jermel

Ако заиста имаш искуства у случајевима душевних тескоба онда знаш и шта значи реч УТЕХА и колико је она важна у ''подизању'' нечије личности....у процесу исцељења. а то, ако те неко пита: зашто си негативан? не значи по сваку цену и да је заједљив...

Треба имати на уму и ово: Митрополит Јеротеј Влахос ( један од најугледнијих епископа у Грчкој) из увода у његову књигу "Православна психотерапија": ''Наслов "Православна психотерапија" дат је за књигу у целини, јер представља учење Отаца o исцељењу душе. Знам да je термин "психотерапијa" готово модеран и користе га многи психијатри да укажy на метод који они користе у лечењу неурозе. Из разлога што многи психијатри не знају учење Цркве или не желе да га примењују, и што је њихова антропологија веома различита од антропологије и сотириологијe Отаца, у коришћењу термина "психотерапијa", нисам искористио њихове погледе . Било би веома лако у неколико тачака поставити њихове ставове, неке у којима се слажу са учењима Отаца и друге у који су у сукобу са њимa, и дати потребне коментаре, али нисам хтео то да урадим . Мислио сам да би било боље да пратимо учење Цркве кроз Оцe без мешања. Зато сам ставио префикс реч "православно" на реч"психотерапија" (лечење душе), да би назив био "Православна психотерапија". Могло би бити формулисана и као "православни терапијски поступак". ''Православна Црква је одмориште и болница у којој свака болесна и огорченa особа може да се излечи.'' ''Теологија као терапијскa наукa Хришћанство је пре свега наука која лечи, то јест, психотерапијски метод и лечење. Исто треба рећи и зa теологију. То није филозофија, већ углавном терапијски третман. Православна теологија показује јасно да је са једне стране плод терапије, а са друге стране, она указује на начин терапијe. Другим речима, само они који су излечени и задобивши заједницу са Богом су теолози, и само они могу показати хришћанима прави пут до "местa" исцељења. Дакле,теологија је и плод и метод терапије.'' http://www.4shared.com/folder/MuhZLz-y/jerotej_vlahos.ht

mocart

е у право то. ЈА морам (јер Његова љубав ме на то нагони) да се залажем до те границе ... ... ... а иза ње је Он који говори -- оно што је човеку немогуће Богу је могуће-- и налази решење да ни та једна суза детиња за коју стрепи Достојевски у рају не потекне.

ту се слажемо, реакција је била на искључивост... а притом за мене лично није ни мало утеха да ништа не вреди моје залагање, за онога кога сам тако заволео, јер он не мења свој однос ... и одговоран је сам за себе...

dada Узе ми реч из уста! Ако се тако гледа па и чињење добрих дела ради себе нема никаквог смисла јер нисмо у дућану па да тргујемо. Међутим ако погледамо на чињење '' добрих дела'' из перспективе срца уочићемо неке друге ствари. Ако је пружена милостиња делатна молитва и ако је молитва изражај бола у срцу које љуби онда можемо разумети речи апостола '' одрекао бих се и Христа зарад браће моје '' и оне сузе светих као што је старац Тихон светогорац који уплакан стиска на груди стотине имена упокојених које је управо прочитао на Проскомидији бескрајно желећи њихово спасење као надумну енергију Љубави која кроз онога Који нас први заволе све нас спаја у Једно ( да сви једно буду)Јов.17,21. Евхаристија садржи молитве - тежњу за јединством и за оне који су упокојени у Господу. Као што молитва како делатна тако и умна није трговина нити магија тако ни Евхаристија није аутоматизам.

Κада кажемо да Бог допушта зло то је као да кажемо да Бог употребљава зло ради нашег добра...

У обе реченице јесте употребљен исти израз са (ΟΣ)/КАО. Свето писмо на грчком језику јесте управо превод седамдесеторице у том исто језику. и тај превод из наше тачке гледишта јесте старији него онај на Хебрејском који имамо сачуван. Од самог почетка црква користи тај превод. Сам Господ цитира догађаје из Старога завета које су сачуване у тексту седамдесеторице али их нема у Хебрејском - оном који је сачуван до данас. Како су Јудеји веровали и каква је традиција тачно била везано за тај догађај узношења пророка нама није од пресудног значаја јер су они веровали и у долазак Месије и Илије који ће доћи пред Њим али у Њега нису поверовали нити у Његове речи да је Илија (пророк који позива на покајање) већ ту (први претеча). То смо већ рекли. Атанасије велики говори о томе у четвртом веку.( и то је наведено) Служба светом пророку, која није написана јуче, сведочи православно учење о уздизању на ватреним колима као икони Вазнесења Господњег. (али ко то чита) Постоји тенденција да проглашавамо за -- Вековну традицију-- нешто што је ушло у њу не тако давно и то из неправославних извора, притом без смирења али са дрзновењем захтевамо да нам сви положе рачуне ( ту убрајамо и свете оце) због чега се не слажу са нашим мишљењем и закључцима. Смирење није у слепом слушању -- црквене власти-- без постављања питања али јесте у непрестаном преиспитивању сопственог закључивања и спремности да исто прогласимо недоследно и противречно. а то је и основа покајања покајање није извињење за учињену неправду већ (μετάνοια, metanoia,) Преумњење - мењање,преобраћање УМА.

одЛично- од-личности - од-личног искуства

Може други бити кривац али сам и ја у њему.

Могли би пре да кажемо да је и Бог силован у том детету и Бог претучен у оном претученом испљуван у оном пљуваном извређан у оном вређаном... Што се тиче питања: а зашто баш дете које никаквог греха-кривице нема? мислим да анализа(труд) не треба да буде усмерена ка тражењу решења које би за крај имало ''оправдање'' Бога у смислу сваљивања кривице на неког ''тамо другог'' или у простом решењу '- ''благослова Божијег'' већ ка проналажењу везе, дубоко у себи, са СВОЈОМ сопственом кривицом и свим злом којe у свету влада. А у тим дубинама ћемо наићи и на одговоре како Бог поставши ЈЕДАН човек врши спасење свију нас и сваког појединачно и како Он и у нашој личној патњи и болу пати и болује заједно са нама.

То је потпуно чудна концепција за Хришћане, јер Бог је дошао међу нас да био постао наш сапатник а не да би нам се наругао. Једна од великих препрека за прескакање човеку старога завета - Богочовек а не велики Инквизитор.

Ако постоји непријемчивост онда мора постојати предодређеност. А ако смо сви позвани онда је незаинтересованост. Вера је корак у таму у непознато. Ако нисмо отворили своје срце са поверењем ка Господу Дух нам не може дати силе познања. Ако не кажемо као Петар --реци ми и ја ћу доћи к теби-- Господ нам неће дати силе да ходамо по води. А ако не окренемо себе - од себе као ономе другоме нећемо ни приметити Господа како у сили стоји на води пред нама.

У праву си, и то само доказује да је Господ заиста и у сваком погледу примио људску природу која у својој бити непревазилази смрт односно смртна је и самим тим има страх од ње. А сваки бол је наговештај смрти-ништавила-раскида јединства. Што се тиче другог нисам разумео шта је ту питање.

Nije li nama Hrišćanima ideal upravo ta paradoksalna radost u bolu, radost u tuzi (bez težnje ka uživanju).Strah (pa i strah od bola koji je prirodan) samo Ljubav izgoni i izdiže nas iznad prirode. Šta li je Krst ako ne bol i tuga kao duševni bol. Sv. Jovan Zlatoust u "Besedi o krstu" - "Danas imamo praznik i slavlje, jer se naš Gospod nalazi prikovan na krstu... Krst je temelj našeg spasenja, krst je pretpostavka bezbrojnih dobara." A kod blaženog Avgustina nalazimo ovo: "Poznajem tri krsta. Jedan krst koji spasava, i to je krst Hristov. Tim krstom se spasava i čovek. Drugi krst je krst razbojnika raspetog s desne strane. A poznajem i treći krst kojim čovek može izgubiti večnost. To je krst razbojnika raspetog s leve strane. Tipovi ovih ljudi (dvojica razbojnika), predstavljaju celokupno čovečanstvo. Krst razbojnika s desne strane prihvata i preuzima na sebe krst Hristov. Krst razbojnika sa leve strane predstavlja onaj deo čovečanstva koji ne prima krst Hristov i tako se gubi. I uopšte, krst ne možemo izbeći ni na koji način."

По Св. Максиму у Светој Литургији на делу је божанскa икономијa - шта је Бог учинио и чини за човека и покрет (=подвиг) душe, као и целог човека, како би се ујединио са Богом. Без тог подвига не можемо доћи у познање Божанских енергија јер Бога можемо описати само из искуства. ‘‘Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?’’ Многи од нас раздвајају мистични од аскетског животa. Мислимо да су Свете Тајне углавном за оне који живе у свету, док је аскетизам за монахе. Али, не постоји таква разлика у учењима отаца, јер Свете Тајне нису независне oд искуства Божије пречишћавајуће, просвећујуће и обожавајуће енергије кроз подвиг(=покрет навише) Можемо рећи да је знање о Богу искуство. Искуство Бога,енергије Божије, је позитивнo. Међутим, израз овог искуства је формулисан негативним изразима ("невидљиво", "непојмљиво", "неописиво", ‘‘нестварно’’итд), због немогућности човека да изрази ово искуство.

У личном односу долази и до ''измене'' личности и природе у њој Што се више моја љубав према другоме увећава то се оно ЈА у мени умањује. Господ је увео нови елемент који не негира Јудејску перцепцију Бога, нити је уведен у ту сврху. Христос никада није навео да Јевреји тога времена не верују у истинитог Бога. Сам Христос верује у истог Бога у кога су и они веровали. Али Он уводи нешто ново, посебно - ексклузивно, блиски, пријатељски однос са Богом. Он се обраћа Богу као оцу, "АВВА", "АВВА-Оче '. Реч која носи посебно значење блискости личне природе, посебно лични однос. Дакле, Христос доводи Себе у везу са Богом који је другачији однос од онога који су људи до тада имали са Богом На Литургији ми смо позвани на уподобљавање Њему ''И удостоји нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Оца и говорити: Oче наш... и да се неизрецивом милошћу Божијом мењамо из старозаветног човека у новозаветног из палога Адама у новога Адама. и у оној мери у којој се одричемо себе у тој мери Христос у нама узраста и мења нас. Јер, ако је сврха цркве да нас само учини бољим људима, онда не би било потребе за личним односом са Христом; а за тим - није ни било разлога за Христа да дође на свет и постане човек.

Живот у Христу није сама информација, већ искуство. Наш живи Бог се не може схватити и описати само студирањем (=интелектуалним проучавањем), већ се мора говорити из искуства. Можемо ли га стећи ако не живимо по том искуству Цркве које је старо вековима. Шта хоћу да кажем. Да је танана богословска мисао долазила до врхунца само изражена у поезији. Јер по речима Св. Николаја Новог Златоустог ''Анализа умртвљује а песма оживљава - само песма може васкрснути прозу'' Ta Православна поезија се налази у дневно-ноћним службама која се служе у Цркви у част Господу, Богомајци и свим светима. Па управо то предање нам говори како Црква доживљава и разуме тај догађај и самога пророка. (да не понављамо имена отаца ране историје Цркве који то и у беседама сведоче) Шта значи « …други претеча доласка Христовог, Илија славни…»?( из Тропара). Зар Илија пророк није био пре Јована? Па како онда он други претеча а не први? Па зато јер је центар историје Христос и све се ка Њему и од Њега креће. Он је почетак и крај Α и Ω. Од Њега полазимо и тумачимо Писмо и Пророке. Не можемо тражити како су Јудеји разумели пророка када најављеног Месију који се пред њима појавио нису разумели нити у њега поверовали ( Овде укључујемо и Апостоле који све до Васкрсења и примања Духа Светог не могу да појме тајну Христову.) Значи и да је сила пророка само предсказање силе Христове. Тако исто можемо разумети и буђења из мртвих пре Спасоносног Васкрсења Христовог. Буђење Лазарево после четири дана, Буђење седам младића после 300 година... Ни једно од тих икона Васкрсења не доноси резултат васкрсења свих ( то је оно на шта мисли Свети Максим Исповедник) Св. Апостол,Еванђелист,Вољени ученик Богослов и Пророк по предању је жив ушао у откопану гробницу поздравивши се са својим ученицима и наредивши им да гробницу затрпају. После три дана ученици су откопали гроб и у њему нису нашли ништа. (Црква Светом Јовану Богослову у Ефесу је подигнута на том гробу). У том истом предању не наилазимо на веровање да Апостол није окусио смрт. Можемо ми отварати многа питања али да ли их отварамо ради истинског живота у Христу који није сама информација већ искуство? праштајте sHa_sarcasticlol

Dobar odgovor je onaj odgovor kojim je zadovoljan Dobri Bog. Ja ne znam koji je odgovor dobar jer ja nisam Bog. Nekako osećam da se odgovor nalazi u ovakvom življenju: 31 A kada dođe Sin čovečiji u svojoj slavi i svi anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; 32 i biće okupljeni pred njim svi narodi, i on će ih odvojiti jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od jaraca, 33 i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve. 34 Tada će reći car onima s desne strane: hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta. 35 Jer ogladneh i dadoste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, stranac bejah i ugostiste me, 36 go bejah i obukoste me, razboleh se i posetiste me, u tamnici bejah i dođoste k meni. 37 Tada će mu odgovoriti pravednici i reći: Gospode, kada te videsmo gladna i nahranismo, ili žedna i napojismo? 38 Kada te videsmo kao stranca i ugostismo, ili gola i odenusmo? 39 Kada te videsmo bolesna ili u tamnici i dođosmo tebi? 40 A car će im odgovoriti i reći: zaista vam kažem, u koliko učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste а овоме можемо само додати речи Светог Максима Исповедника 1.Љубав је добро расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско. 2. Љубав се рађа од бестрашћа, а бестрашће од наде на Бога, нада пак од трпљења и дуготрпељивости; ове пак од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божјег, а страх од вере у Господа. 3. Који верује Господу боји се казне, а који се боји казне уздржава се од страсти. Који се уздржава од страсти (трпељиво) подноси невоље. Који трпи невоље имаће наду на Бога. Нада пак на Бога ослобађа од земаљске пристрасности, а ум ослобођен ове имаће љубав према Богу. и да не буде забуне: 16. Који мене љуби, говори Господ, држаће моје заповести (Јн. 14, 15.23); а овоје заповест моја: да љубите један другог (Јн. 15, 12). Који дакле не љуби ближњега, не држи заповест, а који не држи заповест не може ни Господа љубити.

βοσνιακά = (vosniaka) = bosanski iliti bosanski jezik kao sto je Σέρβικα= (Servika) =Srpski na grckom Bosna je Βοσνία (Vosnia) ili tacnije Βοσνία και Ερζεγοβίνη Bosna i Ercegovina

отворена ка чему?

Kakve ovo veze ima sa evolucijom???? Jeste ucio njima dvojici ali nije milijardama mimo njih. I??? https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,13598.msg428244.html#msg428244

i onda? 0212_rolleyes

Свечано отварање Неба је било по Васкрсењу Христовом ++++++++ то је оно што говори свети Атанасије велики. 0212_rolleyes