Претражи Живе Речи Утехе

(Поводом објављивања компакт диска ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” ученика обновљене Српске православне богословије Светих Кирила и Метохија у Призрену, 2017.г.) Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

„У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

28 септембар, 2017 Свемирске агенције Русије и САД – Роскосмос и НАСА – договориле су се о градњи лунарне станице Deep Space Gateway, преносе „Факти“. Та станица је дио дугорочног пројекта истраживања свемира и слања људи на Марс. Учешће у пројекту можда ће узети и Кина и Индија. Према ријечима шефа Роскосмоса Игора Комарова, биће то станица која ће кружити око Мјесеца: „Прво ће бити направљени њени орбитални модули који би требало да буду лансирани између 2024. и 2026. године. А потом све остало што је везано за технологије потребне за дјеловање на површинама Месеца и Марса”. Комаров је открио да ће удио Русије бити градња 1-3 модула и јединственог механизма који ће обезбјеђивати спајање са Deep Space Gateway свих космичких летилица које буду пристајале уз лунардну станицу. „Ми предлажемо и да ‘превоз’ цијеле конструкције до одабране Мјесечеве орбите буде повјерен нашим тешким ракетама-носачима које управо правимо,” казао је Комаров. Лунарна станица ће бити највећи заједнички руско-амерички подухват. Американци су одмакли у раду на свемирском броду („Орион”) за лет ка Мјесецу и Марсу, наводе „Факти“. Могуће је да ће космонаути управо њих одлазити на лунарну станицу. Руски космички стручњак Александар Жељезњаков процјењује да ће изградња лунарне станице реално започети тек кроз 7-8 година. Мјесец је и америчким и руским научницима и космичким агенцијама важан и као полигон за тестирање технике која ће се користити за летове према другим планетама, и као извор сировина. Астрономи обје земље су уверени да ће им телескопи инсталирани на Месецу омогућити да виде много дубље у космос него што је то могуће са Земље са њеном атмосфером.