Богдан_

sHa_sarcasticlol

Брат, ово није за разбибригу, ово је за зону сумрака... Катастрашно. bangin :fmqmtx:

Мада је моје скромно мишљење да тешко шта може да извуче Опел из дубоке кризе у којој се налази... Ја им желим срећу са новим (петим) моделом легендарне Корсе која траје преко 30 година.

Идемоооо! :brokoli: Žiri Asocijacije automobilskih novinara Srbije za izbor automobila godine, jedini nezavisni te vrste u našoj državi, izabrao je petu, najnoviju generaciju Opelovog modela Corsa za Automobil godine 2014. u Srbiji. Od 70 mogućih, Corsa je dobila 68 bodova, Toyota Yaris 51, a Ford Focus 48 bodova. Ovogodišnji žiri je radio u proširenom sastavu: Dragan Milutinović – RTS, Vladan Slavković – Formula Team, Zoran Samardžić – sajt www.auto-info.rs, Mladen Radulović - Kurir, Dragan Stanimirović - Naše novine, Petar Živkovic - Večernje novosti, Goran Sarić – sajt www.automagazin.rs i Zoran Plavšić - nezavisan novinar. U konkurenciji su ove godine bila 33 automobila, od kojih je eliminacijom u prvom krugu izabrano 10 finalista: Hyundai i20, Ford Focus, Mazda 2, Škoda Fabia, Renault Twingo, Nissan Qashqai, Toyota Yaris, Mercedes C klase, Volkswagen Passat i Opel Corsa. Opel Corsa je dobila najviše glasova jer je jedan od najpopularnjih novih malih automobila na našem tržištu, pristupačna prosečno platežnom kupcu u Srbiji, tehnički vrlo napredna, sa dugogodišnjom dobrom reputacijom u Evropi. Za 32 godine od kako se proizvodi, Corsa je kroz kroz četiri generacije, širom Starog kontineta, prodata u 12,4 miliona primeraka. Sa modelom Astra, Corsa je Opelov najpopularniji model – sa učešćem u prodaji te kompanije većim od jedne četvrtine. Dostupna u verzijama sa troja i petora vrata, Corsa je trenutno četvrti najprodavaniji model u segmentu malih automobila u zapadnoj Evropi. Peta generacija Corse ima novi izgled i s novim podvozjem i optimizovanim upravljanjem nudi novo iskustvo u vožnji, vrhunsku digitalnu povezanost i, kako Opel navodi, odličan odnos cene i performansi. Nova generacija benzinskih i bitno izmenjenih turbo dizel motora omogućava dobre performanse uz nisku potrošnju goriva. Simbolično obeležje – statueta Automobila godine 2014. u Srbiji - Opelu će biti dodeljena na svečanosti koja će biti organizovana početkom naredne godine. PR saopštenje - AAN http://auto.blog.rs/blog/auto/vesti/2014/12/11/ziri-za-izbor-automobila-godine-aan-opel-corsa-automobil-godine-2014.-u-srbiji

фото: Срби у старој Глинској цркви пре покоља, wikipedia.org У свијету се 10. децембар сваке године обиљежава као Међународни дан људских права. Нажалост, као и у многим случајевима тако и у овоме, за православне Србе у Републици Хрватској овај дан представља само још један у низу дана када су обесправљени. Дешавања у граду Глини су још само један од примјера и доказа за ту тврдњу. Наиме ,,градски оци" су на својој шестој сједници одржаној 21. октобра 2014. године донијели ,,одлуку о мјесту полагања вијенаца и паљења свијећа на територији града Глине". Том одлуком су забранили православном српском народу вршење парастоса, помена и полагања цвијећа на мјесту гдје је до 1941. године стајао храм Рођења Пресвете Богородице. Те године у њему је почињензвјерски злочин у којем је страдало преко 1500 православних Срба из Глине, Топуског, Вргинмоста и околине, а храм је срушен до темеља. Комунистичка власт није дала дозволу за градњу храма на истом мјесту, него су исту катастарску честицу одузели Цркви и национализовали без икакве накнаде, те на њеном мјесту 1967. године подигли Спомен дом. Исти тај дом 1995. године градске власти су преименовале у Хрватски дом. Тим поводом, 10. децембра 2014. године ,,Антифашистичка лига" одржала је сједницу испред Спомен дома на којој је осуђена одлука градских власти града Глине. Мирном протесту је присуствовао мањи број вјерника глинске парохије (већина је изостала због страха) заједно са парохом костајничким протојерем Далибором Танасићем и протојерејем глинским Слободаном Дракулићем. Своје слово на протесту изрекао је и предсједник Српског националног вијећа г. Милорад Пуповац. Поменути учесници овог скупа су вербално нападнути и вријеђани од стране појединих суграђана. који су помињали су "тракторијаду", Шешеља..., а чули су се и повици ,,Цигани". За то вријеме локална полиција је стајала по страни не чинећи ништа да атак на учеснике скупа спријечи. Након тридесетоминутног скупа сви смо се мирно разишли, док су они који су изрицали увреде на рачун жртава и присутних развили велику државну заставу испред дома и наставили са увредама на рачун православних Срба. У Глини, 10. децембра 2014. године протојереј Слободан Дракулић, парох глински Извор: Епархија горњокарловачка Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Извор: Блог сјајног уметника http://stancosmin.blogspot.com/

Страва!!! На ово се иде обавезно. Отишао сам, ал ми стизали мејлови о новоотвореним темама у групи, па ме то вратило (на кратко).

Начелно се у потпуности слажем са тобом. Али мислим да не треба лицитирати тиме ко је колико пута био у Јасеновцу. Свако треба да оде бар једном, то да. Мада капирам где је усмерена твоја критика - причамо о нечемо што не знамо. Мислим да се ту десила слична ствар као са Косовом. Годинама касније после Косовског боја, чак и деценијама касније се тек неко досетио да тим јунацима напише службу, да им поје тропар. Исти случај као и са Јасеновцем. Године и деценије касније. А црква је једино та која је свесна од првог дана шта се збивало (у оба случаја), памтила је, тако да кажем. Јер је већ у лето 1941. године, колико сам читао, тадашњи Синод формирао комисију за прикупљање података о страдању Српског народа. То је оно време када су већ прва тела дошла до Београда Савом. Тамо, '42. - '43 године је то прерасло у први Меморандум Спрске Цркве о зверствима у НДХ. Што се Јасеновца тиче, ту је прва служба Новомученицима угледала светлост дана већ '50-их (у Америци најпре) под именом Служба Новомученицима Српским пострадалим за веру православну и Српско име од усташа у Другом рату. Бивали су свесни људи шта се тамо дешавало, али не онако како бисмо волели. Притискају тадашњу власт колико су могли. Потом ниче Богдановићев цвет на којем је писало: Жртвама фашизма! - а једини фашисти у оном рату су били Италијани, који опет, у Јасеновцу нису никога убили - већ неко други. Дакле, власт је дозволила нешто, али је то преокренула у "своју корист" као земља "утемељена на антифашизму" и братству и јединству. Ту се десила прва манипулација Новомученицима зарад лажног братства и јединства. Дакле да, знало се за Јасеновац, али су сви гледали да се то што мање помиње. И ево, ових неколико година имамо случај да се опет нешто дешава, да људи почињу да схватају шта је Јасеновац и шта је Црква. Званичан упис у календар, иконе се цртају, итд. Још увек се не служе литургије на дан помена Новомученика (ретко где), али то је ствар сваке цркве и сваког свештеничког братства посебно. Да, требало би да се служи, али ето... И таман кад је све почело да се покреће набоље, дешавају се ревизионистички испади појединих хрватских свештеника и политичара. Тиме не можемо себе оправдати, јер и сами се недовољно бринемо о сопственим жртвама, него нам лакше да кажемо: ено, Хрвати ово, Хрвати оно... Има ту истине, али прво требамо гледати себе! Имамо и неке грешке Цркве, то сам чуо од вл. Јована Ћулибрка. Рецимо, зашто је вл. Платон светитељ, а прота Душан Суботић, који је убијен заједно са њим није? Али мислим да ће то временом доћи на своје. Све ће се дознати. Битно је да сви радимо на томе и да будемо свесни величине Јасеновца. А што се папиног доласка тиче... Ту се не разумем много. Свакако да мора ићи преко Јасеновца. Али само искрено! Да буде свестан да се ту "нешто" дешавало, и да је учествовало заправо доста клирика којима је он верски поглавар. И свакако да се као црква морају обрачунавати са ревизионистима у својим редовима. А они то нажалост не раде. Што се мене тиче, задњи пут сам био у Јасеновцу на устоличењу вл. Јована. Искористили смо прилику да одемо тамо и помолимо се. Ђед ме покојни усмерио на тај пут, са којег не намеравам силазим. Можда превише размишљам о тим темама, ал то је у једној доброј мери обележило мој живот. За крај бих рекао једну мисао Тасину: Србину је често паметније срце од главе.

Вл. Николај - Мисионарска писма писмо 159. Умро Вам стари свештеник, и на његово место дошао сасвим млад богослов. Староме свештенику Ви сте радо целивали руку, али Вам је, кажете, нелагодно целивати руку свештенику много млађем од себе. Зар нисте слушали причу о кнезу Милошу и младом свештенику? Овако гласи та прича: Неки млади поп служио Литургију у Крагујевцу у присуству кнеза Милоша. Стари кнез је био необично побожан. Служба се у Цркви није почињала док он не би дошао. У Цркви је стајао на свом месту као укопан и скрушено се Богу молио. Кад је млади свештеник свршио службу, он изнесе пред кнеза крст и нафору. Кнез целива крст, па појми да целива и руку свештенику. Но младић тргне руку назад, као у стиду да му стари господар земље целива руку. Кнез Милош га погледа и рече: дај руку да пољубим! Не љубим ја твоју руку него твој чин, који је старији од тебе и од мене. Ово је свакако била слика у Србаља, вазда се поштовао свештеник, макар тај чин. Ми ћемо рећи свашта за њега, то није спорно (зар не говоримо и за рођеног брата?). Вишедеценијска борба је трајала да промени то мишљење оним јефтиним паролама попут "попови лопови", јесте то поштовање мало пољуљано, али мислим да се још поштује. Време је такво да за поштовање и љубав није довољан само чин или мантија (имали смо случај свештеника који је потпуно застранио у један порок, зар не?), мора пре свега да се буде човек. И да се поштујемо међусобно. Будимо људи!

Човече, ал' лети време... Још мало и: Рождество Твоје, Христе Боже наш...

Светом архијерејском Литургијом, којом је у капели Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас је почео са радом Међународни научни скуп „Православни свет и Први светски рат“. Имајући на уму далекосежне последице које је Први светски рат имао на целокупан православни свет, а посебно на Српску Православну Цркву, српски народ и државу, поводом обележавања стогодишњице од почетка Великог рата, Наставно-научно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду организовало је Међународни научни скуп „Православни свет и Први светски рат“. Почетак рада скупа благословио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Уводне беседе произнели су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета. На скупу ће бити представљене теме из историје и теологије, у којима се истражује улога православних земаља у Првом светском рату и последице поменутог сукоба на православни свет. Такође, биће представљене и теме у којима се сагледава развој богословске мисли у контексту последица Првог светског рата, као и развој односа Православне Цркве са другим хришћанским Црквама, односно последице поменутог сукоба на међуцрквене екуменске односе. Посебна пажња биће посвећена месту и улози Српске Православне Цркве, српског народа и државе у Великом рату. Поред наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у раду скупа учествују представници Српске академије наука и уметности, Академије наука и умјетности Републике Српске, Универзитета у Београду, Новом Саду и Нишу, Универзитета одбране у Београду, домаћих научноистраживачких института, као и истраживачи из Русије, Украјине, Бугарске, Велике Британије, Француске, Немачке, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Посебан културно-уметнички допринос скупу пружиће оркестар Војске Србије „Станислав Бинички“ и изложба „Србија у Првом светском рату“, аутора Анђелије Радовић, музејског саветника из Војног музеја у Београду и Предрага Лажетића музејског саветника из Музеја Југословенског ратног ваздухопловства. Научни скуп подрали су Министарство одбране Републике Србије и Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије. Више слика на сајту СПЦ. http://spc.rs/sr/pravoslavni_svet_prvi_svetski_rat

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у који је отишао са само петнаест година старости. Са 4. Кордунашком бригадом, судјеловао је по мени у најхуманијој акцији цијелога рата на овим просторима, ослободивши заточену српску дјецу из логора у Јастребарском. Убрзо иза тога тешко је рањен у близини Новог Места, и тако постао први рањеник болнице на Кочевском рогу. Чуо сам до сада доста прича од Паје. Ово је прича о његовој сестри Милици, страдалој на Јадовну и мајци Кати страдалој у селу Брушане. Милица је рођена 1920. године у Кнежевић Коси. Рат ће ју затећи као поштарицу у селу Брушане у Лици. Село се налази под самим Велебитом, на цести између Госпића и Карлобага. Прилике, сличне онима као и пред овај рат 1991. године. Милица одлази на службени пут у Загреб, у вези са упутствимама о новој организацији рада пошта НДХ. Уз то требала је потписати неку врсту лојалности. На повратку из Загреба нашла се са својом мајком Катом у Карловцу. Слутећи опасност, мати ју наговара да се не враћа у Лику, него да са њом иде право кући. Милица дијели њено мишљење, али каже да мора отићи у Брушане да покупи нешто својих дјевојачких ствари. Пролази цијело љето, од Милице ни трага ни гласа. Породица брине. Половином септембра, мати Ката одлучује потражити ћерку, и одлази у Лику. Да би се могла кретати, успјела је некако прибавити пропусницу на име Баре Гершак, жене млинара у селу Окић. Ријеч је о фамилији малобројних Хрвата у нашем крају. Гершаков млин је био цијело вријеме рата један од главних центара везе према Карловцу и даље. Доласком у Брушане, Ката се распитивала о судбини ћерке. Није се Ката вратила жива на Кордун. Оставила је своје кости у Брушанима. Завршиће се “онај” велики рат и Пајо ће потом отићи у Лику да сазна детаљније што се догодило са сетром Милицом и мајком Катом. Од једног сеоског момчића сазнат ће доста тога. Сестра Милица је након силовања и мука одведена у једној од колона и скончала у некој од велебитских јама. Чувајући овце у пољу, тај момак је био свједок страдања Кате Петровић која је 15. септембра 1941. године затучена мотикама и закопана ту у пољу. Показаће Паји мјесто гдје му је мајка покопана. На основу дијелова одјеће који су још били читави и неких детаља Пајо ће непобитно утврдити да се ради о мајци Кати. Да би избјегао службену процедуру и трошкове прекопавања, сам је у јесен 1968. године пренио кости из села Брушане на мјесно гробље Црквиште у Војнићу. Направио је дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. Распитивао се о екипи која му је мучила, силовала и убила сестру и матер. Већином су изгинули у рату, неки страдали можда баш и од Пајиних метака приликом пробоја обруча на Петровој гори, као припадници усташке 1. Личке бојне, која се у Лику вратила десеткована. Неколико њих се “пацовским каналима” дочепало Буенос Аиреса. Пајо каже да се чак бавио мишљу да их иде тражити у далеку Аргентину. Ово свједочење о страдању сестре Милице и мајке Кате, испричао ми је Петрић Павао “Пајо” у Војнићу, на Ускрс 2012. године. Уколико још буде могућности, замолићу га да ми понови ову причу, да остане као трајни запис. Забиљежио: Жељко Кресојевић Извор: http://www.jadovno.com/

Еј, животе муко, кад ћеш бити друг?! - рече једном мој сестрић кад сам га изгрдио за неку ствар. Прво сам се тога сетио. Треба јој храброст за даљу борбу! Ко то може да пружи, тај је човек. Један пријатељ је доста ако је заједница истинска, а ми се залуђујемо тиме да се допаднемо многима!

Утолико горе, што му се ово дешава по други пут како ми знамо, а ко зна колико пута је рекао то међу "својима". Ок је то што њега нико не слуша, сваком по заслузи. Али ја као човек нисам задовољан што он није никоме положио рачуне за своје нацистичке индоктринације. Још носи неко звању цркви њиховој? Па то је за плакати или се смејати од муке до пуцања. 'ајде да повучемо паралелу у односу на нашу СПЦ. Па тај такав би се позвао на суд! И црквени и световни! А наша Црква би се данима, недељама, месецима чак извињавала и ограђивала од таквог. како овде у региону, тако и у свету. А они га држе - зашта? За украс? А ми... Биће довољно да останемо смирени, прибрани... И да купимо књигу, тј, дневник Дијане Будисављевић, јер сваки динар од зараде иде за обнову храма у Млаки, логорском славонском селу, по злочину познатом, које су уништили и цркву девастирали овакви, попут овог жалосника и душегупца.

Амин! И немамо се чега бојати бранећи своје. Читав архипелаг мученика је са нама!

Болесници... Џабе што они негирају, кад ено, као последњи у низу - дневник Дијане Будисављевић говори не само да су логори смрти Госпић-Јадовно-Паг и Јасеновац били припремљени за Србе и Јевреје, него једини логор у историји човечанства приправљен за децу - Јастребарско. Жена која је из логара извукла преко 15000 деце. Егон Бергер - 44 мјесеца у Јасеновцу. Обавезна литература. Та књига и један џепни сат, то је све што ми је остало од мог деде који је био Јасеновачи логараш, и који је имао ту срећу (или несрећу!) да преживи! Не може ово људско слепило да се наруга светлости Јасеновачког мучеништва и подвига, али може коначно нас Србе да дозове памети, да не заборављамо сопствене жртве и мученике! Свети Платоне, Петре, Доситеје, Саво, Георгије - молите Бога за нас!

Браво! То је наша слика и прилика. На ову тему се или не говори/пише, или кад се напише, то буде тотални промашај... Подсећање: За недељу дана је 12. децембар. Арх. Јован у притворима и затворима чами баш од 12. децембра 2011. Да видимо да ли ће се наћи неки "јунак" од новинара да напише нешто на ову тему. Од 12. децембра 2011 године, по мојем бројању, прошло је 1089 (на порталу Free Archbishop Jovan стоји 1087 ал то је стварно небитно) дана његовог тамновања. Када те дане претворите у сате, то је 26130 и нешто сати обитавања у најнељудскијим условима (ко хоће, нека види слике Идризова - нађе се понешто на интернету). Има ли овај портал неког свог новинара пријатеља којем може да укаже на на ову чињеницу, да се не понови грешка "Новости"? Или, ако новинари читају овај портал, можда и виде ову тему.

То нисам ја, то је моја шаума. sHa_sarcasticlol

Марко је без милости... Руши нам снешка непозван. sHa_sarcasticlol Свака част! Овакав човек нам треба, са другачијим приступом. :bendoff: Што се мене тиче, није требало објашњење. Нека се мозга, кад то одавно нисмо радили.

КомеНдија... Ал не знам да ли пре да се смејем или да се .

Свечано прослављена слава Хиландара – Ваведење Пресвете Богородице Тропар празника (глас 4.): “Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја“! Хиландар – У Светој царској српској лаври Хиландару свечано је прослављена манастирска слава – Ваведење Пресвете Богородице. На велику радост хиландарског братства, прославу је својим присуством увеличао и Његово Преосвештенство епископ моравички г. Арсеније, викар и званични изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Уз њега, слави су присуствовали и званични изасланици Томислава Николића, председника Републике Србије, Радослав Павловић и генерал Милорад Симић. По древном обичају, пројављујући блиске везе два манастира, почасно игуманско место је заузео игуман Светог манастира Ватопеда, Високопреподобни архимандрит г. Јефрем. Прославу великог празника употпунили су и гости свештенослужитељи, светогорски монаси, као и велики број поклоника из српских земаља и целог света. Молитвена и евхаристијска прослава започела је свеноћним бдењем уочи самог празника. Уз служење епископа Арсенија, светогорских игумана и осталих свештенослужитеља, лепоти богослужења допринели су најбољи светогорски појци. За десном певницом протопсалт је био чувени светогорски појац јеромонах Антипа. Уз њега је био и старац Дамаскин из Новог Скита. За левом певницом појало је братство хиландарске келије Светог Николе -Буразери. Служба је завршена Светом литургијом, након које су сви прешли за славску трпезу постављену у трпезарији Светог краља Милутина, која се налази одмах уз саборни храм. За трпезом су беседили Његово Преосвештенство епископ Арсеније, ватопедски игуман Високопреподобни архимандрит Јефрем и игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије. Слава манастира Хиландара, Ваведење Пресвете Богородице, још једном је окупила мноштво верног народа, светогорске монахе, представнике српске цркве и народа, као и драгу браћу из целог света, сведочећи заједништво и јединство у Господу. Ове темељне вредности које су поставили манастирски ктитори, Преподобни Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски, вековима су се преносиле све до данашњих дана у којима их садашње хиландарско братство, преузимајући завете отаца, брижно чува и негује. За више слика погледати извор: http://hilandar.net/

Нема посебна тема о овом човеку, хтео сам да убацим његову слику. Ако администрација сматра да је на погрешном месту, нека брише. Митрополит Месогеје и Лавреотике Никола(ј) Извор: http://hilandar.net/

Голубе Писмоношо и брате, само што сам почео да отварам тему. Ено оца Методија у посебној теми.