Дејан-Марковић

Pavel Grigoryevich Chesnokov - Choir "We Praise Thee" (Male Choir, Dmitri Hvorostovsky-Baritone, St.Petersburg Chamber Choir orthodox church

А јел папу (као државника) позива премијер или председник?

У Републици Српској. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије потврдио је данас у Београду да су представници Српске православне цркве боравили у Ватикану, али је негирао да је том приликом било разговора о доласку поглавара Католичке цркве папе Фрање у Србију. http://rs.sputniknews.com/srbija/20160118/1102599177/amfilohije-vatikan-dolazak-papa-franja-srbija.html

Новости: - Ima tumačenja da bi Beograd mogao da bude uvod u papinu istorijsku posetu Moskvi... Дарко Танасковић: - Ne bih rekao da papin put u Moskvu vodi preko Srbije. Pre bi moglo biti obrnuto... http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:425793-Darko-Tanaskovic-Vatikan-uzdrzan-prema-Pristini Папина улога као државника и као верског поглавара су неодвојиве. Није се десило да је папа посетио неку државу, а да се није срео и са верским поглаваром. С друге стране, папа има огромну политичку тежину и српско државно руководство би могло да искористи његов утицај како би добила одређене политичке дивиденде. Посета римског папе Србији већ дуже време привлачи пажњу јавности. Српска православна црква тврди да папин пут у Београд води преко Јасеновца. Међутим, патријарх српски Иринеј изјавио је да још није време да папа посети српску цркву, али да српске власти могу да га позову у посету као државника и да се СПЦ у такву одлуку државе неће мешати. Може ли папа да посети неку државу само у својству државног поглавара Ватикана, а не и као верски поглавар Римокатоличке цркве? Пракса показује да су папине посете Румунији, Грчкој и Бугарској довеле, не само до сусрета са државним лидерима, већ и са верским поглаварима тих православних земаља, каже Александар Раковић из Института за новију историју Србије. Папине функције као верског поглавара католичког света и политичког поглавара ватиканске државе неодвојиве су, каже Раковић. „Приликом његове посете Румунији 1999, када га је позвао румунски патријарх, папа се сусрео и са румунским председником. Када је реч о папиној посети Грчкој 2001. године, на позив грчког председника, са папом се сусрео и архиепископ Христодулос, а 2002. године приликом посете Бугарској, на позив бугарске државе, са папом се сусрео и бугарски патријарх Максим“, каже Раковић. Било да је позив папи упутио верски поглавар или државно руководство, сусрет са верским поглаваром практично је известан, тврди Раковић. Слично је било и у случају Украјине, коју је папа посетио на позив председника и унијатске цркве. „Када би председник Србије позвао папу да посети Београд, то би практично значило да би врло тешко било могуће избећи сусрет са нашим патријархом Иринејем, а као што знамо, постоје неке компликације у односима које за сада тај сусрет чине тешко остваривим“, категоричан је Раковић. Он додаје да сусрет папе и српских власти није могућ без српског патријарха. „Државни врх Србије неће позвати папу у посету уколико не добије зелено светло од врха СПЦ, да би био могућ сусрет њега и патријарха. Мислим да неће бити преседана и папи неће бити упућен позив“, закључује Раковић. http://rs.sputniknews.com/analize/20150928/4883754.html

СИТУАЦИЈУ НЕ КОМПЛИКУЈЕ САМО ЗАОШТРАВАЊЕ РУСКО-ТУРСКИХ ОДНОСА Професор Аристидис Панотис близак Цариградској патријаршији изјавио да је „Православна црква Кијева као и пре наша, и није под Москвом“ Секретар за међуправославне односе Одељења за спољне односе цркве Московске патријаршије, Игор Јакимчук, саопштио је да „због сложене међународне ситуације која је повезана са повећањем напетости у односима између Русије и Турске, у РПЦ не искључују варијанту да Свеправославни сабор планиран за 2016., буде сазван, али не у Истанбулу него у другом месту“ Док се Анкара придржавала концепције световне државе и налазила у војно-политичком савезу са Вашингтоном, положај Васељенске патријаршије одликовао се одређеном стабилношћу. Она је била слаба у својој земљи, али је захваљујући контактима са Ватиканом и богатим парохијама и утицајним снагама у САД где се налазе многе њене епархије, Константинопољ успешно испуњавао посредничку мисију у православној заједници и у много чему је контролисао Међутим, Ердоганов режим изабрао је курс на стварање „неоотоманске империје“, агресивна политика Анкаре удаљила је од ње суседе, а концепцију световне државе заменила је застрашујућа исламизација државних институција. Константинопољска патријаршија још увек је релативно самостална у својим поступцима, али - шта ће сутра бити? Шта ако она постане „православни сектор“ турске државне управе који ће тежити остварењу потпуно нехришћанских циљева? У таквој ситуацији могуће је оживљавање ранијег савеза између католика и руских православаца, када би Ватикан могао да одустане од тесних веза са Васељенском патријаршијом и да се преоријентише на РПЦ Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ ПОСЛЕ отвореног напада турске војске на руски авион крајем новембра 2015, католичка штампа почела је са посебном пажњом да прати ток припрема и пратећих мера за Свеправославно саветовање које је планирано за лето ове године. Позивајући се на портал Amen.gr, који је близак Константинопољској патријаршији, немачка редакција Radio Vaticana, ових дана емитовала је саопштење професора Аристидиса Панотиса у којем је он истакао да је „Православна црква Кијева као и пре наша, и није под Москвом“. Грчки богослов обратио је пажњу на историју преласка Кијевске митрополије Константинопољске патријаршије под окриље Руске православне цркве 1686., наглашавајући да то „политичко и црквено апсорбовање“ до данашњег дана не признаје ни Мајка-Црква (Константинопољ), ни „међуправославни консензус“. Такво мишљење, наравно, није ново. Теолози и свештеници који су оријентисани на Константинопољску патријаршију повремено су и раније отворено износили такво мишљење, после чега су обично следила неслагања теолога и свештеника Руске православне цркве. Док су односи између Русије и Турске били уравнотежени и мирни, док је на Блиском Истоку и у Украјини постојала геополитичка стабилност, све то могло се приписивати „посебности“ црквене комуникације Константинопоља и Москве, што се није дотицало велике политике. Међутим, данас се ситуација променила, и то толико да дијалог две Цркве почиње да постаје активан елемент државног живота низа земаља и да утиче на њихову активност на спољнополитичком плану и опет враћа у живот старе историјске савезе и коалиције. Подсетимо да је у складу са одлуком која је прихваћена приликом сусрета поглавара и представника Православних цркава, одржаног под председавањем Константинопољског патријарха Вартоломеја од 6-9. марта 2014. у Истанбулу, „планиран сазив Свеправославног сабора за 2016., ако се не деси ништа непредвиђено“. Међутим, у децембру прошле године РИА Новости, позивајући се на секретара за међуправославне односе Одељења за спољне односе цркве Московске патријаршије, протојереја Игора Јакимчука, саопштила је да „због сложене међународне ситуације која је повезана са повећањем напетости у односима између Русије и Турске, у Руској православној цркви не искључују варијанту одвијања догађаја у којој Свеправославни сабор планиран за 2016., може бити сазван, али не у Истанбулу него у другом месту“. О томе је раније говорио и начелник Одељења за спољне односе цркве, митрополит Иларион, који је у једном од разговора са новинарима нагласио да саопштени датум одржавања Свеправославног сабора није коначан и биће „утврђиван у складу са степеном припремљености потребних докумената“. А у јануару ове године у ову једначину унео је додатну непознату коментатор портала „Украјина.ру“, Дмитриј Скворцов, који је присуствовао на заседању Кијевске епархије. Он је цитирао речи предстојатеља Украјинске православне цркве Московске патријаршије, митрополита Кијевског Онуфија, који је позвао „да молимо Бога да нас поштеди искушења које се надвија над Светом православном Црквом“. Ради се управо о Свеправославном сабору. „Данас је то питање сигурно најважније и планирано је за јун следеће године – рекао је митрополит. По плану оно треба да буде завршено до Тројице. Заправо, питања која се износе на сабор увек су разматрана унапред. Због тога су пре сабора одржавана саветовања на којима су постављана она питања за која је сабору преостајало само да их потврди. Није се дешавало да сабор већ почне и да тек тада почиње „убацивање“ питања које већина и не слути, питања која су очигледно спорна и изазивају неслогу. Став наше Цркве је да питања која се износе на сабор (на пример, о новом календару Цркве) треба да буду размотрена на саветовањима пре сабора. Затим, све Цркве треба да их потврде, и тада већ усаглашени ставови да се износе на Сабор ради доношења одлука. Ако макар и једна Црква буде против, тема се уклања из дневног реда. То се назива правило консензуса – потпуне сагласности. Наша Црква инсистирала је на томе да треба строго да се придржавамо тог правила. То је гаранција да се неће десити раскол. Јер, чак и ако се нека питања буду решавала већином гласова такво дељење већ се десити – пре сабора. Са таквим ставом сложиле су се све помесне Цркве. Али, када смо почели да разматрамо питања диптиха, аутокефалности, календара, другог брака за свештенство, показало се да ниједно од њих није до краја дефинисано. […] Стога настаје питање – ако се сви окупимо без припремљених решења за сабор, да ли ће се онда такав „сабор“ прелити у препирке и спорове који ће само компромитовати Цркву. Сем тога, тамо ће покренути следећи систем да се одлуке „прогурају“: после дугог разматрања одлучујемо да питање изнесемо у неком облику (односно, одбацујемо раније предлагану варијанту); прихватамо нову, коначну варијанту, гласамо за њу, али се на потписивање даје на грчком језику. Ми кажемо: треба пажљиво да погледамо“, а они нам одговарају: „Шта да гледате? Већ сте гласали, хајде, потписујте!“, а ми кажемо - „Не, прво ћемо да преведемо“. И испоставља се да су нам на потписивање подметнули прву варијанту – ону коју смо одбацили“. Све ово су биле речи поглавара Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије у којима је изражено незадовољство због покушаја Константинопоља да активира, за украјинско православље, болну тему оснивања јединствене помесне Цркве. Тај процес одвија се одавно, убацују се различите варијанте комбинација од неколико православних Цркава, а сем тога недавно се појавио предлог о уједињењу Украјинске грко-католичке цркве са Харковско-Полтавском епархијом Украјинске аутокефалне православне цркве. Константинопољски патријарх Вартоломеј пажљиво прати ситуацију. Када су почели први разговори о савезу Украјинске грко-католичке цркве и дела Украјинске аутокефалне православне цркве у лето прошле године, Вартоломеј је у интервјуу за немачку католичку информативну агенцију KNA изразио забринутост због ситуације у Украјини и изјавио да чак, ако сада Руска православна црква реализује своју јурисдикцију над украјинским православљем, то не значи да Константинопољ не треба да доприноси постизању политичког мира и верског помирења између данас постојеће три православне и једне грко-католичке цркве у Украјини, додајући да би био задовољан када би га православни и грко-католици сматрали за свог духовног оца и показали да је Константинопољска патријаршија њихова Мајка-Црква, и да би он желео да „буде достојан тог поверења у будућности“. Константинопољ настоји да поврати стање које је настало после отоманског освајања Византијске империје 1453. Након што се центар Цркве руског православља нашао под контролом муслимана: Москва се изјаснила за своју независност од Константинопоља, али, како истиче епископ Василије (Осборн), Константинопољ није хтео то да призна. На територији Московске државе он није могао да предузме никаква активна дејства, међутим, на територији Велике Литванске и Пољске кнежевине он је основао полуаутономну митрополију Кијевску и целе Руси. У овој једначини није прошло без Римске курије. Године 1458. пољски краљ Казимир IV поставља на чело руских епархија Литванске митрополије митрополита-унијату Григорија. Ипак, Григорије излази из уније 1470, после чега Константинопољ са њим одржава везе. Са политичког становишта, на територији савремене Русије, Украјине и Белорусије настају два центра хришћанства – један у православној Москви, други у – муслиманској Отоманској империји. Овај други, био је камен спотицања за Рим који је од тренутка пада Византије до краја XVI века предузимао велике напоре у стварању чврстог савеза са Москвом у циљу оружане борбе са Отоманима. Време највећих пријатељских односа између Римске курије и руских царева припада периоду владавине Ивана III и Бориса Годунова. Историчар Дмитриј Левик истиче да је управо од папа Римских Иван III добио војне стручњаке толико потребне земљи, који су за цара створили руску артиљерију и помогли да гради тврђаве. С друге стране, историчар Инеса Магилина, наглашава да су „пре ступања на престо цара Фјодора били дефинисани приоритети источног правца спољне политике“. Схватајући свој геостратешки положај између Европе и Азије, Москва је настојала да из тога извуче максималну корист. Због тога је главни задатак источне политике Московске државе био да се активно интегрише у европско друштво кроз учешће у антитурској коалицији. Такав курс дошао је до изражаја у време цара Ивана IV. У време Бориса Годунова, прво на челу владе, а од 1598. као самосталног владара, такав курс успешно је настављен. Сем тога, сам Борис Годунов непосредно се бавио преговорима са шахом Абасом поводом потписивања антитурског споразума у Москви у лето 1596. … План који је припремљен у Римској курији био је у томе да истовремено делују учесници коалиције са Запада – снагама Европљана, и са Истока – снагама „Московљана и Персијанаца“. Добровољно или не, али Константинопољска патријаршија потчињена султановој вољи била је приморана да учествује у подухватима Отоманске империје, који су били усмерени на рушење хришћанске антитурске коалиције. За узврат су наношени удари и патријаршији. Управо тиме је састављач архива за Југозападну Русију, који је издала Привремена комисија за сређивање древних аката организована на највишем нивоу при Кијевском војном, Подољском и Волињском генерал-губернатору, оправдавао, на пример, појављивање уније у Кијевској митрополији Константинопољске патријаршије: „Пољска влада сматрала је да је за унутрашњи мир у држави пре свега неопходно јединство вероисповести… Повећавање политичке снаге Пољске краљевине било је нарочито неопходно ради супротстављања све већој моћи Турске империје која је претила не само Пољској, него и читавој хришћанској Европи. У том погледу унија као средство за учвршћивање Пољског краљевства била је значајна за папски двор и за све хришћанске државе Европе које су Пољску сматрале за бедем против све јачег ислама“. Ако се разматра црквено-политичка конфигурација која се у наше време формирала између Русије, Турске и Ватикана, онда се виде обриси следеће слике. Док се Анкара придржавала концепције световне државе и налазила у војно-политичком савезу са Вашингтоном, положај Константинопољске патријаршије одликовао се одређеном стабилношћу. Она је била слаба у својој земљи, али на рачун спољних контаката са Ватиканом и присуства богатих парохија и утицајних снага у САД где се налазе многе њене епархије, Константинопољ је успешно испуњавао посредничку мисију у православној заједници и у много чему је контролисао. Међутим, Турска је у последње време променила своје понашање. Ердоганов режим изабрао је курс на стварање „неоотоманске империје“, агресивна политика Анкаре удаљила је од ње суседе, а концепцију световне државе заменила је застрашујућа исламизација државних институција. Константинопољска патријаршија још увек је релативно самостална у својим поступцима, али, шта ће сутра бити? Шта ако се она постане „православни сектор“ турске државне управе за питања религије? У том случају у православном свету појавиће се агент „неоотоманске империје“ који ће тежити остварењу потпуно нехришћанских циљева. У таквој ситуацији могуће је оживљавање ранијег савеза између католика и руских православаца, када би Ватикан могао да одустане од тесних веза са Константинопољском патријаршијом и преоријентише се на Руску православну цркву. А тада ће многи геополитички задаци на Блиском Истоку и у Украјини добити ново решење. Превела Ксенија Трајковић http://www.fakti.org/ortodox-point/ruska-pravoslavna-crkva-dopusta-mogucnost-da-svepravoslavni-sabor-ne-bude-u-istanbulu

Ако је Миланковић створио најтачнији календар у историји човечанства, намећу се нека питања: Зашто се као грађански календар не налази у званичној употреби ни у једној држави у свету? Или: Зашто се календар не назове Миланковићевим или Мелетијевим именом? (до 2800. године Грегоријански и Миланковићев ће се слагати) Или ће одлука о томе пасти 2800. године, јер ће тада, православни који користе Миланковићев календар опет прослављати Божић са "закашњењем" (овог пута од само једног дана).

Да се подсетимо како се у Србији деле комунисти, по бојама и њиховим биолошким и идеолошким оцима: ЦРНИ комунисти = СРС, потомци Титове радничке класе, масни и црни за струговима, са 3 зуба по вилици, воле Титуууу, говоре о прохујалим временима кредита које поједе инфлација, како су летовали за џ преко фирме, назови четници, који не воле круну и монархију, носе разапету двоглаву ћурку, и држе се девизе: ''Он је крао, ал је и нама дао, ал' ови краду ал' нама не даду''. ЦРВЕНИ комунисти = СПС и сл. потомци комунистичке средње класе (ситних денуцијаната, апаратчика, чиновника), чије је крило победило на 8 седници,друго крило=> ЖУТЕ комунисте = ДС, потомке комунистичке елите (партијских секретара, амбасадора итд) који су изгубили на 8. седници, васпитани у комунистичком духу, али који су на време схватили да централа интернационализма није више Москва већ Брисел. ПИНК комунисти = ЛДП, потомци потомака комунистичке елите и идеолога (деца амбасадора, дипломата, високих удбаша, генерала и партијаца, одрасли у свили и кадифи, чији су очеви чупали бркове кулацима, а дедови били локалне испичутуре, гоље) који су поражени на 8 седници, и који су школовани на Западу у духу новог интернационализма, задојени најгором врстом либерализма. ЗЕЛЕНИ комунисти = ЛСВ и сл. су у ствари мешавина жутих и пинк комуниста, али на покрајинском нивоу (потомци побеђене струје на 8 седници и јогурт револуцији, деца аутономашких се..ња, углавном из ''колонистичких породица'' (Чанак-личанин, Костреш-босанац, Мараш-црногорац). Заиста је страшно бити ван ових боја, јер те Црни лажно представља, Црвени те покраде, узме ти земљу, почупа бркове, отме куће, направи од тебе пролетера, Жути ти труби како ће ти вратити уз провизију, оно што ти је узео његов отац (али да не будеш богатији од њега), а Пинк ти соли памет како ти не знаш шта је социјална правда и тржишна економија, јер је његов деда урадио праву ствар кад је растурио буржује, а он ће од тебе да направи грађанина света и у његовом друштву ћеш бити најзаштићенији, Зелени ће, за то време да виче ''ди су наши новци?'' п.с. у Последње време су се појавили и СИВИ комунисти = СНС, који су исте идеолошке и биолошке прошлости као и Црни, али уз примесе Жуте боје тј. Жутих комуниста.

KAKO SMO SPREČILI DA STEPINAC POSTANE SVETAC: Patrijarh Irinej otkriva za Kurir! U pismimima papi Franji smo ukazali da je zagrebački kardinal i nadbiskup bio jedan od vodećih ličnosti u NDH i da ništa nije učinio da zaštiti srpski narod. A mogao je. U Vatikanu se ozbiljno razmišlja o našim argumentima BEOGRAD - Alojzije Stepinac, zagrebački kardinal i nadbiskup iz vremena Nezavisne Države Hrvatske, ne može biti proglašen za sveca, jasno je poručio patrijarh srpski Irinej u dva pisma upućena papi Franji u Vatikanu. Objašnjavajući u pismima da nije tačno da je Stepinac spasavao Srbe i Jevreje u Drugom svetskom ratu, već da je podržavao nacistički ustaški režim, srpski patrijarh uspeo je da do daljeg odloži kanonizaciju ovog kontroverznog kardinala. Patrijarh Irinej kaže za Kurir da je u pismima papi Franji naveo samo ono što su istorijske činjenice, a da je stvar Vatikana kako će te argumente sada tumačiti. Poseta Vatikanu - Mi smo kazali ono što se istorijski desilo, da je Stepinac bio jedan od vodećih ličnosti toga vremena i da ništa nije učinio da zaštiti jedan narod, jednu crkvu. A mogao je. Nismo dobili odgovor, ali kako smo zaključili, o našim argumentima se ozbiljno razmišlja. I predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću rečeno je da papa ne žuri s kanonizacijom Stepinca - ističe patrijarh. On dodaje i da se nada odlasku u Vatikan tim povodom. - Izražavamo želju za posetom povodom predloga pape Franje da se formira komisija u slučaju Stepinac i razmotri geneza svih događaja Srba i Hrvata iz tog perioda - kaže patrijarh. Podsećanja radi, katoličko sveštenstvo u Hrvatskoj je kanonizaciju Stepinca poslednjih meseci predstavljalo kao sasvim izvesnu, tvrdeći da je samo pitanje trenutka kada će do nje doći. Međutim, hrvatski Jutarnji list, koji je juče objavio pisma srpskog patrijarha, tvrdi da zbog njih kanonizacija Stepinca jeste dovedena u pitanje i da Vatikan neće preskočiti argumente SPC koji se tiču Stepinčeve ratne prošlosti. - Mi vas, Vaša svetosti, molimo da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skinete s dnevnog reda i prepustite nepogrešivom sudu božjem - navodi patrijarh Irinej u prvom pismu upućenom papi Franji. Patrijarh se u pismu nije libio i da vrlo otvoreno piše o Stepinčevoj podršci nacističkoj ideologiji: Obavestili sve crkve - Kardinal Stepinac je svesrdno podržao stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, obasuo je pohvalama njeno vođstvo i višestruko učestvovao u stvaranju atmosfere netolerancije koja je carevala u toj državi, kopiji Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije... Kardinal Stepinac nije protestovao nego je ćutao i pred činjenicom da su u „njegovoj“ državi hladnokrvno, planski i sistemski ubijana i deca „nepouzdanih“ građana te države - Srba, Jevreja, Cigana... Kada su državne vlasti NDH bestidno i naočigled svih pretvorile zemlju u klaonicu, kardinal Stepinac se suzdržavao od osude režima, zalažući se isključivo za pojedinačne žrtve progona i nemajući snage da osudi vlast koju je od početka tako srdačno pozdravio. Stopiranju kanonizacije doprinela je i odluka SPC da o svemu obavesti ostale pravoslavne crkve i da ih pozove na molitvu, čime ceo proces sada dobija potpuno novu dimenziju. Patrijarh je pismima obelodanio ratnog Stepinca jer se hrvatska crkva bavila samo „mučeničkim“ Stepincem nakon 1946. godine. Predrag Marković PROMENA U ODNOSU VATIKANA PREMA SPC Istoričar Predrag Marković kaže da je sama činjenica da je papa Franja predložio da se o kanonizaciji Alojzija Stepinca pita i SPC velika i dobrodošla promena:- To prevazilazi puku formalnost. Do sada Katolička crkva ni formalno nije pokazivala toliku kritičnost prema tom delu svoje istorije. Draško Đenović VATIKAN I ZBOG MOSKVE SPUSTIO LOPTU Verski analitičar Draško Ðenović smatra da će kanonizacija Stepinca biti stavljena u drugi plan i zato što Sveta stolica hoće da razvija dobre odnose s Moskvom i ne želi da ulazi u sukobe sa srpskom patrijaršijom:- Istovremeno se stišava ekstremno krilo u hrvatskoj crkvi. Već je zamenjen određeni broj tvrdih biskupa, a postoje najave i da će još neke smeniti kako bi doveli mekšu struju. Šta je još patrijarh pisao papi * Stepinac nije protestovao nego je ćutao i kada se znalo da je nacistički ustaški režim na najužasniji način poslao u smrt tri pravoslavna episkopa, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, njegovih sugrađana... Nije protestovao nego je ćutao i kad su hrvatske ustaše, između ostalih, mučili i ubijali i pravoslavne Srbe * Dok danas sve civilizovane nacije i istorijska nauka daju visok značaj puču kojim se 27. marta 1941. godine Jugoslavija otrgla iz Trojnog pakta, kardinal Stepinac je isti puč proglasio izdajom za koju je optužio Pravoslavnu crkvu. Pravoslavlje je proglasio za „najveće prokletstvo Evrope * Bojimo se da je suviše otvorenih pitanja i nezalečenih rana koje kardinal Stepinac simbolizuje, te bi njegova kanonizacija samo produbila rane i postojeće razlike... Stepinčeva kanonizacija bi, na našu veliku žalost, pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata, susednih i geografski izmešanih hrišćanskih naroda, bez sumnje vratila duboko u tragičnu i našega hriršćanskoga prizvanja nedostojnu prošlost http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/kako-smo-sprecili-da-stepinac-postane-svetac-patrijarh-irinej-otkriva-za-kurir-clanak-2082939

Првог дана 2016. године у Београду је у 83. години преминуо протојереј др Жарко Гавриловић, свештеник Српске православне цркве у пензији. Рођен је 10. априла 1933. у селу Дрежнику код Ужица. Основну школу је завршио у свом родном месту, нижу реалну гимназију у Ужицу, петоразредну Богословију и Богословски факултет СПЦ у Београду са најбољом оценом те године. Провео је три године од 1967. на последипломским студијама у Оксфорду и на Кибл Колеџу. Докторирао је на Богословском факултету СПЦ 1973. философско-педагошку групу („Религија у философији Божидара Кнежевића“) и 1984. на Философском факултету у Београду чисту философију. Написао је двадесетак књига („Поглед у вечност“, „Велика мистерија света“, „Српски псалми“, „Логика крста“, „Брачна поема света“, „Зашто верујем у Бога“, „Господ Исус Христос историјска личност“), и небројено чланака. Његово животно дело, „Српска енциклопедија православља“, остало је недовршено. За свештеника СПЦ рукоположен 1956, службовао у разним местима Србије да би у пензију отишао из парохије у Београду. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода У години када српско друштво обележава петнаесту годишњицу откако је Влада Србије, у садејству са традиционалним Црквама и верским заједницама, вратила верску наставу у јавне школе, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је са запрепашћењем примио медијску „честитку” коју је грађанима наше државе (православнима, римокатолицима, муслиманима, протестантима и Јеврејима), упутио министар просвете, господин Срђан Вербић, износећи свој предлог да се верска настава укине у осам разреда основне и средње школе. Oчигледно је да господин Вербић не узима у обзир основно значење речи министар – онај који служи народу – јер не мари за чињеницу да се 95% грађана Србије у слободној демократској процедури изјаснило као верници. Верска настава је, као важан део општег образовно-васпитног процеса, враћена управо онима од којих је насилно била одузета, а то су грађани Србије. Повратак верске наставе је означио и враћање људских права и грађанских слобода, прихватање обавезе државе да поштује међународне норме и конвенције које је ратификовала, раскид са идеолошким наслеђем комунизма у просвети, па, следствено, и у култури и уметности; једноставно: раскид са тоталитарном прошлошћу и враћање у породицу просвећених европских народа. Како изгледа, господин не мари ни за став већине својих колега министара, ни за мишљење првог министра, а ни за позитивне законе који регулишу ову област. Господин Вербић, као и његови идеолошки претходници од пре петнаест година, истиче искључиво идеолошке разлоге и мотиве за укидање верске наставе и очигледно не припада већинској Србији, коју, заједно са верницима, чине још и атеисти и агностици који су раскинули са тоталитарним наслеђем. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве сматра да би господин Вербић велику штету нанео и да је предложио укидање грађанског васпитања, јер се ученици који похађају наставу овог предмета уче примењивању хуманих вредности, људске солидарности и поштовању људских права и слобода. Веронаука и овај алтернативни предмет се разликују по терминологији, али су по садржају сродни и комплементарни. Свети Архијерејски Синод одлучно одбија иницијативу министра Вербића за укидање верске наставе у осам разреда основне и средње школе и одговара му речима које је покојни премијер Ђинђић, пре петнаест година, упутио његовим идеолошким родитељима: „Господо, закаснили сте! Веронаука иде од септембра!“ После овога, тадашњи помоћници министра просвете, госпођа Србијанка Турајлић и господин Вигор Мајић, поступили су идеолошки доследно, али часно: поднели су оставке. Дакле, и господин Вербић је закаснио. Грађани Србије се неће одрећи стечених људских права и слобода. После овог личног предлога, који је заправо отворени позив на идеолошку сегрегацију већине грађана Србије, можда би требало да се угледа на своје идеолошке родитеље. Притом не би био потпуни губитник јер би његово министровање остало упамћено бар по овој епизоди и бар за извесно време. Из Канцеларије Светог Синода Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_26

НАГЛАСИО ДА ЈЕ ПРЕМИЈЕР РАНИЈЕ РАЗГОВАРАО СА СПЦ, А ДА ЦРКВА НЕМА ШТА ДА СЕ МЕША У ДРЖАВНИЧКА ПИТАЊА ПОТПРЕДСЕДНИК Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић оценио је да је позив који је председник Србије Томислав Николић упутио да се о садржини поглавља 35 о Косову пита шта мисли Српска православна црква - потпуно непотребан. Коментаришући ставове председника Србије о отварању првих преговарачких поглавља са ЕУ, Дачић је рекао да те преговоре води премијер Александар Вучић и да је он више пута разговарао са представницима СПЦ и свим друштвеним факторима. „Премијер Србије је више пута разговарао са представницима Српске православне цркве, али и са свим другим друштвеним факторима, тако да мислим да је позив да се СПЦ пита о државничким пословима непотребан”, рекао је Дачић за „Данас”, објављено на сајту тог листа. У интервјуу за лист „Политика” у недељу Николић је рекао да се са великим искушењима одмах треба суочити и да после отварања поглавља о Косову очекује да се о томе огласе и Српска православна црква и Српска академија наука и уметности. http://www.fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/dacic-nikolic-nije-u-pravu-sta-ima-vucic-da-o-poglavlju-35-pita-srpsku-pravoslavnu-crkvu

Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи - САД и Русија - силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата који тешко да неће прећи у Трећи светски рат Пети фронт против Русије може отворити домаћа пета колона у којој су главни либерали, а „хране“ их Американци. У случају погоршања ситуације, ТАЈ ФРОНТ може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући По својим погледима, „шеста колона“ - коју чине западњаци на власти и формално су лојални - ничим се не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“. Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција „Кад чујете да флота плови Средоземним морем знајте: ускоро ће се решити питање Константинопоља“. Св. Козма Етолски Рат континената: врућа етапа У ИЗВЕСНОМ смислу рат је већ у току. Рат се увек води. Рат који је сада најважнији, јесте конфронтација две цивилизације - цивилизације Копна, коју представља Русија, и цивилизације Мора, оваплоћене у САД. На духовном нивоу то је битка духа и материје, светлости и таме, Бога и ђавола. Конфронтација између полова у реалности - између добра и зла, трговинског поретка и херојске цивилизације, између Картагине и Рима, Атине и Спарте - неуклоњива је. Ипак, у неким моментима она долази до вруће етапе. Данас је управо такав моменат. Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи - САД и Русија - силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари. Духовни план велике конфронтације осмишљава се посебним терминима и у посебним контекстима. И овде је однос снага увек у корист Светлости, без обзира на то у каквој ситуацији се налазе верници. Међутим, на стратешком плану све може изгледати нешто друкчије. У овом рату улоге нису симетричне. Русија се налази у слабијем положају, али покушава да поврати статус глобалног играча. Она само настоји да врати свој потенцијал регионалне силе која се слободно организује у непосредној зони својих граница. Али, и то је неприхватљиво за САД које су - без обзира на све - за сада глобални хегемон и немају намеру да добровољно одустану од униполарности. Ако узмемо у обзир каква је духовна позадина овог рата то постаје јасно: тама не дозвољава присуство светлости ни у каквој пропорцији, смириће се тек онда кад успе да савлада светлост свуда - не само глобално, него и локално, јер довољан је један зрак светлости да таму учини тамом, а без њега она може да се издаје за све, за било шта. Отуда и важан закључак: глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сам глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се с ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја. Данас оннапада, а ми се повлачимо. Зато се рат шири готово на нашој територији - у зони наших директних националних интереса. И поред тога што Русија данас покушава да изађе изван својих граница, за нас је тај рат одбрамбени. У овом моменту ми себи не постављамо друге циљеве сем регионалних. Ипак, њихову реализацију спречава светска нуклеарна сила. То компликује ситуацију и преноси конфликт на глобални ниво. У сваком случају, нас нападају, ми се бранимо. То је важно. Сада ћемо да анализирамо фронтове овог рата. Фронт №1 Сирија Од самог почетка сиријског конфликта Москва је подржала Башара Асада, против кога су играли Вашингтон, Западна Европа и блискоисточни proxies (сателити) САД - Саудијска Арабија, Катар, Турска, иако је свака од ових земаља следила своје интересе. Инструмент за свргавање Асада постале су радикалне исламске групације - Исламска држава, Ал-Каида (Џебхат ан-Нусра) итд. Ипак, Русија се у пуној мери укључила у рат тек 2015., када је исцрпљеном Асаду пружила озбиљну и директну војну подршку. У тој ситуацији Москва је добила савезнике у лику шиитске осовине - Техеран-шиитски Ирак-либански Хезболах са којима ми не само да сарађујемо него ратујемо раме уз раме. Шиитски свет оријентисан је строго анти-амерички, али истовремено на регионалном нивоу сукобљава се са радикалним сунизмом Саудијаца и Катара који финансирају салафитске екстремистичке групације. На Фронту №1 Русија се сукобљава са САД и земљама NATO директно, али посредно. Саме земље Запада на речима такође ратују са Исламском државом, мада, у ствари, на све начине подржавају радикалне исламске групације ради свргавања Асада. Та иста тактика искоришћена је и приликом свргавања Гадафија у Либији. Сем тога, присуство салафитских џихадиста у Ираку, исто као и талибана у Авганистану, оправдава тамошње присуство америчких трупа. Због тога Фронт №1 за Русију представља животни изазов: против нас индиректно се боре САД и NATO, а готово отворено Турска, Саудијска Арабија и Катар. Због тога се рат у Сирији никако не може сматрати за обичну антитерористичку операцију: осим што салафити сада контролишу већи део Сирије, они имају огромну директну и индиректну подршку. Међутим, Русија је - нуклеарна сила. Зато њена укљученост у сиријски рат нагло мења ситуацију преносећи је са локалног на глобални ниво. Кад смо се укључили, значи да смо ставили на карту много тога. Сада се више не ради само о Асаду, његови непријатељи биће принуђени да ратују са Русијом. Али, и обрнуто је праведно: ми нисмо бацили изазов екстремистичкој мрежи Исламске државе и Џебхат ан-Нусра, него америчкој хегемонији и блискоисточном салафизму који има озбиљне базе у најбогатијим петродоларским монархијама Залива. Овде је битно: колико Москва разуме озбиљност ситуације на Фронту №1 и колико далеко смо спремни да идемо у ситуацији у којој се већ одвија прави, потпуни, сурови рат са импресивном коалицијом на супротној страни фронта. Јер, САД и NATO налазе се управо тамо шта год да они објављују. Фронт №2 Турска Сразмерно укључености у сиријски рат ми смо се из објективне оправданости сукобили са Турском која је у суштини окупирала северне територије Сирије насељене туркменским племенима и тако ушла у војни конфликт са сиријским Курдима. Ердоган је давно основао савез са најбогатијим Катаром који финансира салафитске групе (као што су Муслиманска браћа у Египту) и отпочео енергичну борбу против Асада. Због тога смо ми ушли у директан конфликт са Анкаром када је руска војска у Сирији почела да бомбардује позиције салафита на Северу Сирије. Оборени авион ратне авијације и зверски убијени пилот били су само повод за ескалацију. Када смо почели одлучно да дејствујемо, а пошто смо ушли у конфликт нисмо могли другачије ни да поступимо, рат са Турском постао је потпуно реална будућност. Затим је уследио прекид трговинских односа, забрана туризма и истеривање турских грађевинских компанија, што је са економског становишта био најјачи, болан ударац за Турску са више милијарди губитака. Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове, а то је једнако пресецању животне артерије за наш контигент у Латакији. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата. Колико је тај рат вероватан? Више је вероватан него икад у ХХ веку и у првој деценији XXI. Фронт №2 већ је отворен. Када ће рат планути вероватно нико не може да каже. Теоретски - сваког момента. Овде се опет треба сетити да је Турска - члан NATO-а и да овако или онако координира са Вашингтоном своја дејства у Сирији. То значи да ће у могућем рату са Русијом на страни Турске - као у време Кримског рата - поново стајати широка западна коалиција на челу са САД. Зато ће опет регионални конфликт несумњиво имати глобалне размере. Утолико пре што се на територији Турске налази америчка војна база са нуклеарним наоружањем. Рат са Турском тешко да неће прећи у Трећи светски рат. Фронт №3 Украјина Поновно уједињење са Кримом нико у свету није признао. ДНР и ЛНР и даље су рана која крвари и неизвесног статуса. Позиције Порошенка у Кијеву прилично су нестабилне, а суштинско поправљање економске и социјалне ситуације у Украјини чак ни теоретски није могуће. Зато ће Кијеву у одређеном тренутку преостати само један пут - нови круг ескалације напетости на Истоку земље, чак и инвазија на Крим. Кад би у тој ситуацији Украјина била сама против Русије, то би за Кијев било самоубиство. Међутим, опет треба узимати у обзир фактор САД и NATO. Управо Запад стоји иза преврата у Кијеву у зиму 2014. и консолидовани напад на позиције народне војске Новорусије, чак и на Крим, од стране украјинске армије може у одређеном моменту да буде потпуно могућ. И због унутрашњих разлога и у још већој мери по логици глобалне конфронтације Русије и САД. Обратимо пажњу: сва три фронта налазе се у непосредној близини наших граница у зони која одваја Евроазију и Русију, континентални простор евроазијског Heartland-а од западних територија. То је област где се сусрећу цивилизације, Исток и Запад. Због спора око баш таквих територија по правилу су и почињали светски ратови и глобални конфликти. Сва три фронта налазе се на простору бивше Отоманске Империје, јер управо смо од Турака вратили назад и Новорусију и Крим и управо је Сирија некада улазила у Отоманску Империју. А то су раније била пространства православно-византијског света. Дакле, та три фронта имају огроман историјски и цивилизацијски смисао. Вратимо са сада на унутрашње проблеме Русије. Овде видимо још три фронта. Фронт №4 Салафитски тероризам унутар Русије Умрежене структуре радикалног ислама које су везане за Саудијску Арабију, Катар и Турску одавно су распрострањене у самој Русији - како на територији Кавказа, тако и у другим областима. Са приливом исламског становништва у велике руске градове и у главни град те мреже се свуда распростиру и у различитој мери обавијају читав простор Русије. Оне нису ограничене само зоном компактног места живљења муслимана, већ енергично проширују зону утицаја и у другим социјалним срединама. Користећи мноштво унутрашњих проблема, радикални сунитски ислам постепено постаје прилично популаран као алтернатива нејасне и апатичне идеолошке агенде званичне Москве и њених чисто конформистичких представника у регионима. То ствара добру средину за обуку и васпитање терористичких група и директних филијала Исламске државе (терористичке групације која је забрањена у Русији). Ако се више или мање специјалне службе технички сналазе у решавању задатка обуздавања тих група, онда стратешки план, а тим пре, концепцијски програм борбе са том појавом, уопште не постоји што ће временом учинити Фронт №4 изузетно актуелним. Овај Фронт №4 реално је био бојно поље правог рата у периоду Прве и Друге чеченске кампање, а прекретница у Другој постигнута је само апеловањем на чврсту патриотску линију у унутрашњој политици. Свако слабљење таквог националног дискурса аутоматски поново учвршћује центрифугалне токове и екстремистичке групације. Фронт №4 отворен је и функционише, иако размере проблема ми до краја не знамо: да не би изазивали панику код становништва специјалне службе крију број осујећених терористичких напада и других превентивних мера, који, у ствари, импресионирају чак и данас. Будући да и иза овог Фронта №4 стоје САД и спољни центри, амерички proxies на Блиском Истоку, онда се и овде могу очекивати озбиљна финансијска, и главно, логистичка подршка нове ескалације. Фронт №5 Пета колона Овај фронт представља мрежу опозиционих кругова чије језгро чине проамерички настројени либерали који сањају о повратку у 1990.-те, у време отворене пљачке Русије и продаје иностранству свих њених актива, као и свевлашћа либералних елита за које као топовско месо иступају екстремни националисти и руски неонацисти незадовољни руском влашћу и њеном пасивном политиком према све већој миграцији, а такође и нејасном или потпуно одсутном националном идејом. Самих либерала нема довољно за организовање озбиљних и великих протеста и зато у тој коалицији 5. колоне екстремни руски националисти имају функцију масовне подршке. Али управо проамерички либерали чине центар у којем се успоставља координација и доносе главне одлуке и одговорни су за контакте са Вашингтоном. Саме САД званично подржавају „демократске“ покрете и за њих издвајају знатне суме из буџета. Међутим, финансирање руске пете колоне из других мање транспарентних извора неколико пута премашују податке који се отворено саопштавају. На Болотном тргу у пролеће 2012. пета колона показала је да је она за то способна. У случају погоршања ситуације, пред очигледним последицама санкција и вероватних ратних конфликата - фронт №5 може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући у случају да неефикасност административног система (а у Русији ништа не наговештава да ће он у догледној будућности бити ефикаснији) буде акумулирала трошкове. У одређеним околностима могуће је да се Фронту №5 прикључи део изиритираног и разочараног становништва, што ствара озбиљну претњу. Фронт №6 Прозападни утицајни агенти и либерали на власти Уобичајено је да се ова група у последње време назива „шеста колона“. Ради се о оним либералима и западњацима који су се интегрисали у власт током 2000.-их или остали у њој од 1990.-их прихватајући нова правила игре. За разлику од пете колоне, представници шесте колоне формално су лојални власти, беспоговорно јој се повинују и наступају у духу потпуног конформизма. Међутим, шеста колона дели западне погледе на ствари, види у САД и NATO - авангарду прогресивног човечанства, а у економији се руководи искључиво либералним методама и ставовима. Такође је чест случај да се имовина и породице највиши руских чиновника налазе на Западу. У таквој ситуацији лојалност и изнуђени лицемерни патриотизам иза себе скривају оријентацију на континуирану саботажу државног суверенитета, на потискивање државне идеологије, на спровођење економских, административних и информативних стратегија које на крају доводе до деморализације друштва, слабљења економије и даље деидеологизације становништва. Фронт №6 формира се системском, свесном и изузетно вештом саботажом руског препорода, потискивањем и подметањем истински патриотским реформама, стварањем вештих симулакрума и фалсификата. По својим погледима „шеста колона“ се ничим не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља. Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“. Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција. Синхронизовање фронтова: могућа стратегија Вашингтона Сада ћемо се ставити на место америчких стратега. Очигледна је ескалација односа САД и NATO са Русијом. Москва зрачи случајем са Јужном Осетијом и Абхазијом 2008., Кримом и Новорусијом 2014. и на крају Сиријом 2015. као суверена регионална сила која, ако је неопходно, силом инсистира на својим националним интересима у строго скицираној зони. То је неспојиво са настављањем америчке хегемоније која је још увек глобална. Москва би морала да своју политику изграђује на основу договора са Вашингтоном и NATO и, разуме се, за све наведене поступке она никада не би добила одобрење. Дакле, без обзира на спољашњу учтивост и либералну реторику, Русија измиче контроли Запада. То је чињеница, а на ту чињеницу Вашингтон мора некако да одговори. Ако то призна, то ће бити једнако одустајању од хегемоније. Али, пошто је почела да се руши, америчка Империја не мора обавезно да се заустави на оним границама које још сигурно данас контролише. Охрабрен руским успесима свако може да пожели да провери чврстину Американаца. Због тога би на месту вашингтонских стратега било логично да се активира свих 6 Фронтова, утолико пре што у свих шест случајева Америка неће дејствовати својим рукама: чак и најгори исход неће јој нанети смртоносни ударац будући да је поуздано заштићена огромном европском и северно-афричком зоном иза које је Атлантик, а са Истока - Тихим океаном (нарочито што у источном правцу нема никаквих активних померања са стране Русије). Сем тога, било би сасвим разумно да се удари по Русији синхронизују са свих страна - у Сирији од стране бојовника, пружањем подршке Турској, подстицањем кијевских казнених одреда на нови талас борбених дејстава (и на напад на Крим), довођењем у борбену готовост терористичких структура екстремних радикалних салафита унутар Русије, поновним пружањем подршке петој колони (налажењем одговарајућег социјалног повода) и постављањем следећег санкционисаног ултиматума „шестој колони“ да би се она активније и болније бавила саботажом. При том, било би исто тако логично, са једне стране наставити, чак и појачати санкције, за још неки проценат спустити цене нафте и истовремено помирљивим троловањем почети напад на руководство Русије у духу CFR - наводно, „Запад ће вам помоћи“, „терористи су наш заједнички проблем“) заједнички зато што они са њима ратују, а други их наоружавају) а „главни проблем је - Кина“ (нека се Руси одрекну свог нуклеарног оружја, а ми ћемо им за одбрану од Кинеза испоручити своје“) итд. Али, иза ових обичних аналитичких извода крије се нешто веома озбиљно. Рат. Прави врели рат са морем крви, згаришта, мучења, патњи и бола. Рат у којем ћемо сви ми морати да учествујемо. А пошто су од шест фронтова три унутрашња, сасвим је могуће да ће спољни рат бити праћен грађанским ратом. Иначе, то нам је добро познато из наше историје. ДУГИН: Свет је у кључањима која се могу завршити - Трећим светским ратом http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/dugin-svet-je-u-kljucanjima-koja-se-mogu-zavrsiti-trecim-svetskim-ratom Не сме се започињати демонизација противника у тренутку почетка борбених дејстава. Неопходно је да лик непријатеља буде формиран раније и очигледно. Због тога би први задатак припремања за победу била права, комплетна кампања за стварање потпуно негативног, монструозног, сатанског (то јест, истинског) лика САД и Запада у целини Раније или касније Русија ће морати радикално да реши питање Новорусије, јер је донекле неодговорно поуздати се у то да ће Кијев пасти сам или одустати од своје проамеричке и антируске политике. За ефикасну заштиту Крима и решење питања са Донбасом неопходно је да се ослободи сав простор Новорусије, а ако рат буде неизбежан, Москва ће имати само један задатак - да у том рату победи што је могуће брже и ефикасније Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град? ЗАМИСЛИМО да смо прилично објективно оценили и одмерили ризике и да је наша анализа тачна. Шта чинити у таквој ситуацији? Улазећи у рат или, бар прилазећи му сасвим близу, морамо не само да реагујемо према ситуацији, него и да имамо неки план - како управљања, тако и победе. Желети победу - сасвим је логично, зар не? Остаје само да осмислимо пут како да је остваримо, чак само у теоретској перспективи. Сасвим је очигледно да се ефикасан рат са спољним противником може водити само ако друштво буде довољно консолидовано и изнутра мобилисано. Било би пожељно да оно и морално буде спремно за рат. Ради тога друштво мора да разуме ко је непријатељ, а ко пријатељ, и основно - зашто је то баш тако, а не другачије. Не сме се започињати демонизација противника у тренутку почетка борбених дејстава. Неопходно је да лик непријатеља буде формиран раније и очигледно. Због тога би први задатак припремања за победу била права, комплетна кампања за стварање потпуно негативног, монструозног, сатанског (то јест, истинског) лика САД и Запада у целини. Време је да се ствари назову својим именом. Запад је - место у које се стропоштао ђаво. То је центар глобалне капиталистичке хоботнице. То је матрица иструнуле културе изопачености и порока, лажи и цинизма, насиља и лицемерја. У савременој Русији то се већ делимично одвија, али пошто је тај посао поверен „шестој колони“, уместо раскринкавања праве демонске бити савременог Запада ми имамо карикатуру, нешто мизерно и мало уверљиво. У томе се изражава она саботажа која чини суштину Фронта № 6. Његови борци не одбијају да изврше налоге власти, напротив, све више и више траже, али њихову реализацију претварају у фарсу, свесно је чине глупом и неприметно дискредитују сваки подухват. Неумесна и неискрена пропаганда у коју не верују они који пропагирају, често даје супротан ефекат. Зато би било логично да се формирање лика америчког непријатеља и његових сателита (са којима нас, заправо, чека рат) повери онима који баш тако и мисле, који схватају сатанизам Запада и који су способни да то саопште на максимално разумљив и уверљив начин тако да то допре до маса које спавају. За сада је критиковање Запада поверено утицајним агентима самог Запада. Са предвидивим резултатима. Такав приступ је неспојив са „стратегијом победе“ и неопходно је да се ревидира (ако желимо да имамо макар шансу да победимо у наступајућем рату). Из претходног, логички произилази следеће. Неопходно је да се у најкраћем року демонтирају структуре „шесте колоне“ уклањањем либерала и западњака са свих кључних функција. Заједно са њима биће укинут и либерализам у економији, што ће омогућити: - да се успостави национална контрола над Централном банком, - да се одустане од долара и у спољнотрговинској делатности пређе на другу, резервну валуту (на пример, на јуан), - да се постигне потпуни финансијски суверенитет, - да се пређе на мобилизациону економију према логици услова ратног времена. Неопходно је да се упоредо формира Национални Комитет за медије који ће реорганизовати информативни рад у складу са ванредним условима. Ефикасност чисто деструктивног деловања „пете колоне“ у много чему је повезана са ефикасношћу саботаже „шесте колоне“. Фронт №5 и Фронт №6 нераскидиво су повезани. Зато ће демонтажа шесте колоне унутар власти изразито ослабити „пету колону“, чији би предводници у ванредним условима могли да буду или интернирани (иначе, већ се предузимају мере унутрашњег хапшења појединих главешина), или депортовани. Подразумева се да сва легална средства ширења либералне или деструктивне националистичке пропаганде морају бити стављена изван закона. Фронт №4 представља проблем још и због тога што у Држави не постоји било каква етно-национална политика. У овом моменту тим питањем се бави она иста „шеста колона“, или когнитивно неадекватне бирократе. Управо због тога се званична бирократија избавља од реалних изазова неконтролисане миграције и међунационалних трвења бесмисленим и за наше услове испразним паролама о „цивилном друштву“ и „толеранцији“. Без складног система етно-националне стратегије у Русији се не може решити питање исламског екстремизма и тероризма. Нису довољне само мере силе, неопходно је уклонити или неповратно променити саму социјалну средину. Неопходно је да се успостави корелација између операција органа силе у борби са терористичким фундаментализмом и скале етно-националне политике укључујући и идејну. Победничка стратегија: спољни непријатељ У Украјини - Фронт №3 - треба да буде спреман за оружане провокације од стране Кијева и да им пружи адекватан отпор. Раније или касније Русија ће морати радикално да реши питање Новорусије, јер је донекле неодговорно поуздати се у то да ће Кијев пасти сам или одустати од своје проамеричке и антируске политике. За ефикасну заштиту Крима и решење питања са Донбасом неопходно је да се ослободи сав простор Новорусије, а ако рат буде неизбежан, Москва ће имати само један задатак - да у том рату победи што је могуће брже и ефикасније. Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Без обзира што су се у њему привремено утврдили представници прозападне олигархијске врхушке која се ослања на русофобску идеологију „западенаца“- укр. („западњака“), Кијев је неодвојиви део Руског света. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу. Судбина Западне Украјине без Истока и Кијева више неће имати велики значај. Те земље су веома давно отпале од Руског света и тешко да се можемо надати да ћемо их у скорије време вратити у контекст православне цивилизације. Иначе, што буду већи наши успеси у борби за Руски свет, тиме је и више шанси да се ситуација промени и у западним областима Украјине. Турски Фронт №2. Сем развијања војних операција које спадају у задатке војног руководства земље и не могу бити ствар аналитичара, овде треба обратити пажњу на два главна фактора: на политичку опозицију Ердогановом режиму, која у данашњим околностима постаје природни савезник Русије и на Курде који за Анкару представљају фундаментални проблем. Оба фактора су кључ за успех у руско-турском конфликту. Треба изузетно промишљено водити анти-турску пропаганду у руском друштву константно наглашавајући да су за ескалацију односа одговорни САД и њихов саучесник Ердоган и да Москва не гледа на Турке као на историјског непријатеља. Стога ће било које паралеле са руско-турским ратовима - чак и за интерну употребу - само збијати Турке око Ердогана и учвршћивати противника. Напротив, пружена рука пријатељства оним политичарима Турске који не деле погледе Ердогана и неосманизам Давутоглуа могла би да буде одлучујућа. Упоредо треба активирати узајамне односе са Курдима, будући да је то импресивна снага у самој Турској. На крају, Фронт №1 - Сирија. Нисмо га случајно ставили на крај „победничке стратегије“. Најоштрија форма конфронтације увек је најпрактичнија и испуњена техничким и војним детаљима. Ипак, све лично увек зависи од друштва, а локални успеси - од спољних, често глобалних услова. Видели смо да ту имамо важног регионалног савезника - шиитски свет, који пре свега представљају Иран и либански Хезболах. То су наша браћа по оружју и ми морамо на све начине да продубљујемо ту алијансу. Важно је да подржимо шиите у Јемену, Ираку, Бахреину и самој Саудијској Арабији. Очигледно је да смисао руско-шиитске стратешке алијансе не схватамо само ми и да ће се зато проамеричке снаге како у Русији, тако и у самом Ирану потрудити да учине све што је могуће да би унеле раздор између савезника. То треба у корену сасећи - барем у Русији, и конкретно, о том питању у преговорима са шиитима све прецизирати, ништа не остављати недоречено. Даље, неопходна нам је политичка, било би пожељно, војна и економска подршка земаља које улазе у назначени мултиполарни клуб - БРИКС. Овде посебну улогу игра Кина која радије не излази на прву линију у конфронтацији са САД, али је спремна да у томе подржи Москву и игра споредну улогу. Тим пре што Кина почиње активније да делује у војно-стратешкој области на Афричком континенту и почиње тамо да оснива прве војне базе. Ми немамо шансе да европске земље учинимо нашим потпуним савезницима у Сирији; сувише је јак утицај САД на њих. Ипак, Москви ће ићи на руку свако дистанцирање европских држава од Вашингтона (пре свега, Француске, Немачке и Италије) и неслагања у NATO. Ако у Европи и даље буде јачао талас десничарско-конзервативних партија и покрета, које су генерално лојалне према Русији, то ће значајно учврстити наше позиције у самој Сирији. Руска пропаганда у Европи у околностима ратног времена добија посебно значење. Будући да се ми у Сирији сукобљавамо са оним силама које отворено подржавају Саудијска Арабија и Катар и утолико пре што је Катар имао удела у обарању авиона са руским туристима над Синајем, потребно је да обратимо посебну пажњу на максималну дестабилизацију таквих ражима. Под одређеним околностима не треба искључити наношење директних удара по Катару и војну подршку Хутима у Јемену, као и шиитима Бахреина. Стратешки одлучујући могао би да буде позив руским трупама од стране влада Ирака и Либана: то ће омогућити да се у пуној мери развије рат против главних база исламских терориста из Исламске државе и прекину њихове инфраструктурне везе са Турском и земљама Залива. Генерално, Русија се већ налази у рату на Блиском Истоку, зато то треба признати као свршен чин и хитно реанимирати читав арсенал постојећих средстава - првенствено интелектуалних и средстава савремене комуникације, која имају за циљ да на разне начине промовишу руске интересе у том региону - у области информисања, економије, идеологије итд. Последњи аргумент у овом рату биће присутност нашег нуклеарног оружја које, хвала Богу, нису стигли да униште либерални реформатори током деведесетих. Његов смисао је у томе да се никада не примени. Али, то значи да то намеће чврста ограничења и нашем главном противнику Сједињеним Државама Америке. Под страхом потпуног уништења САД ће бити обавезне да против нас играју по одређеним правилима. Фронт № 7. Американци против Федералне владе Осим тога, у односу на САД треба отворити Фронт № 7. Ради се о томе да у самим САД постоји мноштво незадовољних владавином врхушке која пропагира глобалистичку идеологију, увлачи САД у крваве ратове и разара традиционални европски хришћански идентитет. Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ. Сем тога, накупило се много противречности у социјалној сфери и међуетничким односима. Значајан део америчког друштва не прихвата потпуно морално изрођавање. Федерална влада користи сваки згодан повод да почне процес укидања другог амандмана на Устав који Американцима дозвољава да носе оружје. Константан пропорционалан пораст латино-становништва, претежно католичког, уноси у америчко друштво нов идентитет који уопште није непријатељски према Русији. Русија треба активно да се укључи у борбу за утицајна америчко друштво, да интензивно објашњава духовну позицију Русије у овом рату, да покаже да Руси и Американци имају заједничког непријатеља - то је манијакална сатанистичка елита која је узурпирала власт и која води у неминовну катастрофу читаво човечанство, укључујући и саме Американце. Плодови дела те елите очигледни су - читав Блиски Исток већ је заливен крвљу и више не успева да успостави било какав поредак. Глобалистичка врхушка (CFR, неоконзервативци, представници светске финансијске олигархије, Вол-стрит) свуда намећу хаос, расуло, смрт и бол. Уништење тог малигног тумора човечанства ствар је свих нас укључујући саме Американце који су не само његов инструмент, него и жртва. Где је Град? Победити у овој игри, уопште неће бити лако. Зато што је име ове игре Велики Рат. Али, без обзира на то, кад је Велики Рат дошао, он се може избећи само по цену ропства и отвореног признавања сопственог неуспеха. Тако нешто у руској историји никада није било. Колико год да нам је било тешко сваки пут смо савладали тешкоће. Не ради се само о геополитичкој конфронтацији, о прераспоедели сфера утицаја или о обезбеђивању националних интереса. Ради се о нечем много дубљем и важнијем. Свака религија има поглавље посвећено крају времена и финалној борби. Хришћани, а такође Јевреји и муслимани, повезују догађаје тог циклуса управо са Великим Ратом. При том је увек, у све три ове религије место тог Великог Рата - Блиски Исток, поље Армагедон, а даље, суседне територије. За муслимане је Дамаск - џамија Омајада - место на којем ће се десити Други Христов Долазак. Стога рат у Сирији има очигледан есхатолошки смисао. Зато што је Сирија - део Свете Земље на коју је ступала нога Спаситеља. Ескалација насиља на границама, у зонама критичним за само постојање Државе Израела, такође мора да има есхатолошко значење и за Јудеје који очекују скори долазак Мешијаха. Амерички протестанти-диспензационалисти виде сценарио Последње Битке као инвазију армије северне земље Гога (идентификују је као Русију) на Свету Земљу. На крају, Атонски монаси и грчки Светитељи - као што је Козма Етолски или старац Пајсије Светогорски- више пута су предсказивали ослобађање Константинопоља од стране руске војске и распад Турске. На пример, Свети Арсеније Кападокијски говорио је вереницима у Фарасиди да ће изгубити своју отаџбину, али ће је убрзо опет стећи: „Биће још једна туђинска војска. Она неће знати грчки, али ће веровати у Христа. Они ће такође питати: где је Град?“ То се несумњиво разумевало као указивање на руску армију која прилази Константинопољу. У једној беседи старац Паисије је говорио: -Упамти, Турска ће се распасти. Биће рат који ће се одвијати у два дела. Ми ћемо бити победници зато што смо православци. - Старче, да ли ћемо имати губитке у рату? - Е, највише, једно - два острва узеће, а нама ће дати и Константинопољ. Видећете, видећете!“ Не тако давно, пре годину-две, сва ова предсказивања изазвала би само сметено слегање раменима - бајке. Али… данас: велика крв се лије на читавом Блиском Истоку: око Дамаска се воде борбе; Руси не само да присуствују, него се боре на Светој Земљи; конфликт са Турском пламти и не може се искључити да неће довести до правог рата. Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“ И видећемо. Дакле, где је Град? ДУГИН: Запад има демонску бит јер је место у које се стропоштао - Ђаво http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/dugin-zapad-ima-demonsku-bit-jer-je-mesto-u-koje-se-stropostao-djavo

Јел ова испрекидана црвена линија значи да бомбардери лете и преко Србије?

ПИТАЊЕ МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ - ДР. ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ https://www.scribd.com/doc/105257125/ПИТАЊЕ-МАКЕДОНСКЕ-ПРАВОСЛАВНЕ-ЦРКВЕ-У-ЈУГОСЛАВИЈИ-ДР-ЂОКО-СЛИЈЕПЧЕВИЋ

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2114582/%D0%93%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B0%3A+%D0%9F%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE+%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B8+%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D1%83+%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D1%83+%D1%81%D0%B0+%D0%98%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BC.html

The Russian Orthodox Church is preparing to launch a network that would distribute Wi-Fi in public places for free, provided the content is be cleansed of porn, grisly tabloid reports, gay propaganda or any information from dangerous religious sects. The plans were revealed to Izvestia daily by Roman Bagdasarov, deputy head of the Russian Orthodox Church’s department for relations with the society, who’s also a high-placed member of the Russian Inter-religious Council. Bagdasarov said that the Russian Orthodox Church and other religions wanted to get involved in the information space as a large part of modern life takes place there. However, the clerics were well aware of the chaos and various hazards of it and wanted to offer users some protection. READ MORE: ​Russia launches ‘safe search’ Sputnik to rival Yandex, Google To that end, certain church structures with support of the state would launch a network of free Wi-Fi spots near churches and in public places, especially those popular with the younger generation. The network will be serviced by a team of specialists who would manually check all data and block potentially-hazardous content. “We’re not suggesting that the Orthodox internet will only have the Patriarch’s preaches and Christian websites. It will have lots of things, including normal movies, both Russian and foreign, that impart traditional values and traditional morals, patriotism and protection of family and children,” Bagdasarov told reporters. “And I would like to add that we are not restricting anyone’s freedoms, those who don’t want to use the Orthodox Christian internet may simply not use it.” The church official also told reporters that several projects with automatic filtering of content in accordance with the Christian ethics, like the rublev.com search engine that advertises itself with the Gospel quote “the one who seeks finds.” When people search the word “murder” there they are redirected to the “thou shalt not kill” commandment and requests like “porn” and “sex” yield “thou shalt not commit adultery” text. The head of the Ethnic Policy Department of the Moscow City Hall, Vladimir Chernikov, said that the authorities could throw some support behind the project, but he doubted that any money would be allocated for it from the city budget. Official representatives of other major religions also welcomed the idea. The deputy head of the Council of Russia’s Muftis added that special content-filtering projects were being developed for a Muslim audience as well. In 2014, the central Russian region of Kostroma, together with the non-profit group League of Safe Internet, launched a project in which all 29 regional internet services’ providers changed their user agreements so that subscribers will only have access to a so-called ‘white list’ of about 500,000 websites approved by the league’s experts. Those who wanted to expand their digital adventures beyond the safe area had to sign an additional agreement stating that they are doing so at their own risk. READ MORE: Russian ‘Clean Internet’ experiment gets green light The authors of the project said that in case of success it could be expanded to other Russian regions. So far, that has not happened. https://www.rt.com/politics/321064-holy-wi-fi-russian-church/

Скандалозна пресуда гинекологу - Ако се беба угушила значи да је била жива Oslobađajuća presuda ginekologu dr Slobodanu Gvozdenoviću za smrt bebe jer „nije nastupila smrt lica” nelogična je, pošto u obdukcionom nalazu piše da je smrt ploda nastala „usled udisanja plodove vode”. Oslobođen: Slobodan Gvozdenović - Da bi dete udahnulo plodovu vodu, ono je moralo da bude živo - jasan je dr Slobodan Savić, specijalista sudske medicine i predsednik Etičkog odbora Srbije. „To više nije pitanje prava, nego medicine”, dodaje dr Savić. Osnovni sud u Valjevu oslobodio je dr Gvozdenovića, koji je i poslanik SNS, odgovornosti za „teško delo protiv zdravlja ljudi”. On u noći između 23. i 24. januara 2007. nije na vreme porodio Ivanu Katić, zbog čega je ona rodila mrtvo dete. Ivana je bila u devetom mesecu trudnoće, a u bolnicu je primljena kada joj je pukao vodenjak. U obrazloženju presude, koju je donela sudija Branka Marković, međutim, navodi se da „nedostaje bitan element krivičnog dela”, a to je „nastupanje smrti lica”. Sudija obrazlaže da fetus nema svojstvo „lica”, i objašnjava da zato „krivično delo, koje se stavlja na teret optuženom, i nije krivično delo“. Nezadovoljni presudom: Ivana i Saša Katić U obdukcionom nalazu, koji je potpisao dr Ljubiša Božić, međutim, piše da je smrt muškog ploda nastupila u materici usled udisanja plodove vode, a veštačenje odbora Medicinskog fakulteta potvrdilo je da je dete umrlo zbog nemara lekara, kao i da bi se beba rodila živa „da je carski rez urađen pet sati ranije”. Dr Savić za „Blic” ističe i da je fetus krivično-pravno zaštićen od trenutka začeća, na šta ukazuju i zakonske odredbe koje kažnjavaju nelegalni abortus. Plod je inače sposoban za vanmaterični život već od 28. nedelje, a, po nekim mišljenjima, već od 24. nedelje. SPC: Fetus je živo biće U SPC imaju jasan stav da je fetus živo biće od trenutka začeća. „To jeste stav SPC, a ako se ima u vidu da je u konkretnom slučaju u pitanju devetomesečni plod, nema nikakvog spora da je to živo biće. Možda nije u pravnom smislu, što opet nema logike, ali je za SPC to živo biće”, kaže za „Blic” otac Vukašin Milićević, urednik Radija „Slovo ljubve”. Ni pravna ni medicinska struka u Srbiji, ali i u svetu, kao ni međunarodne konvencije ne daju jasan odgovor na pitanje da li je fetus živo biće ili nije. To, kako za „Blic” kaže dr Marija Draškić, sudija Ustavnog suda i profesorka građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, niko nije definisao. O tome nije želeo da se izjašnjava čak ni Evropski sud za ljudska prava, ocenivši da ne bi bilo ni poželjno niti je moguće da se Sud apstraktno izjašnjava o tome da li je i nerođeno dete osoba u smislu člana 2. Konvencije o ljudskim pravima. Dr Draškić, ipak, ističe da se u Srbiji „pravni subjektivitet stiče rađanjem živog deteta”, ali i da bi obdukcioni nalaz i veštačenje sa Medicinskog fakulteta, u konkretnom slučaju, mogli da budu osnov za ispitivanje lekarske greške. Ni u Lekarskoj komori nemaju definisan stav o tome kada fetus postaje živo biće. - Naš Etički odbor jeste raspravlao o ovoj temi, ali nismo doneli jasan stav o tome kada fetus postaje živo biće i kada stiče određena prava - kaže za „Blic” dr Vesna Jovanović, predsednica Lekarske komore. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/604449/SKANDALOZNA-PRESUDA-GINEKOLOGU-Ako-se-beba-ugusila-znaci-da-je-bila-ziva

Одличан закон. Држава тако не присиљава лекаре да врше тај злочин, и уопште не учествује у организацији масовног чедоморства, а кривица за убиство нерођеног детета се индивидуализује. Ако неко по сваку цену хоће да убије нерођено дете, ирска држава му то неће омогућити (а поготово не преко здравственог осигурања или наплатом неке симболичне суме). Свако има слободу да оде где год хоће и абортира, то му "право" свакако нико не може одузети.

Француски сатирични магазин Шарли Ебдо на својим страницама објавио је карикатуре о катастрофи руског авиона „ербас A321“ на Синајском полуострву, када су погинуле 224 особе. На првој карикатури су приказани путници авиона и његови остаци који лете ка главама терориста. Потпис испод ње гласи: „Руска авијација је појачала бомбардовања“. Друга слика — лобања међу остацима авиона и телима путника која говори о опасности летова са руским нискобуџетним компанијама. У Кремљу сматрају богохуљењем објављивање карикатура на тему катастрофе, изјавио је прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков. „Ми то код нас називамо простом речју — скрнављење. То нема везе са демократијом, са самоизражавањем, ни са чим — то је безбожништво“, рекао је Песков новинарима. Коментаришући телевизији Рен ТВ поступак француског листа, члан Савета Федерације за међународне послове Игор Морозов оценио их је као ругање на сећање на жртве несреће. „То је богохуљење и ругање на сећање на оне који су постали жртве те несреће. То се не може дозволити неким медијима и листовима без обзира у којој форми и у којем жанру су они специјализовани“, нагласио је руски званичник. По речима Морозова, потребно је у оквиру међупарламентарних разговора израдити закон којим се забрањује ругање на овакве трагедије у медијима. „Ругати се над несрећом која се догодила на Синају је недопустиво. Жеља Шарли Ебдо да буде оригиналан просто шокира. Тешко се сећаш трагедије која се догодила у јануару 2015. године у самом листу. Чини ми се да новинари сами провоцирају насилне акције“, изјавио је члан Савета Федерације. (Спутник) http://www.nspm.rs/hronika/sarli-ebdo-se-u-najnovijim-karikaturama-ruga-zrtvama-nesrece-ruskog-aviona-kremlj-radi-se-o-bezboznistvu-i-skrnavljenju.html

НИШ - Српски патриjарх Иринеj рекао jе данас у Нишу да смо сви дужни да дигнемо глас у заштити Kосова и Mетохиjе и да "ако дође до силе, морамо учинити све да милом или силом то вратимо". "Надам се да нећемо бити у прилици да на таj начин то бранимо, већ да ће свест и савест оних коjи одлучуjу о нашоj судбини проговорити на начин како треба да говори jедна пробуђена и чиста људска савест", рекао jе Иринеj новинарима поводом почетка заседања Унеска. Сада jе реч о томе да нам узму светиње и да их прогласе светињама Kосова. Иринеj jе, приликом посете нишкоj епархиjи, рекао да се на Kосову и Mетохиjи налазе наше светиње, "то jе наша историjа, наша култура, почетак свега онога великог и траjног у нашоj историjи, нашоj култури." "Mи то ни у ком случаjу не можемо дозволити ни себи, ни другима, да Kосово и Mетохиjа не буду народа коме припада од како се зна за Kосово и Mетохиjу и српски народ", казао jе Иринеj. Oн jе казао да српске светиње треба сада поверити народу коjи jе читавим веменом своjе историjе палио наше светиње и да то не смемо дозволити. Иринеj jе подсетио да се на Kосову и Mетохиjи налази резиденциjа српских патриjарха (Пећка патриjаршиjа), као и наjвеће светиње наше историjе и културе. http://www.nspm.rs/hronika/patrijarh-irinej-u-nisu-svi-smo-duzni-da-dignemo-glas-u-zastiti-kim-a-ako-dodje-do-silem-moramo-uciniti-sve-da-to-vratimo-–-milom-ili-silom.html

Увођењем белоруског језика, само се повлађује белоруским националистима. Понављам, тим језиком тамо практично нико не говори. Ако су хтели да мисионаре, онима који не разумеју црквенословенски, боље би им било да служе на руском.

Слаба аргументација. Боље да су изабрали руски језик. Проблем је у томе, што белоруски језик у самом Минску нико не користи у свакодневном говору (поготово млади или студенти), искључиво се говори руским језиком. Белоруски језик углавном користе малобројни белоруски националисти, који траже и потпуну аутокефалност цркве, а који према самим русима имају изразито негативан став. Уопште у целој држави руским језиком говори 90% становништва. Хоће по сваку цену да формирају неки идентитет, а да нема везе са Русијом. Све већ виђено са "црногорским" или "бошњачким" језиком.