Претражи Живе Речи Утехе

У недјељу 24. марта навршило се 25 година од НАТО бомбардовања СР Југославије. Прва жртва је био Београђанин Саша Стајић, деветнаестогодишњи војник који је погинуо током прве ноћи бомбардовања, у тренутку када су на касарну ”Милован Шарановић” у Даниловграду, гдје се налазио на редовном служењу војног рока, пале прве бомбе. ”Био сам у центру града када су пале бомбе, уз један врло карактеристичан звук и онај ватрени реп који иде иза ракете, који смо ми лијепо видјели на ведром небу изнад Даниловграда. И, када су пале и када се цијели град затресао, кад су се чуле те страшне детонације од којих су попуцала стакла малтене на трећини зграда и кућа у Даниловграду, од јачине те експлозије која се десила, јер се касарна налази у непосредној близини града, настала је огромна паника. И сам сам се осјетио на неки начин угроженим, заједно са свима који су ту били на улици. Сви су почели негдје да бјеже, да траже себи склониште. Када се све то смирило видјели смо страшну печурку изнад града, која се на мјесечини врло лијепо видјела и која је упућивала на то да је пукла таква једна страшна бомба која је заличила на ону која је пала на Хирошиму и Нагасаку. Такав је био изглед тог страшног дима који се дизао изнад касарне”, започиње своје сјећање на једну од 78 страшних ноћи НАТО бомбардовања СРЈ Даниловграђанин Иван Булатовић, тада матурант даниловградске Гимназије. Булатовић свједочи да су НАТО бомбе на неки начин дошле као хладан туш и отрежњење младим генерацијама које су до тада готово слијепо вјеровале у приче о ”примамљивим” западним вриједностима и обећаном ”рају”. ”Ми смо били таман изашли из времена комунизма и гледали смо на западне вриједности, поготово као млади људи гледајући стил живота на Западу, гледајући филмове и серије, нама је свима изгледало да је то нека земља обећана која само треба да дође код нас и да ћемо ми да живимо у некаквом измишљеном рају на земљи. То је свима нама тако изгледало. Ја се добро сјећам наших дебата са професорима у Гимназији када смо се трудили да им опонирамо у некаквом критичком ставу према Западу. Први се тога лијепо сјећам иако сам неко ко је одрастао у Цркви, ипак је свима нама то изгледало као неки далеки идеал, који ми, који тек излазимо из комунизма, треба тек да достигнемо. И то се нама, наравно, реториком политичара и свих осталих јавних личности и сервирало, и нажалост и до данас појединима који лоше памте или који су на неки начин друштвено наивни, то се сервира и данас. Е тако је тај страшни сусрет са суровошћу оне друге стране, са немилосрдношћу некога ко се лицемјерно представља као милосрдни анђео, је био један потрес који је све нас на неки начин промијенио и дао нам да отворимо очи да то што ми гледамо са друге стране, дакле тамо на Западу, није нимало идеално колико нам се то прије тога чинило. Касније, када сам читао повијест о Наполеоновим ратовима, његовом походу на Русију, тада сам у својој глави направио неку паралелу са том нашом младошћу јер је у Русији малтене преко стотину година од времена Петра Великог био готово обоготвораван Запад до оног тренутка док тај Запад са својим страшним последицама није дошао на руску земљу, све док Руси нису схватили да треба да се врате себи, својим коријенима и своме идентитету. Е, тог тренутка сам ја схватио колико је важно очувати свој идентитет”, каже Булатовић. Присјећајући се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија да је управо тај рат и бомбардовање СРЈ отворило Пандорину кутију страдања и ратова који су након тога услиједили, а међу њима и они које гледамо данас, закључује да је једино Црква била та која се на разне начине трудила да освијести народ у погледу комплетних дешавања, те каже да јавност и медији ни тада а ни касније, нису на прави начин расвијетлили догађаје, представили димензију и посљедице једног таквог рата. ”Не само да није довољно расвијетљено, него нажалост у медијима се често у лажном и погрешном свијетлу говори о тим данима. Ево видјели смо ових дана да постоје људи на високим функцијама код нас, у нашој земљи, око нас, који оправдавају један такав злочин и који кажу да је то нешто што је требало да се деси. Нажалост, такав један наратив постоји у медијима, а и тада је постојао. Постоји у континуитету”. Сматра да смо као народ дужни да се сјећамо страдања нашег народа у 20. вијеку, не само овог конкретног рата, већ сјећања у контексту континуитета у страдању нашег народа, те да из тога црпимо поуку. ”Да знамо и да нас обавезује жртва оних који су тада пали. Да не би било да се забораве људи који су тада гинули, а било је у том времену великих хероја који су без размишљања, са високим етичким идеалима свој живот дали за свој народ и за своју отаџбину. И нико од њих није тада размишљао шта је политика, каква је, је ли један политичар добар а други није, него је безусловно давао свој живот знајући, како каже наш пјесник – шта даје и зашто га даје. То је, дакле, нешто што све нас обавезује”, закључује Булатовић у разговору за Радио ”Светигору”. https://mitropolija.com/2024/03/26/ivan-bulatovic-strasne-ptice-koje-smrt-donose/

Живимо у народу који је и поред све своје свијетле и мученичке историје и традиције, искрај свих свијетлих и мученичких примјера, од светог ђакона Авакума до светог Вукашина, ипак проциједио истину: свакоме је своја мука најтежа! И намјесто трпљења и ћутања, на ревере и чела, на пазариште таштине износимо своје “муке и своја мучениства”, своја “страдања”, говорећи о њима са пијететом самодивљења, са опијеношћу својим борама и мишицама – који и какав пут прелазимо, коју и колику муку носимо. Слоновска је мука на нашој кичми мрављој и овај свијет, овај народ канда више не стоји на три слона, већ на нама, на три мрава “вриједна свакога дивљења”: на величанству моје маленкости, на теби-мени равноме и на њему-нама блискоме. Три огледала, три истомишљеника, три достојна страдалника и ухогладитеља. Али има оних којима своја мука није најтежа, који је носе као да не постоји и са њом трче, са њом се смију осмјесима, игром и гласом најмлађе младости, са њом на плећима, радују се људима и траже непосредност, задовољавају се никаквим или ситним пажњама и слушају мученике са својим “никад виђеним главобољама”. Искрено придржавају страдалнике са њиховим “слоновским теретима на плећима мрављим”. Било је у том уредном и једром, и веселом дјечаку и појцу ангелскога гласа, било је прикривеног калуђерског јецаја и муке голготске коју не хтио да дијели, којом не хтио да оптерећује свијет мрављи, и тако крај мене, крај тебе, ипак оде као вук самотњак, патник и странац нам. Не хтје искати ни кап грешног сажаљења, ни сузу грешног окрепљења. Владимир, вазда прав, чист, староставан у хаљинама модерним, опеглан и миомирисан, тек у потоње вријеме не могао скрити подочњаке и одсутност. Тек, ево схватамо да то била је ивица крхке плоти по којој је ходио као пеливан – тек пред конац не могао одеждама ућуткати плот која га издаје. А ово најмање се очекивало од младића збринутога, дјечака одњегованога којем вазда довољан био ђаконски чин!!! Протођакон Владимир Јарамаз, одњегован у духу новога вијека, а одњихан у пјесмама свештеномучеништва свога рода, парадигма је Ракићевог поимања духовне жилавости којом прожет је нови наш век. Младићи и девојке за које кажу да пемперс су генерација, утјеху и штит налазе у Острошком Лазару херцеговачког камена, у Морачком Јасновидцу светогорске пустиње, у страдању свештеномученика Риста Јарамаза који, гле чуда, управо на Јовањдан пресретнут и страдао на путу Кнеж до – Петровићи. Не ламентирам на јавном мјесту што нема Те ко, Лијепи Владимире, достојно оплакати. Напротив. Безброј је дивних очију које су те сагледале у дивној мушкој висини и још у неизмјерљивијим божанским безмјерним мјерама. Знам да је Никшић имао и да вазда ће имати људе, песнике и пророке који умјеће да упркос свим маглама овога свијета назру, сагледају и искажу све љепоте језерских врхова на којима си се Ти напајао, у којима си купао своју плот и карактер, у којима си видао своју бол до мјере непрепознавања, већ што желим да скинем капу пред твојим кољенима и поклоним се јавно твојим стопалима који газали су путевима Небеског Јерусалима од Црне Горе до Америке, Крилати Владимире. На крају, нешто сасвим лично. Наши први, сада већ давни, младићки сусрети, били су оптерећени мојом кратковидошћу и неспособношћу да испод Твојих бијелих, чистих, испегланих и мирисних хаљина млађаног, заводљивог лоле, сагледам и чујем гугут бијелога Голуба који се већ у теби био раскрилио сасвим. На нашем посљедњем сусрету, и даље си могао Стигме да сакријеш од мојих очију, али ниси то могао од мог срца и душе које су стале и стасале уз Твоју Љубав!!! Хвала Ти велики Владико!!! Очима ме питаш, видим, Владимире: “Да л’ ће да се коси, или да умире”?! Косићеш, брате, Владимире, ево, Нисам Ти залуд ради лека пев’о. И овај јануар добро је понио! https://mitropolija.com/2023/01/22/bogic-i-bulatovic-krilati-vladimir/

Богић Булатовић: Момчило Архијерејство, Првосвјештенство, Намјесништво…нијесу то титуле до којих се долази на пучанским зборовима и изборима! Некада буде и тога, некада чешће буде само то. Али некада сами Бог изабере и пошаље Намјесника свога на земљу своју, у Залив свој да достојно чува, храни, закриљује, усходи са народом својим! Да у име њихово страда, крст носи њихов, дјела и говори. И то тако да чини да нико, па ни онај озлопутали, не може рећи да би он то боље, поштеније, искреније, љепше, полетније и Богу угодније. Већ да свако од нас каже: Ох, како то дивно у наше име уради Отац Момчило, рече О. Момчило, дочека О. Момчило, угости О. Момчило, испрати О. Момчило, окријепи, испоштова… Да се пробуди наш понос – чији смо и ко нас заступа пред Богом и пред људима! Пред Царством Небеским и пред неправдом земаљском! Имао сам срећу и част да сам рођен у парохији Његовој и да сам и касније, у људскоме лутању, вазда ту духовну пупчану врпцу непокидану имао са Њим и да ми је Његов глас увијек допирао, мушки глас отрежњења, укрепљења и утјехе! Допирао на свим раскршћима, морима и малодушјима! Нећу говорити у име Бокеља ко је био и шта је радио, које заслуге дивне је понио и како је славно трку завршио. Али свједочим шта се из те Чаше заливске прелило на наша Брда. Како је та духовна плима Момчилова захватила Гору Црну све до сјевера, и преко, све до обода наше прекоокеанске Отаџбине! Много је званих, а мало изабраних! Много је рођених, а мало пробуђених! Много лијечника, а видара мало! Говорника превише, мудраца ријетко! Дјелатника сијасет – твораца, тек по који! Отац Момчило је био бирани, изабрани и ријетки!!! Нема васцијело Православље мало пароха крај мора, језера и ријека. Али оних са мрежом у рукама гвозденим, оних који лове и кријепе људске душе, као што је чинио отац Момчило, рибар, апостол и пастир, авај, тако је мало!!! Горштак са мора! Каменштак са веслима и мрежом! Младић са Вјером од мрамора! Док се Небо реси, гдје год се налазили, ми остајемо похарани парохијани са утјехом да нам остају Његова Дјеца! Прво, дјеца Његова у часним одорама, па онда и она проста, лаичка духовна дјеца Његова, са којом могу у један глас да забугарим: Што Момчилу било до кољена, Нама по земљици се вуче Што Момчилу таман калпак био Нама по раменима пада Што Момчилу таман чизма била Ми обје ноге мећемо Што Момчилу златан прстен био Ту ми цијеле руке завлачимо Што Момчилу таман сабља била То се нама с’ аршин земљом вуче Што Момчилу таман џеба била Ми се под њом ни дигнути не можемо! Ваља нам тек попунити ‘аљине Његове и узрасти у мјеру раста висине Христове!!! Богић Булатовић Извор: Митрополија црногорско-приморска