Претражи Живе Речи Утехе

Наша Црква је много векова живела по монашким литургијским правилима поста који су одређивали начин нашег живота како у простору храма, тако често и ван њега. У пракси, оваква правила, немогуће је посматрати у нашим условима. Управо онако како је прописано овом старом монашком повељом одвија се обред Недеље праштања. То су одређивале врло специфичне животне околности: са почетком Великог поста многи монаси су напуштали своје манастире, одлазили у пустињу, одлазили у осаму, одакле се можда и не би вратили – могли су се разболети и умрети, постати жртве разбојника и слично. Зато су се пред важан период Великог поста, период покајања, монаси окупљали у манастирској цркви и молили једни друге за опроштај. То је било потпуно оправдано, сасвим логично: можда се више неће видети на Васкрс. У нашим условима овај чин поприма прилично чудан карактер. Људи који стално комуницирају једни са другима и комуницираће једни са другима и током Великог поста, имаће сталну прилику да греше једни према другима и траже опроштај. Када на Вечерњем, пред почетак Великога Поста, они у храму замоле друге за опроштај, као да ће сви отићи на други свет, ово изгледа прилично вештачки. С друге стране – а то је много озбиљније – многи, који из године у годину пролазе кроз обред праштања, развијају осећај да током године могу сасвим произвољно да граде односе са људима, чак чинећи и лоша дела, а затим, у најбољем случају, да исповеде ово, али не затраже опроштај, одлажући то до дана Недеље праштања. У нашим црквама, где се многи парохијани заправо и не познају, они формално моле од других опроштај и олако опраштају једни другима. Али, често сматрају да је непотребно тражити опроштај од оних људи према којима су заиста лоше поступили, иако су можда у питању чак и чланови породице. Ово нам говори да опроштај доживљавамо као нешто формално и, у ствари, не утиче на наш свакодневни живот. Згрешили смо, добро, добро, исправићемо то на следећој исповести, и тражићемо опроштај на Недељу праштања и све ће нам бити опроштено. То нас чини неодговорнима и чини наш однос према ближњима површним . На обреду праштања окупљају се многи људи, укључујући и оне који ретко долазе у цркву, и сви одједном почињу да траже опроштај од потпуно непознатих људи, остављајући неопроштеним своје грехе у односу на оне са којима стално живе и често комуницирају. Не можете тражити опроштај једном годишње. Морате да тражите опроштај сваки пут када почините неко лоше дело, без обзира ко је у питању. И то не само изговарањем одређених ритуалних речи, већ пре свега променом става према особи. Тајну покајања не треба свести ни на форму исповести ни на форму обреда недеље праштања. Тајна покајања треба стално да прати наш живот. Када се стидимо својих грехова, морамо, не само да кажемо речи опроштаја, већ и да променимо своје животе. Али, ово се врло ретко дешава. И још више, нема говора ни о каквом опроштају када се на ову тему појаве СМС-ови и поруке на друштвеним мрежама... Ово је једноставно згражање над тајном покајања. Често се људи непримерено плаше модерне цивилизације и виде у њој присуство демонских сила, али су често спремни да користе њене најапсурдније манифестације у верском животу. СМС је неопходан да би се, по потреби, укратко и брзо пренела одређена информација. Све ове поруке „опрости ми“ у порукама, као и честитке за Ускрс и Божић, су богохуљење. И одучавамо се да директно комуницирамо са особом. Они који су нам блиски постају нам удаљени. протојереј Георгиј Митрофанов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор