drakce

Ukrajinski predsednik Igor Dovdon je ponudio da se Svepravoslavni Sabor povodom ukrajinske krize odrzi u Moldaviji. Tom prilikom (ili nekom drugom u isto vreme) izjavio je da ce Moldavija ostati u sastavu Moskovskog Patrijarhata.

Живимо у доба битке за идентитет. Као што рече генерал Ивашов пре пар година, у овом сукобу победиће онај чији су корени дубљи, онај чија је утемељеност чвршћа. Као што сам једном приликом чуо од једног консултанта Светске Банке, успешност "транзиције" у земљама источне/југоисточне Европе и савременост/давнина догађаја који одређује национални идентитет државе у којој се "транзиција" спроводи су у међусобној зависности, и то тако да што је догађај који одређује нацију скорији, то су изгледи за успешну "транзицију" бољи. Ми Срби са Косовском битком из 14 века смо ту стајали знатно лошије од нпр. Словенаца, чији је идентитет одређен десетодневним ратом против ЈНА 1991. Како је написала Ребека Вест пре скоро једног века, "Византија" живи у сваком дому на Балкану, јер балканске жене хеклају мотиве Аја Софије и својим исхекланим столњацима и миљеима од унутрашњости својих домова, ма колико неугледни и сиромашни они били, праве престоницу најдуготрајнијег Царства у људској историји, чије је право име Хришћански Рим. Мене не чуди да су активности на искорењивању ове, Западу омражене, навике, ишле дотле да се исмевање хеклања појавило и у рекламама за телевизоре и мобилне телефоне намењене српском тржишту, не би ли се и тиме допринело искорењивању остатака наше културе и цивилизације којој припадамо. Ради промене идентитета православних народа, савремени Диоклецијан нашао је вредног савезника у Васељенској Патријаршији. Њена традиција "компромиса", а заправо издајства сопствених темеља, сеже најмање до разбојничког сабора у Фиренци-Ферари. Традиција империјалне бездушности сеже још даље, не само до Брегалничке битке, када је Василије Бугароубица ослепео преживелу Самуилову војску исте оне године када су германска племена заточила и уморила последњег православног Римског Папу (да би потом укинуо Бугарску патријаршију и уместо црквено-словенског увео грчко богослужење), него до сукоба са Коптима после Петог Васељенског Сабора и уништења њиховог краљевства, када је (колико је мени познато), први пут примењена сила да би се коптски не-халкидонци приморали на заједничку молитву са империјалним освајачима. Постоји дуга традиција варирања између империјалне гордости и братске солидарности и на овим разликама оформили су се идентитети Грка и Фанариота. Грци се сећају своје империје, али су свесни да је она у физичком смислу уништена, а да постоји само у духовно-идејном смислу, на темељима братске солидарности коју су запечатили Св. Фотије Велики, кум Словена, и словенски Апостоли Св. Ћирило и Методије. Они су зачетници покрета који је резултирао првим исправним преводом Новог Завета са грчког (сиријска Пешита није превод). Коинцидентно, Мистагогију Светог Духа Св. Фотија Великог, непревазиђену критику јереси филиокве, нисам нашао у преводу на савремени српски. То вероватно у раније доба није ни било неопходно, јер су њене идеје уткане у темеље цивилизације израсле на Православљу, од Палестине до Енкориџа, јер Мистагогију Светог Духа читам у српским народним песмама. Грци су Св. Фотије Велики, Св. Ћирило и Методије, Цар Лазар, Александар Невски, Св. Сава и Св. Симеон, Св. Антоније Кијевски, фамилија Ипсиланти, Св. Григорије Палама, Рига од Фере, Стојадин Мирковић, Јерусалимски Патријарх Иринеј, Св. Марко Ефески... Грк је спреман да носи свој крст проводећи живот у ланцима да би умро у Слободи, јер му то омогућава непоколебљивост његовог Православља, јер "земаљско је за малена Царство, а Небеско...". Фанариоти су љуштура некадашњих империјалиста, који су се свог идентитета одавно одрекли, али су задржали манире империјалне гордости коу стављају у службу сваког господара који прихвата њихиово слугерањство. Фанариоти су сваког господара слуга, саучесници вишевековног геноцида над православнима. Фанариоти су Исидор (кијевски), Свидригајло (литвански), Цариградски патријарси који су анатемисали српске и грчке устанике пре цирка два века (да би један од њих ипак скончао разапет на крст од стране Турака), Атинагора атинско-цариградски, наставници цариградских богословија чији су бугарски ученици уништавали фреске у српским православним црквама у балканским ратовима и првом светском рату...да не набрајам даље, бојим се неће ми текст проћи модераторску гумицу. Мислим да је јасно шта сам хтео да кажем. Мени се ова разлика између Грка и Фанариота искристалисала пре неког времена и у многоме ми олакшава разумевање процеса који трају у моје доба.

А пружамо га и ми који нећемо да дођемо на литургију и кажемо амин, још од "сабора" у Равени 2007. Не бих да разводњавам добру тему. Пошто нисам сигуран да имам овлашћења да покрећем теме, покрени је под насловом Грци вс Фанариоти на форуму Унутарпаровославни дијалог, па ћу подробније објаснити зашто су за мене Грци Св. Фотије Велики и Ипсиланти, а Фанариоти нису Грци. При томе је фанариотизам стање духа и под тим појмом не подразумевам само истанбулске етничке Грке.

То нису Грци, то су Фанариоти. Грци су митрополит Јеротеј и митрополит Серафим.

У једном од претходних "извештаја" нетачно је преведено шта је митрополит Јеротеј рекао поводом употребе термина "личност". Он је то оценио као "мењање основа православља". Није у формалном смислу изрекао оптужбу за јерес, јер састанак на Криту не испуњава основне елементе да буде назван Сабором, па о оптужби за јерес не може ни одлучивати, јер таква оптужба није на дневном реду. Дневни ред се према пословнику, који нису усвојили сви предстојатељи аутокефалних Цркава, не може мењати без сагласности свих аутокефалних Цркава, а четири патријаршије нису ни дошле. Дакле, Пергамски митрополит Зизјулас је "одлучио" да ћути на оптужбу да мења основе православног учења, што је у сваком смислу, осим у формалном, оптужба за јерес. Треба сачекати документе и читање посланице, као што сам већ навео у претходном тексту који ми није објављен. Након тога следе друге посланице, па онда може бити и Сабор који ће осудити ову јерес. Модерацијо, зашто ми претходни текст није објављен?

Према мојим информацијама, предлог документа "Мисија Православне Цркве у савременом свету" садржи ипостатичко-антрополошку јерес, против које је православни амандман поднела Јелинска Грчка Црква, на предлог Митрополита Јеротеја, а који је, како јављају, одбијен. Ја ћу, помози Боже, у сваком случају остати са православним Русима, Бугарима, Грузијцима и Грцима.

Не треба ићи на Крит због могућности да: 1) Патријарх Вартоломеј причести римокатоличког посматрача Курта Коха на литургији у којој је замишљено да учествују сви Патријарси. 2) Патријарх Вартоломеј стави на дневни ред неко од питања која нису на дневном реду. 3) НАТО тајне службе изврше атентат на православне који се опиру.

Хвала Богу на православној и мудрој одлуци СПЦ. Нека им Бог подари снаге на истрају.

Релативно лако се с тиме носе када се схвати да нису православни сви који се тако представљају, него да има и унијата, што из убеђења, што по задатку.

Због оваквих писанија (претпостављам) свршених студената Теологије БУ ја свима саветујем да своју децу никако не пуштају да похађају веронауку, него да изаберу мање зло - грађанско васпитање.

Да не би испало да се правим паметан, а не дајем извор: http://monachos.net/content/patristics/texts/184-maximus-on-knowledge Мада треба прочитати цео текст. Онда је јасно колико је Латински аргумент о Максимовом "диа" потпуно неоснован.

Као што већ рекох: Немам ја илузија да могу променити твоје мишљење/став. Али мој став (дакле, не мишљење, него став) према томе је негативан. Ево зашто: Овде (по мени исправно) примећујеш да појам "биће" подразумева извесну општост. Међутим, за све монотеисте, Бог је јединствен и различит од свега другог. Код политеиста би се могло говорити о извесној општости која је својствена свим Боговима. Код Св. Отаца нема појма "биће". Esse tria се може превести као "Бог је Тројица", и по мени је то тачнији превод. Наравно, јасно ти је да ја ово износим јер принципијелно негирам православност доношења закључака о несазнатном путем аналогије, управо заједно са Св. Максимом Исповедником.

Добро. Само нека уђе у записник да су дотичном његова манастирска сабраћа наденула надимак "Глупи Во". Са тим надимком ја немам ништа...

Зоране, мишљење је као задњица - свако га има, ето нпр. ти имаш мишљење о томе шта сам ја прочитао, а шта нисам прочитао. Очигледно је да је од та два мишљења моје основаније. Св. Максим Исповедник није ни могао да осуди филиокве, јер је у његово време та јерес била захватила само периферију западног дела Царства, а православне Римске Папе су се против ње бориле. Формула "диа" не односи се на учење филиокве како је схваћено ни на Лионском, ни на Фирентинском разбојничком сабору. А ти, благо мени, лепо дели савете о подвизавању (и чему год хоћеш) онима који у теби виде интелектуални/научни или верски ауторитет. Пошто сам (дијагонално) прочитао твој спис, у коме звер Тому Аквинског називаш светим, и врло умешно избегаваш глупости Августина Ипонског, ја не спадам у ту групу. Надам се да ће овај текст проћи модерацију и да њиме завршавам са свим будућим постовима који буду на пиљарском нивоу.

По мом мишљењу, не могу се правити никаква поређења између теологије Св. Максима Исповедника и Августина без узимања у обзир Максимовог "О знању", где он јасно дефинише провалију између њихових учења о Св. Тројици. Да ли се зна датум када се Св. Иларион прославља у неком православном календару? Да није са Епифанијем Саламијским?