andrej

0205_whistling Заиста, слажем се с братом Родољубом. И верујем да би Бенедикт XVI ово радо урадио, када би знао да ће тиме помоћи превазилажењу наших, пре свега историјских сукоба. Догматске разлике ће решавати неки будући сабори - наравно, у складу са аутентичним Предањем Христове Цркве - али, историјске ране још увек крваре. И, без обзира на све изговоре и историјске ревизионизме, крајње је време да се Рим дистанцира од усташтва, унијаћења и прозелитизма - уосталом, све то је ионако у духу Равенског документа.

Ambiciozno s tvoje strane da pomenes aleksandra u "kritikama"... takav postupak je u startu osudjen na nevidljivost... ja sam samo par postova iznad napisao veliku kritiku o njemu, a admini se ponasaju kao da ne postoji... jednostavno, ne zanimaju ih kritike administratora... Није баш тако... Ево ја сам реаговао на написано у делу где уређујемо форум. Тренутно нико није онлајн осим мене, па ћемо видети сутра детаље. До тада, замолио бих вас за стрпљење. Иначе, брате Истина, овде је месо за критику по питању уређивања форума, а не по питању ставова које износе администратори... И немамо сви идентичне ставове по свим питањима... Да не спамујемо више ову тему, мој став је д аНЕ ЗНАМО ништа поуздано о евентуалном божанском надахнућу код муслимана. Са догматског становишта православља, ви муслимани исповедате одређена христолошка учења која су код нас осуђена као јерес - и као што ви врло стриктно прихватате ваша предања и ми прихватамо наша. То ипак не значи да не можемо да разговарамо о теологији - али, ово није тема за то. Наравно, увек сте слободни да се одређеном администратору на кога имате притужбе обратите прво приватном поруком и покушате да разјасните неспоразум. Можда и не мора све да се решава на овој теми? Свакако, ако шаљете ПП, обратите пажњу да је дотични онлајн. Упркос вашим предрасудама Александра познајем лично као врло стабилну и добронамерну личност, спремну да саслуша аргументе других. Само избегавајте препуцавање с њим - колико знам, администрација других форума је по таквим питањима знатно нетолерантнија од било кога од нас овде. У сваком случају, молим вас за мало стрпљења...

Аха! Шта ћемо сад, господо и братијо "новотарци"? Сад очекујем или да повучете своје изјаве о вл. Никанору и његовом "цркворушитељском понашању и неслагању са Сабором", или да будете доследни у својим ставовима и да сво оно дрвље и камење сад почнете да бацате на љубљеног вам епископа пожаревачког! facenew22222222 Ајде, баш ме занима колики сте лафови. facenew22222222 "Дрвље и камење" није ни било због непроверених изјава са Сабора, него са оних горњих снимака који сигурно нису монтажа! Што се тиче владика Порфирија, ако неко замишљаа да њему "пријају" те "функције" које обавља ПО ПОСЛУШАЊУ САБОРУ И СИНОДУ који су га на те функције и делегирали, нека размисли поново... Како то изгледа 12 година бити ВИКАРНИ ЕПИСКОП - дакле, без права гласа у СА Сабору. А епископи Порфирије и Атанасије су "викарни" од 1999. С те стране, верујем да би и сам епископ Порфирије много радије имао епархију (што је по свакој канонској и другој логици већ одавно морало да се догоди) него што би гомилао суштински титуларне и бесмислене функције. Заиста, бити надлежан за војно свештенство - а бити без права да се утиче на избор свештеника - или без права гласа у Сабору? Бити формално на челу РРА - а у суштини, без било каквих ингеренција, константна мета напада и критизерства доконих? Игуман манастира, помоћник владике бачког... Све то сз службе, а не привилегије... Људи који све то виде као "привилегије," таквим ставом највише сведоче о њима самима.

Пих... Није занимљиво кад нико да подржи јадног Мираша... 0212_rolleyes Ако га нико не подржи - ја ћу nesiguran

Ne postoji teorije po kojoj je covek nastao od Boga. Postoji dogmat o tome u sklopu hriscanske dogmatike ali on nije medjusobno iskljuciv sa teorijom evolucije. E sad ono jos vaznije : U naucne teorije kao sto je TE se NE VERUJE one se uce. Dakle ne mozes da kazes da verujes ili ne verujes u teoriju evolucije mozes da kazes da je nisi naucio ili je jesi naucio. Isto kao sto ne mozes reci da verujes u opstu teoriju relativiteta ili ne verujes nego je ili jesi nucio ili nisi. I posle me neko ubedjuje da apologija ne zaglupljuje. nesiguran 0212_rolleyes Брате Аквилијо - апологија или апологетика? 4chsmu1 Пошто ето, имам неке претензије да се помало у Цркви бавим апологетиком - наравно, не са креационистичког становишта које је било раније у православној Цркви и које је, треба то признати, по свој прилици превазиђено садашњим развојем науке. И слажем се с тобом да је наука ствар рационалне и интелектуалне спознаје, а не домен вере - алието, ако допустиш, замолио бих те у име администрације и неких корисника који се често нађу увређени твојим, помало оштријим полемичким дискурсом, да се малкице уздржиш са таквим придевским одредбама које се односе на интелигенцију саговорника. Чак и да јеси у праву, мислим да ће смиренији тон у расправи свакако позитивно допринети и њеном квалитету. Као што и сам знаш, мени твоја мишљења не сметају - мада се никако са свима и не слажем - али, признајем, подстицајна су за размишљање. На жалост, неки људи имају ипак мање флексибилан ум и пропуштају дидактичку димензију твог дискурса, услед повремених грубљих формулација. Све у свему, ово није никаква формална опомена него више братска сугестија за коју те молим да је необавезно размотриш.

Свака част брате Евгениче! Овако нешто сам и сам хтео да напишем... smej.gif ekstra По обичају, потпис за речено... 4chsmu1 EDIT: Прочитавши тему до сада, видим да нам, на жалост, треба ово подсећање: Мислим да је о овоме благословеније даље ћутати .mislise.

Пошто сам био на путу и у обавезама ових дана, промакао ми је овај део расправе. Покушаћу да укратко одговорим брату Родољубу, у деловима где сам му "остао дужан" на овој теми. У болдованом и наглашеном делу, брате Родољубе, управо видим узрок свих наших данашњих проблема и неспоразума. Ви дакле овде наступате логиком Quod licet iovi, non licet bovi? Драго ми је што сте оволико отоврено указали на саму суштину проблема, али, питам се - да ли сте свесни тежине и импликација ове изјаве? Да ли заиста мислите да је "епоха отаца" прошла? Или, да се данас оцима и светитељима имају сматрати само и једино монаси-анахорети (мада и међу њима има оних који нису ултраконсервативци - нпр. старац Порфирије Кавсокаливит или старац Клеопа)? Заиста, брате Родољубе, на основу којих чињеница изводите закључке да су наши данашњи архијереји "недостојни" подвига својих претходника? На основу чега сматрате да је њихова икономија другачија? Надам се да сте свесни одговорности изношења једног таквог става? Штавише, мислим да ово заслужује посебну тему на форуму. Хвала на опсервацији око аргумената. Иначе, наша браћа са "Истине..." која Вам "организовано" овде кликћу на захвалнице (без Ваше кривице - пошто сте изгледа једини који на писмен и аргументован начин уме да искаже нешто што они препознају као сопствене ставове), сматрају да сам неискрен у дијалогу с Вама и да сам смарач. Драго ми је да Ви, брате Родољубе, по свој прилици не делите то њихово мишљење. Свакако, мени комуникација с вама, макар и оваква, виртуална, представља задовољство. Иначе, мислим да је у нашим разговорима често исувише много предрасуда - и да често не саслушамо једни друге са потребном пажњом и смирењем. Вас Родољубе, тако, неки с "наше" стране виде као "смарача" и "артемита" - мене и неку браћу овде, пак, неки виде као "смараче," "екуменисте" па чак и "фратре." Много је - исувише много мржње и одсуства смирења, у овој неблагословеној подели - сад већ, по свој прилици и на четири стране: акакијевце, артемите, консервативце (део епископата и својеврсни неформални PR биро на сајтовима попут БзВ) и "новотарце" (опет део епископата и сајтови попут ВЕРУЈЕМ и ЖРУ). И, упркос свему, мислим да је, макар у потоње две групе, знатно мањи проценат људи који су искрено злонамерни према Цркви. Сви ови наши спорови невероватно подсећају на оне који су се водили у Цркви и претходних миленијума. Као неко ко има, макар и површно познавање црквене историје, изненађујем се колико ми је све ово што се данас дешава познато. И мада сам некада, непосредно по уласку у веру и деценију после, припадао консервативном "табору" (мислим да је то правилнији израз од ружног назива "антиекуменизам" - лично, мислим да је увредљиво било чији идентитет градити на супротстављању нечему - по мом схватању, антиекуменизам је природни део православног консервативисма, који има своје место у Цркви - све док не вуче ка расколу) - тек када сам довољно научио о размерама сопственог незнања о вери и Цркви, добио сам прилику да, кроз црквеноисторијску перспективу, сагледам значај промена и иновација у Цркви. На први поглед, чини нам се да је консервативизам "природно стање" за православну духовност... Али, богословску и догматску мисао Цркве, управо су развијале "иновације"; једне су биле позитивне (попут нпр. светог апостола Павла, светог Атанасија Великог, светог Василија Великог и кападокијаца...) - а друге су биле негативне (попут Маркиона, Арија и осталих јеретика) - и натерале су Цркву да кроз проналажење одговора развија и богословље. Ево, добра страна садашњег, у суштини литургијског и еклисиолошког спора у Цркви, натерала нас је да више пажње посветимо питањима литургике и еклисиологије. И верујем да ће то, на крају крајева, бити на корист Цркве (мада нас је, на жалост, довело на ивицу раскола). Али, догматске "револуције" у Цркви су увек односиле жртве. Па и она прва, канонско-еклисиолошка "револуција" светог апостола Павла на јерусалимском Сабору 50-те, однела је "тријумф" над консервативном већином - и омогућила стварни мисионарски замах хришћанству. Зар није та, прва Црква, имала више "сумњи" у светог Павла, иначе преобраћеног фарисеја и прогонитеља (дакле, бившег "консервативца par excellence"), него наша данас у било ког од наших актуалних архијереја - упркос свим њиховим манама. Црква је увек (наравно у историјском а не евхаристијско-есхатолошком смислу) боловала од тих имплицитних психолошких синдрома попут манихејства, монофиситизма, клирикализма, фарисејштине; далеко од тога да су сви консервативци били такви - напротив, здрав консервативизам у Цркви, увек је давао добар баланс да се у "новотаријама" не претера. Али, у богословском смислу, најдрагоценије су нам данас управо разне новотарије: у литургији (која се из века у век мењала и прилагођавала духовности људи свога доба - а не духу времена, како су, рецимо, консервативци негодовали још против светог Јована Златоустог када је "изновотарио" литургију светог Василија Великог), догматици ("Јединосуштни," Символи Вере, Ороси...)... Еклисиолошка антиномија, која се мери икономијом спасења, управо је, унутар Цркве, стално формирана на тој релацији: новотарци-консервативци. И имамо светитеље на "обе стране" - само је питање наших личних духовних афинитета која нам се страна "више допада." Тако, по мени, доза критике и опреза према екуменским дешавањима у Цркви је и корисна и потребна, пошто је то "стража" која ће спречавати екуменска стремљења да постану синкретистичка (то се, у православљу, за сада дешава на нивоу спорадичних инцидената). С друге стране, они који теже реинтерпретацији православне духовности у савременим вредносно-семантичким категоријама, биће непроцениво корисни у тзв. "спољној мисији Цркве." Историја Цркве сведочи да су ове две струје увек постојале, као што и данас постоје - исто тако, могли би да линију подвајања пратимо и као монашко-мирску, аскетско-богословску... А највећи су у Цркви они, који у себи успеју да све ове супротности обједине кроз икономијско-сотиролошку антиномију. Нереално је, међутим, очекивати да такви у Цркви не буду увек у мањини. Све у свему, не бих баш олако ускраћивао нашим савременим архијерејима и богословима право и став да и они дају допринос развоју историјско-догматске мисли у православној духовности. Данас постоје питања и термини којих раније није било - а црквена мисао ће и на та питања морати да да предањске одговоре - али на савремен начин. Важно је не подлећи популарним трендовима којекаквих теорија завера (ватиканске, масонске, јеврејске...) - такве, никада до краја тачне пројекције, неке мање стабилне људе воде у претерану параноју и потпуно неповерење према реалним ауторитетима. Упркос неким мишљењима, ја "по своја мишљења" не идем код било ког од наших архијереја - нити они за то "служе," ма колико добар лични однос имали с некима од њих. Моја мишљења формирам на основу сопствених скромних знања, која сам о Цркви и вери стекао у протекле две деценије, колико сам у вери. Понекад је заиста жалосно с коликом сигурношћу неки људи који су, углавном, од скора у вери, просипају своје одсуство знања компензовано неофитским заносом - при том, не пропуштајући да своје незнање (и лењост да нешто више прочитају и науче) сакрију иза неколико светоотачких цитата који се врте по интернету - а о чијем контексту и времену настанка, углавном не знају готово ништа. Ово се, драги брате Родољубе, не односи на Вас него на оне који су наш дијалог критиковали на оној facebook групи, на коју сам и ја хтео да се пријавим (како бих понекад и са њима поразговарао) - али, тамо сам, по свој прилици, банован по аутоматизму - па онда ето, понекад, морам да и њих узмем у обзир у овим нашим разговорима, које ова браћа и сестре, по свој прилици прате макар с интересовањем (ако већ не и разумевањем).

Полако брате Родољубе, молим Вас. Морам ускоро да идем а стало ми је да одговорим на Ваша питања, која је заиста важно разјаснити. Покушаћу укратко, за сада... "Рана Црква" је, с моје стране, била намерно непрецизно дефинисана формулација. Ако се добро сећам (тренутно немам времена да проверим), молитва пред Свето Причешће је можда уведена у четвртом или петом веку - баш из разлога што је, декриминизацијом хришћанства, наступила могућност да светој Тајни приђе и неко ко иначе није припадник парохијске заједнице. Није овде у питању "либералистичка релативизација" него чињеница црквене историје; а та историја, волели ми то или не, познаје многе примере светих отаца који су, по икономији, допуштали сапричешћивање са јеретицима. Овако, на памет, могу само да вас подсетим на пример светог Василија Великог који је допуштао евхаристијску заједницу с омиусијанцима; и свети Атанасије Велики је, као и тада православни Рим, литургијски општио са савелијанским јеретиком Маркелом Анкирским, зато што је овај био користан савезник против аријанаца. Има таквих примера у свим вековима и епохама... Па ако је, дакле, постојала чак и пракса сапричешћивања, колико ли је само био "либералнији" став по питању пријема кривоверних у евхаристијску заједницу? Опет понављам питање - зар није сваки учесник свете литургије, већ кроз учешће у њој, исповедио православну веру? Колико је у томе искрен, ми не можемо да знамо - исто као што не можемо да знамо колико је искрен и неко ко је формално крштен као православан? Зато ми се чини да је одлука о причешћивању на ономе ина коме је и одговорност - дакле литургу/предстојатељу. И ово би требало да важи у свим инстанцама осим тамо где је некој личности (а не дакле некаквој "јеретичкој групи," пошто таква формулација оставља простора за тумачења и злоупотребе) помесни Сабор или чак надлежни архијереј, забранио приступ светим тајнама из конкретних разлога. У Вашој ревности брате Родољубе, превиђате да је одговорност у овом смислу на свештенослужитељу - те самим тиме, и одлука треба да, у што већој мери, буде на њему. Чини ми се да је Ваш приступ православној духовности каткад исувише јуридички, што је концептуално ближе римокатолицизму него православљу. Волео бих да ово схватите као искрено добронамерну примедбу - није ми намера да Вас увредим. Мислим да о разлици између догмата и канона имамо довољно тема чак и овде на форуму. Ако желите, потражићу их када ми обавезе допусте и линковати овде? Што се тиче мисли и дела светог авве Јустина, она су била и остала најслађа духовна храна за мене. Усудио бих се да кажем да сам од уласка у веру до данас стално с дивљењем и поштовањем читао светог авву и да то и данас радим. Он и свети владика Николај су дали допринос мисији и богословљу који никада неће бити превазиђен. Али, управо са ових позиција, страшно ме ражалости када се њихове мисли и дела површно банализују и злоупотребљавају за тумачења изван историјског контекста њиховог настанка. Не кажем да Ви то радите брате Родољубе, али заиста има људи који цитате ових наших светитеља злоупотребљавају за неке сопствене умишљене "крижарске походе." Конкретно, када се сетимо околности у којима је свети авва Јустин писао после Другог светског рата, не треба ни да нас чуди ни да нас саблазни оштрина (па и горчина) с којом је писао о неким АКТУАЛНИМ питањима. Али, имамо ли права да те тезе истргнемо из контекста њиховог настанка и неразумно примењујемо на данашње, наравно потпуно промењене историјске околности. Мислим да је пракса скривања иза великих ауторитета богословске мисли, који "калупимо" у наш садашње жеље и потребе, за Цркву врло штетна појава која већ има негативне последице у разним псеудоправославним секташењима. Када се дакле позивамо на несумниве ауторитете наших светитеља, мислим да сви то морамо да радимо с више одговорности. У том смислу, поставио бих Вам и питање које је, чини ми се, ипак допуштено контекстом ове теме: да ли се Ви, брате у Христу, Родољубе, слажете да ми данас у Цркви, поред многих проблема на које Ви с правом указујете, имамо и проблем људи који читав свој православни идентитет граде на "антиримском" и "антикатоличком" ставу, борби против јереси - а да, при том, њихово знање о сопственој вери, познавање Светог Писма и сл. није чак ни на најелементарнијем нивоу? Зар не мислите да у Цркви данас постоје наша ревнитељска браћа, који једини смисао своје вере виде у борби против греха у другима (а нарочито свештенству и архијерејима), а да при том уопште не примећују да и они имају било каквог греха? А овакве своје ставове, потпуно стране ономе што православље и Црква јесу, управо граде на неколико светоотачких цитата истргнутих из контекста? Зар Ви, који несумниво знате и више и боље, не осећате ни најмању одговорност и за ову браћу, која нам пред очима, из дана у дан, тону у све дубљу и погубнију заблуду? Зар није време да сви мало станемо и преиспитамо своје позиције? Да учинимо напор и пронађемо мало смирења? Можда да мало више поверења укажемо канонској јерархији наше Цркве, што не мора обавезно да се протумачи као "клирикализам"?

Све ово што сте навели Леополде, сведочи о довољној близини и датума и географских локалитета да нас наведе да поставимо питања о корелацијама... Наиме, ако би се Пресвета Богородица и појављивала, да ли би њој биле ближе невино побијене жртве (макар и у близини места појављивања) - или би јој били ближи они који су управо у име њених појављивања, почетком деведесетих "повампирили" усташтво - и то баш ту, у Читлуку? Наиме, 1991 сам био у Хрватској и живо ми је у сећању остао лик у црној кошуљи са усташким обележјима (нпр. прво бело поље шаховнице...), који је на хрватској телевизији отворено претио опстанку Срба на просторима Хрватске - уз посебан нагласак да "кроз Читлук неће проћи..." Коначно, зар не сматрате да римокатоличка црква у Хрватској коначно мора да направи јасан отклон од усташтва - или сматрате да је усташтво потребно рехабилитовати, као борбу за слободу? И ако је тако, где у томе има места и за Христа и за Пресвету Богородицу, у чије име је толико недужних људи поклано? Надам се да разумете парадокс на који овде покушавам да Вам укажем: да ли су Господу и Пресвестој Богородици ближе жртве покоља или њихови џелати? Чак и да су јављања Пресвете Богородице на Међугорју аутентична (а разлога за сумњу је прилично много), који је, по Вашем мишљењу њихов смисао? Да ли би то, можда, био и позив на покајање - за које се чини да га данас у Хрватској доста недостаје - нарочито ако се узме у обзир реакција на недавне хашке пресуде и потпуно занемаривање чињенице о једном од највећих етничких чишћења у новијој европској историји?

Одлична идеја, да за промену говоримо и о свему ономе што нас спаја, а не само о ономе што нам је различито. Свака част за идеју Зајроне facenew22222222

Њихово исповедање је било добро тако да нема сметње за јединсво.Ето нпр. ми у СПЦ имамо неке обичаје који се разликују од других Помесних Цркава имамо Евхаристијску заједницу којој претходи правилно исповедање вере. Мислим да је исповедање вере и евхаристијско јединство, заиста кључ у коме треба тумачити "црквеност." Рана Црква се већ била сусрела с проблемом људи који не припадају конкретној епархијској/парохијској заједници, а прилазе Светом Причешћу. У православљу ни до данас тај став није формално уобличен (има разних канона који дотичу ово питање, али не и догматских формула) и одлука је препуштена служајшчем предстојатељу (по логици: "Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу." Мт. 18: 18). Да би се избегла саблазан верних и да некоме причешћивање не би било на суд или осуду, у евхаристијску службу су уведени Символ Вере и разне молитве којима се изражава јединство са Црквом. У том смислу, чини ми се да је најјаснија она молитва пред само Свето Причешће: "Верујем Господе и исповедам..." Ако неко пуном свешћу и пуним срцем изговори ову молитву, заиста, да ли му треба ускратити могућност приступа Светом Путиру, без обзира на "контекст" из ког долази? Наравно, овде се намеће друго питање: ако је нека особа већ себе толико препознала у православљу, зашто се онда не би и крстила и у потпуности приступила Цркви? Ми данас сигурно немамо исти однос према молитви, какав су имали људи позне антике и нама молитве данас имају другачије асоцијације него њима. Али, стога, процену по овим питањима треба препустити ономе који је и одговоран у евхаристијском сабрању: литургу-предстојатељу. Има оних свештенослужитеља који сматрају да ни шестомесечне бебе "нису достојне" причешћа (имплицирајући тиме ваљда да ипак постоји неко ко јесте достојан?); а има и оних који ће, готово немарно, причестити било кога ко путиру приђе не изразивши притом ни најмањи степен пастирске радозналости, да ли је особа која је путиру пришла свесна значаја Тајне којој је приступила. Лично, мислим да ни један од ових екстрема није користан, али треба констатовати да јесу пројављени у Цркви, што наравно само сведочи о ширини православља. Зајрон је свакако у праву када каже да би особа која намерава да приступи причешћу, пре саме службе ипак требала да обавести предстојатеља о својој намери. Управо из ових разлога, временом се и развио обичај исповести пре причешћа, које данас неки (мислим погрешно) сматрају за conditio sine qua non. Што се тиче питања из саме ове теме, мислим да има више слојева одговора. Први и основни је да је Црква само Једна и да су њена својства светост, саборност и апостолско прејемство (што сазрцавамо из Символа Вере). А та Црква није "ни Петрова, ни Павлова" - него Христова. И само је Господ Исус Христос тај који ЗНА ко његовој Цркви припада. Тако, можда неки, формално православни епископ и не припада тој Цркви, а неки бедуин из пустиње који никада и није чуо за Господа - припада? На ово питање, до есхатона нећемо имати јасан одговор - него само нагађања. Ипак, у видивом смислу, Цркву препознајемо у евхаристијском сабрању православних - док је римокатолици, усудио бих се да покушам да протумачим (исправите ме ако грешим) црквено сабрање препознају у јединству с римским папом. Тако посматрано, ми смо склони да једни другима (условно) признамо постојање апостолског прејемства, али не и јединство вере - које се изражава евхаристијском заједницом. А ако немамо евхаристијско општење, онда ни ми римокатолицима не можемо признати да су они Христова Црква (нити они нас као такве могу формално да препознају). Ствар се додатно компликује ако се узме у обзир став светог Кипријана картагинског да благодатних дарова Светог Духа НЕМА ван евхаристијског сабрања православних (што се, у 3 веку, наравно односило на став по питању разних јеретика). Ако би се став овог светитеља узео у обзир, чак се и формално неоспорна чињеница апостолског прејемства може суштински довести у питање. Свакако, за православне (а посебно оне који нису способни за разликовање богословских финеса), у најмању руку је неупутно да се баве сложеним еклисиолошким питањима као што је ово. У суштини, ми који смо своју веру освестили у православљу, само у нашој Цркви и треба да препознајемо благодатну заједницу Светога Духа - али, и да у смирењу допустимо школованим теолозима и свештенству, да се отисну и у нека шира расматрања (тим пре пошто нас њихови лични ставови по еклисиолошким питањима не обавезују). Треба и то рећи: има данас православних архијереја који ће саслуживати - а неки ће се, понекада, чак и сапричешћивати - са инославнима! Без обзира на велику саблазан, овакве поступке ипак треба посматрати као њихов лични чин за који ће они лично пред Господом сносити одговорност. Није улога лаика у Цркви да суде својим архијерејима, пошто лаици не одговарају за душе својих архијереја пред господом - напротив, из посланице Јеврејима сазнајемо да је управо супротно: "Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи. Молите се Богу за нас. Јер смо увјерени да имамо добру савјест, желећи да се у свему добро владамо." Јевр. 13: 17, 18. Дакле, тек одлуке Помесних и Васеленских архијерејских Сабора, могу имати стварну тежину и утицај на животе и веру лаика. Све остало је у домену личног односа са Христом, на који је позван сваки човек. По тој логици, можемо (али и не морамо) да верујемо да је сваки човек који је икада живео, који данас живи и који ће до Другог Доласка Христовог живети, имао и има свој однос са Христом, без обзира на "конфесионалну" припадност. Лепота православне духовности је што никада неће бити формулације која ће нас обавезивати или натерати да верујемо или не верујемо у то - зато што ово питање није нешто од чега нам лично зависи спасење - све док не одемо у еклисиолошку јерес и питање припадности Цркви, "благодатности" литургије и сл. не претворимо у неку личну "догму" и "идеологију," у смислу тумачења које се, као "обавезујуће" мора наметнути читавој православној Васелени.

У контексту теме и досадашње расправе запитао бих се пар ствари... Зар нам је сам појам "цивилизација" толико "јасан" да нико није нашао за сходно да га проблематизује? Како ми заправо дефинишемо цивилизацију? Мени се, из контекста чини, да већина људи о цивилизацији не размишља на свесном нивоу, већ да је (готово "подсвесно") "подразумева" у значењу одређеног система вредности који је на нивоу "аксиома." Наравно, то је "наш," европски систем вредности који се (до модернизма и постмодернизма), најчешће дефинисао кроз три стуба: хеленску културу/демократију, римско право и хришћанску веру. И ми би, као Европљани, свакако имали право да сопствени идентитет градимо на овим темељима. Проблем је, међутим, у томе што је "морално" оправдање старе колонизације (али и садашњег неоколонијалног продора у тзв. "Трећи свет") управо било утемељено на идеји о "цивилизацијској супериорности" - нпр. чувена француска синтагма Mission civilisatrice. Познате су претензије римокатоличке цркве да се постави за кормило тог "цивилизацијског брода." Од ове идеје није одустао ни садашњи папа Бенедикт XVI, мада секуларизована ЕУ одбија такву врсту "сарадње." У вези досадашње расправе, а што се тиче односа православља (јасније је можда рећи тако него Цркве, која и несвесно имплицира институционалну димензију) и науке/просветитељства, сложио бих се с братом Урошем. Заиста, угледни појединци и чланови клира имају различите, па и опречне ставове по овим питањима али ставови Сабора (који се једини могу сматрати меродавним) по питањима научног развоја су углавном афирмативни. Тако, док Ивица замера одређене ставове високопреосвештених митрополита Јована Зизјуласа и Илариона Алфејева, брат Александар Богдановић је био љубазан да на овој теми цитира саборни став Грчке православне Цркве, који је према научним сазнањима и више него афирмативан. С друге стране, код нас је објављен и саборни став Руске православне Цркве у: Основи социјалне концепције Руске православне Цркве, где је, упркос нешто већој опрезности по питању узајамног односа теологије и науке, потоњој дата недвосмислена подршка. Укратко, мислим да став брата Ивице да је православље "најмрачније" (парафразирам) по питању науке, једноставно није чињенично утемељен и заснива се, по свој прилици, пре свега на критици дела јерархије према пионирима просветитељства. Иначе, ја се први не слажем са преоштром критиком Доситеја Обрадовића и у том смислу нисам усамљен у Цркви. Својевремено је заиста лик овог српског просветитеља био изложен преоштрој и помало једностраној критици (нпр. у књизи високопреосвештеног митрополита Амфилохија: Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића), али има архијереја у српској Цркви који имају и потпуно другачије мишљење о овом просветитељу и и искреном родољубу. Што се тиче ропства (нарочито западне мисли и духовности) Аристотелу, Ивице, потпуно си у праву. Његова мисао се, потпуно непотребно, на Западу изметнула у догму и тако често кочила напредак науке. Парадоксално, али у исламском свету, где је Аристотел схватан на много необавезнији начин, његова дела су управо подстакла развој науке. С те стране је јасно да ни једна мисао о светским стварима не сме да се изметне у верску доктрину пошто се тиме ствара тоталитарна свест која је и главна психолошка кочница духовног и интелектуалног развоја. Опростите што сам на овако конфузан начин покушао да дам свој скромни допринос овако значајној расправи - писао сам у журби...

slažem se,ali po toj logici,nemaju potrebe ni da se pričešćuju Pričešćuju se bez posta. Koliko znam, jedino pred pričest ne jedu a ostalim danima jedu sve- pa deca su bez greha, u čemu je svrha posta? Roditelji koji tako rade su, kao što neko reče, neurotični "vernici." Pišem pod znacima navoda jer zapravo takvi ljudi i ne razumeju pravi smisao hrišćanstva, jer da znaju, valjda bi shvatili i iz jevanđelja da su deca bez greha i da im nije potreban post radi pokajanja ili očišćenja od greha. P.S. Pitala sasm sveštenika o tome i on kaže da BEBE NE POSTE. Не знам да ли је тема закључана, али треба дати једну допуну које се нисмо овде сетили. 1. Пост и исповест нису обавезни канонски услови за причешће. 2. Не постимо зато што смо грешни, па да би постом "магијски" постали праведни. Кроз подвиг поста, стичемо способност да сагледавамо на присебнији начин сопствене материјалне потребе и прохтеве, које нас одвлаче од службе Господу. Бебе и деца ту способност саморефлексије немају, тако да су и пост и исповест у њиховом случају непотребни (а могу да буду и штетни). Коначно, мислим да исповест деце није ни у складу са Уставом и законима. 3. Све у свему - потпуно је апсурдно терати децу да посте - или им ускраћивати причешће - што не значи да сви нисмо рођени у истом оном греху у који је с Адамом пала и читава природа. Доласком Христа, Новог Адама, кроз причешће, ми се уздижемо изнад те, грехопале природе.

Сваку тему која демистификује рад и делатност наших институција сматрам изузетно корисном. Овде су линкови ка чињеницама које су мени иначе познате, али за које већина људи не може ни да претпостави какве су. Све институције система су наменски и деценијски поткопаване и сада видимо резултате тог разарања: у економији, привреди, јавним предузећима, центрима за социјални рад, судству, војсци и, наравно, полицији. На жалост, они од нас који морају да имају додира са овим институцијама, то врло добро и сами осете. Најгоре од свега је што има доста дивних, квалитетних и способних људи у институцијама, али је њихов рад и труд потпуно онемогућен деценијском корупцијом политичара, страначком негативном селекцијом и најприземнијом врстом непотизма. Из мог искуства и увида у државним институцијама и предузећима, највише су на удару управо они људи који су вредни и квалитетни - зато што су они сведоци нерада и неспособности повлаштене, управљачке класе - најчешће сачињене од полтрона и људи са хроничним одсуством личног става по било ком суштинском питању. Зато је синдикална борба и допринос НЕКИХ (беневолентних) невладиних организација, од суштинског значаја за све људе у Србији, пошто је то, по свој прилици, једини начин да се корумпирана класа политичарских лемура натера да допусти почетак процеса оздрављења институција. На жалост, управо они политичари који највише причају о потреби оздрављења институција и борби против корупције, често су управо они који су за ово стање најкривљи (а по логици џепароша који на пијаци најгласније виче "држ'те лопова"). Корумпираној политичкој класи, која једино пред собом има краткорочни циљ да у своје џепове за што мање времена приграби што више незарађеног новца (најчешће из провизија за најнеповољније могуће приватизације) одговарају слабе и корумпиране институције, пошто је њихова функција управо да такве процесе спречава. Коначни цех плаћа наш народ... Када нам затреба помоћ институција система (нарочито полиције), најчешће остајемо врло незадовољни учињеним. С друге стране, слушамо владајућу политичку класу како "праведно грми" о потреби смањења потрошње у јавном сектору - и стичемо утисак како институције троше новац од пореза грађана а не обављају своје функције - а кроз медије и говоре, намеће нам се погрешан закључак да одговорност за то стање не сноси ова политичка класа, која је носилац власти. И ту онда остаје још само синдикална борба - али, не било каква! На жалост, у многим синдикатима (нарочито највећим) има доста корупције, криминала, непотизма и неспособности. Део синдикалних вођа и део "утицајних" НВО, практично је постао део владајуће политичке класе - "олхократије" ("владавине олоша" - сјајни термин из Аристотелове ПОЛИТИКЕ). Уместо да их контролишу и сузбијају - придружили су им се. Недавно смо могли да чујемо колике су плате неких синдикалних вођа - као и да их плаћају исти они од којих би "синдикалци" требали да бране интересе радника. Такве праксе, на жалост, чине огромну штету и бацају сенку и на ону већину НВО и синдиката (нарочито струковних) где се људи заиста уз велика лична одрицања и ризике, донкихотовски труде да промене нешто у трулом окружењу безнађа и летаргије. Када резимирамо горенаведене податке, питање из ове теме и овај коментар добијамо обесхрабрујући одговор: нико од нас нема место у Систему безбедности и здравља на раду - зато што, у Србији данас, тај "систем" постоји само као идеја на папиру (и, евентуално, у државно-спонзорисаном маркетингу). У суштини ми немамо политичаре - него политичку класу (безлични колективни ентитет људи који се не обавезују ни својим политичким програмима ни одговорношћу функција које у држави врше); немамо институције система - него корупционашке метастазе уз понеки делић здравог ткива, тек да би задржали илузију да "систем" постоји и функционише; коначно, немамо ни ефикасну цивилну контролу институција, кроз НВО и синдикате - зато што су најутицајније организације из тог, тзв. "Трећег сектора," најчешће управо делови канцерозног система који би тербале да сузбијају. Е сада... Верујем да би неки (нарочито они који нагињу економском либерализму), у овом коментару можда уочили елементе "социјализма" или "анархизма." Стога, желео бих да се оградим од ових (и било којих других идеологија) и нагласим да је ово само моје лично сагледавање стања. О узроцима који су довели до оваквих катастрофалних последица, могло би се итекако причати - можда и у наставку ове теме. Колико год да либерализујемо економију и препустимо "тржишту" да "само себе регулише," плашим се да ови проблеми неће нестати. Неповољне приватизације у протеклој деценији донеле су корист само онима који су их спроводили, а не и држави Србији. Свака влада је гора од претходне а ребаланси буџета због којих владе у нормалним државама падају, овде су постале нормална појава. "Опозиција" се бави сама собом и најприземнијом врстом демагогије - уместо да макар спомене било који од овог мноштва проблема. Али, наравно, зашто би и спомињали проблеме - осим ако немају и намеру да их озбиљно реше, једном ако дођу на власт? На жалост, "опозиција" је само део исте владајуђе политичке класе неспособњаковића и полтрона: која чека свој ред за пљачку, моћ и (евентуално) - освету личним и политичким противницима. Што се тиче социјалиста, комуниста, анархиста и сличних (мање или више "екстремних" левичара), они се баве сорошевским пројектима заштите права LBGT популације и, повремено, дају своју бесплодну псеудореволуционарну критику стања у Србији уз став да су за све криви "фашисти"... Једини могући пут изласка из ове "Земље недођије" био би у спонтаном окупљању и препознавању једне нове елите: способних, вредних и пожртвованих људи, стручних у својим областима и храбрих да остану у Србији и нешто покушају. И таквих има свуда: у свим институцијама, фирмама, делатностима... Већином су убијени у појам безнађем тренутног стања - и још горим перспективама. Али, управо овакви синдикални семинари, могу да послуже и као прилика да се такви људи окупе, да се препознају, да се координирају у својим напорима да се нешто коначно промени на боље. Имамо срећу да оволика нестабилност никоме не одговара - осим овој политичкој класи која је своју неспособност и грамзивост сакрила иза функција које обавља. Окупљање свих људи који препознају ситуацију каква јесте и желе да јој се супротставе, макар и због будућности своје деце, може да буде један неформални свенародни покрет који би, попут својевремено ОТПОРА, рекао јасно и одлучно - ДОСТА ЈЕ! И све док се та структура не формализује као некаква странка, партија и слично - биће и нерањива. Још је византијски историчар Прокопије писао савет ромејским царевима да Словене треба покорити кроз завађеност и сујету њихових вођа. Изгледа да нам је остало довољно тог словенског "наслеђа" у духу и менталитету, пошто тај систем контроле и данас опстаје. Временом, тај и такав неформални покрет, породиће нову врсту елите - својеврсну меритократију и технократију, која ће ослонац свог ауторитета имати у знању, стручности и способности. Ако водећи принцип и врховне вредности буду биле лична способност и пожртвованост, постепено ће се обликовати нови принцип позитивне селекције - и паралелне институције, које ће обављати функције ових садашњих трулих, државних. Ако се такав систем формира на неформалан начин, не кроз приче и теоријска наклапања, него кроз конкретне делатности - неминовни колапс овог садашњег система, можда и неће бити толико трагичан. У сваком случају, мени се то чини као једини могући пут обнове и у том смислу поздрављам ову иницијативу Синдиката полиције источне Србије (СПИС) у нади да је овај семинар тек почетак једног свеобухватнијег посла.

Да, "патријарх Михаило" тзв. "Беле гностичке цркве..." Он заиста заслужује посебну тему. Доста је добро био покривен у Београдском дијалогу (часопису о сектама који је деведесетих излазио при храму Светог Александра Невског у Београду). Имали смо тамо исповести жртава његове технике: тзв. "Интензив" - метода од које је готово немогуће опоравити се ментално. Кокетирао је нешто и са сајентолозима, силне је паре уложио у њихове курсеве (у покушају да га овде признају) - чак је имплементирао и њихове технике једно време: клиринг и дијанетику... Али, то му није успело, па је измислио "свој систем": "Пеат" - који је применивала и његова сестра... Само он ипак није обични трећеразредни шарлатан, попут многих њему сличних. На жалост, по професији је клинички психолог и врло добро зна шта ради. Има читав низ сајтова, стално држи семинаре... Ево, ово ћемо можда и у посебну тему о њему, али, нека за сада буде овде: Биографија (на енглеском језику) Spiritualne tehnologije Živorad Mihajlović-Slavinski: Spisak seminara za 2010. godinu Intenziv gnoze sa Alternativnom Tehnikom Упозорење: горњи линкови воде ка секташким садржајима 0205_whistling

Ево их снимци ових феноменалних предавања: Свети Фотије Цариградски, први део - еп. проф. др Атанасије ЈевтићСвети Фотије Цариградски, други део - еп. проф. др Атанасије Јевтић Свети Симеон Нови Богослов, први део - еп. проф. др Атанасије Јевтић Свети Симеон Нови Богослов, други део - еп. проф. др Атанасије Јевтић Свети Никола Кавасила - еп. проф. др Атанасије Јевтић Свети Григорије Палама - еп. проф. др Атанасије Јевтић

Рећи да "ово" или "оно" тек тако не ваља, било би погрешно и површно. Али, с друге стране. мислим да је подједнако погрешно и површно да се било ко упознаје са туђим духовним и молитвеним техникама, а да није упознао своју, из културе из које потиче. Поновићу, Јога и медитација имају смисла у Индији где су и потекле - али, када се увезу на Запад, често стварају низ проблема: како практикантима тако и њиховим породицама. HIIKO - Вас бих питао пар ствари: 1. Да ли сте се упознали са вером Ваших предака (највероватније нека од хришћанских деноминација ако сте с ових простора) пре него што сте почели да, како кажете, селективно експериментишете са источњачким вежбама и техникама? 2. Да ли сте се у теоријском смислу довољно потковали, пре него што сте почели и да практикујете ове технике? Еклектицизам је легитимно али и изузетно ризично определење. У суштини, тиме пристајете да сами на себи спроводите експерименте неизвесног исхода. Ви кажете како је "за сада све у реду и да Вам све што сте радили прија..." Прво, Ви немате никакву гаранцију да можда себи већ и нисте наудили на неки начин - и најмања грешка у примени ових техника понекада има несагледиве и дугорочне последице - које се, што је најгоре од свега, не откривају одмах. Даље, када човек експериментише са разним "техникама" и учењима на себи, он заправо и није меродаван да процењује њихов учинак на себи. Једноставно, ако има и негативних промена, "адепт" често није ни способан да их уочи. То је, заправо, сврха гурууа или шамана, а у православној вери духовника: духовни развој је могућ само у конкретној заједници. Проблем је што су разни учитељи, гурууи и свамији који су из Индије отишли на Запад "трбухом за крухом," често најобичнији преваранти и пробисвети. За њима остају разорене личности и породице, финансијске малверзације и сексуална злостављања... Чак и по критеријумима хиндуизма и будизма ово су лажни учитељи. Мисионарење је хришћански а не будистички или хиндуистички концепт. Чим видим некога да мисионари у име будизма или хиндуизма, одмах знам да је преварант, пошто нарушава законе карме, дарме и сл. Када крши те, најосновније постулате, вере коју проповеда - какву "мудрост" да очекујемо од таквог учитеља. Уосталом, слаби су ти духовници који траже следбенике - уместо да ученици траже њих.

Ево га мало "озбиљнији" клип - заправо, уочива је сличност с пентикосталцима: Laughter Yoga Steps Happy Holy Ghost People speak in tongues, dance in the Spirit and praise the Lord

У томе је и поента наших упозорења која пишемо на овој теми. 1000000001010

А да ли имате написмено тај благослов владике Никанора? Хоће ли он то потврдити пред Синодом, ако питање дође на дневни ред? И да ли вам је дао благослов за све акције. A SPC dakle ne kaze to? Interesantno.. Твоје очекивање да "СПЦ реагује" долази из погрешне идеје да је СПЦ још једна у низу политичких странака или НВО. СПЦ нема ЗВАНИЧАН СТАВ ни да су Јеховини сведоци секта... То што Сабор архијереја СПЦ није званично осудио рад и постојање Образа, не значи да га, у било ком смислу и подржава. Напросто, ствари ту нису црно-беле. Ево, семберац тврди да постоји један епископ који их подржава - Никанор банатски. Али, чак ако је ово и тачно, та подршка, претпостављам, није званична. На жалост, неки епископи су издавали грамате (захвалнице) неким секташима - то не значи да је у питању "став Цркве" него грешка појединачног епископа. Опет, на Сабору је да ли ће и на који начин да санкционише такве грешке.

Ако си мислио на овај текст: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=45&Itemid=51 Боље да си написао да је владика само био недоречен а не преоштар. Видим да на појединим темама и свете оце тумачи како ко стигне. Неко буквално, неко све релативизује... Али они нису са нама па смо ускраћени за појашњење. Пошто овај сајт живи по благослову владике Јована, а управо је критикован његов текст од стране његовог администратора, добро би било да се да неко појашњење. Чисто да се верни народ не збуњује и не слуђује, и да будући читалац не доводи у питање "учење" овог владике. Користан би био неки линк где владика Јован мало опширније говори о овој теми, и где се може видети да је у овом тексту заиста био преоштар. Или да владика напише пар речи "специјално" за свој форум па нека неки администратор то овде објави. Не верујем да је спорно или нарочито "критички" изнети ЛИЧНО мишљење да се мени неке формулације чине претерано оштрим - поготово у односу на став патријарха Павла, који је био мој надлежни архијереј. Срећом, ни ми нисмо римокатолици нити су наши епископи папе - имамо права да се не слажемо са сваким њиховим ставом - све док прихватамо њихов ауторитет. ово није противречност, него пре антиномија. А у суштини слажем се са појашњењем - дакле, неке ствари у тексту су, по мом скромном и безначајном мишљењу (дакле, не као администратора) недовољно доречене. У сваком случају, не верујем да владици Јовану треба одбрана од мог мишљења.

Секта се не дефинише искључиво као верска већ и као методолошка категорија. Херба лајф није у расколу са СПЦ - али ипак, делује као секта по многим питањима. Осим тога, колико знам, ви сте регистровани као НВО - по којој сте онда логици "политички покрет." За такве ствари држава због ненаменских активности може да вам укине регистрацију код АПР-а - наравно, када би хтела. А ако сте већ блиски Цркви, имате ли духовника (као организација)?

Nick Cave & The Bad Seeds - As I Sat Sadly By Her Side

Култура није увредљива категорија. А то што је тема у рубрици секте: па, ево, враћамо ти прилику да на смислен и аргументован начин докажеш да је отац Агапије погрешио што ју је ставио овде. Мада, мислим да ће и многи од нас да се сложе с њим у таквој интерпретацији. Али ето, имаш прилику да покушаш да нас аргументовано разувериш. То ћеш боље постићи сопственим мишљењима него постовањем ових саопштења... Бар, мени се тако чини.

Носим се мишљу да ову тему, која је ионако непримереног наслова спојим са темом расправе о раси и нацији - која је тренутно још увек закључана. EDIT: Тема је спојена а биће откључана само када је присутан неко из администрације да је "надгледа."