Претражи Живе Речи Утехе

Ми, као људи, не можемо до краја разгрнути вео тајне постојања Добра и Зла, у нама самима, код других људи, у природи, у историји. Никакве вратоломије нашег разума, или ума, не помажу нам да инструментом мишљења схватимо како је могуће да добри и свевидећи Бог допушта зло, које и није увек најгоре када доноси болести и људе одведе неизбежној смрти. Можда су само аутентични мистичари у свим религијама света, посебно у хришћанству, најближи подизању, али не и потпуном уклањању вела тајне Добра и Зла. И док мистичари азијских религија (браманистичке, таоистичке) релативизују појмове Добра и Зла, сходно политеистичком уверењу њихових религија да су божанска бића истовремено и „добра“ и „зла“, хришћански мистичари се радије опредељују за монистичко или дуалистичко поимање Зла. У првом случају, Зло није биће за себе, Зло је само лишеност Добра (Псеудо-Дионисије Ареопагит). У другом случају, хришћански мистичари дају већу тежину принципу Зла, јер је сам Бог одлучио да жртвује Сина ради спасења људи од силе Зла. Пошто ми се често чинило да јеврејски бог Јахве показује амбивалентност паганских „природних“ богова, упутио сам једном нашем познатом духовнику пре више година овакво питање: Ко је Јахве? Ако сам добро разумео овога духовника (нека ми опрости ако га недовољно тачно тумачим), он је овако одговорио: „Јахве је виши облик незнабожачког и многобожачког поимања божанства у коме су још добро и зло заједно сједињени, још неподељени на Добро и Зло, хтонско и небеско божанство. Отуд у њима све природне стихије још су на делу. Таквог су порекла и индијска божанства (Шива, Кали), у којима је истовремено присутна сила стварања и разарања. Тек од времена јеврејске монотеистичке религије, али још увек недовољно (Јахве је љубоморни бог), лагано почиње процес схватања милости Божије која даје људима слободу и љубав. Самим тим етички дуализам у хришћанству постаје јак, Бог остаје ван зла, а на човеку је одлука“. Језгровита мисао св. Марка Подвижника сазрела, вероватно преко његовог мистичког искуства, као да даје за право оним хришћанским мислиоцима кроз векове – што, изгледа, потврђује свакодневно искуство људи и данас – да је слично природној смени дана и ноћи, годишњих доба, сушних и родних година, тако и сваки човек неминовно изложен, од рођења до смрти „светлим и тамним празницима“, „чаши меда и чаши жучи“ (које се тек „смијешане најлакше пију“, како каже велики Његош), здравим и болесним периодима. Дубоко је, прастаро и тачно народно искуство, али и искуство сваког одраслог, нарочито старијег човека, да „без невоље нема богомоље“; односно, да нас невоље и несреће (нажалост, не увек и не све људе) чине зрелијим, с Богом паметнијим, а нарочито смиренијим, мање охолим, саосећајнијим према људима, добростивијим. Наравно, није свеједно да ли ће човек животне недаће и несреће схватити као апсурд живота и тако још једном потврдити свој атеистички или нихилистички став према животу, или ће их примити као искушења (у хришћанском смислу речи); ни тада, међутим, није неважно да ли ће их доживети као искушења која долазе од њега самог, од ђавола или од Бога (о разликама оваквих доживљаја искушења, писао сам чланак под насловом: „Ко куша човека?“ („Источник“, БР. 3-4, Београд, 1992.). Не испитујмо превише, било необлагорођеним разумом или неочишћеним срцем, откуд „аномалије ствари“, у ствари, постојање Зла у свету и готово ритмично смењивање добрих и рђавих дана у нашем практичном живљењу. Довољно је да примимо вером (не мислим да се вера, у овоме случају, противи искуству већине људи, и када они нису религиозни, или довољно хришћански религиозни) оно што нам св. Марко Подвижникпоручује. Смењивањем добра и зла Бог отклања „аномалије ствари“. Отуд, ову неизбежну, и свим људима уочљиву смену, примајмо што је могуће чешће, без роптања и гнева, који нужно увећава несрећу која нас је задесила, не ни резигнирано или депресивно, не ни атараксијом стоика, до којих још није била допрла светлост Христова. Примајмо је смирено, трпељиво и „добродушно“, у уверењу (и вери) да без искушења нема спасења, а да Бог зна када ће „с искушењем учинити и крај, да можете поднети“ (1. Посланица апостола Павла Коринћанима 10, 13). Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у недјељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом, 17. маја, Свету архијерејску литургију у манастиру Косијерево. Звучни запис беседе Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа. Владика се у бесједи осврнуо на јеванђељску причу о жени Самарјанки, рекавши да је Господ Исус Христос затражио од ње ведро воде да се напије а затим је међу њима почела прича о томе како Он који је Јеврејин може да се обраћа њој Самарјанки, јер су Јевреји презирали Самарјане. “Господ преко приче о обичној води отвара причу о води живота, а та вода је Свето јеванђеље. То је оно што је истински потребно човјеку као боголиком бићу – да се напоји Божјом истином, правдом, љубављу, даровима Светог Духа, да се просвијетли, јер од тога душа живи. Не живи ни од чега вештаственог, него је прави, истински живот у ономе што је Божанско и вјечно”, поучавао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је данас, 6. октобра 2019. године, предводио торжествено молитвено сабрање у првом седишту Српске Православне Цркве и њеног првог Архиепископа, Светога Саве - манастиру Жичи. Светом Литургијом наша Помесна Црква започела је тродневну централну свечаност обележавања 800 година своје самосталности. На литургијском сабрању у манастиру Жичи Патријарху Иринеју саслуживали су сви Архијереји СПЦ, бројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено присуство мноштва свештенослужитеља, монаха и монахиња и благочестивог народа из бројних Епархија наше Цркве. Звучни запис (1) Звучни запис (2) Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у изузетно надахнутој и поучној беседи подсетио најпре све сабране да је управо "овде, у Жичи, пре осам векова почела историја Српске Цркве и српског народа". Говорећи о Стефану Немањи односно св. Симеону Мироточивом и његовом сину Светоме Сави, Патријарх Иринеј је рекао да су "мудри св. Симеон и Сава знали шта српском народу треба, а то су самостална Црква и самостална држава" и подвукао да је управо у томе и тајна нашега опстанка - "Ову државу и темеље наше Свете Цркве поставили су свети људи", рекао је Свјатјејши. Његова Светост је рекао да баш данас овде треба нагласити да се ми "морамо вратити нашој истини и путу Божијем, јер бољег и сигурнијег пута од тога нема" и додао да и поред свих страдања које је наш српски народ поднео и подноси и данас, "Бог није оставио народ свој управо због велике вере и наде које наш народ у Господа има", истакао је Патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је благодарећи Господу посебно подвукао да морамо да извучемо само један закључак, врло важан а то је - јединство. "Јединство народа у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно. Јединство у Цркви, вери, љубави и свему ономе што краси род хришћански и што је красило народ наш". Патријарх је указао и на лоше појаве у Срба данас: подељеност, посвађаност, стављање личних интереса изнад осталих, а "ако овако наставимо не знам каква ће нам бити будућност" рекао је између осталог Свјатјејши Патријарх српски Иринеј. "Порука данашњега великог догађаја", рекао је Патријарх Иринеј, "јесте да наставимо да живимо онако како смо кроз векове опстајали, а то је оно што Господ од нас жели: да се Богу и Цркви и вери својој вратимо, и љубави једни према другима и према свим другим народима" закључио је Његова Светост у беседи коју у целини можете чути испод ове вести. По завршеној беседи, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позвао је једнога од сабраних Епископа наше Свете Цркве, Преосвећеног Владику нишког Арсенија, да прочита Посланицу коју је Свјатјејши са свим архијерејима СПЦ упутио у част великог јубилеја. ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ: Извор: Радио Слово љубве УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!