Претражи Живе Речи Утехе

Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан

Да ли је неко заиста веровао да ће се прва епизода `испеглати` у монтажи? Ја свакако нисам, али због мира у кући - ћутао сам. А сада бих врло радо викнуо - рекао сам вам! Тешко је, заиста тешко писати о овоме, о овој `ствари` (израз који се такође употребљава за оно на лицу Младена Нелевића), јер човек обично остане разоружан и потпуно нем пред глупошћу. Сматрам, ипак, да иако нисам фимски критичар, ни историчар, имам право да као сасвим просечан гледалац дам неки суд о ономе чему смо били изложени (права је срећа што нам нису ставили ЛСД у воду из славине јер су последице могле бити много много горе). Историју волим, посебно средњи век али опет напомињем да нисам историчар и могу слободно рећи да сам пред гледање прве епизоде потпуно искључио сво претходно знање и да сам се препустио серији и самој причи да ме води. Чекајте! Причи? Којој причи..? На самом почетку овог спектакла видимо `византијског цара` (о Боже како пара уши, зар је тешко рећи РОМЕЈСКОГ) који долази у Ниш, у посету ваљда. Ох, да ли Ромејски Василевс прича српски? Са акцентом из Шутке? Па наравно да прича! О, зар је толико тешко унајмити грчког глумца, зар је толико тешко? Када ће наша продукција изаћи из овог шаблона? Елем, бива шта бива, и браћа `хапсе` Немању. Зашто, где је ту заплет, где су ликови? Ово је отприлике све спаковано у два минута. Можда је то заплет? Хм... Немања бива спуштен у јаму, бла бла трућ трућ, излази верући се о срушено стабло, у шуми наилази на свог човека који кроз целу серију носи неку кожурицу на глави (надам се да није добио неко грозно кожно обољење - у ствари, надам се да јесте). Долази до расплета (без правог заплета) где Немања постаје велики жупан. У наредним сценама он `ослобађа српске земље. Од кога? Грка? Побогу зашто? Какав је то живот под Грцима? Да ли смо видели једну секунду тог живота и самим тим створили слику и о потреби за `ослобођењем српских земаља`? Не, чак ни једну реч о томе заправо. Зашто се онда ослобађају и зашто се она банда од десетак људи бори са другом бандом од десетак људи, зашто се рву, туку са гуменим секирама од метар и пол, и зашто три стрелца (компјутерски генерисаних у 9 стрелаца (словима: д е в е т )) упорно гађа у сам центар циркуске трупе?! Сцене са Немањом на коњу који диже мач и узвикује `на Хум` ` у Призрен` су један бедни покушај да се направи пречица између те прве `битке`, свих осталих битки и Немањиног крајњег циља, а то је као што смо већ чули - `ослобођење српских земаља`. Ја сам се најежио, а ви? ЛИКОВИ Свака прича, добра прича, поред самог заплета (а видели смо да тога овде не мањка) мора имати и главног лика, протагонисту. У нашем случају то је Немања, још познатији као Младен `ИмамЈазавцаНаЛицу`Нелевић. У првој епизоди ме је изнервирало што ликови нису довољно развијени а у другој сам се већ покајао што сам то и помислио. Не развијај ликове, стани `бем ти сунце! Стани! Господин `Мрки Поглед` и `Моја Невешто Направљена Вештачка Брада Је Ентитет За Себе` глуми као да има колац у задњици. Наравно, кочеве су донели Турци неколико стотина година после, баш као и реч Балкан (драги господине наратору), тако да нећемо говорити о томе. Говорићемо о врло вештој и префињеној глуми горе поменутог господина који изгледа има три расположења (такозвани трорасположеник - старосл.). Прво, он је љут. Мнооого је љут. Посебно на цара. Не знамо зашто. Тада му се глума углавном своди на покрете беоњача и гневне погледе уперене ка цару. Друго, он је нежан, када гледа своју малу децу из круга двојке (Рашке двојке наравно - мисли се на предео око централне куле у граду Расу, да не буде забуне тебра). И треће, можда и најважније, он је уморан. Јој што је он уморан. Могао би преспавати целу зиму. Чекај, то раде медведи. Можда је и он медвед? Рекло би се да јесте... Остале ликове не треба ни спомињати. Мучени учитељ који има неку сполну болест и мора да пишки сваких 10 минута, потом жена Немањина, још познатија и као Дубравка `НежниМајчинПоглед` Мијатовић, и још пар ликова који су разрађени као квачило на Лади Самари. Мада, требало би напоменути младога Вукана, који је регрутован, рекло би се, право са јужне трибине партизановог стадиона. Ш`а ме гледаш, `чеш да те набодем! Изаџи напоље! ...јад и чемер модерног глумишта. Сцене Кадрови су статични и неинветивни а све укупно делује врло стерилно. Досадно. Фотографија је очај. Мада, морам похвалити ноћне сцене, тј. сцене у којима је присутна ватра. Без шале. То ми се допада. Делује врло лепо и умирујуће. Исправка, деловало би лепо и умирујуће, да у њима није Нелевић. А обично јесте. Сцене борбе су очај над очајима. Статисти који не знају шта раде, камерман који не зна шта ради, режисер који не зна шта ради. Већ сам рекао, делује као сукоб две банде. Мали број људи раштрканих по пољу, неуверљиво туку једни друге. Компјутерски генерисане сцене (ако се тако каже) нису довољно израбљене и делују врло наивно. Три човека овде, празан простор и иста три човека даље. Битка у другој епизода, опсада неког града, негде, због нечега... Пустио сам тзв. мушку сузу. Пет бранилаца каменог утврђеног града, од којих један гори на крајње неуверљив начин и мачевалачка вештина младог Вукана (изаџи напоље, разбичу те). Плачем. Мрак, војска, ватре, катапулт који избацује запаљене пројектиле... Толико потенцијала а крајњи производ - ћорак. Сцене у шатору где вође банде (Нелевић и филмски синови му) примају стране изасланике који, гле чуда, причају српски. Рођени су у Младеновцу рекло би се. И немачки и бугарски изасланик, Младеновчани. Грк такође. Уживање је гледати. Ако сте мазохиста, наравно. `Ало! Да ли је толики проблем унајмити Немца, Аустријанца, Грка или Бугарина?! Зар је стварно толики проблем? Маните се филма људи, радите спотове за Расту. Молим вас! Мучени статисти, скупљени са коца и конопца, којима нико није рекао шта и како то да раде. Више делују као неуверљива сценографија него статисти. Особе које су ово радиле нису погледале ни једну серију или филм сличне тематике. Људи, ја знам да ово нисмо снимали раније, да је први пут да ово радимо, али можемо учити на искуствима других! Небеско Краљевство, Јованка Орлеанка, Храбро Срце, Стубови Земље.. да не набрајам. Стиче се утисак да су ово радили аматери. Стиче се утисак да је ово школска представа од 3 милиона евра. Закљученије Немојте ме погрешно схватити, није овде реч о неким погрешно представљеним историјским чињеницама, језику који пара уши, шупљем сценарију, лошој режији, бедним глумцима, бачених 3 милиона евра, ни о јазавцу Младена Нелевића. Не ради се ни о некој `славној српској историји` коју је ова банда укаљала, не. Реч је о једном безобразлуку (лепа реч, значи недостатак образа) једне групе људи. У ужем смислу то су господа која су ово снимила, а у ширем смислу то су господа која нам уништавају животе мало мање од 30 година. Господа без образа. Иначе, наслов прве епизоде је `Рађање Краљевине`! Осим очигледних порођајних мука ту нећете наћи на краљевину. Друга епизода пак носи наслов `Мирослављево Јеванђеље`. Занимљиво, с` обзиром да се само Јеванђеље у целој епизоди појављује на мање од једног минута. Дозволите да цитирам Младена: Ма пусти ручак, где је оно?! (мисли на Јеванђеље) Када се дигла прашина око прве епизоде, прво што ми је запало за око јесте вест, или вести, које су преносиле изјаву екипе која стоји иза овог пројекта. Цео РТС, део владајуће класе, и самих људи који су учествовали у овом пројекту. Чекајте, да ли су они одгледали оно што су пустили? И? То је одлично, по њиховом мишљењу! Да ли је то могуће? Не, стварно, да ли је то могуће? Ја сам занаталија, човек који израђује нешто и ја стварно не могу рећи да је нешто добро, ако то није добро, иако сам га ја направио. Смеће је смеће, било ко да га потпише. Где је нестала самокритика? Где је нестала одговорност? Људи се у Јапану и дан данас убијају због лоших пословних резултата, а код нас не само да не желе да признају да је нешто њихово лоше, него и убеђују друге да је добро! И у томе им помаже цела њихова каста. Не причам само о серији, причам о атмосфери у овом трулом друштву! Људи, цар је го! Немањићи..? Мммм, не. Битка Нација Ипак, Немањиће треба гледати. Ја ћу се натерати да их гледам, из епизоде у епизоду. Не зато што сам склон самоповређивању и не због посебне љубави према јазавцима. Не! Немањићи су савршени подсетник где се као друштво налазимо. Ко смо ми а ко су они... О овоме треба размишљати. Игор ЋОСИЋ, ФБ