Претражи Живе Речи Утехе

Ова се драма одиграла много векова пре мене и мојих личних преиспитивања и мука – у врту Гетсиманском, уз зидине старог Јерусалима. И Он је био сам, иако истовремено окружен најближима, сасвим сам у својој мисији, суочен коначно са својим делом, које је надомак завршетка, до ког се мора доћи кроз трнове венце и улице бола. Како му је то дело изгледало у том тренутку? Шта је видео кроз сузе и крвав зној, у молитви? Паметнији од мене су то тумачили, стотине је страница исписано за ових две хиљаде година. Писало се понајвише о односу Христове божанске и људске природе, о томе у ком тренутку је проговорила једна а у ком друга. Мало би шта ту неко попут мене имао придодати, да не осећам и не верујем да је драма Jеванђеља лична драма свакога од нас, и да се Jеванђеље или тако живо чита и тумачи, или има занимљивијих књига за читање. Тако сам и ја годинама заправо са својим Господом у врту Гетсиманском, годинама сам међу онима који спавају док се Он моли а Његов крвав зној натапа земљу. Требало је да прођу године у том спавању, године током којих сам, по сили околности и својих избора бивао оно што нисам, да бих стекао буднији духовни увид у драму из најпознатијег маслињака у људској историји, прелазећи сопствени пут током ког сам покушавао да одржим пламичак свог разговора са Њим. Видео сам Га, дакле, у агонији недовршеног дела, како посматра то своје дело које ваља оставити свету као онакво какво у том тренутку јесте: крхко, слабо, уплашено и уснуло. Јер Његово дело су били заправо они, апостоли – уснули пријатељи које није могао пробудити те последње ноћи коју је провео са њима – да се са Њим моле стражарећи над оним што се над све њих надвило. Чинио је то сам, знајући шта ће уследити и какав ће страшан ударац то њима нанети, какву пометњу, страх и жалост. Знајући шта ће претрпети Његово дело – ти крхки камичци на којима је подизао Цркву током свог пута, видећи све њихове слабости. Рани оци цркве говоре о томе – о том аспекту молбе да Га чаша мимоиђе – јер није Христос у том тренутку бринуо о себи, или није бринуо више но што наше месо брине при сусрету са смрћу. Бринуо је за оно што оставља, за оне које оставља, за своје дело, које ће морати да издржи болни лук од издајничког пољупца и срамног привођења, преко голготског хода и распећа – до васкрсења. Хоће ли и како то крхко уснуло дело изнети сву драму која следи, или ће, недостојно, отпасти у коначном порицању свога ствараоца? Јер Христос, између осталог, корак по корак кроз свој земаљски живот удара темеље Цркви коју тада позива – дођите, молите се са мном, биће страшно и тешко, биће неиздржљиво и морамо стога остати заједно. Црква га не чује, отуђена у свом сну и лењости свог непоимања. Сав наш животни пут мапиран је у Јеванђељу, само га треба отворити и читати као писмо нама упућено – била је то прва поука мог првог духовног оца, богослова који ми је био друг у чети у војсци. Од тад га тако читам. Па како онда процес уметничког стварања не доживети, између осталог, и као јеванђеоску драму – ону која се непрекидно одвија у духовној реалности свакога од нас ко се одлучи да, по принуди својих дарова, закорачи на тај пут? Тако и сада верујем да у развитку односа сваког ствараоца према истинском делу дође тај тренутак – гетсимански тренутак крајње, безобалне усамљености у којој са тобом нико не бдије, у којој си остављен са оним што си дотад урадио али ниси довршио, у којој видиш несавршености свог дела, његову крхкост и слабост. Твоја драма ће се, ево, сваког часа завршити – али ти си већ тад на крају снага, из тебе на тло пада крвави зној, а нико не долази у помоћ да прискочи у бдењу. То је тренутак најинтензивнијег загледања у дело, у оно што ће оно, ако буде воља Божја напослетку постати – она једна ствар коју неће надвалади врата адска и коју ћеш понети са собом у вечност. Зашто је потребно да дође тај тренутак потпуне остављености и изложености бескрајној сумњи – тог питања: шта сам, заправо, урадио? Можда је то стога што је тај тренутак великог бола уједно тренутак највеће будности – можда нам се стога и даје. Јер не можемо спавати гледајући у своје несавршено, недовршено и крхко дело. Морамо остати будни, у молитви за њега и за оне који су га у својој слабости напустили, опраштајући им унапред њихову уснулост, издајства и одрицања. Јер пре но што петао три пута каже своје – они ће према логици драме исписане много пре нас и њих морати рећи да нас не познају заправо. На иконама које приказују догађај у врту Гетсиманском Христос је или сам, у интензивној молитви, са анђелом који га бодри, често пружајући са небеса чашу. Чашу страдања и живота из које пијемо и данас. У оним верзијама у којима се уз Господа јављају на икони и уснули апостоли – Он је углавном од њих издвојен, у усамљености неког повишеног места, стене са које се моли да га иста та чаша мимоиђе. Одозго, са тог узвишења, Његова молитва обухвата све њих, јер сви ти уснули људи ће за неколико тренутака доживети болно буђење које ће им показати сву њихову слабост и немоћ. Понегде је приказана читава драма – Христос се јавља у обе улоге – онога који се издвојен моли и онога који силази да буди ученике. Исте оне ученике којима је још колико те вечери опрао ноге. На икони која приказује тај догађај уснули апостоли – одреда свеци, утемељитељи и први оци наше Цркве, пламени ширитељи вере за коју ће касније многи дати своје главе – не изображавају се са ореолима. Ја бирам да мислим да је то стога што су у том тренутку они Господње недовршено дело, оно у које Он гледа у тишини своје усамљености и које никада као тада, у том јединственом тренутку, не мери са таквом пажњом. Сви ми који стварамо било шта доживећемо тај тренутак. Бићемо сами и гледаћемо у дело, и стрепећемо над њим и собом – и питаћемо се хоћемо ли га довршити како смо замислили, хоће ли нам се оно опирати у својој уснулости, хоће ли нас издати или ће од њега напослетку постати црква коју смо замишљали кад смо му ударали темеље. Хоћемо ли ући са њим у Царство небеско, или ће га сажећи огањ очишћења? Иван Јовић https://teologija.net/u-vrtu-getsimanskom/?fbclid=IwAR1PfccdVziCEYqgbG0hwXuZ_ISfl86UtSdDv0l59I82yMlvA67-xtk3IT0

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“. У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље. Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам. И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити. Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство. У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити. И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем. Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом. Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим. Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније. Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом. https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“. У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље. Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам. И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити. Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство. У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити. И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем. Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом. Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим. Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније. Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом. Иван Јовић https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/?fbclid=IwAR0p8VTYc3Se4p_A9RfnEZ1PxXA6aNtkF-j5WpTQW0K97Af5qY2a9YoN1QI