arizan

Ако наставим са лајковањем, требаће ми много времена . Хвала за тему @JESSY ! Превентива је суштина здравља! Одох сада да читам!

Хвала ти за препоруку

Мени се свиђа Јеротићева мисао да и психологија/ и религија (хришћанство, конкретно) имају исти циљ-да човека приведу истини. Себе сматрам утемељеним у Цркви, али не могу да затворим очи пред чињеницом да ми је психологија отворила врата Цркве. У време када сам имао животну кризу током студија, немајући појма ни о Богу ни о Цркви, долазио сам до неких одговора или сам постајао свестан себе и свог односа према животу и околини управо читајући књиге из психологије. Нисам прочитао пуно њих, али неколико њих ми је из корена промениле живот. Пут којим се ређе иде, Слободна деца Самерхила, али је највећи утицај имао Ерих Фром... Умеће љубави, Зенбудизам и психоанализа, Човек за себе и изнад свих осталих Бекство од слободе. Након те књиге, читав мој дотадашњи свет се срушио. Након те књиге сам постао свестан моје патологије и свих мојих дотадашњих заблуда. Као да је ставио огромно огледало пред мене, нисам имао где да побегнем. Све оно што је описивао у појединим поглављима... као да ми је вадио мисли из главе или осећања из срца. Раставио ме је на саставне делове. Што би рекли млади-разнитовао ме је . Схватио сам да у животу истина и љубав нису избор губитника и занесених, непрагматичних и нереалних људи, него да заиста постоје и да су битнији од свега другог. Да су темељ постојања и да заиста воде ка слободи. И кад сам касније прочитао Свето Писмо и почео да се упознајем са нашом вером и Црквом, схватио сам да све то што нуди психологија... да то наша Црква прича и нуди, ево, скоро 2000 година. Само што је ова црквена прича много дубља, садржајнија, узбудљивија од психологије и сеанси код психотерапеута. И кад поредим психологију са обожењем кроз литургијски живот... то ми личи као кад поредим неку пристојну саламу са најсочнијом јагњетином. Мислим да и кроз психологију људи могу да допру до Бога, па макар психолог био Јеврејин и марксиста какав је био Фром. Ако није упростачена и сведена на оруђе за стицање профита, психологија ће се бавити темељним вредностима којих има у свим религијама.

Када сам рекао да увреда не постоји, нисам мислио да изговорена реч не боли или да није непријатна. Ја само мислим да у огромној већини случајева ''осећај увређености'' потиче од сопствене сујете, а то је највећа препрека ка љубави и ка другом човеку. Јер увредљиви, а у суштини сујетни људи, категорију увреде користе како би прикрили своју неспремност да прихвате околни свет који се не понаша увек у складу са њиховим очекивањима или им не указује поштовање на начин и у мери на које су навикли (знам људе који се вређају када им комшија не каже ''добро јутро'' када се виде на улици, а овај то није урадио не из непоштовања, већ зато што су му мисли биле ко зна где...). Друго је ако ти неко каже неку истину која те заболи. Ако је везано за твоје понашање, уме да буде непријатно, али је благотворно. Јер људи умеју да буду добронамерни, али своје ставове изричу на непримерен, непедагошки начин. И зато то не доживљавам као увреду, него пре као критику. А ако ти, опет, неко близак каже нешто да би те намерно повредио... па и то може да буде лековито-тако што се преиспиташ колико сте блиски и има ли сврхе са таквом особом градити однос.

Па није да нема истине у овоме

@JESSY @Сања Т. Па нека буде изговорена реч и опака и вулгарна... опет је то право онога који вређа. Или ''вређа''. Његова слобода. Е сад, шта је мера туђе слободе? Због наше слабости, критеријуме за туђу слободу постављамо ми сами и углавном ценимо по томе да ли нечије речи или поступци чине да се осећамо пријатно или не. А границу туђе слободе је поставио Христос током разапињања... иако са поломљеним рукама и ногама, са отвореним ранама, без аналгетика, са смрадом туђе пљувачке по себи, са гомилом подсмеха у таквој ситуацији и без иког од дојучерашњих пријатеља поред себе... и Он се у таквој ситуацији моли за оне који га разапињу! Није се дурио или вређао, него трпео и молио се за руљу. Владика Николај каже да би требало да ми узрастамо тако да туђе ''увреде'' само мало додирну нашу душу и да се не осете. Као када би дете бацило мањи камен у океан.. вода се мало усталаса, а океан прогута камен. Е тако и са туђим речима. Ако ти неко каже нешто неприлично, за мајку, пријатеља, Бога.. па шта, нека каже. Његово право. Он ће да одговара због тога. Ни мајка, ни пријатељ, ни Бог због његових речи нису ништа мањи. Нормалан човек неће никада да ти опсује мајку, да ти омаловажи веру или Бога, да ти пред другима каже да си носата или да те оклевета... То раде болесни људи, људи којима је живот очај, бесмисао и мука. А за болесне се треба молити, као и за непријатеље. А успут себе поправљати, узрастати у трпељивости и љубави. Откуд знаш, можда их баш твоја трпељивост и смиреност дотакну, па се после постиде својих поступака. А да молитва у таквим случајевима ради, у то сам се уверио више пута до сада. Тако да...

Увреда не постоји. Постоји само изговорена реч. А како ће та реч бити доживљена, то зависи од зрелости особе која ту реч прима. Изговорену реч тумаче као увреду незрели људи, они код којих је сујета надувана, они којима господари его. Зрели људи доживљавају омаловажавање нечег њима светог као израз туђе слободе. Свако има право да изнесе мишљење о нечему што је теби/нама битно. Ако неко жели да унизи или хули на неку нашу светињу, на наше драге особе... па то је његова слобода. Има право на то. Наравно, таква особа није ''сасвим своја'', јер ниједна нормална особа не унижава туђе светиње, те се треба поставити сходно томе-са тквима се не полемише, најчешће их треба избегавати и треба се за њих молити. Дакле као у случају било које друге болесне особе. (Додуше, болесне особе не треба избегавати, њима ваља отићи у посету ).

Ово је тачно. Али шта би ти урадио, када великој већини народа овакво стање одговара? Када нема или воље или снаге да се нешто промени. Ја искрено не знам. За било какву промену потребна је некаква жртва, а ововековни нараштај Срба на жртву није спреман.

Хвала ти @АлександраВ, прецизније није могло . Питање за све... да ли сестрама и браћи у Београду одговара и да ли може да се изведе да се роба шаље аутобусом? То значи да би неко требало да је преузима на аутобуској станици, највероватније у току преподнева.

ma ja slučajno videh temu, ne bi mi palo napamet da pretražujem... posle mi je moj nik bio interesantan... rekoh i ovi čitali istu knjigu tek sam na kraju ukapirao da se uglavnom pogađaju imena forumaša

Него, куд ти ово паде на памет ...

Разумем шта хоћеш да кажеш, али ни заштита се не добија аутоматски. Заштиту добијају они којима је стало до истине, љубави, милости... а таквих има и у нецрквеним браковима. Са друге стране, имаш много људи који се изјашњавају као верујући, а понашају се као да Бог не постоји. Чињеница да је, споља гледано, неко у Цркви и да, опет споља гледано, испуњава нека црквена правила није никаква гаранција за добијање Божје благодати.

Može i ovako da se gleda, ali mislim da si ovde isključiva . Bog voli i ateiste. Blagodat se ne zadobija automatski, to je pitanje srca. Ima mnogo brakova koji su sklopljeni u crkvi, pa nisu potrajali.

Молим вас, помолите се за новоупокојеног протојереја Спасу из Књажевца

Slažem se sa ovim, naročito sa ovim boldovanim. Sa druge strane, naišao sam više puta na svedočenje ljudi koji svedoče da im je molitva pomogla da dođu do saputnika. Ne mora Bog da provodadžiše niti da nas sili da budemo sa nekim, ali da li bar malo ''umeša Svoje'' prste? Šta kažu bračni na ovo, kakva su vam iskustva (i ne samo vaša) ? Znate li vi za neke slučajeve u kojima je molitva pomagala? Ako se Bog nikako ne meša, koji je smisao molitvi za brak. Ja sam čuo da čak postoje ''specijalizovani'' svetitelji za ovu vrstu molitve (konkretno Sv. Ksenija Petrogradska). Ja iz duhovničke prakse znam za jedan primer: jedan poznanik mi je pričao da je njemu i njegovim prijateljima jedan duhovnik, iz nekog manastira na Fruškoj gori, dao sledeći savet : ''Deco moja, molite se neprestano i nemojte ništa da brinete. Molite se neprestano da se oženite i oženićete se........ A kada se budete oženili, onda ćete videti kako ste se molili .

А ко је слушао адвокате? Ко каже да је систем непроходан? Како су адвокати добили оно што су хтели? И ко треба да штрајкује уместо школа? Пензионери који играју шах по парковима? Не може нико уместо вас то да ради. А не би ни требало. Ако је тај закон толико лош, ако је образовање сведено на фарсу, ако вас толико деградира... зашто учествујете у свему томе? Од кад је достојанство везано за паре? Јер се мале плате упадљиво наводе као главни разлог пропасти школства. Има начина да се и лично достојанство и достојанство професије бране, па чак и по цену губитка сталног посла (јер свако достојанство има цену), али ради се о томе да већина просветара о томе и не жели да мисли. Лакше је да се тражи оправдање.

А што се тиче чувених просветних штрајкова... То што они раде сваке године је најблаже речено неозбиљно. По том питању су најобичнији фолиранти. Кога они мисле да уплаше са тих 15 минута скраћења? Јел то до сада дало неког ефекта? Имају ли намеру да промене стратегију? Сви знају да је тај њихов штрајк један најобичнији перформанс без изгледа на успех. Главни разлог неуспешности њихових штрајкова је што 90% њих у дубини душе не жели да се ту било шта промени. Јер знају да нигде неће наћи такав посао да добију 500 евра месечно, а да их нико не јури за резултате (што је иначе уобичајено у било којој здравој заједници). Свако достојанство има своју цену. Коју цену су просветни радници спремни да плате? Знате ли како изгледа одбрана достојанства? Јесте ли видели како адвокати штрајкују? Нема зезања, иде се до краја! И добили су шта су хтели! Јер су солидарни. Распитајте се међу просветарима, колко су солидарни и колико су спремни да једни друге подрже... У време штрајка сам био у контакту са пријатељицом која ја штрајковала у Нишу и којој је дошло да пукне од муке од превртљивости и несолидарности ''колега'' који једног дана причају једну, а другог дана сасвим другу причу... Имали смо пре неки дан на Форуму тему о Милици Костић, дете је скочило са 11 спрата јер није дало на своју част. А шта су просветни радници спремни да жртвују за своје достојанство? Када ће и колико њих бити спремно да иде до краја? Ово пишем јер ми је до просвете стало. Овакве просветаре (са свим оним чега сам се нагледао изнутра за пет година рада) не бих подржао ни у лудилу. Ако реше да се упристоје, да пораде на себи, да се боље организују и да реше да чувају своју част, али искрено... подржаћу их увек.

Не, мислим 500 евра. Јер им се уплаћују и доприноси за пензионо и здравствено. Или се то не рачуна? И у време када се десио овај случај, плата им није била смањена, колико се сећам. Радио сам пет година у просвети и баш у сеоским школама и добро знам шта причам. Имао сам прилику да видим како то изгледа изнутра. У 90% случајева, просветни радници свесно и срачунато не извршавају своје обавезе имајући за циљ само једно-чување свог радног места. Не држе прописане критеријуме, фалсификују стање у школи, не сведоче истину о стању само да не би дошли у сукоб са децом, родитељима, осталим колегама, директорима и инспекцијама. Само да не би угрозили свој положај. А колико се зна- нико од њих није потписао уговоре да чува своје радно место, већ да ради оно што пише у правилнику. А исто је и по градовима. Ово што се десило са овим несрећним дететом није последица закона из 2009. и 2013. већ је последица лоше просвете од пре 40-50 год. Јер одговорни наставници нису васпитавани пре 3-4 године, него много раније. Смем да се кладим да су сви знали за Алексин случај и да су се сви ''правили луди'' и ''прали'' од одговорности. И на крају нико није крив! Проблематични случајеви могу да се реше, али се систематски и свесно гурају под тепих. И у томе учествују сви-и наставници и директори и министарство. И зато без претеране патетике. Редовно пратим шта се дешава, од вртића до факултета, имам информације из целе Србије. Само ми је жао оних 10% просветара који се отворено дистанцирају од устаљене праксе, којима је стало до достојанства и који не пристају на све само да би имали сталну плату. Ову важну професију су деградирали управо просветни радници. Сами пали-сами се убили, правили су разне недостојне компромисе, сада само рачун долази на наплату. Сваки иоле добронамеран просветни радник ће вам потврдити ово о чему причам. Уосталом, погледајте ''Мајстори, мајстори'' Горана Марковића, прочитајте ''Југовац'' Ивана Ивановића па ће вам бити јасно о чему причам. А та дела нису од јуче.

Тако је брате Оби. Овај имбецилан закон је на снази од 2009. А шта су радили просветни радници пре тога? Није било оваквих драстичних случајева, али је било разноразних свињарија по школама, па нико није одговарао од деце. Знате ли за неког ученика који је понављао разред? Имали су просветни радници раније одрешене руке, па су из школа излазили неваспитани и необразовани ученици. И ако је закон толико лош, јесу ли се просветни радници некад побунили против тога? Као што каже Оби, већина запослених тамо није заинтересована за стање у школама, чувају своја радна места. Шта ћеш, 500 евра месечно није мало.

Је ли тачно да су у питању imena silovatelja su Tomislav Nikolić, Miroslav Madjarac, Tvonko Ivanović Slavoljub Trifunović, i u to vreme maloletni S.V. u čijem stanu se desilo nasilništvo i ubistvo. Зна ли неко ко је од њих одборник (ако је тачно)?

Знају ли се имена силоватеља? Јел тачно да је неко од њих одборник СНС-а у Крушевцу? Јесу ли тачна имена која се помињу у коментарима на текст који је дат у овом линку http://www.srbijadanas.net/nekad-silovatelji-i-ubice-danas-naprednjacki-odbornici/

Ово са слегањем рамена се односило на мој живот, а не на туђи. Ја нигде не кажем да не треба чинити ништа, него кажем да не треба отимати туђе. Ако желиш да помогнеш другоме, дај своје а не туђе. Отвори СВОЈУ фирму, па их ту запосли преко везе, а не другим људима на грбачу. Ако ти имаш да једеш, издвој из свог тањира, а не да други дају. О томе причам. А други нека дају онда када они мисле да треба.

Запошљавање преко везе је са законског становишта чиста корупција. Са становишта међуљудских односа-а на томе Црква највише инсистира, зар не-је чисто силеџијство и бахатост. Не запошљава се онај који има најјачу везу, него онај ко најдуже чека на бироу и поред тога још испуњава неки додатни услов као што је добар просек током школовања. Јер је такав договор. А поштовање договора је једна од одлика цивилизованог понашања. Све осим тога је насиље, као што већ рекох. То што ћу ја да останем без посла, ако се запосли неко ко је дошао на ред за одређено радно место... то је већ мој проблем. Шта да радим, такав је живот. Шта ћу ја после тога? Ништа, радићу све исто што раде и сви други људи у Србији који немају посао. Ако се снађем на неки поштен начин, онда у реду, а ако не-ништа, ћути и трпи. И то је то. Није пријатно, али је тако. Немаш, али не узимаш нешто што није твоје. Јесте ли размишљали о томе како се осећају, рецимо, радничка деца која заврше неки факултет, а радно место које би припало њима заузме неко ко има утицајне родитеље? Њихови родитељи, прости радници, можда никада нису отишли на море, можда себи никада нису приуштили чоколаду да би могли да одшколују своје дете! И онда се појави неко јак и моћан и само отме оно што му не припада и каже ''Ово је моје''! Колико је таквих живота уништено, колико се људи због те дивљачке неправде покупило и отишло одавде да се никада не врати... Ко жели да помогне некоме, немој да га гура на државна јасла, јер тамо већ има бар 250 000 њих који су вишак и под којима стењемо ми који покушавамо нешто да радимо у овој земљи. Јер онда ми остали морамо да плаћамо додатне идиотске таксе и порезе (па нама зато живот није пријатан), јер онда опет поскупљују нафта и струја и земља иде у додатни дуг. Тај који жели да помогне нека извади паре из сопственог џепа, а не да изиграва ''милосрдног Самарићанина'' преко туђих леђа. Нека прода, рецимо, свој ауто, па од тих пара нека плати рецимо нечији дуг или нечије лечење. Нека се одрекне летовања, нека се снађе на неки други начин. На који? Не знам, његов проблем, али немој другоме да товари терет на леђа. Нека поднесе личну, сопствену жртву, а не туђу. Занимљиво је како се ''помагачи'' увек досете да запосле неког у државној управи! Како се,бре, не сете да му отворе фирму па да и тај ради као и остали у овој земљи који нешто привређују?! Црквени људи који су спремни да учествују у тој врсти неправде нису ''со земљи и светлост свету'', јер такви бахати поступци не уносе радост у нечији живот, него му га огаде заувек. Али, слобода је дата свакоме, па свако нека ради по својој савести...

A za koja prava se konkretno vodi borba? Dok paradiraju... nemam razumevanja ni za jednog od njih. To nije nikakva borba, niti se paradiranjem nesto postize. Paradiranje treba zabraniti kao u Rusiji. Van toga, ne smetaju mi uopste. Jednom broju njih nije lako, ali pretpostavljam da je transrodnim osobama najteze, jer za njih ima razumevanja jos manje nego za pedere i lezbejke.

Molim vas, pomolite se za Svetlanu, ima karcinom i danas (petak) ide na operaciju.