Претражи Живе Речи Утехе

Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао! Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег. Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"

На теми 'модерно и ретро православље' био је циљ да освијестимо наше обрасце мишљења, исповиједања вјере ријечју, и међусобне комуникације, првенствено на форуму и уопште јавној интернетској ријечи и теолога и лаика. Кренуло се са форме у суштину, тј. у саме теолошке расправе тамо на теми, па би било добро да их наставимо овде. Молила бих све који имају питања да их овде поставе, а Јанка и друге теологе ко има воље и стрпљења да овде одговори и објасни. Овај дио 'без саблазни' алудира на вашу одговорност да то буде приступачно, обазриво, обзирно, педагошки, психолошки уобзиравајуће, а с наше стране (подучаваних) би претпоставило отвореност ума и срца, те да и једни и други 'једни друге чашћу већим чинимо', а не да се као што се углавном дешавало, продубимо јаз уз међусобне оптужбе, за искривљавање учења, јерес и саблазан с једне стране, или отврдлост срца, ускост ума, слабост вјере с друге стране. Значи, нема шансе да изучимо филозофију, теологију и квантну физику да бисмо разумјели о чему се ради. Дакле, објасните нам тако да разумијемо (ако желите). Ја имам питања о новим идејама о бесмртности душе, молим брата Јанка @Јанко, али и друге теологе ко је вољан да објасни разумљивим језиком, Ђуровићево, (или, или чије год већ било, сад ми измиче име, неки савремени амерички теолог, скоро се упокојио) учење о души након смрти (тј.моменталном васкрсењу, а не у неки х дан суда који се у простор времену још ниеј десио). Али молим појашњење и за друге верзије које сам чула од Ђоловића и Нешића: након смрти душа спава (није ли ово протестантска јерес); и нема душе, нема цјелокупне личности до васкрсења (звучи веома позитивистички-научно, материјалистички, АЛИ....). (@ @Лазар Нешић брату Лазару се извињавам што га прозивам за нешто речено прије много година, али то је форум, у сваком тренутку долази неко и чита, говорник у тренутку каже нешто, а оно остане вјечно, безвремено ) Дакле, научите нас, просветлите нас, помозите нам, немојте нас саблазнити (јер морају доћи саблазни итд.)... Посебно у свјетлу ових питања: Шта је са свеопштим васкрсењем, мијењањем и преображајем цијелог материјалног космоса у једном одр. тренутку, и човјека, тјелесно мртвих који васкрсавају и у том тренутку живих који се преображавају (прво Христос, друго Павле). За Бога је то ванвремено али је за материјални свијет то времено, крај историје, и нова реалност, преображена твар. Св.Василије и др. нетрулежни свеци - шта је ово што је на земљи, а шта је 'есхатолошко тијело'. Да ли он истовреммено постоји на два плана, у два облика, раздвојена душа-тијело у простор-вријеме универзуму, и поново спојена, у есхатолошкој реалности, која се десила некад одмах, и на који начин се она дешава након смрти за сваког појединца појединачно, а не одједном за све, како је сам Господ рекао... Шта је Христос на Велику суботу, ко је био у аду, да ли је то био Христос, да ли је то била његова душа, јер је тек у недељу васкрсао... или морамо да изврћемо и домишљамо не недогматске теологумене, него прве и велике догме, из Символа вјере, 'и васкрсао у трећи дан', 'и који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја' (у једном одр. моменту поново доћи у простор-вријеме, обавити суд са свима одједном,и увести вјечност-безвременост, за те сврхе преобразити материју 'јер гле, све ново творим') Зар није душа након смрти нека непотпуна верзија личности човјека која чека употпуњење након васкрсења, али ипак основа, неки софтвер одвојен од хардвера, меморија личности, јер није у тијелу које се распада, у складу са свом досадашњом теологијом, јеванђељем и предањем... Ако није, зар није одна васкрсење у ствари поновно стварање човјека, јел то Бог мора поновно да ствара једну те исту личност, ако личност не постоји у души након смрти... Ако је васкрсење након смрти одмах па личност постоји у есхатолошком тијелу, шта год то било, ту се враћамо у коло истих питања, (видјети остало) ако душа као засебан ентитет не постоји, или није битна, те не може постојати након смрти тијела независно, шта је са Христовим инсистирањем да је душа претежнија од тијела, боље ти је тјелесни живот изгубити, него души наудити... шта са Лазаром у Аврамовом наручју... итд. (ако су то педагошке приче, докле ће нас прича о причама одвести, и не би ли било поштеније да се суочимо са потребом за митом и метафизичким питањима искреније и храбрије, те да се одрекнемо колективне шизофреније) Задње, али не и најмање важно, је ли се то Црква бави лажима (свјесно) или шизофрено (несвјесно) кроз молитве и обреде да не спомињем предање тј. дјела писана касније, те свједочи о души па, више на тај платонистички начин, ја не умијем да разграничим појам боље...