Претражи Живе Речи Утехе

Увек у овом периоду фебруара искрсну стара-нова питања која се тичу светог Валентина, односно светог Трифуна. Па једни истичу своју ортодоксију ружећи светог Валентина, истичући како је он католички светац, како нема везе са „правом“ вером и тд. Док са друге стране глорификују светог Трифуна наглашавајући значај вина код нас Православних. Требало би одмах рећи како и један и други светитељ имају везе са заљубљеношћу и са вином колико и немају док су сами пострадали за Христа у првим вековима Хришћанства као и да су обојица светитељи Римокатоличке као и Православне цркве. Шта више, свети Валентин је свештеномученик и наша га Црква прославља 13. августа (30. јула) тако да нема ни говора о римокатоличком монополу над њим. Насупрот, римокатолици су престали да га светкују као заштитника заљубљених још 1969. године. Али, оно што је најбитније за њихову повезаност са заљубљенима или са вином не тиче се толико њих самих колико смера хришћанског поступања према народним обичајима које је Црква практиковала у ширењу Благе вести међу народима. Дакле, асимиловала је постојеће обичаје бојећи их хришћанским колором. Тако је, још од искони, код пагана Дан заљубљених у XV веку постао дан светог Валентина а Бахусове оргије замењене су молитвеном успоменом на светог Трифуна. Коме овај приступ није јасан нека зна како 95% наших обичаја везаних за Божић и Бадњак су управо оваквим дискурсом Цркве остали у нашем народу као начини прослављања Рођења Христовог иако су паганске позадине. Да, да… као што Христос има везе са Бадњаком тако и свети Валентин има везе са заљубљеношћу или свети Трифун са вином. Ширина Хришћанства их је само преусмерила са пута паганских светковина на пут прослављања Једног Истинитог Бога. Једноставно, зар не? Но, оно што би ипак требало размотрити у овим данима наглашеног размишљања о вину или заљубљености јесте став Хришћанства у односу на љубав. Да ли је заљубљеност добар пут ка љубави… или не. На овом месту би могли призвати у помоћ ап. Павла, иако по светковинама нема везе ни са вином ни са заљубљеношћу, а заправо његово промишљање о саставу човека. Наиме, он тврди да је човек троделан. Да се састоји од тела, душе и духа. Те, колико год ми били помрачени падом ипак дух јесте тај којим бивамо у могућности комуникације са Богом, „који Љубав је“ – по речима ап. Јована. Дакле, могли би закључити како је заљубљеност заправо израз душе, свих наших емоционално-психолошких стремњења које, самим тим, укључују и тело док је љубав ствар духа, нашег вечног утемељења у Богу. И заиста, која је разлика између заљубљености и љубави. Имали је? Пре свега, треба знати да у овом палом постојању многе ствари личе иако нису истог квалитета. Као на пример однос чињеница и истине. Многи би ставили знак једнакости али не. То није ни приближно иста категорија. Сам Исус је рекао да ће нас истина ослободити док нас чињенице поробљавају, носећи са собом околности. Оне исте за које је Христос рекао да их требамо мењати те да ако имамо вере колико зрно горушичино то и неће бити проблем док нам чињенице сведоче о њиховој непромењивости, нашој детерминисаности њима. Тај однос истине и чињеница важи и за однос заљубљености и љубави. Личи… али није исто! Заљубљеном човеку, шта је битно? Његова драга/ги не Бог, зар не? Пролазно али не и вечно иако се то пролазно гради као вечно у таквом стицају околности. Поново околности. Али, опет, не ни тај драги/га колико идеја њега/ње. Не оно какав он или она јесу заиста него оно како их ми видимо. Какви би ми желели да он или она буду. Међутим, нешто нас магнетски привлачи и наш емоционално-психолошки састав нам сведочи о чињеници да је то то! И, ми приступамо… боримо се да ту чињеницу савршеног поклапања и остваримо. На овом месту треба поменути тетреба. Да ли знате да дотични у свом периоду заљубљености бива у стању да нападне лисицу или чак човека који би му се испречили на путу остварења његове заљубљености. Једноставно, чињенице му сведоче да је то логичан потез… а да ли? Мада, морам признати, чешће пута он и успе у својим подухватима. Лисицу такав приступ њене ловине изненади па она одступи док човеку, ако није намћор свакако, тако нешто бива симпатично па се сам уклони. Вероватно и сам сућутујући са стањем у којем се тетреб налази. Занимљиво је такође и то да се у Римском праву стање заљубљености карактерише као стање смањене урачунљивости поистовећујући се са стањем привременог лудила. Човек у том стању, по Римском праву, није смео потписивати било какве врсте уговора нити се према њему могло односити као према неком који у било којим одлукама влада собом. Али, зар није Хришћански начинити од жабе принца? – упитаће неко. Не, није Хришћански јер је Бог створио жабу а не принца као што ни та наша промена дотичне жабе није перманентног већ искључиво темпоралног карактера. Мањкавост је још и у томе што ретко ко размишља шта ће бити, односно шта ће урадити, када принц поново постане жаба. Тако је и настала ера остављених жаба у Новом Добу сексуалних слобода. Свакако да говорим о процентима растављених бракова. Дакле, ништа није нелогично када једног дана затекнемо уместо принца жабу па ту исту онда бацимо кроз прозор. Ко ће се још замарати тиме да покуша да заволи жабу. Па то и није баш логично, зар не? Ето и чињенице говоре у прилог тога… а и околности, неизбежне околности. Веровали или не, такав исти принцип је применљив на однос са Богом. Зато се многи фанатизам и укоренио у схватању Истог. Желимо да угодимо том неком начином који он не жели али опет ми осећамо да морамо, да треба тако. Душа наша чезне за тим. „Ваља се“ – што би рекли. На овом месту, уместо тетреба, требали би поменути пост. Погрешно схватање љубави те њено изједначење са стањем заљубљености једноставно оставља трагове на све наше приступе. Тако и посту. Мало ко схвата темељну улогу поста. Већина просто жваће „посну шунку“ утешена свешћу да је тиме Богу угодила. Да Њему, који је створио цео тај безгранични свемир, баш одговара да ми једемо ту „посну шунку“ те да му је нарочито запело да шарана не једемо средом. А у чему се заправо састоји садржај поста? Као и наћи разлику између чињеница и истине, љубави и заљубљености тако је исто и проналажење поенте између „посне шунке“ и поста ствар духа. Како наше тело утиче на нашу душу тако исто и та наша душа ућуткује чежњу духа разноразним сличностима које опет не одговарају оригиналу. То у домену подсвести свако зна зато и већина људи који држе пост, црквене обичаје, посећују редовно цркве… јесу намрштеног лица. Та свест о промашају ућуткана „ваља се“ начином једноставно вапије за смислом. Али, не. Уместо смисла добија порцију „посне шунке“ па како онда да и буде насмејана. А ствари су сурово логичне. Наиме, како је душа под утицајем тела тако и дух бива зауздан чињеницама душе. Но, пост ослобађа душу надражаја тела те тако она оставља духу слободан простор. Томе пост и служи али не и „посна шунка“. Пост има своју функционалну улогу једино ако заузда тело, последично и душу а ако не онда се свака поента губи. На разне начине ми уносимо одређене стимулансе у тело (кафа, дуван, маст…) који надражују наш емотивно-психолошки састав, последично томе и нашу душу. Као и код заљубљености, покоси нас привид те тиме и удаљи од истине. Жаба постаје принц, једном речју. Но, када растеретимо тело одређених стимуланса тада допуштамо да се и наша душа сретне са нашим духом. Тада бивамо у могућности да заволимо жабу без потребе да је претварамо у принца. Бивамо у могућности, пошто наш дух добија прилику да има утемељење у Богу. Оном истом који је створио ту жабу. Који је и воли. Који је и нама заповедио да је љубимо. Јер, одричући се разних стимуланса те разно разних „посних шунки“ бивамо у могућности да ослободимо дух. Да прогледамо, једном речју. И, онда, заправо и видимо… да испред нас није ни жаба нити принц већ човек. Ближњи. Онај, кога једноставно желимо волети… Мислите о томе! https://www.cudo.rs/свештеник-др-угрин-поповић-трифун-или/?fbclid=IwAR3JkXv4saFhngAYh6QQDg_8DISKnYD6ja1kO3Pt6FWOzuOKCTZgQ3NAJS4

Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди. Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива. Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи. Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети. Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом. Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије. Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца. Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога. Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса. За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас. Извор: Православие.ру