Чунга Лунга

Опширно додајем кад доспем. Ко хоће и зна, нека дода, само не оно кусо са Википедије. За прву помоћ, ево његов Инстаграм профил: https://www.instagram.com/fedoremelianenkoofficial/?hl=sr

Извор: www.kmnovine.com

...ожењен.

Извор: Твитер @PadobranacSRB

Брана Црнчевић рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици. Био је српски песник, прозни писац, афористичар, новинар, песник за децу, сценариста, политичар... Своју новинарско-уредничку каријеру започео је у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Касније је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу "Босоноги и небо", а нешто касније и прву збирку афоризама "Пиши као што ћутиш". Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме... Добитник је награде „Змајевих дечјих игара" за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда "Златни беочуг" за животно дело (Београд, 2010), "Златни кључић града Смедерева" за књижевност за децу, "Златни крст Цара Лазара" за песништво (Грачаница, 2010), "Мајсторско писмо" Књижевне заједнице „Борисав Станковић" (Врање, 2011). Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе. Преминуо је 14. априла 2011. године у Београду, после дуге и тешке болести. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Извор: www.poezijasustine.rs (ево нешто о Брани Црнчевићу за почетак; ко жели, нека додаје даље)

Сећање на 16. фебруар 2001. када је у терористичком нападу на аутобус „Ниш-експреса” у Ливадицама код Подујева живот изгубило 12, а рањено 43 Срба, који су ишли у Грачаницу на Задушнице. Шиптарски терористи који су извршили овај злочин су: Фљорим Ејупи, Чељи Гаши, Авдиј Бехљуљи и Јусуф Вељиу. Извор текста и слике: www.crveneberetke.com

Други из едиције једвачекајућих.

ПС. О истом трошку да напишем да има и филм на ову тему, "Pay it forward" (2000). Препоручујем. Само, глупи, најглупљи тужни крајеви...

Ово ми изгледа скроз исправно и логично, скроз примењиво на ту особу. Хвала на одг, Алексис. <333 Усудићу се бити себична, па те замолити да пишеш чешће твоја виђења ствари на тако те теме понашања људи, свега... Баш волим да читам шта пишеш, све ми некако лежи и јасно је и лако прихватљиво. Мислим да и други овде воле да читају твоје објаве.

@АлександраВ, да ли имаш неко мишљење о томе шта се то дешава и о чему се ради и како то нормализовати када је неко из реда одраслих, изразићу се, преосетљив толико да га туђа мука баш потреса, у смислу да нпр. пати када види просјака на улици, босо дете по снегу, када не купује лепе ствари, јер не опрашта себи да носи нешто скупље кад зна да неко нема никако, итд. и сл. и углавном осећање дубоке туге због сиромашних, мада и због било каквог малтретирања неког беспомоћног, што нпр. види у филму? (никад дужу реченицу нисам написала откад знам за се, плус због тако неправилне форме Бојану/Неши/Твртку неко сада извлачи језик)

@Ronald код Николе у гостима саветује његову маму шта да скува. @Nikola Stojanovic који прислушкује: jjijsijd6.mp4

Kонцерт На овој је слици једна вешта рука нацртала мачке целог комшилука, како држе пробу свог красног маука. Витлају се чиле од крова до крова, раскидају санак земаљских синова, ту ти има разних и чудних гласова. Ту ти има скале, триле свакојаке, но, сачувај, Боже, хармоније таке! Али цртач мора бити баш ђаволан прави, јер ено пред мачке још и ноте стави. Тим је хтео на слику шалу да намота, ко, бајаги, мачке не би умеле без нота! Извор слике: postila.ru

Извор: Twitter @dariusdepad

Ругалица Не плашим се омче око врата и обешен бићу изнад свог џелата. На вешалима, на сунцу, на киши, од себе живог бићу мртав виши. Бићу ближе сунцу и даље од блата и плазићу језик на свога џелата. Брана Црнчевић

Од мојих непријатеља познајем само себе.

@Bojan*, како лепе речи користиш, правопис беспрекоран, лепо изражавање, делује и да си веома интелигентан, каткад знаш бити и духовит. Предлажем ти да се не логујеш више на овај налог, него да направиш нови (пета срећа), ставиш своје име, учланиш се на "Кану" и почнеш да пишеш шта год ти душа иште, само не ово као до сада, нити томе слично, од тога се суздржиш. Па да видиш шта ће бити. Направиш експеримент, шта те брига. (измењено, побољшано издање)

Рапсо, ја га нажалост тек сада "открила" и свидело ми се шта пише. Тренутно слушам овај видео и одлично прича.

Шта је најважнији задатак родитеља до дететове 4. године Ја полазим прво од брака јер одатле све почиње. Савремени брак је угрожен себичношћу, гордошћу, неспремношћу да делимо. А савремена цивилизација подстиче егоизам. Крајњи родитељски циљ је да оспособимо децу да живе без нас. Требало би да ми можемо недељом да одемо код њих на ручак, а не стално да они долазе код нас. Од рођења до неке четврте године најважнији задатак родитеља је да помогну детету да усвоји хигијенске навике, навике спавања, оброка итд. Управо у том простору има доста грешака родитеља. Храна Дете долазећи на свет има физиолошки програм потребе за храном. Ту су родитељи и баке и деке који мисле да чине добро детету па условљавају дете са оним ако – онда. Ако поједеш то добићеш ово. То је велика грешка. На том узрасту дете брзо учи. И за седам дана добијате бумеранг: хоћу – ако. Појешћу ако ми даш, појешћу ако ми пустиш. Још једна ствар – никад, али никад не питајте децу шта ће да једу. До пунолетства ви морате обезбедити деци оно што ће им развити потенцијале. То је ваш задатак. Ако то не препознамо на време, правимо велики проблем. Разним ритуалима се деца приморавају – пуштамо им цртани, показујемо авион, само да би отворили уста да једу. Спонтаност, то је оно што недостаје многима. То је носилац радости. Савремени човек није спонтан, он је програмиран. Ми журимо, несигурни смо, тежимо аутентичности, посебно млади родитељи са првим дететом. Кад се појави прва температура, родитељи то доживе као трагедију. Следећа ствар – ауторитет. Он не гуши дечју слободу. Здрав ауторитет помаже деци да дишу. Али ауторитет се не добија рођењем. Само личним примером се осваја. Ако понудимо деци да бирају шта ће јести, добијамо зону конфликта из које не можемо да изађемо. Ако питате децу шта ће јести најчешће ће тражити оно што не можете да им дате. Однос према спавању Ми се дању трошимо, ноћу обнављамо, ми смо с тим ритмом усклађени. Цивилизација је пак наметнула систем у ком наши људи остају до дубоко у ноћ будни. А не знамо ни сами зашто. Постали су жртве информација. Тако и наша деца остају дубоко у ноћ будни без ваљаног разлога. Деца би требало да легну до 9. Хормони раста се обнајвљају до 10. Родитељи ми кажу: не могу да га натерам да легне. Пазите израз: натерам. Ту већ знамо да је родитељ пао што се тиче ауторитета. Деца се васпитавају добротом, стрпљењем и личним примером. Лицемрно је понашање унутар породице кад отац сину у пубертету каже: „немој да пробаш алкохол” а онда звоно на вратима, дошао кум, па ракијица, па пиће. И онда јадно дете гледа како отац једно прича, а друго ради. Наша деца ће опонашати нас, а не нашу причу. Усаглашеност Замислите дете које се налази у пубертету и отац му брани да излази, а мајка говори пусти га, кад ће ако не сад… Усаглашеност је јако важна. Ако ми шаљемо једно једну а друго другу поруку детету, дете ће бити окренуто попустљивом родитељу, али ће тај исти попустљиви родитељ у каснијем животу од детета често бити одбачен. Поређење Заислите како се осећа ваше дете кад кажете за неког другог: види како је он паметан, добар, послушан… Кад је у породици двоје деце родитељи обично тврде да су потпуно различита. Немојте их никад поредити. Свако биће је јединствено и ми треба да направимо процену какво ће које дете бити. Некад кад је било петоро, шесторо деце по неким склоностима су им одређивали пут. А ми данас имамо једно или двоје па их товаримо силним обавезама. Рецимо кад млађе дете узима ствари, књиге старијег, родитељи најчешће кажу старијем: пусти га, он је мали, ништа не зна, ти си татин првенац, ти си паметан. Какву сте поруку послали? Па да више волите оног малог! Једна девојчица од 9 год на једној трибини ми је рекла ја нећу више да будем паметна, доста ми је да увек будем паметна. Преведено на језик данашњице паметни су се повукли у ћошкове, а ови други коло воде. Дакле, ако шаљемо такву поруку, млађе дете схвата да је много тога њему дозвољено. Оно ће и на игралишту тражити оно што му не следује. Шта онда урадити у тим ситуацијама? Рећи следеће – никада ти не смеш узети играчку старијег, ако ти не дозволи. То постижемо ако личним примером користимо оно молим те, хвала, извини. Дакле, ја знам да ми то не следује, али те молим да ми даш. Ја сам свестан да си ти мени тиме учинио неку услугу и ја ћу бити захвалан. А ако млађи отима играчке а ви му то одобравате, тако подстичете агресију, па ће старији да удари млађег кад има прилику, и тако даље. Однос према спорту Ја сам доста радио са децом коју родитељи терају да се баве спортом и често ми је те деце било жао због свих притисака које трпе од родитеља. Спорт треба да донесе радост. Код нас, спорт је агресија. Само ако слушате преносе: Ђоковић је згазио Надала. Ми смо потопили Хрвате. Шта дете учи о спорту кад слуша овакве коментаре? Ви данас на сваком ћошку имате кладионице, коцкарнице. Имате родитеље који се задужују да врате дугове у које су запала њихова деца. Ми треба да мењамо свој приступ према деци све док оно што ми желимо деци не буде прихватљиво. Коме није позната она замка: Па је л’ морам 1000 пута да ти кажем да урадиш то и то? А ниједан се родитељ не пита зашто је морао 1000 пута да каже. Како није умео другачије да научи дете. Па бесни и виче. Људи морају да разговарају. Неко истраживање каже да брачни парови у Србији разговарају 3 до 5 минута. Васпитава се смиреним тоном, загрљајем, погледом у очи, осмехом. А ми, углавном разговарамо одозго. Зато ја саветујем, кад видите да је неко подигао тон ви одмах седите. Јер стајање је борбени став. Ми не чујемо једни друге. Мени деца кад им дам да нацртају родитеље, све кажу. Они су најбољи процењивачи родитеља. Кад попричам пар реченица с децом, ја знам све о родитељима. А шта ми радимо? Ми сурово лишавамо једни друге разговора, породичног оброка, заједничког изласка. Ми немамо приоритете, деца их тешко праве и тешко организују своје време и то је једна од најболнијих тема, која прераста у проблем с мотивацијом. Треба да вратимо достојанство породици као заједници где су правилно распоређене улоге, а не оно што данас имамо, две врсте улога у породици – једни су магарци, други су паразити. Ви морате да оспособите децу, морате их научити да испрже јаја, наместе кревет, а не пусти га још мало да спава, кад смо се ми мучили не морају они. А после буде ко ће тебе да ожени, не знаш два јаја да испечеш. Ми породици треба да вратимо достојанство, ту дете треба да се врати после тешког дана свесно да ће наћи уточиште, да неће бити изиграно, одбачено. Говори: Проф. др Влајко Пановић, клинички психијатар Извор текста: zelenaucionica.com

Извор слике: Твитер корисник @jaigBmK8AuaGXGW

Кад продајемо кућу, Како да знамо колико она вреди? У плочицама, у арматури, у греди. У слепим зидовима где отац оседи. Кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди? Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде. И празну трпезарију, где сви мртви седе. И стаклено око прозора што гледа на реку. Запамти, кад дрво руше, тад и хлад секу. И бели паркет на ком је моја сестра научила ход. Ја гледам њено детињство, а ти само под. Кад продајемо кућу, ми продајемо и улицу, и дајемо оглас ко да дајемо умрлицу. Кад продајемо кућу, како да знамо колико она вреди? Понајмање у плочицама арматури, греди. Коста Косовац

Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињи, судили су женски поротници. Племства у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, бјеху сасвим равноправни, а ропству и невољништву уопште не бјеше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опће добро. С тога у старих Срба не бјеше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима бјеше добро. Некоје веће послове радило је цијело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд, што се мјестимице до данас одржало. Срби се од памтивјека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда она многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја). Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увијек бјеху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, сијела, прела и посјела. Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то бјеше један узрок, што се многи Срби претопише у туђинце. Симо Лукин Лазић - Срби у давнини (одломак)

Ово је иста фирма. Повежи онако унакрсно, као када рачунаш масени удео. Славко и Наташа Малиновић Ђорђе и супруга (била је и она активна, нажалост сам заборавила како се зове) Мислим да већ има тема у којој су се парови пријављивали.

@stevan911, шта би издвојио као утисак вечери? Последњи пут када сам гледала представу, Торбица се појавио у трикоу, пола сата после почетка, тако што је пролазио кроз редове и "продавао" кокице, семенке, чипс.

Да искорене предрасуде према људима које не познају, као нпр. према људима са овог форума, које никада нису уживо видели. За кога сте навијали - Брза Фотографија, Стара Мо или Љубазни Водоинсталатер? ПС. Не треба цитирати питање, само одговарати, да тече прича... Тако пише у правилнику теме.