Претражи Живе Речи Утехе

Клуб „Кана Галилејска” на форуму „Живе речи утехе” има више од 2.500 чланова који траже сродну душу са којом би склопили хришћански брак Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика View full Странице

Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама. This post has been promoted to an article