Претражи Живе Речи Утехе

Када је у шестом веку епитет "васељенски" ушао у титулацију патријараха, та титула се односила подједнако на папу римског и на патријархе, константинопољског, александријског и антиохијског, па чак и грузијског. О овоме сведочи папа римски Св Григорије Велики (Двојеслов) у својим критикама изопачене употребе ове титуле, али и они који су се дописивали са њим, међу којима је и патријарх Евлогије александријски који се управо папи Григорију обратио са "васељенски папа" потврђујући на тај начин да ово није ексклузивна титула само једног предстојатеља. Ако употребимо аналогију, имајући у виду оно време, када се ова титулација појавила у Цркви, и наше време, онда васељенским патријарсима могу да се зову готово сви патријарси аутокефалних Цркава. Икумена (васељена) се односила на насељену земљу (насељена). Патријарх српски, на пример, de facto јесте primus inter pares међу епископатом СПЦ широм васељене (насељене њеним чадима) тако је и са другим помесним Црквама, у мањој или већој мери. Због тога су васељенски патријарси сви они чија чада насељавају васељену па у томе смислу васељенски патријарх је и српски Патријарх Иринеј. Међутим, ни један од патријараха није надпатријарх који има универзалну јурисдикцију над свима. Уосталом и Св. папа Григорије Велики јасно је критиковао такву, погрешну, употребу ове титуле. Погрешну и ексклузивну употребу титуле "васељенски" треба одбацити и данас као што је Св. папа Григорије учинио у своје време. https://www.facebook.com/sozercanjeblog

Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај. Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени. Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију. Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује. Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку. Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће: „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8) Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја. Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај? Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса. Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје. Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“. Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла! На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу. Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац? До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада. Ведран Гагић

Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019. "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..." Превод: 1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда. 2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи. 3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод) Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали. Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца: 1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне. 2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем. 3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији. Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради. View full Странице

Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање View full Странице