Претражи Живе Речи Утехе

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини: На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу [email protected] написане према упутству. Извор: Епархија жичка

Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности. Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас. Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека. Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом! Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“ Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу. Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“ Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке. О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера. Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља). Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“ Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо. Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу. Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом: Личи к’о да за трен од нас зађе, но, тек да Вјечношћу стане млађе, ко душа њежна ђетиња – Жарко Сунце кршног Цетиња. Никола Александар Марић у песми Гумно износи утиске које су у младим душама порађали сусрети са митрополитом Амфилохијем као учитељем мудрости и надахнитељем многих који данас надахњују друге својим речима потеклим од исте Мудрости. У рубрици „У вечни спомен“ преносимо текст о опелу и сахрани новопрестављеној слушкињи Божијој Ивани Марковић (1986–2020), супрузи краљевачког свештеника протонамесника Дејана Марковића. Рубрика „Веронаука“ доноси текст вероучитеља Милоша Митровића који сведочи о доброчинствима које свештенство и литургијска заједница при Храму Светог Саве у Краљеву чине према деци са посебним потребама, као првим комшијама храма који уче у оближњој школи. Вероучитељ Слободанка Божанић пише о раду и успесима веронауке у школи „Миливоје Боровић“ у Мачкату. Емилија Ердоглија нас кроз песму Мој дар и жеља пред дететом у јаслама подсећа на велике жеље које деца упућују Богомладенцу, а које нас уче једноставности и благодарности. У „Летопису богослужења“ протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у претходним месецима. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка

Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник. Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа. Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака. На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве? Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић. Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне. У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех. Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја. У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве. Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка