Васијан

Опростите што гомилам цитате, али мислим да ова мисао св. Јована Кронштатског није на одмет :
 
"Шта је најстрашније за човека? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без страха замислити да ће морати да умре и испусти дах. Али, браћо немојте се плашити и немојте се превише жалостити. Исус Христос, наш Спаситељ, Својом смрћу победио је нашу смрт и Својим васкрсењем поставио је темеље нашем васкрсењу: смрт истинског хришћанина није ништа друго него сан до дана васкрсења или рођење за нови живот. Учите се да непрестано умирете за грех и душама васкрсавате из мртвих дела, обогаћујте се врлином и немојте неутешно жалити за умрлима; научите се да смрт сусрећете без ужаса, као што је то и наредба Оца небеског, јер је васкрсењем Христовим из мртвих смрт изгубила своју суровост." 

Христос Васкрсе!
  
  Оче Зоране, благословите! 
  Свако добро свима на овој врло интересантној и духовно-инспиративној теми.  :good2:
  
Заиста, тема о којој о.Зоран пише није нимало ( и још хиљаду пута нимало ) лака и једноставна за људски ум. 
Уопштено ма колико се трудили да објаснимо све ово, опет нам фали речи и израза. Вероватно грешим, али некако ми се чини да је једноставније разумети, то јест, дефинисати ( као што су урадили Оци Кападокијски ) над-уман Догмат о Светој Тројици, него тајну Живота Вечног и свега онога што се дешава после телесне смрти човека. Једноставно ми људи размишљамо у земаљским оквирима.
Томе у прилог говори Апостол Павле када каже да није свестан да ли је у телу или не, и да је чуо неисказане речи... Апостол не може људским речима описати сфере Царства Небеског и живота у њему. ( узгред, врло користна слова од преп. Симеона НБ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov40.htm)  
 
Искрен да будем да ме је, ово о чему је писао о.3оран, на почетку нервирало. Али тек сад видим да то о чему пише у овом тексту ( а и оном прошлом о душама ) и текако има смисла ( ум ми се много пута противи, али срце ипак некако другачије осећа ). 
Као да Црква кроз векове баш и није много хтела детаљно да говори, јер је необјашњиво. То јест, није "систематизовала" ово учење.
 
Мислим пак да су на овој парадоксалној теми сви парадоксално у праву. По мом тренутном мишљењу и размишљању, прича о митарствима и ишчекивању коначног Суда и Васкрсења Свеопштег, није аутоматски у супротности са ставом; ,,да се Васкрсење збива одмах по телесној смрти,, . Заправо, ми нашим категоријама покушавамо да објаснимо непросторну  и не-временску сферу, а то је у нај мању руку крње. Када човек  умре телесно, није никакав проблем да прође такозвана ,,митарства,, , и да у Руци Божијој ишчекује Васкрсење и да Васкрсне. Ако се то дешава ванвременски, ако "горе" нема времена ни простора, то се онда све догоди "одмах"! Једноставно то ми не можемо да објаснимо. Реч "одмах", "сада" су опет везане за наше земаљске појмове... Некако, тек сад видим да, сам појам да "свети ишчекују" никако се не може уклопити  у појам оностраног живота. Како се може чекати, ишчекивати, па макар и у радости и светлости, тамо где нема ни времена ни простора нити било какве земаљске категорије. Ако тамо постоји некакво чекање, па макар и у радости и светлости.... то је онда опет земља, а не Небеса.....  
 
О. Зоран казује да се Свето нама тренутно јављају у телима. Свиђало нам се то или не овакве ствари су се догађале и догађају, реално.
Узмимо пример старца Нектарија Виталиса. По Његовом личном, а и сведочанству неких пристуних људи, светитељ Нектарије Егински га је лично посетио у сред бела дана, не као визија, већ лично, материјално, загрлили су се, чак је и св. Нектарије заплакао, па је на крају отишао и ушао у аутобус. Није била визија, већ жив човек од крви и меса.
 
Једном чух и причу из уста блаженопочившег старца Стефана из братства Данијелита у Светој Гори, како их је једном, пре неколико година, у сред бела дана посетио неки старац са штапом. Улазећи у порту Скита дочекао га је један стари монах који се ту налазио,  и по светогорском обичају послужио у гостопримници. Кад у једном тренутку, тај старац са штапом, онако мало погрбљен, после послужења, рече монаху Данијелиту ; ,, Зашто се препирете коме ће те да посветите нову цркву,, ?. Овај монах гостопримац стоји у чуду, размишљајући ; одакле овај зна то ?! Кад му непознати старац рече ;,, Ја ћу ти рећи коме ће те да посветите цркву,,. И крене он гостопримца да води у унутрашњи параклис братства, знајући сам где се налази. Гостопримац монах иде за њим у чуду, а непознати старац му показује на икону преп. Андреја Јуродивог, која се налазила изнад певнице, и говори како је он тај Андреј и како њему треба да саграде нову цркву у скиту. Монах гостопримац не може да верује шта се дешава, али у тренутку непознати старац нестаје. Наравно нова црквица је била убрзо саграђена.
 
 И заиста постоји још много примера где су свети долазили као људи од крви и меса међу нас, реално, као већ васкрсле личности.
 
 И хтео бих још да додам да Свети Порфирије Кавсокаливит, један од највећих светитеља у историји Цркве, расуђује овако : Једног дана сам га упитао у његовој келији:
„Старче, много се говори у последње време о броју 666, о доласку антихриста, који се приближава – неки, наравно, тврде да је већ дошао, о електронском жигу на десној руци или челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти овог другог, о Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему томе?”
Старац одговори:
„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.”
 
Иначе у Литургијским јектенијама се говори : ,, Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо. ,, .   
Дакле, молимо за спокојну смрт и одма након тога добар одговор на Страшном Суду...
 
 
Опростите на паметовању, граматичким и свим осталим грешкама.    

Хвала и слава Богу на свему! Такође, хвала и Вама на пријатном осврту на мој коментар.
Но, као што рекох, нисам компентентан да причам о брачним темама јер немам личних искустава у томе. Али...
Некако, хтео или не хтео, живећи у овом свету, био сам "приморан" да по мало размишљам и о овим стварима из богословског и духовног аспекта у неком општем смислу, јер сматрам да Црква Православна, и уопште Њено Светотајинско битисање на земљи, има и даје одговоре на сва наша питања и недоумице које се тичу свих сегмената наших живота, јер сам Богочовек Христос све зна и све може, притом у Њему, ради Њега и Њиме сав свет постоји и битише, а Црква, као Тајна и Догађај, је ништа друго него наставак Његовог присуства на земљи у времену и простору. Тако да, ако је потребно, сматрам да Црква има одговоре на сва наша питања и решења за све наше проблеме, јер управо то исто Христос има, зна и може. Сходно томе, све у нашој Православној Вери је дубоко смислено и логично-надлогично, а све несмислено, алогично и нелогично припада супротној страни и нема утемељења у Отривењу Божијем.
Што се тиче осврта Св. Отаца на сву ову проблематику, у праву сте. Оци нису детаљно обрађивали ову тему и више су остављали свести, савести и духовном стању и степену супружника. Но, ипак, постоје јасне Канонске одредбе које се тичу блуда уопштено и везане су директно и за брак.
Препоручио бих, свима онима које интересује ова тема, два чланка:
Француски Теолог Ларше, веома лепо анализира два приступа Отаца везана за брачност у Цркви:
http://pravoslovo.blogspot.rs/2010/09/blog-post_18.html
Као и текст о.Љубе који се тиче заблуде да је однос брачника у Посту забрањен:
http://www.pravoslavniroditelj.org/bracni-odnosi-sta-crkva-i-sveti-oci-zaista-kazu/
Свако Добро!
 
 
 

Св. Литургија се може служити на било коме месту. Битно је да се савршава на Антиминсу (https://sr.m.wikipedia.org/sr/Антиминс). Наравно, цркве (објекти) се граде због тога (ради служења Литургије и осталих Св. Тајни) и то је природно место за литургијска сабрања, то јест парче освештаног простора које се разликује од остатка света. Међутим, пошто на неким местима (из различитих околности) нема услова за храмове, онда се из снисхођења дозовољава да се служи у просторима који нису освештани и предвиђени за богослужења. 
Што се тиче пушења. Ако гледамо искрено и прецизно, наравно да се ради о "ђаволској работи", јер сваки порок и свака греховна навика којој робујемо (а притом вршимо и геноцид и тихо убијање нашег тела) је везана за ђавола. То јест, све што није у сагласју са вољом Божијом, везано је за свет палих духова и нашу палу вољу и природу. Притом, пушење подгрева скоро све остале страсти и наркотички делује на човека и његово унутарње биће (убија осећај за истинско покајање, а тиме и способност за обожење - које је смисао и сврха живота) и савест. Тако да је пушење (као и сваки други порок, коме човек робује) директно сатанско дело, ма колико се то нама несвиђало и колико год ми желели да оправдамо оно што се оправдати не може.

Пост је и ако човек рецимо једе ђачку паштету 6 недеља. Дакле само паштету и по које парче хлеба.
Ајд да видим мајсторе који ће то диздрже.
А овако пиче 6 недеља сваки дан неке слаткише, лигње, дагње, пите, посне буреке и којешатрије и још се гоје на крају.
Пост је у томе да ти храна буде ништа, да не буде примамљива...а не да буде друга врста хране која ће опет да ти буде примамљива.
И то је на крају само телесни пост+ уздржање од кекса.

Значи АРХЕОЛОГЕ  не причешћивати!
 
Знао сам да су грешници. Сву су нам историју изврнули!

да пробам да допринесем разјашњавању
ако буквално схватиш златоустог онда буквално нема ни за кога причешћа, можда неколицина живих светих на планети, али и светитеља да питаш има ли чисту савест и срце и беспрекоран живот рећи ће да он нема ништа од тога... и рећи ће да би сам себе одлучио од причешћа... али приступа јер зна да "без Бога не можемо чинити ништа"

и хиљаде свештеника који служе у спц могу ли да се похвале таквим животом? не, а верници? ни они, и шта онда? да се нигде не служе литугрије? осим након крштења и пред смрт? зато мислим да цитат не би требало да се разуме буквално
дакле, иако је цитат такав да вуче на буквално разумевање ја бих га ипак разумео да се односи на оне који устају од падова, труде се, покушавају све и колико могу да живе тако да имају чисто срце савест и живот

Meni je zanimljivo to sto apostol Pavle u prvoj poslanici Korincanima kao nedostojnost ne razlikovanje tela i krvi Gospodnje. Znaci ne bezgesnost nego se trazi razlikovanje pricesca od obince hrane. Strasna je zaista zloupotreba tog teksta. 
1Cor 11:23 Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hljeb,
1Cor 11:24 I zahvalivši prelomi i reče: uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen.
1Cor 11:25 Tako i čašu, po večeri, govoreći: ova je čaša novi zavjet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen.
1Cor 11:26 Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.
1Cor 11:27 Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj.
1Cor 11:28 Ali čovjek da ispituje sebe, pa onda od hljeba da jede i od čaše da pije;
1Cor 11:29 Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.
1Cor 11:30 Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno ih spavaju.
1Cor 11:31 Jer kad bismo sebe rasuđivali, ne bismo osuđeni bili.
1Cor 11:32 Ali kad smo suđeni, nakazuje nas Gospod, da se ne osudimo sa svijetom.
1Cor 11:33 Zato, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugoga.
1Cor 11:34 Ako li je ko gladan, neka jede kod kuće, da se na grijeh ne sastajete. A za ostalo urediću kad dođem.
 

Зоран Ђуровић: О причешћу две речи
Јако леп дан. Литургија са мало људи, али се продужила до вечерас. И кроз тај наставак људи улазе у Тајну. Сатана је све урадио да одбије људе од причешћа. И ради и данас преко ових његових сарадника који одбијају под изговором побожности људе од причешћа. Лудачка идеја припреме за причешће... Да ли си спреман за причешће? Ја бих као поп морао свакодневно да постим по том правилу, а да дам да ми неко други са женом прави децу. Објашњавах, на линији Василија Великог, како дете не зна рационално ко је његова мајка али познаје сису и како мајка много више зна ствари око своје бебе. А да је дојење неопходно. Тако се ми овде дојимо Христом. У овом свету смо као бебе. Не знамо. Али ћемо једног дана знати као што смо познати. 
И гледам вечерас жену која прича као права хришћанка, а ништа није знала о хришћанству. Јела је јутрос, јер узима и лекове, али јој рекох да се причести јер ко зна када ће јој се прилика поново указати. И да ли ће је имати. Каква је лепота настала из целодневног дружења... 
Ја сам давно поздравио неки јуридичко-моралистички свет. То кад кажем не мислим да не разликујем шта је добро или зло, а гледам да никоме не чиним зло. У две заповести је све садржано. Нема ту много памети. 
Није ово пролазна ствар, него нешто што је сазрело временом. Ова ће и даље да ме оптужује као маскилисту, али је то безначајна ствар, која улази у сферу шале, док она улази у сферу божанског. 
Не желим да причам превише, јер је то нека интима коју овде не бих делио, али сам скоро у Палерму имао и случај миропомазања једног детета са озбиљним проблемима, а које је, како кажу његове бабе (тајна обављена као у време комунизма у бившој Југи, тајно), променило поглед. 
Како сам имао много оваквих ситуација, видим да Господ на почетку даје и "објективне" знаке који се препознају. 
Ови "душебрижници" заборављају да је Господ и Јуди дао причешће. Притом заборављају да је Господ бисер који не може да се опогани. Па они узимају да вагају коме дати или не тај бисер. На нашим фрескама се показују анђели који у пехарима скупљају Исусову крв. Али је она праштала на све стране, јер су њега бичевали и млатили из све снаге. Та крв је капала на земљу. И то је наша храна. И ти узимаш себи за право да одлучиш од причешћа девојчицу од 6 година која је пре литургије у манастирском дворишту појела трешњу? Људи, да ли смо ми људи? 
Овде је неверје на сцени. Опсесивни покушај неверника да Господа замене правилима. Дојиља је закон. Та Млекопитатељница...

Нема потребе да будеш дрзак и безобразан. Не знаш ко сам, нити како живим. Нити сам тражио твоје савете. 
Објашњења од тебе не видех, нити си иоле способан да их предочиш, јер ни сам не знаш шта мислиш и шта тврдиш. Не умеш да саставиш једну конкретну теолошку мисао, а на конкретна питања си избегавао одговор на врло перфидан начин. Просто се чудим како Ви уопште завршавате тај Т. Факултет, али добро.Тако да уопште ми није јасно шта си уопште тражио на овој теми, као и целокупно твоје навијање и изношење мишљења, без икаквих аргумената.
 

Не, тај филм више нећете гледати. Да се вртим у круг на тај начин, са неким као Ви, нема Више смисла. Све има своје границе. Свако ко жели може да упореди докле је дошла Ваша дрскост у извртању и манипулацији.
Богу хвала, долази ново време, и све јереси које лебде по етру ће бити санкционисане. Почиње ново поглавље у Православној Цркви, када ће се неки ствари, коначно, почети кристалисати. Тако да ћемо и Вас, ако се не покајете пре тога (а чисто сумњам) видети са онима изопштенима из Цркве. У животу ништа није случајно, тако да није ни случајно што припадате баш Константинопољској Патријаршији. Мењају се ствари полако, и ове Ваше херезе ћете моћи да просипате још само на Фејсбуку и овом Форуму (док не дођу и нека боља времена за СПЦ и она се побрине и за ове интернет ствари) код истих људи који су се примили на Ваше слатко умовање, док остали народ све више и више проваљује о коме се ту ради. Они који су се примили, они су се примили. Као и код Артемија. 
Тако да се поново враћам на исто са Вама (а притом оно што учитавате код мене, код себе не видите. Јер све исто, само много горе видим ја и многи други код Вас), јер нема сврхе. Све што писах, писах због оних који би ово читали, да би могли да упореде какве небулозе Ви износите. На већину ствари је одговорено и речено, али Ваш про-језуитски софистички ментални склоп никада неће моћи то да разуме, макар ја, или било ко други, одговорио на још милион питања.
Као што рекох, Богу хвала, иде ново време, када ћете и Ви и сви остали јересиисповедници (и остали који на било који начин урушавају Цркву) бити санкционисани и одлучени. Тако да се не бринем много. Вама је "сав живот" ФБ и Форум, јер на другим местима (и у Цркви глобално) Ваше писаније нико не шљиви баш много, нити ће икада шљивити. Овде једино имате некакву пажњу, али ни то неће још много дуго да потраје, јер ће се Црква кад-тад морати побринути за ове домене црквеног живота, а ја сматрам да ће то бити у скорије време. 
.

Св. Литургија се може служити на било коме месту. Битно је да се савршава на Антиминсу (https://sr.m.wikipedia.org/sr/Антиминс). Наравно, цркве (објекти) се граде због тога (ради служења Литургије и осталих Св. Тајни) и то је природно место за литургијска сабрања, то јест парче освештаног простора које се разликује од остатка света. Међутим, пошто на неким местима (из различитих околности) нема услова за храмове, онда се из снисхођења дозовољава да се служи у просторима који нису освештани и предвиђени за богослужења. 
Што се тиче пушења. Ако гледамо искрено и прецизно, наравно да се ради о "ђаволској работи", јер сваки порок и свака греховна навика којој робујемо (а притом вршимо и геноцид и тихо убијање нашег тела) је везана за ђавола. То јест, све што није у сагласју са вољом Божијом, везано је за свет палих духова и нашу палу вољу и природу. Притом, пушење подгрева скоро све остале страсти и наркотички делује на човека и његово унутарње биће (убија осећај за истинско покајање, а тиме и способност за обожење - које је смисао и сврха живота) и савест. Тако да је пушење (као и сваки други порок, коме човек робује) директно сатанско дело, ма колико се то нама несвиђало и колико год ми желели да оправдамо оно што се оправдати не може.

Немојте, молим Вас, само Ви о љубави. Такве приче код мене не пролазе. Врло добро познајем на коме степену је Ваша "љубав" и како она функционише у реалном животу. Те приче о љубави можете само да продате онима који су се заљубили у Вас. Када би Вам неко лупио шамар, да можете и да имате храбрости, главу би му отсекли и замрзели би га за вјек и вјеков. 
Тако функционише Ваша искривљена свест. Једина радост је у томе што ће се кукољ, коме и Ви (нажалост) припадате, у будућем периоду очистити у Светој Цркви Христовој.
Шта рећи, а не заплакати. Мене би, на Вашем месту, било срамота било да помињем Св. Максима. Тај Светац Вас директно и суштински изува из ципела, јер тврди да је рашчињен стварно рашчињен и лишен благодати, док Ви заједно са маштовитим Латинима вилените и просипате фантамозгарије и тврдите да такви ипак богослуже.
Само један од доказа да сте се оперисали од срамоте.
Када да ме Ви таквим назовете, сасвим сам сигуран да је све супротно од тога. 
 

Веома је велика разлика када некога оптужимо за јерес, или пак означимо нешто код некога као јеретичко или проблематично, а сасвим друго је када некога крајње осудимо као "јеретика". Ту требамо да будемо пажљиви. Наравно, увек је битан контекст и не треба да јуримо једне друге да хватамо у сувој речи.
Што се тиче деловања Цариграда, и те како њихово деловање има јеретичке основе и није у питању пуки канонски проблем.
https://svetosavlje.org/patrijarh-vartolomej-ukrajina-i-autokefalija/

Веома је велика разлика када некога оптужимо за јерес, или пак означимо нешто код некога као јеретичко или проблематично, а сасвим друго је када некога крајње осудимо као "јеретика". Ту требамо да будемо пажљиви. Наравно, увек је битан контекст и не треба да јуримо једне друге да хватамо у сувој речи.
Што се тиче деловања Цариграда, и те како њихово деловање има јеретичке основе и није у питању пуки канонски проблем.
https://svetosavlje.org/patrijarh-vartolomej-ukrajina-i-autokefalija/

Веома је велика разлика када некога оптужимо за јерес, или пак означимо нешто код некога као јеретичко или проблематично, а сасвим друго је када некога крајње осудимо као "јеретика". Ту требамо да будемо пажљиви. Наравно, увек је битан контекст и не треба да јуримо једне друге да хватамо у сувој речи.
Што се тиче деловања Цариграда, и те како њихово деловање има јеретичке основе и није у питању пуки канонски проблем.
https://svetosavlje.org/patrijarh-vartolomej-ukrajina-i-autokefalija/

У овој слободи да сви кажемо шта мислимо, зашто је проблем да и отац Петар каже шта мисли? Не разумем. 
Да ли је рекао нешто погрешно? То је питање. А не шта он доживљава и шта ко од нас преживљава итд. Не видим да јесте рекао нешто неприлично. 
Неки овде говоре нешто у стилу како он брани да се раскол зове раскол. Ја то не прочитах. Он је писао о томе да не треба олако потезати оптужбе за "јерес", и сасвим је у праву. И то је његова пастирска дужност.
Иако нисам приметио да у овом конкретном случају имамо мноштво људи који то чине (оптужују за јерес), ми данас ипак имамо општу хистерију и манију називања једни других јеретицима. Па тако добисмо разне, Акакије, Артемите, Хрисофоре, Никодиме, итд.

Сада ми је јаснији Ваш став. Мада, мислим да нисте добро разумели изнето у горњем тексту, јер се, колико сам ја схватио, о. Петар бави нечим другим, а то је осуђивање некога, у овом случају једног Патријарха, мимо осуде Цркве.
Саборска одлука Московске Цркве нема никакве везе са овим о чему говори о. Петар, јер он прави паралелу са рашчињењем и анатемисањем Несторија, док се одлука Руске Цркве односи само на административни прекид општења и ни по чему није обавезна за Српску Цркву, све док се сама СПЦрква не одлучи на такав корак.
Дакле, не постоји никаква Саборска одлука која оправдава "приватно" анатемисање Пт. Вартоломеја и Цг Цркве.
 

Весели Никодим јеретиствујући. Да нема овога, сво његово антиисихастичко православље би изгубило сав смисао. Весели Руси иду из крајности у крајност. Једни проглашавају Цара Николаја за "крвавог цара", док га други проглашавају за искупитеља руског народа...

Сада ми је јаснији Ваш став. Мада, мислим да нисте добро разумели изнето у горњем тексту, јер се, колико сам ја схватио, о. Петар бави нечим другим, а то је осуђивање некога, у овом случају једног Патријарха, мимо осуде Цркве.
Саборска одлука Московске Цркве нема никакве везе са овим о чему говори о. Петар, јер он прави паралелу са рашчињењем и анатемисањем Несторија, док се одлука Руске Цркве односи само на административни прекид општења и ни по чему није обавезна за Српску Цркву, све док се сама СПЦрква не одлучи на такав корак.
Дакле, не постоји никаква Саборска одлука која оправдава "приватно" анатемисање Пт. Вартоломеја и Цг Цркве.
 

Ево мог превода једног дела недавне беседе Митрополита Онуфрија, јединог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Да ли ће и сада неко да ме оптужи за несаосећајност према страдајућем свештенству и верном народу у Украјини? 

Брате Августине, не разумем Вас. Чему та срџба и нестрпљење? Откуд у Вама толико подозрења па и неке врсте огорчености и панике? Постављате ми „сто педесет и шест питања„ у пар реченица и то као да уопште не читате оно што сам написао. Или Вам је моје писање небитно а битно Вам је да, пошто пото, избифлате нека Ваша подозрења и фатаморгане?
Ко овде уопште говори о повреди Патријарха Вартоломеја „мислима„ - како Ви то претеривачки, подметачки и фалсификаторски закључисте? Где сам то говорио о мислима и осуђивању у мислима? Говорио сам и писао само о томе да нико не треба пре Саборске одлуке, унапред, пре времена, појединачно, одокативно, самоиницијативно, брзоплето, јавно осуђивати Патријарха Вартоломеја као јеретика или расколника.
Говорио сам и о томе, и то великим словима нагласио у свом тексту, да постоји у историји Христове Цркве нешто што се зове ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ.
Како ли се тога не сетисте и то не приметисте у мом тексту?
Куда сте се драги брате залауфали? Или мислите да сам пао са Марса и не видим неке ствари о којима и врапци знају? Није поента у томе. Поента је да се људи науче да не осуђују брзоплето било кога, а посебно не првог међу једнакима у Православљу. Да почну да гледају очима вере, наде, љубави и стрпљења. Посебно у овим тешким временима препуним саблазни и искушења.
Или мислите да ће јавно и брзоплето осуђивање Патријарха Вартолимеја, као јеретика и расколника, и поред његових очевидних грешака око Украјине, било шта променити на боље?
Писао сам дакле о томе, ако Вас уопште интересује шта сам писао, да нико не треба и нема право да било кога, а посебно не Патријарха Цариградског, без одлуке Сабора називати јавним јеретиком и расколником.
Ви као да не читате да сам одлуке мини Сабора у Цариграду око Украјине, из септембра ове године, већ назвао "погрешним, небратским и неканонским", јер да сте то прочитали не би изфантазирали и подметали ми да Вама или било коме забрањујем и помислити нешто против одлука Патријарха Вартоломеја и Цариградске Патријаршије? Не знам зашто се бавите подметањима? Или Вам је то просто забавно?
Стога ми и не пада на памет да Вам одговарам на сва Ваша, с брда с дола и конфузно набацана питања, очевидно настала из неке својеврсне еуфоричне паничности и подозрења неке моје, од  Вас измишљене, апсолутне подршке Патријарху Вартоломеју, у свему и свачему.
И сада, као и у предходном мом одговору брату који се представља као фарисејски буквојед, одговору који као да нисте ни прочитали, поновно сведочим, да не подржавам цариградско свевасељенско тумачење 28. канона Халкидонског Васељенскиг Сабора из 451. године.
Но, брате Августине, ако баш желите или Вас то посебно забавља, слободно постављајте нова бесмислена питања, потпуно ван контекста онога о чему иде реч. Нема проблема. Хартија и интернет скоро све трпе. А и не бих да Вас на силу спречавам у било чему, па ни у фантазирању и подозревању, нити мене нити било кога.
Све Вам је слободно, мада Вам све није на корист.
Једино немојте очекивати да ћу се и убудуће нешто посебно бавити Вашим ветрењачама, јер нити сам Дон Кихот, а нити ми пада на памет да трошим речи на злонамерне, изфантазиране и испразне коментаре.
С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић).
 

Анатема Денисенку:
"Вселукавому Михаилу Денисенко, безбожному делу придавшемуся и главой нечистиваго сборища поставленному ради личного благополучия и рекшего себя бытии Патриархом киевским и всем того последователям — анафема"
Хоће ли Вартоломеј да му је скида?

о. Андреј Ткачев о Денисенку:
"да је којим случајем Ал Капоне жив он би по степену преступа, и развратности душе своје код Филарета био само ипођакон, не више од тога". 

Сада ми је јаснији Ваш став. Мада, мислим да нисте добро разумели изнето у горњем тексту, јер се, колико сам ја схватио, о. Петар бави нечим другим, а то је осуђивање некога, у овом случају једног Патријарха, мимо осуде Цркве.
Саборска одлука Московске Цркве нема никакве везе са овим о чему говори о. Петар, јер он прави паралелу са рашчињењем и анатемисањем Несторија, док се одлука Руске Цркве односи само на административни прекид општења и ни по чему није обавезна за Српску Цркву, све док се сама СПЦрква не одлучи на такав корак.
Дакле, не постоји никаква Саборска одлука која оправдава "приватно" анатемисање Пт. Вартоломеја и Цг Цркве.