NovoIme

Ovaj video me je potpuno rasplakao... Ne znam da li me je vise dirnula muzika i li sama prica...
 

One Chance
 

 
http://www.imdb.com/title/tt1196956/
 
Zasnovano na istinitom događaju. Radi se o pobedniku šoua "Ja Imam Talenat" u Britaniji 2007. godine. Vredi pogledati
 

 

Ne znam za vas ljudi moji, ali ja kad ovo citam, ne mogu da ne pustim koju suzu.
 
Srpska majka! To je to. Kao i kod pripovetke "Prvi put sa ocem na jutrenje". Ona iznedri snagu tamo gde niko ne veruje da je ima i raduje se! Ona se raduje!
Nije uzalud sveti vladika Nikolaj govorio o srpskim svetim majkama. 
 
Mnogo mi je zao sto ovo cesce ne citam, ovo je melem za nasu dusu. 

Прва бразда

Уврх села Велике Врбице, чак горе - већ под планином Вратарном - види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибиновом јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: "Бог да га прости!..." Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седам година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведесвоју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове... Миони се све чинило - доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!... Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној - да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси:
- Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не прећеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била,да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет неби могла тако сама стићи да све урадиш... Што не дођеш барем док ти дечица стану наснагу?...
- Не могу, дешо! - одговорила би му Миона уздахнувши.
- Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти и лакше и рахатније...
- Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први путватре огрејала?... Шта би рекла после својој деци кад би ме запитали: "Чија је, нано, она кућашто је зарасла у коров и зову, те нико не сме ни дању у њу ући?... " Кад бих тако учинила,мене би сапрео онај хлеб и со, што сам појела у овој кући с покојним Сибином!... Сачувај, боже!... Никад, дешо, никад!... Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском - што већ не може да савладаслаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори:
- Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!...
 
Пролазила година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио - неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се  брине о том, као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси... Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега. Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као изнајбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа.
- Тићи моји лепи!... - шапутала би често, уздахнувши. - Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!...
Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице. Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно им беше за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали. И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси:
- Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нештослудовала...
- А шта то, дешо? - упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено.
- Што оно дете не остави код куће, да ти барем штогод помогне? Толики имућнији изадружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце... Ти се ионако сирота и мученица, па...
- Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! - одговори Миона и замплами се малоу образу. - Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу... Кад сам се мучила толико година, неће ми зар битиништа ако се помучим још неко време...
- Оно јест, снахо - поче стари Јездимир. - Све је то лепо и красно: али, опет, ти си, ето,сама у кући, па ти је за увар макар и мала помоћ и олакшица...
- Та Огњан ће ми сад о Петровудне изучити и остати код куће... Ако бог да здравља, даћуодмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију!... - одговори Миона такопоуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше. Муж жена! - рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.
 
Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава - пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само, онај на Сухоме рудишту не хаје за беливетар: он ће се расплинути тек после - кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина. Она је одржала своју реч. Огњан је о Петровудне довршио четврти разред, а Сенадин јеодмах по Преображењу пошао у први.Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури.
- Куд ћеш ти, Душанка?
- Енеде! Зар и ти дође!... - одговори Душанка готово као и збуњена.
- Баш добро, да неостане кућа сама... Ето, ја пошла тамо до брала...
- Е? А где је он?
- На њиви тамо иза лаза... Рече да му однесем ручак.
- А зар неће доћи кући да руча?
- Неће.
- А што?
- Отишао је с воловима и ралом...
- Е! - чисто ускликну Миона. - Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени туторбицу! Ја ћу му однети...
- Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда...
- Шта, чедо?
- Рекао ми брале да ти не кажем одмах. "Хоћу", вели, "да обрадујем нану..."
- O, бог ми га обрадовао!... Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао - што ми одмах не каза! Видиш ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно?...
- Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом - гледећи чисто зачуђено за својом мајком.
 
Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати... кад ето ти му мајке.
- Нуто мога маторца како ми ради!...- кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити иљубити Огњана. Огњан се мало изненади.
- Па срећан ти рад, домаћине мој! - настави Миона. - Гле, гле! Како је то красна браздица,па како је дубока!... O, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!... Дела, ево... ево, сеја ти спремила и ручак...
Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи:
- Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваљауморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше.
- Шта ти је, нано? - рече Огњан седнувши. - Ти плачеш?
- Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми - гладан си, знам...
Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији... Да знаш како учитељ хвали Сенадина!...
- Седи и ти, нано, да ручамо заједно - рече Огњан ломећи и њој парче погачице.- Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека - одговори Миона стојећи и као дворећи сина. - Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати... Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим - шали се, враг један!... И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете... све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве - само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старога жита.
- Само ако добро роди - рече Огњан. - Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича...
- O, родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није билони главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра пшеница!... Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове... Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама незна зашто! Прибра торбицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је - кад је узорао чак и трећубразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се - и смеје јој се. Не зна ни сама зашто... Мало, патек прозбори онако сама: "Та ред је једном да и мене бог обрадује!... И зар ја нисам срећна?Ко то каже!... Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј... Неће мени вишепословати туђе руке... Аја!... Нема нико оваквог детића. Ено га оре!... Не може боље ниЈеленко!... Момак је то!... Још годину-две, па ћу га и оженити - ако бог да! O, та и моја ће кућапропевати!..."
 
Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад - кад се вратила с њиве иза лаза...
Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

Nedavno sam otkrio jedan intervju koji je Tesla dao za teksaski list „Galveston dejli njuz”, 1924. godine, pod nazivom „Gospodin Tesla objašnjava zašto se nikada neće oženiti”
 
Kada je reč o Nikoli Tesli i njegovom odnosu prema ženama, većina ljudi zna za onu standardnu priču: Tesla se potpuno posvetio nauci i odbio bilo kakav kontakt sa ženama da bi fokusirao svu svoju energiju na naučno razmišljanje. Deluje kao da je bio potpuno izolovan od bilo kakvog razmišljanja o muško-ženskim odnosima i da je to za njega bila prašuma u koju njegov um nikada nije kročio.
 
Nedavno sam otkrio jedan intervju koji je Tesla dao za teksaski list „Galveston dejli njuz”, 1924. godine, pod nazivom „Gospodin Tesla objašnjava zašto se nikada neće oženiti”. Zanimljiv pogled na žene i feminizam koji je tada bio u usponu. Preneću ovde najinteresantnije delove ovog teksta, a siguran sam da će ovo izazvati burne komentare čitateljki i čitalaca.
 
„Oduvek sam smatrao da žena poseduje te nežne i suptilne kvalitete uma i duše, koje su je u tim aspektima činile daleko superiornijim od muškaraca”, počinje priču Tesla. „Stavljao sam ženu na pijedestal, i u tim nekim osobinama cenio sam je daleko više od muškaraca. Divio sam se u podnožju kreature koju sam uzdigao na te visine, i kao svaki pravi obožavalac, osećao sam se nedovoljno vrednim za objekat svog obožavanja.”
„Ali ovo je sve bilo nekad”, smatra Tesla, „sada, ova žena nežnog glasa koju sam obožavao je nestala. Na njeno mesto došla je žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste”.
 
„Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali po mom mišljenju, najveća tragedija od svih jeste trenutna ekonomska situacija u kojoj su žene protiv muškaraca, i u mnogim slučajevima uspevaju da uzurpiraju njihova mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da zasene muškost znak je civilizacije u propadanju” – tvrdio je Tesla 1924. godine.
„Ženska odlučnost da se takmiče sa muškarcima u biznis svetu ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta.”
 
„Praktično, sva velika dostignuća čoveka do sada su bila inspirisana ljubavlju i posvećenošću prema ženama. Muškarac je težio velikim stvarima samo zato što je neka žena verovala u njega, zato što je želeo da zadobije njeno divljenje i poštovanje. Iz ovih razloga, on se borio za nju i rizikovao svoj život, iznova i iznova.”
 
Zatim, Tesla proriče veoma mračnu budućnost sveta zbog novonastale ženske pozicije.
„Izgleda da je muškarac u ljudskom društvu postao beskoristan. Evo, stvarno ne znam. Naša civilizacija će potonuti u jedno stanje koje se viđa kod pčela, mrava i drugih insekata – stanje u kom se muškarac surovo ubija. U ovom matrijarhalnom svetu biće uspostavljena vladavina žena. Kako žene preuzimaju dominaciju, muškarci su u njenoj milosti. Muškarac se smatra bitnim samo u funkciji produžavanja vrste.”
„Ženska nezavisnost i umeće da dobije ono što želi u biznis svetu narušavaju muški nezavisni duh. Stara vatra koju je on nekada osećao kada uradi nešto što će izazvati žensku odanost, danas se pretvara u pepeo.”
 
Nadalje, Tesla tvrdi da žene nisu oduševljene zbog ove nove pozicije.
„Deluje mi da i same žene nisu preterano srećne u ovoj novonastaloj slobodi. Pitanje koje se prirodno postavlja je da li su same žene tu pobednici ili gubitnici. Ne posmatram ovo pitanje samo sa muške strane, razmišljam o ženskoj strani toga.”
„Nestalo je zadovoljstvo iz života žene. Ona je ambiciozna u nameri da dobije ono što želi, a to često prevazilazi njene prirodne mogućnosti. One često zaboravljaju da ne mogu sve žene biti primadone i filmske zvezde.”
 
„Žensko nezadovoljstvo čini današnji život mnogo stresnijim. Ljudi koji su nezadovoljni jer ne uspevaju da postignu stvari koje su van razmera njihovih prirodnih mogućnosti i talenata – sve je to jedna veoma loša pojava za svet u celini. Nezadovoljstvo pravi čudake i neprirodne ljude.”
 
Na kraju, Tesla se opet vraća svojoj ideji o arhetipu nežne žene na pijedestalu.
„Istorija nam je dala mnoštvo primera predivnog uticaja nekih neobičnih žena. Među njima su bile i majke velikih ljudi. Ali njihov uticaj nije bio u nekakvoj rešenosti da budu bolje od muškarca ili da se takmiče sa njim.”
 
„Moć prave žene je toliko velika da mislim da kada bi se pojavila jedna prelepa žena – a kad kažem prelepa, mislim na prelepu u duši, ponašanju i mislima, nešto kao boginja – kada bi se jedna takva odjednom pojavila negde na Zemlji, ona bi mogla da vlada celim svetom. Njeno vođstvo bi bilo univerzalno prihvaćeno.”
 
Da li su Teslini stavovi prema ženama nazadni ili napredni, ostavio bih čitateljkama i čitaocima da presude.
Fakultet za medije i komunikacije
  Istok Pavlović objavljeno: 21.03.2014.   Izvor: http://www.politika.rs/pogledi/Istok-Pavlovic/Nikola-Tesla-o-zenama-i-feminizmu.lt.html

ОК, не би да улазим у анализу комунистичког друштва и његовог утицаја на психологију...
 
Жеља ми је да вас све охрабрим да не клонете духом. Без обзира како црно изгледало - ако си жив и здрав, сутра је нови дан. Постави циљ и ради на њему. Да би успео, мораш да радиш све супротно од онога што ти већина саветује, јер он виде само ствари непосредно око себе. Ти видиш мало даље. Знаш да постоје ствари које тренутно нису "на радару", али ће бити. И онда мораш да будеш мало "јуродив" и не одустајеш. Пре свега, не ослањај се на устаљене "шеме". Свако ко је нешто успео радио је ствари за које су сви говорили да су немогуће. И мора да се буде одлучан, да се прегурају тешки дани. Можда мораш да одеш у нови град где никога не знаш - иди. Одмах. Немој да чекаш да ти се "укаже прилика". Прилика се неће указати ако не помериш дупе. Кад одеш, видећеш шта тамо има.

Шансе се појаве. Само треба бити "луд" и упоран без обзира колико невероватно нешто изгледало. Јер ето некада седиш код куће и размишљаш - изгледа као да нема никакве наде ни за шта. Главно је не препустити се томе него веровати и урадити нешто. Сваки дан уради нешто, макар најмање. Научи нешто ново, упознај неког новог, обиђи неко ново место... Јер сваки дан је нови дан. Ко зна шта ће бити за годину, две, пет?
 
Замисли себе пре пет година и да ли си имао појма шта ће ти се десити од свега што ти се десило до данас? Ниси ни наслућивао. Исто тако, данас немаш појма шта ће ти се све десити за наредних пет година. Време ће проћи како год окренеш. Само је важно да сваки дан нешто мало урадиш и за две хиљаде дана то ће бити пуно.
 
То је најважнија лекција коју, нажалост, родитељи у Србији ретко знају децу да науче. Већ их уче да буду пасивни итд. Поштујте их, али их не слушајте - јер немају појма. Они су одрасли у веома болесном друштву где су све вредности биле изврнуте.

Када сам остала сама са дететом ни један тренутак ми није падао на памет да живим са мојима јер сам у дубини душе знала да ћу цео живот бити на грбачи њиховој и тако лепо почела подстанарски живот и тачно је да није ништа лако и оскудевали смо али смо имали свој мир а и ценила сам више сваку помоћ коју сам добијала од родитеља и научила да будем самостална..
Па ето Бог виде труд па сад више нисам подстанар..

Није овде тема физичка локација где неко живи. Може човек да живи у истој кући са родитељима и да буде самосталан, није то проблем.
 
Проблем је што имамо скоро па традицију да се млади не осамостаљују на време, што је веома важна ствар у животу. Ако не и најважнија.

Ovaj tekst ima smisla ukoliko svi zivimo u gradu... Nekako je i logicno da ces se u nekom trenutku iseliti iz stana koji je u proseku oko 60. kvadrata u kome zivis sa roditeljima. Medjutim, sam tekst je malo napucan i zapadno orijentisan, na primer, zasto bi se neko odselio ukoliko ima kucu koja ima sasvim dovoljno mesta za jos jednu porodicu ili neki kutak gde ce se veliko dete osamostaliti? Cemu takav trosak? Garsonjere u BG-u su minimum oko 150e (i sam sam podstanar) sto znaci da sa svim troskovima izadje bar 220e, a to je pola prosecne srpske plate (pod uslovom da imas prosecnu srpsku platu)... 
 
Sa druge strane ovakvi tekstovi nemaju nikakvog znacaja za ljude koji zive na selu. Nekako, ako si na selu, imas kucu koja je dovoljna za dve generacije, pa i tri, mada istina je, da nisu bas srecna resenja kada su svi na okupu jer arhitektonski te kuce nisu gradjene da imaju vise celina, odnosno stanova, vec da se skoro sve prostorije dele, ali ja i dalje ne bih tako olako odbacio zajednicu. 
 
Ja kad sam kod kuce zivim sa ocem, ali mi smo napravili dobar plan, imamo nezavisne celine i to dobro funkcionise. A tu smo, zajedno. Nisam zagovornik da dete bude nesposobno ili za 'majkin sin' sindrom, ali toliko je ljudi, bar u Srbiji, danas samo i jadno, a imaju preko 70... to je tuga. Lakse je na zapadu, oni sa svojom prosecnom penzijom mogu da plate sebi dom, i to sasvim pristojan, a sta ce nas covek?! Jos treba da mu ode dete, jer nece da bude u zajednici sa roditeljima.. Malo karikiram, ali ljudi na selu cesce pate mnogo jace od onih iz grada da prate nekakve trendove. 

Ево за ове моје другаре што хоће да уче о иконопису! Ово вам можда дјелује блесаво, али заиста се овако и од ових вјежбица почиње! Битно је да у континуитету цртате! Скоро па непрекидно!
 
 

Једна песма за све родољубе:
 

Свакао треба бити информисан и савете које сам ја примао,здравља ради, скоро су увек били - избаци индустријску храну.
Иначе када се спомиње соја, мене више брине порекло, јер често чујем да је већи проценат неки хибрид или гмо. Толико добијам информација са свих страна, па и из домаћих извора блиских домаћим произвођачима да никад нисам сигуран.
Када смо већ код хране. Од како сам обишао више пута производни погон сухомеснатих производа једне приватне фирме мог другара, то се конзумација истих свела на скоро 0 (=нула). Од разних додатака  није ми било добро када сам видео шта се све користи...
 
Дакле људи моји постите и пустите бригу. Има толико хране, када је тај део поста у питању, да нам је приступачнија него онај важнији део поста. (хтедох рећи , лакше ми је доћи до кромпира и шаргарепе него до чисте мисли )

Моје мишљење је да свако пости како његов духовник или парохијски свештеник благослови.
Мислим да не треба да се сами нешто силимо и идемо од крајност у крајност, јер ту већ настаје гордост,пост је послушање,пост је по мени чинити добра дела,храну коју понекад већина нас(говорим генерално) баца да је поделимо са ближњима и онима који су на ивици сиромаштва,посетити болесне,бити некоме утеха у тешким тренутцима, молити се за ближње и себе..
Многи мирјани се угледају на монахе притом не знавши да монашки и земаљски живот није исти..
 
 
"Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."-Свети Јован Златоусти

мислим да стварно не треба претеривати....па нећемо се ваљда тиме бавити....да контролишемо производе и тажимо неке трагове састојака који нису посни....мислим да у посту има толико паметнијих ствари којима треба да се бавимо...а сви знамо које су то...

Molim sve pravoslavne hrišćane koji se pridržavaju pravila posta da proizvode iz proizvodne palete SoVita proizvođača VITALIA (sojin napitak u prahu) NE SMATRAJU POSNIM pošto oni u svom sastavu, zbog povećanja nutritivne vrednosti sadrže natrijum-kazeinat (protein iz mleka) koji se dobija istim postupkom kao i mleko u prahu. Mislim da je došlo do promene proizvodne formule ovog proizvoda, pošto ovog sastojka ranije nije bilo u njemu (koristim ga već godinama, a jako vodim računa o ovim stvarima). 
Moja je greška što na svakom pakovanju nisam čitao deklaraciju, već sam verovao "proverenom proizvodu".
Pomenut proizvod ima više ukusa: Natural, Vanilla, 10 vitamins, Chocolate.
Iz istog razloga posnim se ne može smatrati ni "DOBRA OVSENA KAŠA" proizvođača "MOGADOR" na kojoj velikim crvenim slovima piše POSNO iako u njoj nema ni P od posnog!
"Dobra ovsena Kaša"  se takođe proizvodi u više ukusa i raširena je u mnogim prodavnicama zdrave hrane
Stvarno da smatram da nije u redu nekog dovoditi u zabunu prilikom kupovine proizvoda lažnom deklaracijom istog, pogotovo ukoliko takvo što vređa verska osećanja kupca.

Veb developeri bi u sto se ucenja tice trebali da se skoncentrisu na savladavanje css3, html5 i jquery tehnologija. Veb programeri sa druge strane bi trebalo dase skoncentrisu na php, mysql i jquery zbog AJAX poziva, takodje zbog pomenutog ajaxa vazno je znati korisiti xml i json strukture podataka. Ne treba gomilati tehnologije, to na kraju ne lici ni na sta, sve se uci a nista se ne zna kako treba. To je problem sa mnogim tehnickim skolala i fakultetima. Uci se zilion stvari a kad se zavrsi posle duuuugog perioda opet mora da se uci nesto za konkretan posao. To sto vidite po raznim oglasima da traze programera pa nabroje zilion tehnologija to macku o rep. Te oglase pisu neki menadzeri ili sekretarice koji nisu videli p od programiranja ni d od dizajna.
 
@@Juan Valdez,
 
Vecina veb programera danas, me included, uglavnom za testiranje koriste Twitterov bootstrap  jer ima vise dostpunih sablona a i totalno je responsive za mobilne uredjanje pa daje mnogo precizniji uvid u to kako bi kod funkcionisao sa nekim custom dizajnom koji je takodje responsive.

Kolektivno pričešće vernika nije neuobičajeno. Međutim, jeste pomalo neobično da čujete da se zajedno pričestilo više od stotinu učenika osnovne
škole u Bresnici.
 
...
 
http://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2014&mm=03&dd=07&nav_id=820864

A ja reko pricate o racunima za struju i komunalije...

у суштини познавајући себе, ако некога позовем да изађе самном, била то женска особа (радо се сећам) или пријатељ, увек плаћам ја, јер сам ја и позвао. А уколико мене неко позове (не дешава се често) увек гледам да имам код себе толико да платим, да се не обрукам ахахахаха 

Jedna od najčešćih dilema koja nam komplikuje život u pojedinim situacijama, posebno kada su u pitanju novi i mladi zaljubljeni parovi, jeste to ko plaća račun posle prvog sastanka? Čak i ako se uporno trudimo da na osnovu ponašanja osobe koja sedi preko puta nas otkrijemo kakva očekivanja ona ima, veoma je teško doneti ispravan zaključak, i dilema ostaje nerazjašnjena. Da se ne biste mučili oko uzaludnog procenjivanja, lakše je pratiti bonton, a on jasno kaže: na prvom sastanku plaća muškarac.
U principu, muškarac je taj koji bi uvek trebalo da se ponudi kada je u pitanju plaćanje pića. Ukoliko žena ne pokaže veliki otpor ili ne pokrene priču o ravnopravnosti, onda muški novčanik treba da bude taj koji će se otvoriti. Time ne pokazujete samo da ste džentlmen već i da ste odgovorni i dobro vaspitani. Naravno, ako ste vi pozvali nju, logično je da ćete platiti račun na kraju večeri. Ko zove, taj i plaća, tako glasi zlatno pravilo. Od jačeg pola se očekuje plaćanje računa i u posebnim prilikama: značajni datumi, rođendani, praznici… Ovo se odnosi i na proslave nekih važnih događaja, na primer, ako ste vi ili ona dobili novo radno mesto. U oba slučaja muškarac treba da plati; u prvom zato što je dobio bolje mesto, a u drugom da bi pokazao kako ceni njen uspeh i da mu je drago zbog toga.
Naravno, postoje i prilike kada dama može da plati račun. Ako je ona pozvala, podrazumeva se. Nema ništa ružnije od žene koja je predložila izlazak u skup restoran očekujući da će muškarac platiti sve njene prohteve. Dama bi mogla da otvori svoj novčanik i kada je njenom partneru rođendan. Ako je ona ta koja je organizovala večeru iznenađenja ili jednostavno želi da časti, muškarac to treba i da joj dopusti. Odbijanje njene ponude da plati bilo bi kao da se odbija poklon. Naravno, dama može da plati i ukoliko uporno insistira na tome. Nije važno koji je „njen“ razlog, ukoliko žena uporno insistira na plaćanju, muškarac to treba i da joj dopusti. Plaćanje računa definitivno nije nešto o čemu se treba raspravljati.
 
http://www.krstarica.com/zivot/muskarci/placanje-racuna-2/

Posna štrudla sa orasima (može i džem):
 
1kg brašna,
1 vanilin šećer,
kora jednog limuna,
3dl ulja,
8 kašike šećera,
1 svež kvasac,
400g mlevenih oraha
 

 
U pola litre vode skuvati čaj od nane (da bi testo bilo ukusnije) i kad se malo ohladi u čaj staviti kvasac i 4 kašike šećera. 
Sjediniti brašno, kvasac, ulje, narendanu koru limuna, vanilin šećer, umesiti testo i staviti da odstoji dok ne naraste.
Kada je naraslo, umesiti smesu za razvijanje i podeliti u 3 dela, svaki deo razviti u koru debljine prsta.
Mlevene orahe pomešati sa 4 kašike šećera i dodavati mlaku vodu da se napravi lepa ne mnogo retka smesa.
Koru filovati orasima ili namazati džemom, uviti u štrudlu i peći u zagrejanoj rerni.
Prijatno!  8086.gif

Еј, када смо код ослића... Дејане, што га лепо не одледиш, тј. купиш га дан раније, али онај који није филет, па га лепо очистиш изнутра, све црно што се види и извади кост, изрежи на парчад, сложи у неки дубљи суд, посоли да побели и прелиј са благом лимунадом без шећера. Остави до сутра, проспи сву течност и лепо га осуши на папирном убрусу, у другом суду помешај, кукурузно брашно, оригано, кари зачин, бели лук у праху, вегету и можеш да додаш тимијан или како је ми зовемо мајчину душицу, промешај и свако парче утапкај у ту смесу. Пржи на максимално загрејаном уљу, спуштај на страну где је кожа и док се не ужути не окрећи. Пржи док не добије баш златно браон боју. Поред спреми чинију у коју си сипао мало уља, целу главицу белог лука ситно сецканог и першуновог листа такође ситно сецканог, јабуковог сирћета и воде. Вреле парчиће спуштај у ту течност нек одстоје до следеће туре, па извади и ређај на тацну. Када си завршио са пржењем остатак течности прелиј преко рибе. И одозго наређај лимунове кришке или колутиће. Пажљиво спусти на сто и брзим покретима склони руку од тацне јер прети опасност да ти гости смажу и рукав, хахаха