Ова се драма одиграла много векова пре мене и мојих личних преиспитивања и мука – у врту Гетсиманском, уз зидине старог Јерусалима. И Он је био сам, иако истовремено окружен најближима, сасвим сам у својој мисији, суочен коначно са својим делом, које је надомак завршетка, до ког се мора доћи кроз трнове венце и улице бола. Како му је то дело изгледало у том тренутку? Шта је видео кроз сузе и крвав зној, у молитви?
Паметнији од мене су то тумачили, стотине је страница исписано за ових две хиљаде година. Писало се понајвише о односу Христове божанске и људске природе, о томе у ком тренутку је проговорила једна а у ком друга. Мало би шта ту неко попут мене имао придодати, да не осећам и не верујем да је драма Jеванђеља лична драма свакога од нас, и да се Jеванђеље или тако живо чита и тумачи, или има занимљивијих књига за читање.
Тако сам и ја годинама заправо са својим Господом у врту Гетсиманском, годинама сам међу онима који спавају док се Он моли а Његов крвав зној натапа земљу. Требало је да прођу године у том спавању, године током којих сам, по сили околности и својих избора бивао оно што нисам, да бих стекао буднији духовни увид у драму из најпознатијег маслињака у људској историји, прелазећи сопствени пут током ког сам покушавао да одржим пламичак свог разговора са Њим.
Видео сам Га, дакле, у агонији недовршеног дела, како посматра то своје дело које ваља оставити свету као онакво какво у том тренутку јесте: крхко, слабо, уплашено и уснуло. Јер Његово дело су били заправо они, апостоли – уснули пријатељи које није могао пробудити те последње ноћи коју је провео са њима – да се са Њим моле стражарећи над оним што се над све њих надвило. Чинио је то сам, знајући шта ће уследити и какав ће страшан ударац то њима нанети, какву пометњу, страх и жалост. Знајући шта ће претрпети Његово дело – ти крхки камичци на којима је подизао Цркву током свог пута, видећи све њихове слабости.
Рани оци цркве говоре о томе – о том аспекту молбе да Га чаша мимоиђе – јер није Христос у том тренутку бринуо о себи, или није бринуо више но што наше месо брине при сусрету са смрћу. Бринуо је за оно што оставља, за оне које оставља, за своје дело, које ће морати да издржи болни лук од издајничког пољупца и срамног привођења, преко голготског хода и распећа – до васкрсења. Хоће ли и како то крхко уснуло дело изнети сву драму која следи, или ће, недостојно, отпасти у коначном порицању свога ствараоца? Јер Христос, између осталог, корак по корак кроз свој земаљски живот удара темеље Цркви коју тада позива – дођите, молите се са мном, биће страшно и тешко, биће неиздржљиво и морамо стога остати заједно. Црква га не чује, отуђена у свом сну и лењости свог непоимања.
Сав наш животни пут мапиран је у Јеванђељу, само га треба отворити и читати као писмо нама упућено – била је то прва поука мог првог духовног оца, богослова који ми је био друг у чети у војсци. Од тад га тако читам. Па како онда процес уметничког стварања не доживети, између осталог, и као јеванђеоску драму – ону која се непрекидно одвија у духовној реалности свакога од нас ко се одлучи да, по принуди својих дарова, закорачи на тај пут?
Тако и сада верујем да у развитку односа сваког ствараоца према истинском делу дође тај тренутак – гетсимански тренутак крајње, безобалне усамљености у којој са тобом нико не бдије, у којој си остављен са оним што си дотад урадио али ниси довршио, у којој видиш несавршености свог дела, његову крхкост и слабост. Твоја драма ће се, ево, сваког часа завршити – али ти си већ тад на крају снага, из тебе на тло пада крвави зној, а нико не долази у помоћ да прискочи у бдењу.
То је тренутак најинтензивнијег загледања у дело, у оно што ће оно, ако буде воља Божја напослетку постати – она једна ствар коју неће надвалади врата адска и коју ћеш понети са собом у вечност. Зашто је потребно да дође тај тренутак потпуне остављености и изложености бескрајној сумњи – тог питања: шта сам, заправо, урадио?
Можда је то стога што је тај тренутак великог бола уједно тренутак највеће будности – можда нам се стога и даје. Јер не можемо спавати гледајући у своје несавршено, недовршено и крхко дело. Морамо остати будни, у молитви за њега и за оне који су га у својој слабости напустили, опраштајући им унапред њихову уснулост, издајства и одрицања. Јер пре но што петао три пута каже своје – они ће према логици драме исписане много пре нас и њих морати рећи да нас не познају заправо.
На иконама које приказују догађај у врту Гетсиманском Христос је или сам, у интензивној молитви, са анђелом који га бодри, често пружајући са небеса чашу. Чашу страдања и живота из које пијемо и данас. У оним верзијама у којима се уз Господа јављају на икони и уснули апостоли – Он је углавном од њих издвојен, у усамљености неког повишеног места, стене са које се моли да га иста та чаша мимоиђе. Одозго, са тог узвишења, Његова молитва обухвата све њих, јер сви ти уснули људи ће за неколико тренутака доживети болно буђење које ће им показати сву њихову слабост и немоћ. Понегде је приказана читава драма – Христос се јавља у обе улоге – онога који се издвојен моли и онога који силази да буди ученике. Исте оне ученике којима је још колико те вечери опрао ноге.
На икони која приказује тај догађај уснули апостоли – одреда свеци, утемељитељи и први оци наше Цркве, пламени ширитељи вере за коју ће касније многи дати своје главе – не изображавају се са ореолима. Ја бирам да мислим да је то стога што су у том тренутку они Господње недовршено дело, оно у које Он гледа у тишини своје усамљености и које никада као тада, у том јединственом тренутку, не мери са таквом пажњом.
Сви ми који стварамо било шта доживећемо тај тренутак. Бићемо сами и гледаћемо у дело, и стрепећемо над њим и собом – и питаћемо се хоћемо ли га довршити како смо замислили, хоће ли нам се оно опирати у својој уснулости, хоће ли нас издати или ће од њега напослетку постати црква коју смо замишљали кад смо му ударали темеље.
Хоћемо ли ући са њим у Царство небеско, или ће га сажећи огањ очишћења?
Иван Јовић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.