилизованог портрета ранохришћанског и средњовековног црквеног сликарства и савременог, отвореног истраживачког теолошко – стваралачког концепта. Уметнички савет ове године је радио у саставу: др Тодор Митровић, редовни професор на Академији СПЦ за уметности и консервацију; др Миљана Матић, историчарка уметности, научна сарадница Музеја СПЦ; др Горан Јовић, редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду; др Ђорђе Станојевић, редовни професор на Факултету савремених уметности у Београду и Вера Виторовић, историчарка уметности, дугогодишња кустоскиња Галерије Стара Капетанија у Земуну. Изложба је у претходним издањима привукла велику пажњу јавности због брижљиво селектованих радова и највиших критеријума за учешће и излагање аутора. Значај изложбе огледа се у чињеници да је црквена уметност признати део савремене уметности, као и васељенском значају Иконе у православном свету. Византијске уметничке концепције неодвојив су део српске културе и сасвим присан, неодвојив део њеног бића. Стога је веома важно да Београд негује континуитет одржавања ове, међу уметницима високо позициониране изложбе, кроз тежњу да се систематизује и представи јавности црквена уметност у Србији. Током трајања изложбе Галерија Коларца биће и место директног сусрета уметника и заинтересоване јавности. 28. и 29. августа биће одржане радионице на којима ће уметници из Румуније, професори Академије у Букурешту заједно са професорима београдских академија уживо сликати иконе и уз размену са присутним уметницима из Србије преносити своја знања. Радионице су отвореног типа, тако да ће и посетиоци Галерије имати јединствену прилику да на лицу места доживе процес стварања портрета на икони, као неодвојивог дела савремених визуелних уметности. Дигитално доба, снажно изражено кроз концепт мас-медија, намеће и питање како икону можемо сместити у контекст савременог сликарства. На ово питање одговара један од учесника изложбе сликар-конзерватор МА Лука Новаковић, докторанд Универзитета у Београду, смер Историја и филозофија природних наука и технологије и сарадник Института за европске студије. “Икона је током свог развојног пута, пролазила кроз многе стилске промене. Исто као и некад, она данас добија свој израз који се темељи и на синтези старих стилова, уз то користећи се савременим ликовним средствима, како би њен ликовни језик био ближи човеку данашњице. На овај начин оно што је старо и оно ново у икони се чини савременим, тј. ванвременим. За нас су иконе, насликане Андрејем Рубљовом подједнако савремене као и оне свеже завршене у атељеима данашњице. Чувањем њених прошлих стилских одлика, уз одређену надоградњу или синтезу, чинимо их константно актуелним. Многи савремени уметници коришћењем старих технологија и материјала помоћу иконе праве мост који повезује традиционално и модерно. На овај начин они баштине старе технике, уз то тежећи поновном осмишљавању и кроз нове начине решавајући ликовне и уметничке проблеме који се данас намећу. Самим тим традиција бива сачувана од нестанка”. Др Тодор Митровић у тексту каталога за изложбу Портрет на икони 2024. прави спону између традиционалног и ововременог, објашњавајући симболику самих ликова који егзистирају у савременом црквеном стваралаштву: “У свету који је дефинитивно постао цивилизација слике, чак цивилизација покретне слике – у којој се сваковрсна нарација непрекидно и неумољиво одвија пред нашим замореним очима и презасићеним умовима – портретска икона, сталоженошћу својих форми и сведеном чистоћом свога древног медијског обрасца, позива на својеврсни прекид нарације и успоравање (протока) времена/информација, у коме би наша чула, ум и срце могли да се усредсреде на ону аутентичну дубину коју људска личност још увек у себи садржи. Јер портретска икона представља човека у оној врсти отворености и огољености која нас управо на ту личносну дубину, и готово искључиво на њу, упорно и смирено враћа. Портрети светитеља на овој врсти слике не раде ништа друго осим што отворено и без устезања гледају у посматрача, постављајући питања која – како се чини – данас звуче неподношљивије и драгоценије него икад: а шта ако сви ти људи са чијим се телима свакодневно срећемо (данас чешће у медијском него у стварном простору) нису само сензације, које у једном тренутку постоје да би већ у следећем биле анестезиране и удобно похрањене у меморијском простору? А шта ако се у погледу људских очију може сасвим зауставити, па чак и изокренути функција времена? Шта ако се, дакле, у овом погледу крије нешто што је сложеније и динамичније од целокупног медијског простора, од свих његових засењујућих моћи и меморијских капацитета – нешто што је веће и бесконачније од саме културе, па чак и од космоса? Управо слутећи, или знајући, да су одговори на ова питања позитивни, савремени хришћани се све чешће окрећу иконама, окрећући се тако ка оним искуствима отворености, слободе и бесконачности која представљени светитељски ликови постојаношћу и сталоженошћу свога присуства на најсмелији начин пројављују. Због тога се, у исходишту, стиче утисак да тема портрета на икони данас постаје у најмању руку једнако актуелном, ако не чак и актуелнијом него што је то било у прошлости”. Извор: Коларчева задужбина

Светска премијера свечане поеме "Хилендар", српског композитора Владе С. Милошевића, изведена је 25. априла 2023. на сцени Банског двора у Бањалуци. Након свечаности у Бањалуци, биће одржан још један концерт - 27. априла у Коларчевој Задужбини у Београду, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у оквиру манифестације "Хиландар као надахнуће" која се ове године приређује поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, 50 година од настанка партитуре "Хилендар" и 25 година од оснивања Академије умјетности Универзитета у Бањалуци. Игуман Свете царске лавре манастира Хиландар, архимандрит Методије, истакао је на концерту у Бањалуци да је Хиландар увек био мост, да он повезује наш народ било где да живи и најавио да ће се подухват "Хиландар као надахнуће" наставити и убудуће: Игуман Хиландара, архимандрит Методије на премијери поеме у Бањалуци (извод из прилога РТРС): Симфонијска поема "Хилендар" настала је након повратка Владе Милошевића са ходочасног путовања на Свету Гору, где је дошао први пут са др Димитријем Стефановићем. Идеја да се партитура обелодани потекла је од игумана Методија. Партитуру је приредио професор Академије умјетности у Бањалуци, Саша Павловић, који је на свечаности у Бањалуци казао: - Божијом промишљу је дошла партитура из Бањалуке у манастир Хиландар, као што је некада и икона Богородице Тројеручице стигла, тако је стигла и ова партитура. Светску премијеру поеме "Хилендар" извели су Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије и Оркестар Академије умјетности бањалучког Универзитета. Поред ње, на програму је и концерт за клавир и оркестар „Ноћ у Хиландару“, дело истакнутог композитора и академика Светислава Божића. Председник Републике Српске Милорад Додик, који је уз председника Србије и генерални покровитељ манифестације "Хиландар као надахнуће", поручио је да ће Република Српска учинити све како би трајно помогли манастир Хиландар. Република Српска ће наћи начин, да као и Србија, донесе одређени законски акт у коме ћемо трајно подржавати живот и деловање манастира - истакао је Додик. Подухват "Хиландар као надахнуће" осмишљен је да би се код публике, а посебно младих подстакло интересовање за дела из православне, духовне и културне традиције. ** Након Бања Луке, биће одржан још један концерт - 27. априла 2023. у Коларчевој Задужбини у Београду, најавила је Задужбинa Хиландара - више о томе у објави: "Хиландар као надахнуће". Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: РТРС

Свештеник Милош Весин, доктор психологије, говориће на тему "Како упознати себе?", у четвртак, 3. новембра 2022, у великој сали Коларчеве задужбине у Београду, од 19 часова. Улаз је слободан. Протојереј-ставрофор проф. др Милош М. Весин је парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке СПЦ, професор је на Богословском факултету Светога Саве у Либертивилу. Отац Милош преко три деценије службује у Америци, а приликом својих посета Отаџбини одржава предавања, нудећи одговоре на различите теме које се тичу душе, психе, емоција, људских односа...Ове, 2022. године навршава се тачно две деценије од првог предавања које је прота одржао у Коларчевој задужбини, ширећи и на тај начин мисију, како је сам рекао - започету трудом и залагањем преминулог, али никада умрлог, великог Владете Јеротића. Извор: Радио Слово љубве

Поводом обележавања седам деценија од оснивања Покрајинског завода за заштиту споменика културе, 15. децембра 2021. у Скупштинској сали Магистрата у Сремским Карловцима одржана је свечана академија, уз присуство ресорног републичког министарства и покрајинских секретаријата, Српске православне цркве, Задужбине Светог манастира Хиландара, разних установа културе и других институција. Том приликом је у име Задужбине Светог манастира Хиландара Миливој Ранђић, директор Задужбине, од Завода за заштиту споменика културе примио захвалницу за успешну дугогодишњу сарадњу у области заштите културног наслеђа. Завод слови за једну од најстаријих и најуспешнијих установа у области заштите културног наслеђа у Србији и региону. Захваљујући њој пописано је, валоризовано, заштићено и очувано на стотине споменика културе у Војводини, али и ван граница наше земље. Стручњаци Покрајинског завода посебно истичу рад на Светој Гори. „Што се тиче покретних споменика културе имали смо непрекидну подршку Завода“, истиче Миливој Ранђић. Присутнима се у име Завода за заштиту споменика културе обратио директор Саша Мартиновић, док је у име Министарства културе и информисања Републике Србије поздравне речи скупу упутио специјални саветник за културно наслеђе Зоран Вапа, доскорашњи директор ове покрајинске установе. Свечаној академији присуствовали су викарни епископ топлички г. Јеротеј и епископ будимски г. Лукијан. На свечаности епископ Јеротеј, викар Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, пренео је честитке Његове Светости запосленима у Заводу и прочитао писмо у ком се поглавар СПЦ осврће на сарадњу цркве са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе, називајући га, не партнером него сабратом, који читавих седам деценија учествује у очувању српске културне и црквене баштине. У писму се наглашава да се СПЦ поноси оним што је Завод учинио на заштити споменика културе чији највећи део припада цркви, због чега је Свети Синод и одликовао ову институцију орденом Светог Саве. „За понос нам служи и чињеница да у Покрајинском заводу као и у републичком и регионалним заводима раде стручњаци који су се школовали у Академији СПЦ. Чињеница да црква школује кадрове који ће чувати њено благо отвара нова поља сарадње са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе“, стоји у писму патријарха Порфирија. Поводом овог јубилеја, Покрајински завод за заштиту споменика културе представио је и монографију „Првих 70 година“. У музичком делу програма наступио је Хор Карловачке богословије. Извор: Хиландар

По светој Литургији, освећена је мозаичка икона изнад улаза у манастирски храм, преломљен славски колач и одслужен помен упокојеном игуману манастира Лелић, архимандриту Авакуму (Ђукановићу). Свечаност је заокружена славском трпезом, коју су вредна лелићка братија, предвођена оцем Георгијем, приредила за све госте. -Назван је Нови Златоуст због говорничког дара, каквим су били украшени ранохришћански пастири. Попут апостола, путовао је широм планете, проповедао Реч Божју и сведочио Васкрслог Христа подвигом, трудољубљем, често и страдањем, каквима су испуњена житија Спаситељевих савременика. Како међу православним народима, тако и међу онима који се хришћанским именом не зову… Господ га је светитељском славом овенчао, подаривши нам га као светило и образац јеванђељског живљења и молитвеника пред престолом Својим. Свети владика Николај био је истински, одани и предани слуга Господа Христа. О томе сведоче његове мошти, око којих се ми данас сабирамо, а он је то показао још у младим годинама, када је одбранио докторску дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве, казао је у празничној проповеди умировљени Епископ средњоевропски г. Константин. Заблагодаривши Епископу ваљевском г. Милутину на части да предводи литургијско славље, владика Константин подсетио је на јеванђељску причу, читану протекле недеље, о исцељењу болесника у бањи Витезди, које је учинио Господ Христос. У Синаксару за Недељу раслабљеног говори се да је тај човек, када је Господу суђено, пришао и ударио му шамар, заборављајући доброчинство које му је Господ учинио. Свесно или несвесно, и ми често Господу не узвраћамо благодарношћу, указао је Владика Константин. -И ми често ропћемо на име Божје, а очекујемо да нам Господ увек чини оно што ми мислимо да нам је добро, а Господ зна далеко више и боље од нас шта нам је на корист, на добро и спасење. Прослављајући овај дан, сетили смо се у својим молитвама и блаженоупокојеног архимандрита Авакума, који је овде годинама приносио своје молитве. Верујем да се сада пред престолом Свевишњега радује са Светим Владиком Николајем што се православни српски народ окупља око његове светиње. Радује се што не заборавља речи Светог Владике Николаја, који се назива и Петим Јеванђелистом, јер је он семе Христове науке по примеру Светог Саве ширио и у Србији и по свим крајевима где Срби живе. Он је сведочио веру у Васкрсење Христово и пред онима који нису православни, који нису ни хришћани – рекао је Епископ Константин, благосиљајући учеснике литургијског сабрања у манастиру Лелић. Епископ Константин са свештенослужитељима осветио је мозаичку икону изнад улаза у манастирску цркву, на којој су представљени Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Николај Мирликијски, чијем је Преносу моштију посвећена задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира у родном Лелићу. Потом је преломљен славски колач и одслужен помен архимандриту Авакуму. Сабрање је завршено агапама у трпезарији и дворишту манастира. Овогодишњи домаћини славе били су протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројичног храма у Цириху, и Лелићани Саша Крстић и Зоран Радосављевић са породицама. Домаћини славе за наредну годину биће свештенослужитељи Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву са верним народом Ваљева и Цириха. Извор: Епархија ваљевска