JESSY

Човек нема с ким да подели унутрашња преживљавања.
Он тражи духовног пријатеља и не налази га, а духовни учитељ може да му посвети само мало времена, и ти кратки сусрети су често ограничени исповешћу и разрешењем горе поменутих потреба.
Дакле, човек не може да нађе таквог "духовног брата", који га разуме са пола речи и има с њим једнодушност.
Али и у овоме је Божији Промисао:
свој унутрашњи мир треба изградити са Богом - у молитви, а не у трагању за општењем са другим човеком.
У искушење самоће најчешће упадају људи са нежном, лако рањивом и "пријемчивом" душом.
Тим искушењем Господ помаже таквим људима да постану независни од других, и чвршћи духом."

Pелигиозност код маловерних je тесно повезана са естетским и сентименталним емоцијама
Овај грех је најраспрострањенији, понекад маловерје прелази у
потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа. 
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.

Архимандрит Дионисије
 
Многи сматрају да су проблеми у нашој Српској Православној Цркви настали као последица увођења нове литургијске праксе. Шта Ви мислите о томе?
- У Матејевом Јеванђељу се каже: «Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10,28).
Из историје хришћанства нам је познато да су непријатељи Цркве Христове убијали хришћане желећи да на тај начин умање утицај хришћанства и наметну други систем вредности и моралног кодекса. Крепљени вером у Христа и Његовим примером трпљења, хришћани су претрпевши све муке наложене на њих одлазили у рај, храбрећи преостале вернике да буду чврсти у исповедању вере и непоколебљиви, чак и по цену овог пролазног живота, зарад вечног живота у рајским обитељима, где гледање лица Божјег весели све од века упокојене свете Његове. Уместо да угуше утицај хришћанства, непријатељи су нехотице доприносили ширењу хришћанства и умножавању рајских обитељи.
Будући да то није циљ непријатеља и завидника нашега спасења (ђавола), него да пакао испуни хришћанима, он је дошапнуо на уво непријатељима Цркве Христове: Немојте да их убијате, јер тиме их (после претрпљених мука) терате у рај, него их кварите у што већој мери, и онда ће они сами да зараде пакао. У том духу је  француски дипломата Клемансо почетком прошлог века тврдио: «Цркву не можете убити, али је зато можете кварити».
Горке плодове планске политике кварења Православног хришћанства већ убирамо.
Део горчине излива се у виду заблуда које шире појединци у нашој Цркви. Код нас су се појавили, чак и међу свештеницима, они који погрешно тумаче 9. Канон Св. апостола, где се каже: «Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак  у Цркви». Многи овај 9. канон Св. апостола погрешно тумаче као заповест свим присутнима да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја.
Има само једно правило које заповеда причешћивање – то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу уверљиво оправдање за непричешћивање. Следеће, 9. правило, које смо претходно поменули, говори о мирјанима: они би требало да учествују молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајинству до краја службе. Када би се и њиме налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било,  заповедати свим учесницима – и свештенослужитељима и мирјанима – да се причешћују Св. Тајнама на свакој Литургији. Али као што сте видели апостоли су одвојили у делу причешћивања свештенике од мирјана.
И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме. Тако је било одвајкада, а сада има покушаја да се и та древна пракса измени у духу протестантизма, тј. да се изједначе мирјани са свештеницима, па да се и они причешћују без припреме постом и молитвом, без покајања и без исповести. Све ове новотарије нису случајне и плодови су поменуте филозофије кварења хришћанства.
Још пре 85 година, Свети отац Јустин Ћелијски је писао: «Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме и у  име тих модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост».
Нажалост у задње време све је више оних који се владају попут модерниста које критикује Свети отац Јустин, по духу овога века и посветовњаченост уносе и у учење Православне Цркве, у богословије и на теолошке факултете. Грчки Митрополит Јеротеј Влахос, светогорац по духу, је приметио да неки православни богослови спроводе у живот  посветовњаченост у најдубљем смислу тог појма, када покушавају да богословствују служећи се претпоставкама и закључцима западне теологије и одричући се исихастичког (подвижничког) предања, које чине суштину православног богословља». Посветовњачени богослови имају само изглед побожности а силе њене су се одрекли, а Св. Апостол Павле нам поручује да се клонимо оваквих (2. Тим.3,5).
«Ђаво не прави проблеме људима који хоће да остану у стању ниске духовности и који хоће да он њима влада посветовњаченом речју, већ се радује том стању», каже поменути грчки Митрополит Јеротеј Влахос.
Појам ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ означава тежњу да се свет благодати приближи паломе свету, и да постану један свет! Док Црква има једини циљ: да уздигне палога човека и да га спасе.
Ако погледамо наше време, увиђамо много нестабилности и непобожног понашања. Са једне стране је Црква Христова, ковчег спасења. Она држи маказе и одсеца страсти. С друге стране је  свет греха, који данас има савременији назив: ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО, са новом религијом, без ограничења и правила: «Ради шта хоћеш, задовољи своје жеље, ишчупај свако осећање кривице»!!!
А између овог двога налазе се «млаки» (Откр. 3,16). Њих има много. А из књиге Откровења знамо како ће они проћи.
Шта је циљ посветовњачености? ЦИЉ је да се отворе врата на тору словесних оваца који је «вековима био недоступан» и да у њега уђу не само вуци него и све могуће звери!
Светогорски монаси и подвижници су се одувек борили против духа посветовњачености, инсистирајући на разликовању црквеног од световног начина размишљања. Један од њих монах Геронтије Катунакијски, оставио је следећу поуку и савет једном игуману: «Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе светог предања које су одредили наши Оци. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје РЂАВО ПРЕДАЊЕ и никако се не може поправити». Зато је Господ и рекао: «Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан» (Мт. 18,7).
Осећа се присуство  ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ и у богослужењу појединих клирика Православне Цркве. То се огледа у гласном изговарању молитава за које у служебнику стоји да их треба произносити тихо или полугласно да их чују само саслужитељи.
Св. Никола Кавасила објашњава зашто се свештеник моли ТИХО, за себе, и каже: «Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу». Слуга никада не виче своме Господу.
Св. Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава, ослањајући се на Св. Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела «О црквеној јерархији» каже: «Призивање Светога Духа, епиклезе, при вршењу светих Тајни није правилно изводити из тајности у јавност».
Изговарајући молитве У СЕБИ, верни ПРЕДОКУШАЈУ тајанствени, неописиви или неизрециви начин општења анђела. Исто тако се кроз умну и без речи, само у мислима изговорену молитву, унапред припремају за будуће општење са светима, са увек ћутљивом Богородицом, а тако се припрема и за општење у које ће са највећом смерношћу и страхопоштовањем ступити са нашим Спаситељем Исусом Христом.
Ћутање је језик будућег века, кажу Свети Оци.
Светогорско литургијско предање смирено и смело се супротставља  ПОДМУКЛОМ ОБЛИКУ ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ. Уз ову мистичну настројеност духа иде и затварање Царских двери.
Oсновни световни аргумент оних који заговарају „литургијску обнову“ јесте да народ не разуме чинодејствене радње. Питање је како можемо тачно да утврдимо шта народ разуме, а шта не разуме? Има ли за то неких инструмената, као што су апарат за мерење притиска, рентген, ултразвук, некакав скенер који би могао да утврди и измери умно, емоционално, психолошко, или духовно стање сваког појединог верника током православног богослужења?
Наши верници у Православној Цркви, су слободни да својевољно прате било који део нашег богослужења, па да свако од њих задобије узвратни дар за оно што је принео. Зашто бисмо мењали свој ОПРОБАНИ БОГОНАДАХНУТИ ЛИТУРГИЈСКИ СИСТЕМ СВОГ СВЕТОГ ПРАВОСЛАВЉА, чим неколицина затражи „литургијску обнову“. Кад мало боље погледамо, захтев за литургијском обновом не долази од православног народа, него од неколицине владика и свештеника, који су непослушни саборској одлуци из 2007. године, што ће рећи да тај захтев није црквено (еклисиолошки) утемељен.
Захтев за „литургијском обновом“ подудара се са одговарајућим захтевима за модернизацијом и уласком у Европску унију упућеним од стране појединих наших политичара. То све личи на покушај да се нашим народом манипулише, са циљем да се без протеста преведе у ГЛОБАЛИЗОВАНО НЕХРИШЋАНСКО ДРУШТВО, ДА ПРОДА И ИЗДА СВОЈУ ВЕРУ, ДУШУ и културу, заједно са светињама. Сетимо се поуке Св. Козме Етолског: „Шта год вам траже подајте, САМО ДУШЕ СВОЈЕ ЧУВАЈТЕ“. И Свето Писмо нас учи да је битније да душу своју сачувамо, него да читав свет задобијемо.
- Оче Дионисије реците нам за крај једну духовну поуку?
- Много има неспоразума и неслоге јер мало има праштања. Морамо да научимо да праштамо једни другима. Јак је онај ко може да опрости, а не онај који се у свом злопамћењу само притаји, вребајући прилику да се освети или једва чека да се злурадо подсмехне нечијем неуспеху.
Много је оних којима су пуна уста причама о љубави, а делима демантују своје речи.
 
http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=1097:dionisije-lipovac-geopolitika&Itemid=435

Једна од грешака проповедника и уџбеника ЛАЖНЕ АСКЕТСКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ јесте у томе да се човеку сугерише смирење тако што ће се добро затрпати у блато. Овим се смирење неће постићи, ма колико човек себе да гази, и чак и ако си стварно црв покушаваш да се ишчупаш испод ђона и само постајеш озлојеђен на онога ко те гази. И то је чињеница. То није само чињеница из мог живота црва, већ и из вашег живота црва. Нико од нас неће имати више смирења од тога што смо згажени. Смирење се појављује онда кад заиста бивамо запањени неким нескладом између себе и нечега што само можемо да гледамо у ћутању и задивљености. И код Светих се смирење рађа од виђења Бога, а не од бесконачног гледања себе.
МИТРОПОЛИТ СУРОШКИ АНТОНИЈЕ БЛУМ

У Цркви су и грешници. И грешници? Наравно, и грешници. Бог их никада не изузима. До последњег часа њиховог држи их у Телу своме (=Цркви), приљубљене уз себе, како којим случајем не би изгубили наду и тако, надјачани безнађем, изгубили венац. И ти, који си грешан, каже Христос, Моје си дете, део Тела Мога. Дете моје, буди храбар у борби и победићеш. Ако желиш даћу ти више благодати и, на крају, наћи ћемо се заједно на Небу.


 
(„Богослужење – ишчекивање и виђење Бога“, Архимандрит Емилијан Симонопетритски)

Кад некога волиш, доживљаваш пред собом да је он жив. Онај који не воли, осећа самоћу и та самоћа постаје још већа, када жели да га други воле. Видећете да било који човек, био цар или просјак, чим пожели да га воле, одмах осети самоћу. Чим почне да воли, не љубављу људском, него љубављу Цркве, самоћа почиње да се повлачи и он открива да је цела Црква, да су сви с њим.

Старачки домови и став духовника о томе. Да ли је грех сместити мајку у дом за старе који добро и савесно ради? Њена болест захтева негу 24 часа дневно. Ја сам запослена, а осим мене, нема ко да води бригу о њој. Редовно је посећујем, молим се за њу и набављам све што јој је потребно.
Родитељ који нас је гајио од првог дана када смо угледали светлост, који је стрепео и дрхтао над нама кад год се закашљемо, који се трудио да сваку нашу сузу обрише и да нас утеши, који нас је привио на груди и певао успаванке када смо се нечега бојали, који се радовао нашим успесима, а туговао са нашим тугама, сада доживљава да немамо времена за њега, односно њу, јер овде говоримо о мајци. Предајемо је другима у руке, јер нама треба времена за живот, као да мајка није наш живот! Одвођењем мајке у старачки дом, ми њој дајемо следећу поруку: "Немам стрпљења да сачекам да умреш, а сметаш ми у мом животу, јер имам пречих ствари од тебе, па те због тога водим на гробље живих." Запитајте се, шта човек, кога одведу у старачки дом, још може да очекује од свог живота? Шта га то још лепо чека у наредним месецима и годинама живота у старачком дому? СМРТ!!! Само лепо упакован, па се тако организују балови за старце, трећа младост, све се фарба у лепе боје да не би изгледало страшно. Чак и кад умиру и онда их шминкају да изгледају што мање страшно, како се ни ми не бисмо досетили да нам се дани одбројавају до Страшног суда! Сами закључите да ли је грех или не. Ако хоћете да прихватите савет, узмите жену која ће да је чува, док Ви нисте ту, а после тога Ви будите уз њу.
Духовни одговор дао:
Архимандрит Михаило Биковић
 
 

има ли неко међу вама искуства са овом болешћу..?

hvala Gospodu , pa nemam vise one jake bolove.....jos uvek sam na terapiji.....to se duze leci....
hvala ti sto se interesujes.....

bol jeste nesnosan, ali ima i jacih bolova.....

ovo je bila, ili jeste, moja dijagnoza, pa posto znam kako to izgleda, htela sam da pomognem drugima da je prepoznaju i izlece.......

U lečenju trigeminalne neuralgije primenjuju se:
medikamenti male hirurške intervencije mikrohirurška zadnjelobanjska eksploracija Medikamentozno lečenje
Analgetici ne pomažu kod trigeminalne neuralgije! Bol se može kontrolisati redovnim uzimanjem antiepileptika (carbamazepin, gabapentin), a eventualno i nekih drugih lekova kao što je baklofen. Carbamazepin je lek izbora. Uzima se kao redovna terapija u dužem vremenskom periodu i deluje preventivno, odnosno eleminiše ili znatno proređuje neuralgične napade.
Lek je u početku delotvoran kod svih pacijenata. Problem je što vremenom dolazi do stvaranja tolerancije na carbamazepin, tako da je potrebna sve veća doza za sve manji efekat. Tako svi pacijenti, pre ili kasnije, dođu u fazu kada carbamazepin više ne deluje. U tim slučajevima se pokušava sa drugim lekovima ili pristupa hirurškim procedurama.
Male hirurške intervencije
Ovde spadaju blokade i ablativne operacije iz domena hirurgije bola. Trigeminus ili njegove grane se blokiraju ili presecaju na različitim nivoima, počev od periferije (lice) ka centru (moždano stablo). Što se intervencija izvodi bliže moždanom stablu, efekat je bolji i dugotrajniji, ali su intervencije tehnički zahtevnije. Sve ablativne operacije imaju vremenski ograničen efekat, od nekololiko meseci do nekoliko godina.
Zadnjelobanjska eksploracija
Zadnjelobanjska eksploracija je neurohirurška operacija koja se radi u opštoj anesteziji,  traje do dva sata i podrazumeva eksploraciju (pregled) trigeminusa u zadnjoj lobanjskoj jami, na mestu gde on nastaje iz moždanog stabla. Eksploracijom uz pomoć operacionog mikroskopa, najčešće se nailazi na vaskularnu kompresiju nerva trigeminusa kao uzroka primarne trigeminalne neuralgije. Anatomski bliska arterija naleže na trigeminus i pritiskom na osetljivo nervno tkivo, pokreće patogentski mehanizam neuralgije.
Prilikom ove operacije, arterija se odmiče od trigeminusa i tako otklanja uzrok bola. Ovo je najuspešniji način lečenja trigeminalne neuralgije koji omogućava potpuno, doživotno otklanjanje bola u oko 80 odsto slučajeva.

Šta je trigeminus?
Trigeminus (V moždani živac) svojim završnim granama oživčava lice. Prva završna grana trigeminusa (n.oftalmicus) oživčava čelo, druga (n.infraorbitali) regiju donje, a treća (n. mandibularis) regiju donje vilice. Trigeminalna neuralgija je najčešća u trećoj grani, nešto ređa u drugoj, a izuteno retka u prvoj. Može zahvatiti dve grane u isto vreme, pri čemu je najčešća kombinacija II i III grane, a u ređim slučajevima mogu biti zahvaćene i sve tri grane odjednom. Trigeminalna neuralgija se po pravilu javlja sa jedne, premda u retko može zahvatiti i obe strane lica.

Trigeminalna neuralgija se deli na primarnu i sekundarnu. Znatno češća je primarna i smatra se samostalnim oboljenjem, a sekundarna nastaje kao simptom drugih oboljenja, kao što su tumori zadnje lobanjske jame ili multipla skleroza. Uzroci primarne trigeminalne neuralgije još uvek nisu potpuno jasni. Jedno od najprihvatljivijih objašnjenja je da patogenetski mehanizam neuralgije počinje pritiskom arterijskog krvnog suda na nerv trigeminus u zadnjoj lobanjskoj jami, na mestu gde on nastaje iz moždanog stabla (teorija vaskularne kompresije).
Trigeminalna neuralgija je veoma karakteristična, tako da se dijagnoza lako postavlja na osnovu razgovora sa pacijentom. Međutim, uvek je potrebno uraditi i odgovarajuće radiološke preglede: skener ili magnetnu rezonancu sa angiografijom (prikazom krvnih sudova mozga). Skener omogućava otkrivanje tumora u zadnjoj lobanjskoj jami, kao eventualnog uzroka neuralgije, a magnetna rezonaca sa angiografijoim pruža dodatne podatke o multiploj sklerozi ili vaskularnoj kompresiji nerva trigeminusa.

Trigeminalna neuralgija je zastrašujući bol u licu i najjači bol kojeg čovek može doživeti! Pacijenti ga opisuju kao udar struje, udar groma, čupanje, kidanje, provlačenje užarenih igala kroz lice. Opisani su slučajevi samoubistava pacijenata koji više nisu mogli da trpe ovaj bol!
Bol nastaje zbog oštećenja nerva trigeminusa i  javlja se u napadima trajanja od nekoliko sekundi do dva minuta. Bez obzira koliko su napadi česti, između njih postoje potpuno bezbolni intervali. Udar bola se može izazvati blagim dodirom lica, govorom ili žvakanjem. Ponekad svaki pokret i svaki dodir izazivaju bol, te pacijenti izbegavaju govor i jelo, piju na slamčicu izbegavajući otvaranje usta, ne umivaju se, ne peru zube, ne briju se, izbegavaju i najmanji pokret (lice mumije). Zbog izbegavanja jela, u kratkom periodu značajno gube na telesnoj težini.
Bolest se u početku manifestuje smenjivanjem bolnih i bezbolnih perioda. Bolni period (period u kojem se javljaju napadi bolova) traje nekoliko meseci, a nakon njega, spontano dolazi do bezbolnog perioda (nema napada bolova). Vremenom su bolni periodi sve duži, a bezbolni sve kraći, tako da svi pacijenti na kraju dođu u stalni bolni period. Napadi se javljaju sa različitom učestalošću, od nekoliko do velikog broja u toku dana. Učestalost trigeminalne neuralgije je četiri obolela na 100.000 stanovnika godišnje.

"NAPNI SE, KRAVO"! Jeziva ispovest žene koja je bila u porodilištu u Sremskoj Mitrovici kada se Marica porodila: "Čuli smo pištanje aparata, pa jecaj - SVI SU PLAKALI"!
WWW.REPUBLIKA.RS Umrla beba - Marica Mihajlović izgubila je bebu 12. januara u bolnici u Sremskoj Mitrovici nakon mučnog i teškog porođaja.  

ЧУДО СВЕТОГ СПИРИДОНА
У саборном храму у Каристосу, Грчка, 1930.г.
О чуду Светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (
доживела 102 године ), једна од многих сведока који су присуствовали
овом догађају, о коме су у то време писале и атинске новине « Скрип «.
Ево шта је причала старица Зиновија :
« Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада
још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну
службу у храм Св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам
са леве стране, поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила је
икона Св. Спиридона , дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је
била украшена цвећем, које је остало још од празновања светога по
старом календару.*
Када је свештеник који је служио литургију, отац Сила, после малог
входа почео да кади и пева тропар Божића «Рождество Твоје Христе
Боже наш...» , икона Светог Спиридона је одједанпут почела ударати
о стуб тако јако да је све цвеће које је било на њој поопадало. Народ
се гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са
појањем. Тада је неко из народа повикао: « Данас је по старом
календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар! «
Појци и свештеници су « занемели « . Тог тренутка верујући су сви
заједно запевали: « Сабора перваго показалсја јеси поборник и
чудотворец, Богоносне Спиридоне, отче наш... « ( тропар Светоме ). И
тек у време појања тропара Светоме, његова се икона почела полако
смиравати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.»
Следећег дана, новине « Карестини « су објавиле саопштење о том
чудном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о
томе и признавали да су старокалендарци у праву.
Касније, 29. децембра, новине «Карестини» су објавиле:
«...Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је
намерно склоњена, да се не би и даље расправљало о проблему
календара, о којем су правовремено почели да расправљају
верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима. И тако
јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно
поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада
икона није враћена на своје место, упркос инсистирању свих
становника «.

молим вас помените у својим молитвама раба Божијег Славомира који страда од великог порока - алкохола и задаје пуно проблема својим ближњима...

Владислав Петковић Дис – Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Ако човек научи да се ослања на Промисао Божији, да верује у њега и да га воли, са захвалношћу ће прихватати оно што му Бог шаље. Оно што људи овога света буду сматрали невољом и несрећом, он ће сматрати пехаром који му Сâм Бог даје и научиће да више цени земаљске невоље, ту со која убија црве у његовој души, него ли земаљске радости у којима се ти црви размножавају и расту и заражавају душу некаквом болесном занесеношћу овим светом. Да би човек на прави начин био срећан, његов живот треба да буде садржан у речима “Слава Богу за све”. Он мора да се одрекне овога света да би добио вечни свет и да се одрекне себе да би добио самога себе.

Aрхимандрит Рафаил Карелин

Ако си дошао у Цркву да тражиш свете људе, онда си погрешио. Ако си дошао ту да тражиш Бога, онда си направио правилан избор.

Свети Јован Златоусти

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore.
  Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu.
Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu.
„Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša.
 
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan.
„Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo.
„Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“.
Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“.
Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama.
„Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša.
 
Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“.
Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu.
„Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica.
https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/
 

Ако се човек, који је одавно у Цркви, одједном окренуо и видео, да је сва његова вера, сав црквени живот - само ходање по годишњем кругу, у њему нема главног, нема Христа, значи, потребно почети од почетка. Све почиње од Јеванђеља, а не од правила и постова. У том моменту, када се дешава таква несрећа, када се човек не може ни молити, ни постити, неће да се исповеда, потребно му је да уради само то - да отвори Јеванђеље и почне да га чита. Он може да више ништа не ради. Он може потпуно да заборави на молитвено правило. Важно је поново пронаћи ту радосну тачку сусрета са Богом. И баш тада, када си је ти пронашао, када си кроз Јеванђеље оживео своје сећање сусрета са Христом, можеш почети све од почетка. Можеш опет мало по мало почети молити се ујутро и увече, али по својим моћима и са радошћу. Тако по моћи и са радошћу постите. Тако се полако почети исповедати и причешћивати се. Али радосно и слободно.
Протојереј Алексиј Умински