Претражи Живе Речи Утехе

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“. У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље. Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам. И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити. Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство. У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити. И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем. Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом. Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим. Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније. Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом. https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/

Молебан Пресветој Богородици служиће се током Успенског поста у Цркви Светог Николе у Старом граду сваке вечери од 21 сат, од данас (14. август) до 28. августа. Према усменој традицији, у 17. вијеку је Пресвета Богородица заштитила Приморје од куге и од тада се током Успенског псота сваке вечери служи овај Молебан у знак захвалности Мајци Божијој. Српска православна црквена општина которска

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“. У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље. Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам. И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити. Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство. У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити. И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем. Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом. Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим. Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније. Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом. Иван Јовић https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/?fbclid=IwAR0p8VTYc3Se4p_A9RfnEZ1PxXA6aNtkF-j5WpTQW0K97Af5qY2a9YoN1QI

Поводом величанствене прославе Спасовдана, славе првопрестоног Београда, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свим Београђанима, посебно свим учесницима величанствене Литије која је окупила више десетина хиљада православних верника, овим путем изражава највећу захвалност. Повезане вести: Молитва за Београд: Највећи молитвени скуп у историји престонице Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У дугој историји престонице протекла прослава остаће упамћена као најбројнији молитвени и свакако један од најдостојанственијих скупова икада одржаних на њеним улицама и трговима. Наш народ је тако бројним учешћем у овој искључиво молитвеној прослави још једампут исказао своју верност и љубав према Српској Православој Цркви и према свом главном граду. Духовни вођа васцелог нашег православног народа посебно захваљује свим градским службама предвођеним градоначелником проф. др Зораном Радојичићем и његовим сарадницима, Војсци Србије, Полицији, медијима и свима који су допринели да овогодишња прослава Вазнесења Господњег остане свима у најлепшем сећању. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу. Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „ Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца? Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“ „Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности: „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“ „Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“ Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен. Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује. Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2019.

Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона... На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону. Dear Friends, With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report: Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem. It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there. We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government. With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija. We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth. With profound gratitude and sincere wishes,  Portal Pouke.org with all it’s members