andrej

А мене би конкретно интересовало какве последице треба да очекујемо од неминовног банкрота у који нам срља држава? Када будемо банкротирали као држава, који је редослед радњи (по мишљењу браће која се разумеју у економију)?

0102_laugh smej.gif dada dada

Многи људи у Београду, једноставно немају на располагању ову могућност, Многи сматрају да је кремација на гробљу које је близу много боља опција од сахране на, рецимо Орловачи, где би за старију удовицу или мајку која би сахранила сина јединца (да, на жалост, било је и тога) било врло тешко да одлази и одржава гроб. Укратко, бескрајни практични разлози допуштају кремацију - а, из горе наведеног, видели смо да је Црква осуђује једино у смислу ако је то био изричити став покојника (у смислу идеолошког пркоса Цркви). Иначе, слажем се да би било корисно да макар помесни Сабор да одговор на ово и многа друга питања - уз узимање у обзир промена историјских околности.

Па дебили тотални. Народ је иначе против свега тога, чак је и противуставно. Председник нема право да покрене рат само Конгрес може да објави рат, а то се последњи пут десило када су ушли у Други светски. Све остало било је неуставно. И ово је све, наравно, тачно. На жалост, нема индиција да ће се било шта променити набоље. Сада је, уосталом, већ и касно за повлачење, пошто је и Русија пошла "империјалном стазом." Почела је "друга рунда..."

Али, драги Звонко, ту отприлике и настаје проблем. Наравно да ни евроатлантски ни евроазијски империјализам не могу да донесу ништа добро свету и да би свако нормалан ваљда волео да може да живи на миру и пусти и друге да тако живе. Али, сведоци смо борбе за ресурсе или очување престижа тзв. "златне милијарде," на рачун остатка човечанства... Да ли је све то сујета, воља за моћ или ресурси заиста нестају, ко би знао? Али, ово су чињенице света у коме живимо и сада морамо да се носим с њима. Још је Хана Арент чак писала да су управо националне империје заустављале појаву тоталитарних империја попут Трећег Рајха и СССР-а - а данас, у процесу глобализације, сведоци смо поновног и потпуног уклањања таквих држава (осим ако нису пожељни империјални сателити, као што је, до недавно била Хрватска или као што је и даље Албанија). Империјализам и национализам су неспојиви концепти - а класични либерализам у економији (по моделу Адама Смита) итекако је могуће спојити са концептом модерне националне и демократске државе. Тај концепт је, међутим, жртва процеса транзиције и корупције која га неминовно прати. Зато, на жалост, немамо избор неутралности - очигледно је да морамо да се приклонимо нечијим империјалним апетитима. Колико год ми то желели, јасно је да нећемо бити остављени на миру, све док не преломимо конкретно и у смислу геополитичке оријентације, свидело нам се то или не.

Па ово је заправо најкраћа могућа верзија одговора 4chsmu1

Фантастично питање. Одговор, међутим, није ни мало једноставан. На пример, један од најчувенијих лексикона класичног грчког језика Liddell-Scott-Jones (скраћено LSJ) нуди неколико стотина различитих значења као и уводну етимологију: λόγος, ὁ, verbal noun of λέγω (, with senses corresponding to λέγω (t4431 II and III (on the various senses of the word v. Theo Sm.pp.72,73 H., An.Ox.4.327): common in all periods in Prose and Verse, exc. Epic, in which it is found in signf. derived from λέγω (0102_laugh III, cf.infr. VI. 1 a Овај речник је доступан и on-line. Такође, Лампеов Патристички лексикон, у мени доступном издању из 1961, такође нуди више стотина различитих употреба ове именице од 807 до 811 стране. Све је ово сведочанство да од прве употребе код Хераклита и других предсократоваца, па до Јеванђеља по Јовану и светих отаца, не би било ни праведно ни одговорно да ову именицу преведемо као"реч." Чак је и старословенски термин "Слово" садржао много шири семантички опсег од именице реч-word-wort-verbum (Јеронимова и Лутерова недопустива поједностављења у преводу). Зато је, у преводу Новог Завета у издању Комисије СА Синода СП Цркве, остала изворна грчка именица логос - непреведена. Један од аргумената које је преосвештени епископ Иринеј бачки, навео "у одбрану" ове интервенције, био је и да људи разумеју значење речи "логика," па им разумевање речи "логос" у Јеванђељу по Јовану, не би требао да буде превелики проблем. У Бријином Теолошком речнику, такође је дата концизнија верзија значења: "ЛОГОС (гр. Λογος, лат. verbum, реч, ум, смисао): појам Логоса већ је познат у александријској нехришћанској философији, одакле су га преузели библијски писци (Свети Јован Јеванђелист), хришћанске апологете и потоњи црквени писци. Сходно начелу по коме "јерес прима своје оружје од секуларне философије" (Тертулијан, De praescriptione Haereticorum, VII, 2), та лингвистичка позајмица не значи истовремено и асимилацију њеног философског садржаја. У хришћанској теологији реч Логос има два главна значења; а) Логосност или божански смисао који постоји у тварима као подршка њиховој егзистенцији и као њихов лични, интелигибилни и динамички принцип; и б) Ипостасни Логос, Друго Лице Свете Тројице. Патристичка теологија (нарочито Свети Максим Исповедник) говори опширно о λογοι, односно о општим логосностима света, које преегзистирају у Богу и преко којих Он, од часа кад ствара свет, једновремено саопштава и смисао његове егзистенције. Те божанске слике или узори постају опипљиви, манифестују се на конкретној равни ствари и индивидуалних ентитета. Оне су одраз ума Божијег који се исказује у речима и догађајима, и оне чине рационалну потпору творевине. Штавише, оне учвршћују стварности у њиховој конкретној бити, дајући им пуноћу егзистенције. Оне имају привлачну и покретну моћ од Бога. Кроз λογοι Бог ствара хармонију и смисао творевине. У том смислу, свет је не само опипљив него је и интелигибилан. Наука је могућа баш због тога што свет има своју логичност ради ових λογοι. Логос је утеловљен како у творевини - природно откривење, тако и у речима, у Светоме Писму, у великој разноликости логосности. Логос је провиднији у Библији као писаном откривењу (речи, представе, догађаји) него у творевини. Поредак творевине стављен је најпре у светлост и поредак Библијског откривења. У творевини, логосности се стално комбинују и гранају у сложени сплет. Пуноћа, многосложност и разликовање ових комбинација не могу се одгонетнути без Бога. Сам човек присутан је у овом сложеном свету логосности, и он сам се развија у том логичном дијалогу Бога са творевином. Он улази у тај дијалог својим одговором, који је одлучујући у развоју света, сходно његовој општој логичности. Побијајући Оригенову теорију - која је идући за платонизмом заступала радикално одвајање од света, да би се тако човек вратио на преегзистентно јединство творевине - Свети Максим Исповедник подвлачи нужност и важност творевине у духовном "пењању" ка Богу. Тако, напустивши свој лични идентитет, са својим специфичним даром и у својој посебној ситуацији, човек се налази у космичкој заједници са бескрајним облицима манифестовања љубави Божије. У тој сложености стварности Бог од свакога иште одговор који ће вредновати божанску љубав у кон кретној ситуацији његовога живота. Лични одговор јесте одлучујући пошто он показује и смер у коме ће човек, на основу логосности ствари, допринети њиховом развоју. То је обједињујући одговор, нормативни и формативни. Сви делови творевине окрећу се, крећу се, приближују се и опште међу собом у јединственом симфонијском кретању. Та симфонијска конвергентност остварује се на степену кад човек с Богом формира јединство непосредности. Према томе, доктрином о λογοι, Православље жели да покаже да ништа није безлично и нелогично у егзистенцији бића, да све постоји у Богу. Свакако да се та логична структура творевине не може схватити без ипостасног Логоса, то јест Логоса Божијег (Откр. 19,3), који реорганизује свет у нову личносну заједницу са Творцем. У концепцији првих хришћанских апологета: Јустина Мученика, Татијана, Атинагоре, Климента Александријског, Логос је светлост која, у припреми човечанства унутар икономије Спасења, "оплођује", делимично и непотпуно, "спољну" философију и премудрост. Закон и пророци примили су светлост од откривења Логоса пре Оваплоћења. За Јустина (Аиологија I, 46,1-4; Аиологија II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) и Климента Александријског (Стромата I, 19,91,94), то оплођавање јесте космичко, па се тако семена Логоса налазе и у прехришћанској философији и у нехришћанским религијама." Блажене успомене владика Данило будимски, дао је веома лепо и детаљно образложен предлог да би се грчка реч Логос, на српски језик могла најближе превести као "Смисао" (чиме би се, рецимо, за разлику од именице "реч," задржао мушки род именице којом се дефинише Христос, Син Божији). Излишно је рећи да је мноштво текстова, па чак и читавих монографија, написано у вези ове речи. На пример, овај текст је један од многих, који даје интересантне и значајне интерпретације овог термина: Др Дарко Крстић: Космогонија или присуство у историји – улога Логоса у Јн. 1,3

Дугин овде и на другим местима разматра империјални концепт per se, тачније, начин да се Русија обнови као империја. А империје не могу себи да допусте да култивишу исувише много права и слободе - ти Звонко боље од знаш шта је Homeland security и како Рон Пол данас говори о САД. Ствар је јасна: или империја, што аутоматски значи и експанзију - или, покушај неке националне самодовољности. Дугин то дефинише тако да је у првом случају примарно тло, а у другом крв - и врло јасно "навија" за тло, дакле империју. Оба концепта дугорочно имају последице како на државу, тако и на појединца. Иначе, слажем се са Јустинијаном: мислим да је за Србију касно да било шта осттвари кроз евро-атлантске интеграције. "Последњи воз" за то, отишао је непосредно након Петог октобра, убиством Ђинђића. Исувише тога смо изгубили у отпору - и, плашим се да сада више и немамо избора него да у отпору истрајемо до краја. А пре свега, свакако са власти треба уклонити псеудоелиту која једино уме да се задужује код ММФ-а и одржава најнегативнију замисливу селекцију кадрова.

Да, и ћелав је - но, то није мана. Али, ето, имао бих једно питање... Либерализам у економији има логичку заснованост, теоријски делује врло оствариво - алиме занима зар за своје успешно опстајање ипак не захтева сталну и константну експанзију? Шта се дешава са либерализмом када налети на границу: државна граница, исцрпљење неког ресурса, закон који ограничава даље ширење - у крајњој линији, сама планета је, на свој начин, ипак ограничена. Зар не испада ту некако Маркс у праву (ја сигурно нисам његово обожавалац, да се разумемо) када каже да капитализам, по самој својој природи иде ка монополизму (нпр. корпорације данас) - а тиме, на жалост, и ка комунизму? Испало би да економија онда нема некакав линеаран развојни пут, него пре циклични - смену владајућих елита? Свакако, ја нисам економиста, па се надам да неукост мојих питања неће изазвати подсмех. Заиста ме ово занима. Зато сам и читао обе школе економије (овде пародиране) и гледао мноштво дебата, али, ове дилеме које сам горе крајње лаички изнео, некако ми остају?

Брате Андреј, мислим да ниси добро видео: Дакле, није речено да му се не може вршити опело "ако је хтео да пркоси Цркви", већ "ако је изразио слободну вољу=жељу да му се учини тако", тј да буде кремиран. Видео сам Jane, наравно - као и историјски контекст. У питању је 1983 година - а и деведесетих је било "првобораца СУБНОР-а" који су ЗАХТЕВАЛИ кремацију, наравно, пре свега из пркоса Цркви. Ако постоји могућност да се неко лако сахрани (има породичну гробницу, гробно место) али то изричито НЕЋЕ, онда је то већ идеолошки став - уосталом, такав не би ни желео опело, мада би га можда тражио неко из породице. Али, када су у питању практични разлози, заиста од овога онда не треба ни правити драму. У последње две деценије испратио сам много блиских и драгих особа. Многи су били и верници - а неки су кремирани - не из пркоса Богу и Цркви, него из практичних разлога. И ево, пре десетак дана, тако сам, у крематоријуму, испратио драгог пријатеља који је умро од рака - а био је верник, У самом крематоријуму на Новом Гробљу, свештеник је одржао опело, што свакако не би урадио без благослова надлежног архијереја - који је, у овом случају, патријарх Иринеј.

0102_laugh 0102_laugh greengrin greengrin greengrin 1312_womens womens Мада нисам економиста. Искрено, мој "економсји грех" је да уживам да слушам Милтона Фридмана и да ми је сјајан (Хајек је исувише аустријски "уштогљен" за мој укус) - и слажем се са свим што прича док га слушам - мада, наравно, његова врста либерализма има једну суштинску ману... Само једну. Иначе, савршен је... Али Звонко, свака част на овоме... greengrin

За Бога милог, шта направисмо од толико једноставне теме... 1312_womens 0102_laugh 0102_laugh Једна је ствар била ритуална паганска кремација, где су се људи саблажњавали веровањем да се кроз искрице ватре покојник уздиже у "станиште богова..." Сасвим је друга ствар када се данас, уградовима, због недостатка простора и гробних места, врше кремације из, пре свега, практичних разлога. Какво је то онда непоштовање тела и у ком тачно см,ислу. Нико овде није изнео ни један једини валидан богословски аргумент против кремације - наравно, зато што таквог аргумента и нема. Имам архивиран један текст на ову тему, где се износе разлози и околности везано за кремирање - све "замерке" су упућене само за случај да је сам покојник инсистирао на кремацији како би изразио став отвореног богоборства (врста глупог партијског "доказивања" која је постојала у комунизму). Колико видим, нико није осудио ову праксу, ако се примењује из практичних а не "идеолошких" разлога: "Патријарх Павле у својој књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере" о кремирању пише: "У Православној цркви сахрањивање упокојених у земљу држано је до најновијег доба. Мада се у Светом писму и Старог и Новог завета не говори директно против спаљивања, али је вековном праксом, сахрањивањем чланова и Старозаветне и Новозаветне Цркве, а особито тела Господа Исуса Христа, у свести православних сахрањивање добило хришћанско обележје, а на спаљивање се гледало као на нeзнабожачки обичај. Свакако да мишљење оних који сматрају да је Црква заузела став против спаљивања зато што се оно противи догми о васкрсењу мртвих, нема никаквог основа, као што је говорио још Јевсевије Кесаријски. Тела многих Светих су спаљена, но то не значи да Бог неће бити кадар да и њих васкрсне у последњи дан, нити су тиме изгубили нешто од своје светости. Исто тако не изгледа ни да би се директно могли изнети неки други догматски разлози против спаљивања упокојених, јер је у суштини и труљење сагоревање, једињење органске материје са кисеоником путем бактерија, док то огњем бива непосредно. Зато у појединим случајевима Православна црква и може дозволити, и пре спаљивања и после њега, да се упокојеном изврши опело, помен и парастос. Иначе се то не би могло допустити никако. Негативан став према спаљивању људских тела Православна црква, дакле,има "не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло, и спаљено, и поједено и било на који начин уништено тело. Јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако тело људско, као што је моћан био и да га из небића створи...", него "између осталога и зато што нас поступак кремирања браће своје враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака... и новог незнабоштва, Хитлера и његових слугу, у Аушвицу, Дахау или Јасеновцу". У Русији до 1917.г. није било крематорија, нити је било дозвољено кремирање. Власти нису дозвољавале ни уношење урне с пепелом неког од православних Руса који би били спаљениу иностранству. Дозволу за опело над пепелом кремираног могао је дати само Свети архијерејски синод. Митрополит Антоније (Храповицки), у свом писму патријарху Варнави од 24/6. маја 1932.г., о становишту према спаљивању мртвих вели: "Стари хришћани погребавали су своје мртве, насупрот обичају незнабожаца који су их спаљивали... Опело над телом умрлих у оним случајевима кад се од раније зна да неће бити предани земљи, него огњу, било би једнако сагласности на нарушавање благочестивог обичаја, примљеног у Цркви од почетка хришћанства. Стога ја лично никад не бих благословио такво опело, и сматрам да ће се наш Сабор сагласити са мојом тачком гледишта". Код нас Срба, као што с правом рече проф. Чајкановић, ни у незнабожачко доба није било спаљивања мртвих а поготово после примања хришћанства.У Грчкој цркви сахрањивање покојника у земљу је свеопшта појава. Само у појединим случајевима, изнимно се дозвољава црквено опело над телом покојника које ће се спалити. Како кремација не стоји у супротности са основним хришћанским догматима, вели Спиридон Макрис, ако дође до увођења спаљивања умрлих, "сматрамо да се наша Црква неће томе противити". Као став Православне цркве, те и Српске, епископ Никодим Милаш, још 1902.г. вели да је забрањено опојати тело оног верника "који је за живота свога наредио био да му се тијело спали... иту наредбу хоће да родбина и изврши".Питање кремације постало је код нас актуелно између два рата. Половином 1926. год., један православни житељ Панчева умре у Паризу и онде, по својој жељи, буде спаљен. Урну с његовим пепелом пренесе му брат у Панчево и положи у породичну гробни цу, потраживши од свештеника да одржи помен. Свештеник се обрати Светом архијерејском синоду, а Синод, испитавши околности под којима је спаљивање извршено, потражи од др Душана Јакшића, проф. Богословије у Сремским Карловцима, стручно мишљење по овој ствари. Добивши ово мишљење, Свети синод цео предмет упути Св. архијерејском сабору Српске православне цркве на коначно решење. Сабор, под А.С.бр. 4/зап.65, од 11/24.X 1928. г., донесе ову одлуку: "Православна црква – верни чувар учења Светог писма и Светог предања не може својим верним дозволити спаљивање мртвих и при томе никаквог црквеног учешћа православног клира, како при акту самог спаљивања, тако и после њега при сахрани пепела сажеженог покојника. Учешће православног свештеника могао би у таквом случају дозволити надлежни епископ само онда ако је покојник сажежен не по својој наредби, већ по жељи његових рођака и других лица, или услед каквих искључивих прилика. Ако је спаљен по својој вољи, ускратити му све; ако је спаљен против његове воље, дозволити му све". Током 1928.г., Свети архијерејски синод доставио је свима епархијским архијерејима ову одлуку.Из овог предмета, у архиви Светог архијерејског синода, види се даље да је Сабор поновио ову одлуку од речи до речи на питање једног свештеника из иностранства 1953.г. Исти такав став Сабор је заузео 1967. године :"По питању учешћа свештеника при сахрани кремираних лица, остати при већ постојећим одлукама Св. Архијерејског сабора АС бр. 4/зап. 65 из 1928. и АС бр. 3/зап. 74 из 1953.године". Идуће, 1968.г., председник Интернационалног савеза за спаљивање мртвих, из Стокхолма, упутио је писмо Светом архијерејском синоду интересујући се да ли је Српска православна црква ублажила свој став, попут Римске, с обзиром да се због повећања градова кремација уводи у многим земљама. Свети архијерејски синод, исте године, под бр.1245, одговорио је да наша Црква остаје и даље при одлуци АС бр.4/зап. 65 од 24.X 1928.г. Према свему што је речено, у питању кремирања, као и могућности вршења опела од стране православног свештенства, над телом које ће се кремирати, Српска православна црква има јасно одређен став. Ако се православни хришћанин кремира мимо своје воље, свештеник му може одржати опело пре кремирања, али не у крематорију, него или у цркви и капели, или у дому. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, или на месту где је она постављена. После извршеног опела, могу му се чинити помени и парастоси у прописане дане, и на задушнице, а такође вадити за њега честице и помињати га на проскомидији и на Литургији кад је то прописано. Ако је спаљен по својој жељи, ништа од овога не може му се вршити. Гласник, септембар 1983."

To dovodi do drugog problema... zasto je to tako? A tako je u svim religijama. Zasto alarmantno mali broj ljudi zaista razume veru? Zar nije bilo dovoljno vremena da se sve lepo objasni i sredi u glavama ljudi? I nemoj da se pozivate na opresiju religije, jer, realno, nikad u istoriji religija nije imala dostojnog ili dovoljno jakog protivnika koji bi mogao da je ugrozi... cak i danas tako nesto ne postoji i ako religija nekad bude nestala, bice to zato sto se urusila u samu sebe... Мислим да нико није одговорио на ово питање које ми се чини значајним. Мрачњак је овде у праву - релативно мали број људи разумева веру на суштински начин. И, што је мања сигурност у сопствено веровање, агресивност је већа. Ово, свакако важи и за политичку идеологију и било који други вид људског веровања или уверења. Зашто је то тако? Одлично питање. Иначе, у мом потпису имаш Тертулијанов став, који сам прихватио као свој: "Верујем јер је апсурдно..." Да, упркос чињеницама или одсуству чињеница, без било какве потребе за чудима и доказима натприродног... Већина људи то, лично сам се уверио, није у стању. Већина људи не тражи слободу да чини суштинске изборе - напротив, траже слободу од одговорности за своје изборе. Неки то проналазе у псеудорелигиозности (све врсте идолопоклонства и сујеверја, нажалост често латентно присутне и у "мејнстрим" религијама), други у политичким идеологијама, трећи у болестима зависности и разним видовима социјалних патологија... И то је онда бекство од смисла, то је онда препуштање низводној пловидби. Многи људи направе тај, често последњи избор у животу - препусте се речном току, зато што је то "лакше," мада њихово биће ЗНА, осећај је непогрешив - да се на крају реке живота налази водопад смрти. Не знам колико ти може значити ова метафора. Свакако, надам се да се нећеш буквалистички ухватити за банално очигледну ствар да и они који пливају узводно и они који се препуштају низводно, подједнако умиру. Не, није подједнако. Ствар је управо у енергији коју улажемо у живот, у начину на који делујемо на свет око себе. Да ли растемо и развијамо се - пре свега као личности, чинећи етички исправне изборе који су увек тежи пут од "ентропичких." Узмимо да за сваког човека, ма у шта да верује, постоји ипак неки смисао (или чак Смисао). И даље имамо три избора - да према том смислу бздемо индиферентни, да се боримо за њега или против њега... И вероватно сви ми, током читавог живота, периодично и циклично пролазимо кроз све три фазе односа према смислу. Тек сагледавањем овог увода, долазимо и до твог питања и мог покушаја да одговорим. Мислим да већина људи тражи лакши пут. Желе да буду индиферентни, да уложе што мање енергије у живот (а "добију" што више). У том смислу, био бих слободан да те подсетим на чувено Хегелово дело Феноменологија духа (посебно на причу о робу и господару, која сјајно илуструје исходиште таквог животног става). И људи траже неког другог да им да тај смисао, беже од вере као односа и траже "веру" као митологију. Зато сам дубоко убеђен да су сви атеисти далеко већи потенцијал за праве, суштинске вернике, него већина оних који се као верници декларишу. Да ли ће се тај потенцијал и остварити, сасвим је друга ствар. За почетак, да би атеиста постао верник, мора да победи самога себе, своју сујету, свој его - да схвати и да прихвати да постоји реалност која га превазилази - и да та реалност постоји, управо зато што за њу нема доказа, управо зато што није потчињена рационалном. Желео бих да нагласим - ја себе не постављам као некаквог мисионара, не зарађујем "рецке" на небу тако што бих Христовом стаду приводио нове овце. Немам никакав "интерес" (ни овоземаљски ни онострани), да било који атеиста постане верник. Разлог због ког овде пишем је моје лично задовољство да своју енергију усмерим ка размишљању о овим темама - и највише волим управо размену мишљења са неистомишљеницима, пошто је то за мене прави дијалошки однос (макар био и виртуелни). Мислим да је сусрет верника и атеиста изузетно користан, пошто и једни и други кроз плодотворан дијалог можемо да проширимо видике. И све док се трудимо, па макар то било и на овакав начин, мислим да и једни и други ипак пливамо узводно - за извору и исходишту смисла, ма какво му име дали.

0203_coolБраћо, понекад заиста имамо склоност да пренаглимо. Игром случаја, знам у чему је овде ствар, па могу да разјасним. КУРИР се обратио владици Порфирију и тражио коментар, а није он био тај који је инсистирао да ово коментарише. Даље, како је и "Ми" горе лепо издвојио, владика је нагласио да свој коментар даје лично, као епископ и грађанин - на шта свакако има право чак и ако је на челу РРА. Не знам како нисте обратили пажњу на веома велику умереност и одмереност коју је владика показао у коментару: афирмативни ставови према рок музици, то да би радо лично упознао те младе људе... Поред тога, у КУРИРУ је био и део који горе није пренет - владика је објаснио да тај "двопрсти" знак, иако се често користи као "ђавољи поздрав" у различитим културама значи различите ствари - нпр. "да је неко преварен" ("рогоња"). Једина критика коју је владика овде и то потпуно с правом упутио, јесте критика уредништву РТС-а које је себи дозволило да на овако глуп начин испровоцира велики део наше јавности, која није очекивала овакве ствари (и за које нема толико разумевања као неки од нас и владика) за васкрсне празнике. На жалост, понекад у жељи да будемо слободољубиви ствари читамо и просуђујемо крајње површно - а то је онда на нашу штету. Мислим да је, поготово обзиром на околности, владика дао сјајан коментар. Осим тога, у време светог патријарха Павла смо се бунили зато што се Црква није довољно оглашавала по друштвеним питањима. Не би то требало ваљда сада да нам смета, чак и ако се не сложимо увек интимно са сваким ставом?

Овде бих ипак нешто додао, мада тему додирује само делимично (у смислу да је у питању комуникација с атеистима :bla:): Ако је смрт заиста крај, онда и живот, ма колико дуг и испуњен био, нема никакав смисао (говорим из личне перспективе, наравно 0102_laugh). Ако је све ово само био-хемијска реакција, пролазног карактера, смрт је онда (опет по мени) једини рационални избор који човечанство може да учини. У сваком случају, када би ова Ваша перспектива о коначности смртопада била извесна и сигурна,бар би, за почетак, требало законски омогућити добровољну еутаназију свих смртно болесних људи. Ово чак ни формално атеистичка друштва ипак нису урадила... И наравно, мислим да би такав став, када би преовладао у човечанству, имао и читав низ других етичких импликација. Не верујем да би било исувише много људи који би, са схватањем смрти као коначног и трајног НЕСТАНКА, прихватали све оне изазове које живот носи са таквим миром као неки од наше драге браће атеиста, који се овде дописују с нама.

Ја нисам теолог, али схватам да су у питању три потпуно различите личности, иако је у питању једно биће. Могао сам и ја то рећи, али рачунам да ће се неко јавити ко би могао да појасни како би боље разумио. Три потпуне личности јесу, једна суштина такођер, али је још битније, што је један Отац. По томе у ствари ми исповедамо једног Бога, зато што је један Отац. Бах, такође нисам теолог (и ко сме незазорно себе да тако назове) - али, док не дође неко паметнији, ето, да покушам без упућивања на разне теолошке референце... 0102_laugh Дакле, на "тријадолошко" питање "да ли се у обраћању Сина Оцу може рећи да се Бог обраћа себи" одговор ће зависити од нашег схватања терминологије. Наиме, да ли је Божије "ЈА" ("себи") суштина или личност? Бог Отац је једне Суштине са Сином и Духом - њихова своства су разлике личности. Има у Псалмима оно чувено место: "РЕЧЕ Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране" (КАТИЗМА 16. - Пс. 109). Ово место из Псалама је било проширено и интерпретирано уМатејевом Јеванђељу: "Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?" Мт. 22: 42-44. Божија комуникација дакле није у јединству суштине, него у односу личности. Православна тријадологија учи да је Бог Један не зато што је суштина Једна, него зато што је Отац Један и Једини - и Син је Један и Јединородни. Где настаје проблем? У нашој перцепцији, наравно. Наша перцепција је условљена чулима, простором и временом. Зато ми, никаквом људском логиком, не можемо разумети постојање Јединствене Заједнице, у којој нико никоме није "претходио," где Отац и Син паралелно коегзистирају, без било какве условљености или нужности, окупљени само синергијом узајамне Љубави. Колико-толико, однос Оца и Сина делимично и можемо да разумемо кроз наше људске категорије, све док не погрешимо и пренесемо законитости нашег чулног света на Божанску Тријаду. Код нас, дакле људи, отац увек "претходи" сину, а син је "потчињен" оцу. Нама је пак, откривено и од светих отаца протумачено, да Божанска Заједница "личи" по односу на људску, али и да је лишена свих људских ограничења. И све ово исто се односи и на Светог Духа, али његовој тријадолошкој "функцији" вероватно не кореспондира ништа у нашем свету чула, те о томе знамо чак и мање. А ми верујемо да нам је Бог, својом Љубављу, о својој егзистенцији открио онолико колико барем можемо да покушамо да схватимо. Да је хришћанство заиста било само социјални или политички покрет, како су га многи противници представљали, итекако би се лако одрекло тријадологије која је потресала Цркву безмало од самог њеног оснивања. Није ту тријадологија као потреба, него управо као терет и нужност божанског откривења - управо је тријадолошко богословље данас, у догматском смислу, и највећи непремостиви понор између хришћанства с једне и јудаизма и ислама с друге стране. Тријадологија није практична, него управо теолошка категорија. Ово би био мој скромни покушај да допринесем овом питању које ће, вероватно до краја света, тражити своје одговоре. Верујем да ће брат Александар, ако случајно примети ову тму, имати далеко бољи и богословски утемељенији одговор од овог који сам ја понудио.

У суштини, склон сам да се сложим с братом Јустинијаном: пре свега у делу да "Мрачњак" не поставља никакве снимке где је он лично учинио неки злочин, па и да се тиме хвали. Напросто, сакупио је ствари које већ ионако постоје на интернету - а свако је пред избором како ће да их прочита. Узгред, коментари уз клипове мени делују детињасто, за разлику од његовог писања овде на Форуму, што сведочи да је у питању личност која је, у најмању руку, способна да разуме концепт друштвене одговорности. Такође, желим и да верујем да су све остале племените активности у којима је побројао да учествује тачне. Ми овде помало и заборављамо да је ово ипак један web-sajt или блог... Нико на њега неће ићи присилно, а ко залута па се згрози, чак има и опцију да испрати банер ка фејс-групи за гашење тог сајта. Искрено, за мене лично, ти садржаји јесу и узнемиравајући и проблематични, виђао сам понеке сличне ствари и уживо и сигурно немам никакву жељу да гледам такве снимке. На жалост, они су већ на интернету - са или без Мрачњака. У сваком случају, не бих себе никако постављао као било каквог "судију" човеку који држи сајт с оваквим садржајима. За што свако од нас не крене од питања: ко смо ми и по ком праву и основу можемо некоме да судимо? Да ли смо надлежни за интернет? Да ли можемо нешто да променимо? Или треба само да се згражавамо и да као својеврсна мешавина бабе-нарикаче и Цицерона понављамо мантру светске патетике: O tempora, o mores? Докле ћемо се више ишчуђавати свету за који је још свети Јован Богослов, "апостол Љубави" у својој посланици написао "да сав у злу лежи"? @Драги Брате, на твоје коментаре сам посебно морао да се осврнем. Какву ми то УНИВЕРЗАЛНУ ЕТИКУ, по теби, треба да намећемо другим људима? Термине си "прилагодио," али, мени се из контекста чини, да ти овде заправо говориш о тзв. "цивилизацијским вредносима" - и то, извини ако те вређа, али (по мени) на крајње комесарски и искључив начин. Какву би ти то аутистичну "заједницу" истомишљеника желео око себе? Па зар и сам Христос није у своје друштво примао и царинике и блуднике, па чак и Самарјане, које су Јевреји онога доба сматрали горима од паса - то ти је, отприлике, Мрачњак на нашем форуму - Самарјанин (шала наравно 0102_laugh). А ми? Ко смо ми? Да ли следимо Христа који ће и њега да прими, у вери, нади и, пре свега, љубави да чак и Самарјанин можда заслужује да чује Живе речи утехе? Или више личимо на фарисеје који се комесарски и праведнички гнушају свакога ко је други и другачији, свакога ко је изван нашег поимања, свакога ко нашег узвишеног друштва није достојан... Моја драга хришћанска браћа чак и на Светлу Седмицу понекад умеју да баце сенку одсуства љубави, какву ни 100 "Мрачњака" не би умели да искажу :bla:

Драга Магдалено, да сте пажљивије прочитали оно што сам написао, видели бисте да нисам изнео никакву генерализацију, пошто сам у више наврата споменуо негативне примере који су ми лично познати. Ништа више не бих волео него да је ситуација тако дивна и беспрекорна како је Ви, извињавам се, али из једне ипак пристрасне перспективе, представљате. Ово што сте Ви написали односи се на Вас лично, Центар у коме Ви радите и време у ком сте ту радили. Оно о чему сам ја писао, односи се на низ Центара и службеника, широм Србије, у периоду од протекле две деценије. Такође, ако дозволите, нагласио бих како, по природи посла којим се бавим, и лично познајем одређени број службеника, па и руководиоца разних Центара - и наравно, има дивних људи који се заиста својски труде да савесно и предано обављају свој посао. Но све то не мења чињеницу да су нам све државне институције - у распаду. Да ствари већином нису добре. Да је исувише страначке (читај: негативне/непотистичке) селекције у институцијама. Да се у институцијама исувише често прогањају поштени и вредни људи, зато што су сведоци туђег непоштења и нерада... Али, то овде није тема! Заиста, сада бих могао да почнем да набрајам примере где су се, које и на који начин све огрешиле институције, о грађане ове државе којима би требале да помажу и у чијој су оне наводно служби. Али чему, када ћете Ви то опет схватити као личну прозивку? Ово што сам написао, написао сам имајући на уму конкретне примере породица које су прво постале жртве неке социјалне патологије, да би затим постале и жртве одређених бирократа из наших "врлих институција" (ево да се изразим прецизније). Хвала Богу ако се некоме и помогло, али, до мене стижу управо они којима институције НИСУ помогле (иначе, ја сам у оном злогласном невладином сектору, који се труди да буде каква-таква савест овог разореног друштва и натера институције да се више ставе у службу грађана 0110_hahaha) - а таквих је, драга Магдалено, заиста било исувише много. И управо је једна од најчешће спомињаних институција у њиховим несрећним причама био Центар за социјални рад... Толико ствари бих могао да набројим, толико различитих градова, људи националних и верских припадности с којима сам имао прилике да причам и чије сам приче слушао. Да ли да спомињем апсурдни аутоматизам по ком се деца додељује мајкама, макар оне биле и у секти и директно угрожавале живот детета? Наравно, а што и не би, када ми је директорка једног од београдских Центара отворено рекла да је секта нешто што и када би хтели, не би умели да узму у обзир - да они гледају само на "друштвене околности," а да не смеју да улазе у такве детаље. Не, наши Центри нису криви ни за шта сами по себи - једноставно, они су део једног свеопштег трулог "транзиционог" система и било би наивно очекивати да буду светла тачка у општем безнађу, како их Ви овде претстависте. Оно за ромску популацију сам такође цитирао једну службеницу једног од београдских Центара. Укратко, ништа ја овде не измишљам и под пуном одговорношћу говорим о стварима које сам ЛИЧНО осведочио. Коначно, што се тиче незаконитог решења које сам горе изнео... Да, наравно да је у питању кривично дело. Несумњиво јесте. Зато сам и рекао да се, пре било чега УТВРДЕ ЧИЊЕНИЦЕ. Такође, рекао сам да и фамилија ПРЕ СВЕГА, треба да разговара са тим родитељима и да се лично, без било какве сумње, увери у околности. А ако су околности овакве каквима их је Сања представила, ЈА бих ЛИЧНО од било ког мог рођака привремено одузео дете уколико би том детету тиме био спасен живот од поремећених особа. Да је било среће да су бака и дека одузели малу Кају од њене мајке и дечка, уместо што су узалудно изнова и изнова тражили помоћ од самозадовољних "трутова" из наших "врлих институција," можда би то дете данас било живо? За мене лично, затвор у који бих отишао због таквог "кривичног дела" био би мала цена у односу на спашени живот једног јединог детета. Не мислим да је моја слобода и удобност вреднија од тога. И знам и друге људе који размишљају попут мене. Вама свака част, искрено желим да верујем да је Центар у коме Ви радите изузетак од свега што ја знам (не би био једини и нисам ништа ни генерализовао) - али, мој глас је глас свих оних (многобројних) људи, које су институције система изневериле.

Онфре је занимљив, али тренутно не бих улазио дубље у анализу његових ставова. Једино ћу покушати да одговорим на ову дилему коју сте изнели а коју сам болдовао у вашем посту. Волео бих да дате неку конкретну референцу (књига, број стране) или линк ка овом Онфреовом "питању," које показује запрепашћујуће непознавање основних ствари (због чега ме и интересује тачна формулација, пошто просто не могу да схватим да је могао нешто овако да пита smej.gif 0110_hahaha 0110_hahaha-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' />). Наиме, одговор на "дилему" великог филозофа, данас би вероватно лако дало свако дете са старијих разреда веронауке. Наиме, ЛОКАЛНИ говорни језик Христовог доба (што се чак види и у Гибсоновом филму о Страдању) био је арамејски дијалект у (а)сирској "редакцији" - познатији као сиријско-арамејски. Међутим, "међународни" дијалект, својеврсна lingua franca Христовог доба, био је "кини" (koine) - поједностављена (а у Палестини и "јудаизовна" варијанта грчког језика) - језик у функционалном смислу сличан данашњем енглеском. Дакле, на страну да су, рецимо, Господ и Пилат могли да комуницирају на "кинију" (на ком су, уосталом, и сачувана већина како старозаветних тако и новозаветних списа), остаје свакако и питање: а шта је то спречавало Господа Исуса Христа да са Пилатом чак комуницира и на латинском језику? 0110_hahaha

Offtopic, али само делимични (с моје стране)... Уз сво уважавање, али ова организација (CESNUR) и аутор текста Massimo Introvigne, (који је сада, ако се не варам, наименован за званичника OSCE-а за питања "верских права и слобода") спадају у миље тзв. "култ-лобиста" = људи који су познати/злогласни по порицању постојања пронлема сектног/култног деловања, а у име "заштите" права на веру. Знам да потиче из најлибералнијег миљеа савремене римокатоличке теологије, али не чини ми се да је довољно непристрасан да би био "референтан" аутор. У сваком случају, то је особа чије име с горчином помињу многи припадници породица чији су чланови били жртве сектног деловања - у основи, један од утицајних "мислиоца" нашег доба који пориче да њихов проблем уопште постоји. Ове чињенице, које су се морале навести, на жалост, донекле бацају сенку на иначе солидан текст. Али, како да верујемо особи познатој по склоности да пориче постојање проблема? На страну то, такође сматрам да је проблем/феномен "свештеничке педофилије" значајно пренадуван и преувеличан. Екстремистичким секуларистима се ваљда до сада излизао "аргумент инквизиције" (као да Калвин и пуританци нису мучили и спаљивали "вештице"?), па им је ово својеврсно "ново откриће" за црквоборство. Да, и РКЦ и православна Црква су данас подједнако под нападом агресивног секуларизма и, на вишим нивоима, у питању је борба за моћ. Ако је ово тачна прича (Timeo Danaos si dona ferentes = Не веруј таблоидима ни кад снимке објаве smej.gif), свакако је жалосна. Један овакав ће бацити сенку на стотине свештеника - поготово у јеку ове "медиогене" хистерије. Тачно је, на жалост, да се, управо из тог разлога, овакве ствари исувише често заташкавају. Што се, пак, тиче случајева из СП Цркве: игумана Илариона из Хопова и преосвећеног Пахомија врањског, барем је једна ствар јасна - истина ни у једном случају није недвосмислено судски утврђена. На сваком од нас је да оформи став, да просуђује, па чак и да суди ако хоће - само док не заборавимо да ће и нама бити суђено истим судом каквим и ми судимо.

На жалост, морам да кажем да ме ова тема није изненадила. Штавише, знам за више случајева, како псеудоправославаца тако и других људи секташког менталитета, који из "верских" разлога злостављају своју децу. Такође, мораћу да разочарам све оне који, С ПРАВОМ, очекују реакцију институциај дрржаве на ове појаве. Не треба се надати превише да ће пријава полицији и центру за социјални рад имати овде неког нарочитог успеха. Жао ми је, али већ деценијама гледам како се по овим случајевима социјалне патологије поступа у пракси. Тек када дође до онаквих екстрема и ВИШЕГОДИШЊЕГ злостављања које је Зајрон показао у чешком примеру, држава реагује. Имамо и случај Фрицл из Аустрије: кћерка му се годинама водила као "нестала" и нико се није запитао ништа, истрага је била траљава... На жалост, с једне стране афирмишемо концепт људских права и слобода као АПСОЛУТНУ ВРЕДНОСТ (за мене апсолутну вредност могу имати само трансцендентне, а не иманентне категорије), а с друге стране очекујемо од институција да "повреде приватност" породичног живота и "верска права" (ово, нису моје, него, на жалост, важеће "државне" формулације). На ову трагедију, ми реагујемо пре свега као људи, па и као православци (мада нам се овде у гнушању с правом придружују и атеисти - неки од њих можда по први пут и схватају из наших коментара да нису баш сви "верници" сливени кроз њихов калуп "идиотизма" и "фанатизма"). Међутим, наша људска реакција, на жалост, тек треба да се суочи са контрадикцијама владајућег система. О да, неко ће (опет с правом), рећи како је право на живот (које је угрожено не само овом детету него и многим другима за које лично знам) гарантовано Уставом и "старије" од породичних и верских права. У пракси је и то говорим из личних увида, ствар другачија. У институцијама које би на ово морале да реагују, такође седе неки људи, који ће можда људски чак и да реагују на ову вест попут нас - али, онда долази неумољиви систем "утврђивања чињеничног стања." Тог процеса сам се нагледао: полицајци на вратима такве породице који оклевају да уђу док pater familias на вратима "праведно грми" и пита их којим правом му узнемиравају породицу, зар немају криминалце да јуре... итд. На питања о угрожавању живота детета, "врли хришћанин" ће да слаже а и да "не трепне," да каже да је то "завист родбине..." Извештаји лекара? Бесмислени без судског вештачења, а Центру за социјални рад добро дође сваки изговор да се откачи још један проблем више (они се иначе више баве ромском популацијом пошто је то један од бројних захтева ЕУ). Укратко, институције су дехуманизоване и од њих је, у најмању руку, наивно очекивати људску реакцију - онакву какву бисмо ми желели и оно што бисмо ми, као људи, овде урадили. Волео бих да нисам у праву, али говорим из дугог и горког искуства - пријаве овде слабо помажу. Држава ће колико-толико "адекватно" реаговати тек када неко буде убијен или осакаћен - па макар то била и беба од шест месеци. Да ли се неко сећа случаја мале Каје коју су, практично од рођења, злостављали мајка и њен "дечко"? И ту је било пријава и то од баке и деке - али, тек када је дете од (беше 2-3 године старости) убијено СИЛОВАЊЕМ, монструми су похапшени. Ушавши у систем, који и таквима штити "права и слободе" и кроз правне механизме међусобних оптуживања и ови су смањили првобитне казне које су добили. А, на жалост, смртну казну, за коју лично сматрам да је једина адекватна почињеном делу, укинули смо - управо у име неког апстрактног "хуманизма." Али, не трба очајавати. Нисам писао ово да бих било кога разочаравао и "бедачио." Оно решење које је споменуо Зајрон, је много боље. У овим случајевима, важно је да се прво окупи и организује фамилија - увек се нађе људи који ће на ово желети да људски одреагују у фамилији и пријатељима. Затим се ДОБРО И ПРЕЦИЗНО УТВРДЕ ЧИЊЕНИЦЕ - да ли је то све ЗАИСТА тако било, колективно претресете причу више пута, не оставите у њој ни једну пукотину. Ако се направи договор да се иде код тих родитеља, унапред мора да се зна и циљ одласка: да ли их упозорити/преплашити претњама и одлучношћу на реакцију - или им, чак, одузети децу и одвести код НАЈБЛИЖИХ РОЂАКА (пожељно баке и деке, с било које стране) - и њих довести у ситуацију, да ОНИ буду ти који "подносе пријаве" институцијама. Ово су неке од многих могућности да се ово уради. За крај бих још додао: ови људи су можда "формално" православци, али су и особе секташког менталитета које немају никакво суштинско утемељење у православној духовности. То, на жалост, не значи да немају и "духовника", који је у суштини гуруу који им је дао управо овакве "поуке." Треба то отворено рећи: познајем лично бар три "православна духовника" из монаштва, од којих двојица чак уживају значајан "духовни углед и престиж," а који су својим "чадима" давали управо овакве "поуке." Пошто овде пишем нескривеног идентитета, на ивици сам и да их поименично побројим и с пуном одговорношћу станем иза овога што пишем - али, ипак ћу се, за сада, још суздржати, у нади да ће њихови надлежни архијереји, који су са овим стварима више пута били упознати, пре или касније адекватно реаговати. Управо знајући и непосредне и посредне примере овог типа, више пута сам јавно износио став да људи за духовну помоћ треба да се, пре свега, обраћају својим парохијском свештеницима, које им је Господ доделио. И тек ако у више на врата то не уроди плодом, можемо изаћи из парохијског оквира - али опет, ми који смо лаици, треба да тежимо да нам духовници буду такође и клирици који живе у свету, а не монаси који би, по дефиницији, требали да се у молитвеном жртвоприношењу Господу "одрекну света" (дакле ни они не на онај "будистички" начин - да га индиферентно "занемаре" него да своју људску тежњу ка грехопаду преобрате у енергију молитвеног свеподвига). А и ови прелешћени "старци" (којих има и код артемита и "код нас" - исто као што и на "обе стране" има и дивних људи), без обзира на свој монашки стаж и "духовни углед" морају да се "пробуде" и присете смирења - које је краљица свих врлина - и да се сете да ће за сваку реч одговарати на Суду Христове Љубави. У том смислу, за крај бих само подсетио на јеванђелске речи: Лк. 7: 47 Мт. 18: 6-7 Има ли прикладнија порука за монахе који "гуруизирају" од речи самог Христа - распетог за нас и Васкрслог? 1405_love

Нисмо им дали "засебну собу" пошто их сматрамо нашима и православнима, мада су следбеници еклисиолошке прелести. Међутим, увек сам тражио да им се покаже већи степен љубави, смирења и стрплења с наше стране. Осим тога, постоји за њих одељак: Унутарправославни дијалог али нам и даље можда недостаје више стрплења и братољубља у разговору с њима. Што се мене тиче, у овом одељку би им била дата већа слобода писања него што је имају. За аболицију свих банованих (осим оних са трајним баном - то су непоправиви случајеви), се лично слажем, али, као и обично, одлучиће администрација у целини. Леп ти је предлог, Владане. dizzy999

Ово је, рекао бих, суштински део: Драго ми је што је мој брат Влада коначно изашао са појаснењем својих ставова. Није му први пут да се искрено и исповедно покаје. А ово је, ваљда, почетак отклона од неодбраниве позиције "доживотног епископа ЕРПиКМ" Артемија. dizzy999

moze neko da mi posalje nesto vise o ovome na pp... npr tacan naziv izvora (na latinskom) i slicno... hvala Ово је из наводног писма намесника Публија Лентуле цару Тиберију (које је готово сигурно фалсификат). Имали смо већ ту тему и овде на форуму: Публије Лентула Ево и примера како један антихришћански блог, направљен "по узору" на неоплатоничарског философа Порфирија, говори о овоме: Da li je pismo carskog namesnika Publija Lentule caru Tiberiju odista istinito svedočanstvo i istorijska činjenica? Нема разлога да Господ Исус Христос није изгледао као на било којој од његових икона: по Оцу је могао да личи на било ког човека, пошто је и потекао од Оца свих људи.

Имао сам прилике да видим овај снимак и раније... На жалост, у Асизију се овде дешавала синкретистичка манифестација која није утемељена у освештаној пракси Васеленске Цркве. Најгоре од свега било је што је папа Јован Павле II, мислим лично, ставио и кип Буде на часну трпезу. Такође и заједничка молитва са свима овима, не делује баш као привлачан призор. Али, писали смо већ о овом и на неким другим темама. Данас, у понтификату Бенедикта XVI овакве ствари се више не дешавају - напротив, више се потенцира међухришћански дијалог, од ових заједничких молитава и синкретистичких саслуживања која само уносе немир и раздор међу хришћане. Рекавши све ово, додао бих ипак још нешто - ми православни ипак морамо да радимо и на превазилажењу наше хетерофобије. Овакве појаве не реба подржавати, али исто тако, не треба ни да нас саблажњавају. Чак и ако неки православни архијереј "молитвено" узме учешћа у оваквој манифестацији, он је тај који ће, пре свега, пред Христом, одговарати за своје мотиве и поступке. Мислим да је овде прикладно подсетити на размишљања светог апостола Павла, управо по оваквим питањима: О несаблажњавању слабе браће јелом. "1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује. 2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. 3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао. 4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. 5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, 6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега. 7. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се. 8. А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо. 9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима. 10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве? 11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије. 12. А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите. 13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега." I Кор. 8: 1-13 Овде није у питању само "јело" него свакако и дело. 0311_womens