Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'исповедајмо'.
Found 3 results
-
Владика Исихије: Волимо Господа срцем и исповедајмо умом својим!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У народу звана „Блага Марија“, равноапостолна светитељка Марија Магдалина и ове године свечано је прослављена у Доњим Лесковицама. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића, игумана Георгија, старешине манастира Лелић, и више епархијских свештенослужитеља. Овогодишњи домаћин славе био је Живојин Крсмановић из Ваљева, а колач су за наредну годину преузели Славко Крсмановић из Сушице и Момир Ранковић из Доњих Лесковица. Звучни запис беседе Откако се као храмовна слава прославља у новоподигнутој светињи у прелепим планинским крајолицима, празник Свете Марије Магдалине ове године окупио је највише богочежњивих душа. Сабрали су се верни са разних страна, како парохијани, тако и драги им гости да молитве и благодарје принесу великој светитељки. Храброј жени из града Магдале, која је Господа Христа пратила у тренуцима страдања и која је била удостојена да види Васкрслог Господа и ту благу вест донесе ученицима Његовим. Једној од омиљених светитељки у хришћанском народу, чије је срце Спаситељ исцелио од седам злих духова и испунимо га даровима Духа Светог. Ти дарови су у њој расли и она Га је пратила, заједно са још неколико жена, и служила му својим имањем, приближио је Владика Исихије у празничном слову неке детаље из земаљског живота Свете Марије Магдалине. Када је дошло до страшне смрти Христа Господа на крсту, уз Пресвету Богородицу и Светог Јована Богослова, те велике жене састрадавале су са Њим. Биле су ту и кад је полаган у гроб и упркос стражи остале ту. Дошле су да Га помажу и снага њихове вере учинила је да анђео Господњи одвали камен са гроба, те им се открије радосна вест о васкрсењу. Од ње долази славни хришћански поздрав „Христос васкрсе“. Нажалост, први пут није добила одговор „Ваистину васкрсе“, јер апостоли тад у то нису могли да поверују. Тек кад им се Господ јавио, уверили су се… Апостоли су представници мушког начина веровања. Веровања, које тражи догмате и учења, а женски начин је начин срца и дубоког осећања, коме не требају рационална уверавања. Свако од нас има оба начина и треба да их сједини. Онда имамо богопознање – волимо Га срцем и исповедамо умом својим. Света Марија Магдалина је велика заштитница народа, посебно жена, а и заштитница храмова у нашој Цркви, укључујући и овај дивни храм у овој дивној природи – рекао је Владика Исихије, позвавши верни народ да се сви заједно њој молимо и прослављамо Господа како је то она чинила. Након Свете Литургије преломљен је славски колач и уручена Архипастирска грамата Живојину Крсмановићу, који је нарочито помогао градњу парохијског дома при Храму Свете Марије Магдалине у Доњим Лесковицама. Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а све учеснике молитвеног сабрања Владика Исихије даривао је иконицама на којима су, као и на епархијском грбу, ликови Светог Владике Николаја и Оца Јустина. За трпезом љубави у парохијском дому речи благодарја Владики Исихију, браћи свештеницима, својим сатрудницима и верницима упутио је надлежни парох протојереј Горан Симић. Народ овог краја је благочестив и чува веру у Бога како су их њој учили Свети Владика Николај и Отац Јустин. У име Црквене општине Доње Лесковице, Владика Исихије уручио је захвалнице свима који помажу живот Цркве у овом крају. Међу уваженим гостима славске свечаности био је реномирани музички уметник трубач Дејан Петровић са члановима свог оркестра. Извор: Епархија ваљевска-
- исповедајмо
- срцем
- (и још 6 )
-
Данас, на Петровдан, празник Светих Апостола Петра и Павла, Свјатјејши Патријарх српски Иринеј служио је Божанску Литургију у Храму посвећеном овим светитељима у Топчидеру. Патријарху је саслуживало свештенство Архиепископије београдско-карловачке у присуству јереја Владимира Марковића, старешине Топчидерског Храма, др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и бројног верног народа. "Данас браћо и сестре овај свети храм и сви храмови у целој Цркви Православној славе два велика света имена. Два велика света Апостола – то су Петар и Павле. Добро познати нашем народу" - поучио је верни народ Свјатјејши Патријарх српски. "Они су били ученици Христови, који су науку Христову, науку Јеванђелску пронели широм тадашњега света. Истина, било је ту још 12 великих Апостола и 70, такозваних, малих Апостола и сви су они ту били на делу Божијем, али ова два Апостола се посебно истичу међу њима, а посебно Свети Апостол Павле" - рекао је Патријарх Иринеј говорћи о животу и делима Светих Апостола Петра и Павла. "Оно што су Апостоли проповедали другима и себи, то су потврдили и живот својим. То је оно што је многе људе тога времена утврдило у вери" - рекао је Патријарх и додао: "Да су Апостоли саградили себи палате и не знам каква уживања светска – нико им не би поверовао" - поручио је Патријарх. Он је истакао да су сви Апостоли пострадали за име Христово и жртвовали свој живот за оно што је највредније – за Христа и истину његову и тиме запечатили своје Јеванђеље и своју проповед међу народима. "Они су основали цркве браћо и сестре, на њима почива Црква Христова коју су они утврдили и која постоји до дана данашњега и постојаће до краја света и времена. Ми ништа не можемо против истине, јер истина је моћна и снажна, а истина коју су они проповедали, јесте Божанска истина. То није истина људска, ни ума људскога. Оно што је Бог открио, Апостоли су прихватили и саопштили народу, основали Цркву и ево као што видимо, поред многих гоњења кроз читаву историју Цркве и данас постоји Црква" поручио је Патријарх, истакавши да је после сваког гоњења, страдања и проливања крви Хришћања, Црква увек излазила као победник, са већом силом, снагом и својим присуством у свету. "Ето браћо и сестре, данас славимо две велике личности наше Цркве, а они су учинили да се у Цркви појаве многи свети људи, велики људи који сијају својим светим животом, који осветљују тај пут Христов и позивају многе, и онда и данас, да тај Христов пут следимо и ми, као што су га следили Свети Апостоли и многи Свети Оци Цркве наше Православне" - рекао је Патријарх. Његова Светост је поучио верни народ да када долазимо у Свети Храм морамо да знамо да је Господ у њему. "Можемо се ми свуда Богу молити и треба да се молимо и у њиви и на радном месту, али Црква је најпогодније место да се заједнички Богу помолимо, јер се у Цркви најбоље доживљава и открива Господ наш и даје благодат своју која нас просвећује, учи и води путем његовим" - казао је Патријарх Иринеј. Патријарх је подсетио верни народ и на значај Свете Тајне Исповести: "На жалост, по мало је заборављена Света Тајна Исповести, али она је велики дар Божији. Сви смо ми људи подложни греху. Зна Господ какви смо ми по природи својој, зато нам је дао Свету Тајну Исповести да све оно што урадимо по слабости и немоћи својој духовној, онда када се искрено исповедимо, када дамо обећање да то више нећемо чинити - то је опроштено, избрисано из наше животне књиге. Зато поред Светога Причешћа не заборавимо Свету Тајну Исповести. Није срамота рећи оно што чинимо по својој слабости и немоћи! Треба да се стидимо греха, а не њенога исповедања. Зато је Господ поставио, не анђела да нас исповеда, већ је ставио свештеника који је исто тако подложан тим слабостима и немоћима. Зато без сваког стида и срама отворимо срце своје и слободно исповедимо са покајањем оно што смо учинили, замолимо Господа да нам то опрости и Господ заиста опрашта тамо где је покајање" - поучио је Патријарх српски Иринеј верни народ сабран у топчидерском Храму Светих Апостола Петра и Павла данас на Петровдан. Извор: Телевизија Храм
-
Исповедајмо своју веру смелије* 20. Март 2017 - 10:35 Свестан сам да смо дуго времена живели тешко и мукотрпно – под Турцима – када се на разне начине морало довијати да би се спасао голи живот. Отприлике да одатле потиче неки страх код нашег народа, мишљење да је важно да ја код куће исповедам своју веру, а на улици нека прича ко шта хоће о Богу, Богородици, анђелима, светитељима. Па ипак, мислим да и ми треба да сведочимо о својој православној традицији и вери. Путујући по свету, приметио сам да људи желе да слушају о правој вери, православној. Људи као да су се заситили свих могућих скретања, почев од Лутера и Калвина, Цвинглија и Џона Нокса, Меланхтона, Безе и других рефрматора у 16. веку, па до данас. Људи желе свежу реч православну. Нисмо ни свесни колико богатство духовности, богословља, заслуга за народ има Православље! А из Православља слабо ко да пређе у другу вероисповест, да не говоримо о другој религији. А где је наш пропуст? У недовољном исповедању своје вере! Па погледајте једну секташицу! Од почетка до краја - искривљено учење! И често је она сама свесна да је све то погубно, да не може водити спасењу, па ипак га она ватрено проповеда даље, шири га ближњима, не само да би оправдала саму чињеницу што се она тамо затекла, него да и друге заведе. Сећам се да ми је једном приликом при уласку на брод помогла једна госпођа, која, кад сам јој захвалио, искористила прилику да каже: „Хвала Богу! Али ја сам католикиња“. С друге тране, наш православни верник се просто стиди да јавно исповеда своју веру. Не мислим да желимо створити од људи фарисеје који су се молили јавно по улицама, поготово радо на раскршћима, како би их други видели да се моле, па их Господ Христос због тога укорева. Наравно, не. Али зашто само ми православни да само подносимо све шта нас снађе, без одбране, без протеста, без сведочења, изјава жеља за верским слободама, па су нас, кажу, натовци бомбардовали, тим пре што нас је поглавар наше Цркве, патријарх Павле, учио како треба да подносимо све невоље у животу! Значи, и бомбардовање! А како је с нама? Јесмо ли сви ми мали проповедници хришћанства? Почнимо од себе. Бискуп веруламски Бекон (Енглеска) рекао је једном отрилике овако: „Нема те области у којој човек неће имати успеха уколико јој се посвети“. Овај аксиом може се упутити и сваком нашем ђаку, студенту, изучаваоцу далеких и тешких научних дисциплина, рецимо, да под старост неко изучава јапански или кинески - свакако ће најзад имати успеха - ако се том предмету посвети. Свети апостол Павле је пре овог философа и бискупа изјавио: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Све се може уколико се стварно човек баци на неки благотворан посао. Уз молитву, уз духовно вођење, ако хоћете, и самим Светим писмом које треба да читамо што дуже и што чешће. Надахнуће у Светом писму Не би требало да стално указујемо на то како је то код других, али, ипак, ослушнимо шта један амерички председник каже о Библији: „Ни за један од утицаја који је оформио САД у посебну нацију и народ, не може се рећи да је био фундаменталнији и трајнији од Библије. Вековима Библија наглашава самилост и љубав према ближњем, што се одражавало на институционалном и регулисаном пољу добротољубља, као што су лична самилост, подизање школа и болница, укидање ропства... Многи наши нацонални лидери, међу којима председници Вашингтон, Џексон, Линколн и Вилсон - наглашавали су утицај Библије на развој наше земље. Мислилац Андреј Џексон је говорио о Светом писму као о стени на којој почива наша држава. Потребни су нам извори духа више него извори технологије, просвете и наоружања. Нема погоднијег тренутка него сада да размишљамо са благодарношћу, понизношћу о мудрости откривеној нам у исказу Абрахама Линколна, који је Библију назвао најбољим даром који је Бог дао човеку... Без ње не бисмо знали шта је добро, а шта зло.“ Проглашавају једну годину (1983.) за годину Библије, тадашњи амерички председник Реган је са своје стране изјавио: „Подстичем све грађане да сваки на свој начин преиспита и открива њену драгоцену и вечну поруку.“ Један мислилац, Сесил Ричард је рекао: „Дај ми Библију и свећу - баци ме у тамницу, и рећи ћу ти шта свет чини!“ Кажу да је амерички председник Линколн (убијен 1864.) почињао радни дан у Конгресу читањем Библије. Исто тако и Џон Кенеди, док је конгресмени могу читати и у току већања. При томе, америчка нација је млада – 1978. године је прославила 200 година постојања као државе. А ми? Још 1847. године је Нови завет у преводу Вука Ст. Караџића штампан у Бечу, новим правописом. Значи, опет света књига је прва, као својевремено што је изумитељ штампарства, славни Гутенберг, штампао покретним словима Библију на латинском језику као прву књигу 1454/5. године! А с друге стране, наши калуђери су штампали по манастирима прве - богослужбене - књиге: Октоихе. Минеје, Молитвенике, Псалтир... – на само 40 година од изума савременог штампарства (нпр. Октоих на Цетињу, 1493. године). Свето писмо – подстрек настанку писмености У свету је Билија најчитанија књига, а преведена је на највећи број језика и дијалеката. То је књига која је учинила почетак сваке књижевности у свету. Штавише, да би мисионари својевремено могли проповедати Благу реч Христову - Јеванђеље међу заосталим племенима, морали су најпре саставити азбуку и правопис, написати граматику и створити речник! Опет, прве књиге које су написане на тим новим језицима биле су Библија и богослужбене књиге, намењене за певницу. А већ сами почеци словенског језика везани су за дело Свете браће Кирила и Методија, који су преводом Библије и других књига у 9. веку ударили темеље свесловенској писмености, књижевности, уметности... Библијом су Словени уведени у предворје европске, одн. боље, витантијске високо развијене културе и цивилизације! Уз то, словенски језик је био снажан чинилац хомогенизације наших словенских народа. Својевремено, у комунистичко време у Мађарској је Министарство просвете увело у средње школе као обавезни превод изучавање Библије. Зашто? Мађарска књижевност и, уопште, култура не могу се замислити без познавања Библије! Дакле, наставнице атеисткиње држале су часове о овој Књизи над књигама. А Свето писмо са своје стране освећује и оне који га читају, па отвара ум и онима који мисле да им је закључан за Радосну вест. Да ли имамо Свето писмо дома, као породичну књигу? Да ли се њоме можемо надахњавати, проучавањем, ако ништа друго, лепоте њеног језика и стила? Да ли морамо увек цитирати друге народе и њихове велике људе, којима је Свето писмо свагда било на срцу? Ваљда и ми имамо своје великане који су живели Библијом, који су умирали с њом на прсима, као што је родоначелник српског рода, Стеван Немања, у монаштву Свети Симеон, умро са иконом Богородице Одигитрије на прсима док је лежао на асури с каменом под главом. протођакон Радомир Ракић *проповед одржана у капели Светих Козме и Дамјана при КБЦ Дедиње у Крстопоклону недељу 19. марта 2017. године http://www.spc.rs/sr/ispovedajmo_svoju_veru_smelije
-
- исповедајмо
- своју
-
(и још 2 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.