о.Горан

Ne znam da li je bila ova tema do sad,bar je ja nisam našao letimično prelazeći okom...

Други пример је Рејмонд Дамадијан,амерички научник јерменског порекла-што се да закључити по презимену. Raymond Vahan Damadian (Armenian: Ռեյմոնդ Վահան Դամադյան, born March 16, 1936) is an Armenian-Americanphysician, medical practitioner, and inventor of the first MR (Magnetic Resonance) Scanning Machine.[1] His research into sodium and potassium in living cells led him to his first experiments with nuclear magnetic resonance (NMR) which caused him to first propose the MR body scanner in 1969. Damadian discovered that tumors and normal tissue can be distinguished in vivo by nuclear magnetic resonance (NMR) because of their prolonged relaxation times, both T1 (spin-lattice relaxation) or T2 (spin-spin relaxation). Damadian was the first to perform a full body scan of a human being in 1977 to diagnose cancer. Damadian invented an apparatus and method to use NMR safely and accurately to scan the human body, a method now well known as magnetic resonance imaging (MRI).[2] Damadian has received several prizes: In 2001, the Lemelson-MIT Prize Program bestowed its $100,000 Lifetime Achievement Award on Damadian as "the man who invented the MRI scanner."[3] He went on to collaborate with Wilson Greatbach, one early developer of the implantable pacemaker, to develop an MRI-compatible pacemaker. The Franklin Institute in Philadelphia gave its recognition of Damadian's work on MRI with the Bower Award in Business Leadership.[4] He was also named Knights of Vartan 2003 "Man of the Year".[5] He received a National Medal of Technology in 1988 and was inducted in the National Inventors Hall of Fame in 1989.[6] The not-so-Nobel decision Recognition denied for achievement of great scientist Raymond Damadian—who is also a creationist by Carl Wieland Raymond Damadian. Anticreationists often try to pretend that there is no prejudice against biblical creation in ‘the world of science’. But creationists have long known that things are not like that in the real world. We even have to publish our own peer-reviewed journals; any paper which does not bow to materialistic axioms on origins has a snowball’s chance in a blast furnace of getting published in a secular journal. In fact, some editors have made it very clear that they will go to great lengths to keep their respective journals free of such ‘corrupting influences’. Then there was the well-publicized case of Forrest Mims, the highly-skilled science writer. His employment by Scientific American was openly denied on the grounds of his creationist views—even though the subjects he was paid to write on were not remotely related to origins. In June 1994, Creation magazine ran a feature article1 on Dr Raymond Damadian, the inventor of the MRI (magnetic resonance imaging) scanner. This medical breakthrough has saved many lives. We wrote how Dr Damadian had been awarded the United States’ National Medal of Technology. He has also been inducted into the National Inventors Hall of Fame, alongside Thomas Edison, Alexander Graham Bell and the Wright brothers, where he was awarded the Lincoln-Edison medal. (At the time, Dr Damadian’s patents on the MRI scanner invention had been infringed. A jury decision in his favour had been inexplicably overturned by the judge in favour of the companies that had exploited his ideas. However, three years later, the US Supreme Court overruled in his favour.) In 2003, the Nobel Prize for Medicine went to the breakthrough field of diagnostic MRI scanning. It was shared by two scientists. But, to the stunned disbelief of virtually all who worked in that field, these did not include Raymond Damadian, even though the terms allow for up to three people to share the award. Dr Eugene Feigelson is Dean of the State University of New York College of Medicine in New York, the institution where Damadian’s pioneering work was done. He said, ‘… we are so disappointed, and even angry … all of MRI rests on the fundamental work that Dr Damadian has done here.’ There is no doubt that the two scientists who were honoured, Dr Paul Lauterbur and Sir Peter Mansfield, did contribute to the field. Lauterbur developed techniques for producing images from scans, and Mansfield refined the techniques to make them more practical. But there is absolutely no question that the pioneering breakthroughs were Damadian’s. He was the first to point out, in a landmark 1971 paper in Science (based on experiments involving lab rats), that MRI could be used to distinguish between healthy and cancerous tissue. Lauterbur’s own notes indicate that he was inspired by Damadian’s work. As an experimentalist, Dr Damadian had to overcome the scoffing of theoretical physicists. Against much opposition, he built the first working MRI scanner. The first MR image of a live human chest was made with this machine on 3 July 1977. The prototype is now on permanent display at the Smithsonian Institution’s Hall of Medical Sciences. In 1972 Dr Damadian filed the first patent for MRI scanning. Dr Bradford James is professor of biochemistry at Drexel University, and Chairman of the Committee on Sciences and the Arts that elected Dr Damadian for the 2004 Benjamin Franklin Medal and Bower Award.2 He said, ‘There is no controversy on this. If you look at the patents in this field they're his.’ As an experimentalist, Dr Damadian had to overcome the scoffing of theoretical physicists. In the definitive 840-page book The Pioneers of NMR and Magnetic Resonance in Medicine: The Story of MRI by James Mattson and Merrill Simon, Bar-Ilan University Press, Jericho, New York, 1996, Chapter 8 is given over to Dr Damadian. The chapter title is: ‘Raymond V. Damadian: Originator of the Concept of Whole-Body NMR Scanning (MRI) and Discoverer of the NMR Tissue Relaxation Differences That Made It Possible.’ And in 2001, the Lemelson-MIT program bestowed its Lifetime Achievement Award on Dr Damadian as ‘the man who invented the MRI scanner’. All of which makes the exclusion of Dr Damadian as the third co-recipient of the Nobel so pointed that even some of the secular media have talked of the possibility of a link between Dr Damadian’s exclusion and his creationism. The New York Times raised the issue in a recent report.3 In fact, as renowned an anticreationist as the agnostic/deist Canadian philosophy professor Michael Ruse has written of his own deep concern.4 Choosing his words carefully, he writes of the ‘likely hypothesis’ that the motive for rejecting Damadian was his open creationism. Damadian is a Christian, says Ruse, whose beliefs include the Genesis account of creation: ‘Adam and Eve the first humans, universal flood, and all the rest’. Ruse says that in the eyes of the Nobel committee, ‘it is bad enough that such people exist, let alone give them added status and a pedestal from which to preach’. Having testified against creationism in major US trials, Ruse still opposes biblical creation with every fibre of his being. In fact, he says he feels ‘a certain sympathy’ for those who might say that creationists should be excluded from scientific recognition lest it give their ‘wrong … [even] dangerous’ views credibility. But his sense of fair play makes him say, ‘I cringe at the thought that Raymond Damadian was refused his just honor because of his religious beliefs.’ By those standards, he points out, the Nobel committee (whose deliberations remain sealed for 50 years) would also have had to reject Isaac Newton. http://creation.com/the-not-so-nobel-decision-raymond-damadian-mri

ОДБИЈЕНА НАГРАДА Фредерик Бeнтинг и Џон Меклеод познати су по томе што су поделили Нобелову награду 1923, као проналазачи инсулина. Међутим, румунски креациониста професор Никола Паулеску (на слици доле) их је претекао у томе. Алфред Нобел проналазач динамита је са 55 година живота, у француским новинама у Паризу прочитао вест о сопственој смрти. У ствари, извештач је погрешно пренео – умро је његов брат Лудвиг . Он је написао како би Нобел могао бити упамћен као “трговац смрти”, бизнисмен који је своје богатство створио на разарању људи и ствари. Да га не би потомство памтило само по томе, већ и по нечем лепшем, Нобел је добар део свог богатства оставио за сада познату награду која носи његово име. Далеко од тога да не доноси срећу и хармонију, али додељивање Нобелове награде (од којих су већина заслужене) често активирају горке расправе. То је нарочито случај када је касније откривено да је неко други био „први“ или је на други начин превиђен проналазач. Ми смо већ представили случај креационисте Рејмонда Дамадиана, проналазач МГТ(магнетна резонантна томографија). Изгледа да је откриће инсулина сличан случај. Преко Николе Паулескуа, који је по много чему био креациониста, ехо Дамадианове неправде и даље одјекује. Дивили су му се и високо га ценили као академика , он је чак своје антиеволуционе ставове пропагирао на факултету.. Имао је обичај да каже: “Научник не може само да каже Credo in Deum (ја верујем у Бога). Он мора јасно потврдити: Scio Deum esse (ја знам да Бог постоји) ‘. Откривање инсулина Никола Паулеску (1869-1931) био је научник светског реномеа. Образовао се у Паризу где је студирао медицину и са 30 година изводи обимна научна истраживања у својој домовини, у Румунији, на Универзитету у Букурешту. 1903 је почео објављивање монументалног списа о медицини у четири тома, а касније (1919-1921) у 3 тома, на 2110 страница „Расправа о физиологији“ (Traité de Physiologie Médicale ). Његова истраживања о хормону панкреаса који регулише ниво шећера у крви је почео у 1916, али га је прекинуо Први светски рат. Између априла и августа 1921, Паулеску је најавио откриће “панкреина” (сада познат као инсулин) у неколико научних радова. Високо поштована Интернационална архива психологије у Лијежу (Белгија), је примила његов свеобухватан рад 22. јуна 1921. и објавио га 31. августа те године. У њему је Павлеску најавио своју успешну изолацију хормона панкреаса , хормона против дијабетеса, и његово коришћење у снижавању нивоа шећера у крви и код паса који имају дијабетес и код оних који немају. Бантинг (и његов сарадник, Чарлс Бест) је издао прво разматрање рада на дан 31. децембра те године, месецима касније, којим је објавио своје откриће инсулина. Он се појавио у фебруару 1922. у Торонту у часопису за „Клиничку и лабораторијску медицину“. Иако су Бантинг и Бест знали за Паулескуов рад, они су га погрешно протумачили 1922 говорећи: ‘Он (Паулеску) наводи да инекције у периферним венама не производе никакав ефекат и његови експерименти показују да друга инекција не производи значајан ефекат као прва . Да је Нобелов комитет проверио Паулескуов рад, они би приметили да су Бантинг и Бест (и др.), разумели све наопако! Испоставило се да ниједан од оба Канађана нису знали добро француски језик и у писму професору Јону Павелу 15. октобра 1969, Чарлс Бест се најискреније извинио, рекавши: “Ја се не сећам да ли смо се ослонили на наш сиромашни француски или да ли смо имали лош превод. У сваком случају бих желео да кажем како ми је жао за ову несрећну грешку и надам се да ће ваши напори у част професора Паулескуа бити награђени са великим успехом ‘. У чланку 1971, Роиф Луфт, председник Међународне фондације за дијабетес и председник одбора Нобелове награде за физиологију и медицину, рекао је: „Оно што остаје, а то је да су раније откриће Паулескуа, Бантинг и Бест погрешно разумели из нама непознатих разлога о чему данас не можемо ништа знати…По мом мишљењу, Нобелова награда, без сумње је требало да буде подељена између Павлескуа, Бантинга и Беста …“. Могло би се очекивати да постоји неки напор да се исправи ова неправда, али као у случају Дамадиана, ништа није урађено. Павлеска и Дамадиана дели још једна ствар заједничка, а то је веровање у божанско Стварање. Сасвим је могуће да је Павлеску због отворене критике дарвинизма „запечаћена судбина“. Чврсто против дарвинизма У Европи, почетак 20. века је време великих промена у академским круговима. Дарвинова теорија је широко прихваћена и проширена изван граница биологије, и почела да преобликује друштвене науке, па чак и медицинске науке. Веома мали број академика је имао храбрости и научне отворености да храбро стане испред булдожера дарвинизма који дроби све пред собом. У то време, на југоисточном ободу Европе, професор Паулеску се активно супротстављао идејама дарвинизма. Године 1902, он је отворио свој курс физиологије као оштру критику спонтане генерације – нове еволутивне идеје дана, према којем су хемијски елементи у комбинацији спонтано генерисали прве примитивне облике живота. Паулеску пригодно поставља питање „да ли је питање порекла живота супстанце део експерименталних наука или филозофије“ Он је даље истакао да „пошто нико нема идеју какви би услови били на првобитној Земљи“ ниједна хипотеза се не би могла да експериментално тестирати. Тако је, још 1902, Паулеску направио јасну разлику између експерименталне науке и историјске науке, коју је секуларно образовање потпуно игнорисало. Паулеску је закључио да пошто физика и хемија нису успеле да створе живот из неживих материја „ морамо признати интервенцију одређених Сила …“ који је идентификован са појмовима Бога и душе, говорећи да је дошло време да ови појмови буду признати и уведени у науку. Даље у овој отвореној расправи, Паулеску се бави дарвинизмом per se , истичући да наследне промене у једном типу могу само да доведу до различитих промена у оквиру тог типа. У његово време, није постојала разлика у биолошкој дефиницији између врсте која се пари само са својима и између родова, тако да он то није разликовао. Он је дао пример овце рођене у Масачусетсу , на фарми 1761. са краћим ногама од остатка стада. Ово је била корисна подврста, јер су биле јефтиније ниже ограде којима су се ограђивале.. Тако је из њега изведена нова раса-Анкон. Међутим, још увек је овца, нагласио је он. ( И са знањем данашње генетике и теорије информација, Паулеску би могао да покаже да је то у ствари резултат мутације тј. информације која се губи. Наследни дефект се испоставио као користан, али је ипак промена која није добра) Пaулеску је такође указао на експерименте који су показали да наследна промена карактеристика врсте тежи да смањи плодност. Дакле, природна селекција (која је прихваћено као очигледна чињеница, као и увек код већине креациониста) ће радити против било које тенденције радикално различитих врста, а Паулеску је био конзервативни заступник, и деловао је против „дегенерације врсте“. Овај румунски научник снажно је нападао еволуциону логику која важи за хомологне организме (заједничких карактеристика), што раде и данас креационисти, као и идеја да су додатне брадавице на људима „атавизам“ (атавизам (сличност) са нашим животињским прецима). Он је истакао да су то биле само аномалија од репликација истог органа, и често се (за разлику од животиња) налазе изван “млечне линије”, нпр на раменима, или са унутрашње или спољашње стране кука. Сви ови аргументи могу изгледати уобичајени данас, али још 1902. била је изузетна таква употреба звучне научне логике у супротстављању наглог успона Дарвинове нове парадигме . То је изазвало чак и да се глас чује у румунском парламенту захтевајући да се Паулеску уклони са факултета! Необесхрабрен, он је активно дебатовао са академском елитом еволуционе биологије тог времена. . Православни верник, професор Паулеску је једном рекао да зато што је „Бог првобитни узрок и коначни обим свега што постоји, према томе праву науку може само довести да одгонетне у природи знаке божанске воље и разума, која је усмерена да упознамо Живога Бога, Исуса Христа, отелотворена Логоса“ Према свим записима, он је био скроман човек који је добро поднео неправду око Нобелове награде, иако је у великој мери био ожалошћен. Иако долази из различитог времена и културе, Никола Павлеску ипак заслужује да буде додат на листу великих научника за кога је Бог известан, а хришћанство начин живљења. Врло је могуће да је Комитет за Нобелову награду занемарио његово првенство у открићу инсулина због његовог јаког креационистичког става , а чак се та чињеница рефлектује и 80 година касније, јер се његов значај и даље занемарује. Данас је више него икада, изузетно тешко бити отворени креациониста, а при томе и даље бити прихваћен као научник од стране установа – без обзира на нечије дипломе или достигнућа. Заиста, ово је изузетно чудно, јер ни мање ни више сер Исак Њутн је потпуно веровао у библијски извештај о стварању, а то не умањује чињеницу да је био један од највећих научника свих времена. http://creation.com/denied-the-prize

Управо зато да би упоредили ова два виђења и сами извели закључке. То што сам се ја бацио на посао и ишчитавао књиге везане за ову тему не значи да су то радили и други,поготову деца данас која ионако слабо нешто читају.

Као што се да видети, ја овде постујем врло јасне, садржајне и аргументоване поруке.

Описаних и евидентираних врста инсеката има, по проценама научника,око 800.000( https://sr.wikipedia.org/sr/Инсекти ). Фактички је потребно да свака од тих 800.000 врста ( а сматра се да их има и више)путем мутација настане од неке претходне и да остане генетски некомпатибилна са тим претходником.

Као што јасно рекох, ја сам против избацивања ТЕ из школског система. Заступам паралелно учење те хипотезе која без обзира што је погрешна чини важан део корпуса светске научне баштине као и критицизам према истој у виду нпр. ИД. Овај део уџбеника би писао еволуциониста а овај други заступник ИД, па нека деца сама граде слику о томе шта је тачно а шта не.

Идемо даље... Теистички еволуционизам као ново аријанство Свештеник Данил Сисојев Причасник Источне мудрости, св. Атанасије, назвао је Арија претечом антихриста, а литургијско предање сматра Аријево учење квинтесенцијом свих јереси. И ево у наше време поново се суочавамо са новом модификацијом ове древне јереси. Реч је о теистичком еволуционизму или, како га његове присталице још називају – телеологизму. Ово поређење многи ће сматрати усиљеним, фанатичним, "назадним" и потпуно неоснованим. Међутим, то уопште није тако. Образложење нашег става пружићемо у даљем тексту, пошто дефинишемо шта је телеологизам и какве су његове модификације.Људи често мисле да телеологизам представља нешто целовито, неку алтернативу буквалистичком "ненаучном" разумевању књиге Постања (традиционално учење Цркве). Tо није тачно. Као што је и у “алтернативном буквалистичком никејству", аријанству, било много праваца, јединствених само у одбацивању Никејског Символа, тако постоји и читава гама различитих учења телеолога, која нису у складу ни са Предањем ни међусобно. Слични многоглавој хидри или камелеону, они не поседују унутрашњу чврстину али се једнако супротстављају Истини. Дефинисаћемо их према њиховој удаљености од вере Цркве, имајући у виду да и одступања од богопреданог Откривења, која се могу толерисати, као саставни елементи припадају систему чија је несагласност са хришћанством свима очигледна. Управо с тим у вези је чињеница да адепти једне од доктрина често подржавају радикалнија схватања телеолога. (на пример, о. Андреј Курајев изразио је своју сагласност са концепцијом Тејара де Шардена!).Но, да набројимо антишестодневне идеје:1. Према "најбезопаснијој" концепцији, дане Стварања треба буквално разумети као дане од 24 сата, али почевши од 4 дана, док су дани до стварања небеских светила трајали неодређено дуг временски период. У свему осталом присталице ове концепције уче о стварању света потпуно у складу са Православљем и одбацују сваку могућност еволуције. Али и сама могућност разумевања дана стварања као епохе отвара простор за ширење телеолошких идеја. Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.2. Радикалнија ревизија откривене истине односи се на тумачење да су сви дани једнаки неодређено дугом временском периоду (милијарде година), али се при томе сачувала вера да је Господ Својом силом створио сав свет без помоћи еволуције. Међутим, пред присталицама ове теорије "дана-епохе" налази се нерешив задатак – објашњење појаве трулежности у новосазданој Васељени до грехопада човека.3. Следеће по удаљености од Истине је мишљење да је могуће стварање живих бића из животиња других врста уз помоћ Бога. Овде је у питању покушај да се у Православље уведу идеје Голдшмита и Гоулда, одбачене од стране "традиционалне науке". Један од аутора ове концепције (прот. Стефан Љашевски) ипак од свих животиња издваја човека кога је, према његовом учењу, непосредно створио Бог од земаљског праха.4. Процес усвајања псеудонаучне митологије затим постаје све интензивнији. Појављује се учење да је човек створен од човеколиког мајмуна коме је Господ удахнуо бесмртну душу (o. Глеб Каледа, о. Андреј Курајев, о. Николај Иванов и др.).5. Присталице следећег става у потпуности прихватају неодарвинистичку теорију о пореклу врста путем природне селекције и мутација, а разликују се по томе што је за једне (о. Андреј Курајев) овај процес последица синергије света (који, по њиховом веровању, поседује сопствену вољу – што доводи до јереси гностика Хермогена) и Бога.6. Други тврде да се интервенција Бога јавља као фактор случајности мутагенезе (Гомањков).7. Трећи, да је еволуција – последица тежње ка самоусавршавању, која је саставни део живота од самог његовог настанка (о. A. Мењ).8. Даље се сфера делатности Творца још више сужава и своди на три момента – Велику Експлозију, појаву живота и разума (о. A.Мењ, о. Г. Каледа). Вероватно се Бог у њиховим представама учинио веома гадљивим. и одлучио да се мало мање упрља сопственом творевином.9. Затим се логично поставља питање разлога тако дуготрајног дела стварања, на које телеолози дају потпуно манихејски одговор: еволуција је – последица борбе Логоса са сатаном (прот. А. Мењ, свешт. Г. Кочетков).10. Еп. Василиј (Родзјанко) води ову идеју ка логичком завршетку, рекавши да свет у коме живимо уопште није творевина Бога, већ ђавола, а да књига Постања говори о стварању друге Васељене, која је разрушена грехопадом.11. Затим имамо учење да првосаздани Адам уопште није историјска личност, већ кабалистички Кадмон, свечовек (еп. Василије, прот. А. Мењ).12. На крају, Шарден је ово богохулство довео до логичког завршетка. По његовом мишљењу, сам еволуциони процес је - настанак и самопознање бога, у коме нема места за оностране интервенције, јер је бог растворен у том свету и у њему он до краја спознаје себе. Према томе, нема никакве радикалне разлике између добра и зла, живота и смрти, разума и безумља – све су то само етапе процеса самоусавршавања невештога духа, призваног да постане Бог. Наравно, код њега нема никакве сличности са Библијским Откривењем. Уместо Адама – група човеколиких мајмуна, који се ни у чему принципијелно не разликују од животиња, уместо историјског Исуса - космички Христос. На такав начин телеологизам закономерно долази до својих извора – теозофије, немачког романтизма (хегелијанство), гностицизма и пантеизма, који повремено прелази у јаросни антитеизам. Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).Али, сада је неопходно навести светоотачку аргументацију против ове аријанске парадигме. Свети Атанасије пише: "Ако је, по речима вашим, Он произишао из непостојећег, како је могуће да Он чини непостојеће постојећим? Ако Он, будући твар, Сам ствара твари; онда за сваку твар треба претпоставити да и она може стварати. Али, ако то прихватимо, зашто је потребна Реч, ако нижа твар може да прими битије од више твари, или уопште, ако је свака створена твар могла да чује од Бога: "Нека буде!" или: "Да начинимо! " и да се на такав начин изврши стварање сваке твари? Али, тога нема у Писму; и то је немогуће, јер ништа што је створено не може бити узрок који ствара". Овај аргумент је један од најјачих и он се свом тежином обрушава на "православне" еволуционисте. Јер, само признање да твар поседује способност стварања доводи до одбацивања учења о јединственој природи Бога, Оног Јединственог Који поседује моћ стварања и Који може да чини нешто небивало. Да би творевина могла да створи нешто принципијелно ново, она мора имати могућност да постави себе ван граница просторно-временског континуума, а наш разум поседује самo појам простора и времена. Тај неопходан услов за стварање нечег принципијелно новог не може да испуни нико осим неограниченог вечног Бога.Узгред речено, мишљење светитеља Атанасија потврђују чињенице које опажа и наука. – Јединствено биће које поседује способност стварања јесте – човек, способан само за нову комбинацију већ постојећих реалности али не и за стварање, на пример, четврте основне боје. А уколико и то разумно биће није способно да створи нешто принципијелно ново, колико су онда глупи они који сматрају да је бесмислена и неорганизована материја сама од себе породила Васељену! Као што овим расуђивањима додаје богомудри Василије Велики, "ако се Бог постидео да Сам саврши стварање постојеће твари: онда од ње не прима ни славословље; јер ако се постидео да је створи, онда неће ни хтети да је призна за Своју творевину". Тако, присталице телеологизма не морају да рачунају на то да ће њихове молитве бити услишене на висини. Савршено је јасно да ти људи не могу бити православни свештенослужитељи, призвани да измире људе са истинским Творцем, чак ни да просто уђу у храм – који је Спаситељ назвао домом молитве (Мт. 21, 13). Многима ће се ова изјава учинити грубом, али она по неопходности логички проистиче из чињенице да они и само своје тело, и читаву видљиву Васељену (укључујући и материјал од кога су храмови изграђени) не приписују немерљиво великој Моћи Творца, већ некаквом тварном посредству.Још једна сличност телеолога са аријанцима огледа се у њиховој тежњи да иду у корак с временом. Тако познати савремени екстравагантни обновљенац, игуман Инокентије (Павлов) говори на радију "Софија": "Сећам се да ми је једна интелигентна, образована дама рекла: "Не желим да моје дете у школи изучава Дарвинову теорију еволуције". Одговорио сам јој: "Милостива госпођо, опростите, али она је научно прихваћена. А оно што је научно прихваћено постало је део опште светске културе, а то је дете дужно да зна. Друга је ствар што ће он то као хришћанин на одговарајући начин протумачити у својој свести. Ми имамо прекрасне опите како је то учинио Тејар де Шарден" ("Софија" 11.10.2000. Игуман Инокентије Павлов). Слична расуђивања слушамо и од других делатника. На пример, Е. Полишћук овако "разобличава" свете Оце и њихове савремене присталице-креационисте: (креационисти кажу да) "треба тумачити само онако како су то чинили свети Oци. Но, тумачити значи - размишљати, а не громогласно извикивати цитате. Свети Оци нису знали много тога што данас зна сваки школарац". И на тој основи он одбацује традиционално разумевање књиге Постања. Али, ми памтимо одговор св. Атанасија претечама савремених еволуциониста: "Треба служити Гоподу, а не времену". Јер, Оци доиста нису познавали свет на начин на који га познаје данашња наука, већ на принципијелно другачији. Они су се ослањали на Откривење Свезнајућег Творца, док се наука ослања – на представе које се мењају сваког минута, које често нису ни у каквом односу са видљивом реалношћу или јој чак и противрече.По мудрим речима П. Фејербенда, "чињеница да модел добро функционише сама по себи не значи да је реалност структурисана као тај модел. То је здрава претпоставка – један од "примарних елемената" научне праксе. Приближења се у науци користе на сваком кораку – да би се олакшала рачунања у оквиру одређеног дијапазона параметара. Својства и основе тих приближавања често се разликују од својстава и основа теорија из којих су те апроксимације "развијене". Према томе, уколико теорија, као што се претпоставља, одговара стварности, приближавања јој не могу одговарати у смислу те речи. С друге стране, теорије се често граде као кораци на путу све више задовољавајућег описивања за сада непознатих слика света. Оне могу да функционишу сасвим успешно, али сам циљ, ради кога су створене, спречава нас да из њих изводимо закључке о стварности. Такве су, на пример, стара квантна теорија и Њутнова теорија гравитације – у тумачењу самог Њутна. Осим тога, и формално савршена теорија може да доживи фијаско при покушају да се тумачи као непосредно изображење стварности.Пример – Шредингерова таласна механика. Она је елегантна, унутарње усаглашена и веома успешна. У њеној основи лежи претпоставка да су елементарне честице таласи. Међутим, Бор и његова школа, извршивши анализу широког круга појава, установили су да та интерпретација противречи низу важних чињеница. (Ова интерпретација изазвала је и формалне тешкоће, тзв. редукцију таласног пакета и др.).Да поменемо и најбоље теорије модерне физике – општу теорију релативитета у њеном савременом виду и општу квантну механику. Без обзира на све покушаје, данас није могуће створити усаглашену слику која ће задовољити обе теорије – претпоставке једне теорије директно противрече претпоставкама друге. Можемо ли после тога сматрати да нам свака од њих даје веран опис стварности? Ја – не. Ја могу само да утврдим да су они у суштини корисни модели приближавања, али да ми немамо никакву представу како изгледа стварност којој се приближавају".Давно пре овог философа, у односу на питање граница науке Црква је формулисала свој став у одлукама Константинопољског Сабора 1076. године против Јована Итала (због ауторових цитирања ових одлука еволуционисти су се нашли силно увређенима):"Онима који себе сматрају православнима, а бестидно или нечастиво уносе у учење Православне Католичанске Цркве нечастиве ставове паганских философа о душама људским, о небу, земљи и другим тварима, анатема.Онима који, уместо да чистом вером, у простоти срца и свом душом признају велика чуда као несумњиве догађаје, савршена Спаситељем нашим и Богом, Владичицом нашом Богородицом која Га је нетљено родила и другима светима, који покушавају да их посредством мудровања софизмима представе немогућим или да их тумаче по својој вољи, и остану упорни у својим ставовима, анатема.Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим мишљењима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема.Онима који неистинито објашњавају богомудре изреке св. учитеља Цркве Божије и који покушавају да другачије тумаче и изврћу смисао учења, јасно и коначно израженог благодаћу Светог Духа, анатема".На жалост, хтели они то или не, присталице теистичке еволуције у својој гносеологији у потпуности потпадају под ове одлуке. Као што у својој космогонији они у потпуности понављају учење Арија – највећег и "најузорнијег" јересијарха.Превoд са руског: Славјанка Извор: creatio.orthodoxy.ru

О.Јоил није можда неки високопарни стручњак у научном смислу речи, али бар се руководи једноставном логиком и интуицијом. Уосталом, он је и бивши наставник хемије, није баш непоткован. Друго, за разлику од појединих који олако мењају свој став он остаје доследан у свом што треба поштовати.

Жалосно је што си ти овде администратор а пропагираш погрешне ствари. Наравно да је хипотеза базирана на опстанку најспособнијих, базирана на милијардама и милијардама мртвих бића, која има смрт и борбу за опстанак као моторе напретка и уз то гомилу логичких погрешака-атеистичка.

Дарвин је чак био, данашњим речником речено,лево настројен у смислу расизма. Па он се жустро свађао више пута са капетаном Бигла Фицројем управо зато што је овај био, данашњим речником опет говорећи, десничар који је сматрао да је дужност Европљана да цивилизују `дивљаке` на које су наилазили током путовања. Као што знамо тај Фицројев пројекат је неславно прошао, али Дарвин је размишљао управо супротно од њега. Овде нико не жели да меша жабе и бабе, Дарвиново понашање генерално гледано никоме не може да боде очи у смислу морала, проблем је та хипотеза тј. њене импликације.

Инсекти Инсекти који бројно представљају четири петине живих организама немају никаквог еволуционог претка. Ми практично не знамо ништа о метаморфози код инсеката. Циклус кроз који пролази лептир који почиње као црв да би се развио у летећег инсекта је потпуна мистерија. Познавање редоследа у неком хемијском биолошком процесу не умањује грандиозност стваралаштва. Фосили инсеката се налазе у толико великом броју у геолошком стубу средњег девона да је тај период назван „доба инсеката", али то су потпуно развијени комплексни организми без транзиционих прелаза. Добар део тих фосилних инсеката има исте структуре као и данашњи инсекти. Еволуционисти се још увек препиру о проблему транзиције од инсеката који гмижу и летећих инсеката. Поред тога летећи инсекти имају две врсте крила и транзиција између тих врста је ненозпата. Најбоље је пустити еволуциоционисте да дају своје примедбе о еволуцији инсеката. Петер Фарб пише у „Инсекти" (Природни живот, 1962. год. стр. 14-15) He постоје фосили који показују како су примитивни праотачки инсекти изгледали... Све док се фосили тих предака не пронађу, рана историја инсеката може само да се нагађа. Потребно је напоменути да кад еволуционисти кажу „примитивна" или „напредна" форма, to је чисто њихово субјективно спекулисање. Доста пута оно што је било названо примитивном формом се показало као врло комплексни организам. Та врста процењивања се базира на геолошком налазу фосила са закључком да ако су фосили нађени у слоју који је означен као стар ти примерци се називају примитивним или предачким. Вотон Робин описује карактеристике инсектних крила у „Механички нацрт инсектних крила" („Амерички научник", нов. 1990. год.): Инсекти поседују способност најбољег маневрисања и многостраности од свих летећих машина. Кроз комбинацију мале Ma­ce, сложеног неуроосетљивог система, и комплексне мускулатуре, инсект може да учини запањујуће акробатске покрете. Кућна мува, на пример, може да нагло успори из брзог лета, лебди у месту, окрене се у круг и атерира наопако на плафону - све у делу секунде. Са њиховим испреплетаним жилицама, крила подсећају на испреплетане носаче који структурни инжењери праве за појачање и преобраћање компресије... Многа крила код инсеката имају линије флексиона које спречавају цепање. Други делови крила служе за одржавање противтеже, амортизери и многи други бриљантно створени уређаји, који чине крило аеродинамичним и ефективним.Што боље разумемо функцију крила код инсеката све више можемо да се дивимо лепоти и суптилности њиховог нацрта. Раније поређење крила са једрима сада се показује врло неадекватним. Та крила се приказују као савитљиви ваздушни стабилизатори који су у неку руку комбинација структуре и механизма, како бар инжењери разумеју. Традиционално, структуре су пројектоване да се што мање деформишу; механизми су прављени да померају компоненте у предвиђеном кретању. Крила инсеката поседују обе одлике употребљавајући широку скалу употребе еластичних способности које су елегантно саграђене допуштајући неопходне деформације за најефикаснију употребу ваздуха при лету. Та крила немају технолошке паралеле. Људска технологија нема ништа приближно слично са крилом инсекта. Крила вилиног коњица која машу 30 пута у секунди имају способност лебдења, вертикалног горе-доле лета, и лета уназад. Поред тога што служе и као одбрана, она специјалним вибрацијама емитују сигнал за парење. Очи вилиног коњица се састоје од 30.000 индивидуалних шестоугаоних плоча формираних као индивидуалне посебне очи са својим посебним лентама, које дају свакој ленци индивидуалну визију. Бранислав Кевић `Иза кулиса`

Dr Werner Gitt - Шта Дарвин није могао да зна (2) Лет зујавца златара Зујавац златар је прелепа птица. Свако од ових створења се излеже у Аљаски. Зими је тамо јако хладно, зато се птице селе на Хавајска острва. Циљ је са 4500 км јакодалеко а лет мора бити непрекидан, јер за одмарање успут нема острва а и птица не зна да плива. За лет зујавцу златару потребан је резервоар напуњен погонским материјалом у форми од 70 грама поједене масноће. У ту количину је укалкулисана и резерва од 6,8 грама за случај супротног ветра. Зато што птица мора три и по дана непрекидно и дању и ноћи да лети и да придржава на лучни минут тачан курс, потребан јој је егзактно функционирајући аутопилот. Ако не погоди острво, то би значило сигурну смрт јер надалеко не постоји могућност слетања. Када не би имала тако прецизно алкулисану количину масноће, не би преживела. И овде су мутација и селекција неспособни конструктери. Прихватљивије је претпоставити да је зујавац златар већ од почетка такав створен – снабдевен свиме што му треба. Да ли је еволуција употребљив модел размишљања? Као што претходни кратак поглед у природу илуструје, и уосталом налазимо концепте који су у високом степену оријентисани ка циљу: • Кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да при изроњавању из 3000 метара дубине не угине од гњурачке болести, које се људи тако плаше. • Огромна количина микроскопски малих бактерија у нашим цревима имају уграђене електромоторе, који могу да се покрећу напред или назад. • Живот у већини случајева зависи од потпуне функционалности органа (нпр. срце, јетра, бубрег). Органи који су полуготови или који су тек у развоју су безвредни. Ко овде размишља у смислу Дарвинзма, мора знати, да еволуција не познаје циљ перспективе у правцу органа који тек касније треба да функционише. Немачки еволутивни биолог Г. Оше (G.Osche) је тачно запазио: „жива бића не могу током одређених фаза еволуције попут предузетника да привремено затворе предузеће због реконструкције.“ Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима творевине је једноставно величанствена. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је више него прихватљив. То значи да се наша запажања слажу са оним што Библија већ у свом првом ставку изражава: “у почетку створи Бог!“ Под утицајем Дарвинизма етаблирала се библијско-критичка теологија, која је причу о постанку као поруку од Бога декласификовала. Међутим добро чинимо, ако ходамо „верујући све што је написано у закону и у пророцима“ (Дела апостола 24,14), јер „Бог није човек да лаже“ (4. Мојсијева 23,19). Одакле долази информација? Најјача аргументација науке је увек тада дата када се природни закони могу употребити у смислу искључивања једног процеса или догађаја. Природни закони не познају изузетке. Из тог разлога је например Perpetuum mobile, значи машина која без снабдевања енергије непрестано ради, немогућа машина. Данас знамо оно што Дарвин није могао знати, да се у ћелијама свих живих бића налази скоро незамислива количина информације и још уз то у највећој густини која нам је позната. Формирање свих органа је управљано информацијом, сви догађаји у живим бићима ункционишу управљани кроз информацију и производња субстанци тела (нпр. 50 000 протеина у човечјем телу) се догађа управљано кроз информацију. Цео систем размишљања еволуције могао би само функционисати када би у материји постојала могућност да кроз случајне процесе настане информација. Она је безусловно потребна, јер се сви планови градње појединки и сви комплексни процеси у ћелијама одигравају базирани на информацији. Информација је нематеријална величина; према томе она није особина материје. О нематеријалним величинама природни закони, нарочито они о информацији, исказују да материја никад не може да произведе нематеријалну величину. И даље важи: информација може само да настане кроз Творца који поседује интелигенцију и вољу. Тиме је већ јасно: ко еволуцију сматра могућом, верује у „Перпетум мобиле информације“, дакле у нешто, што опште важећи природни закони забрањују. Тиме је погођена Ахилова пета еволуције и постављен је КРАЈ науке. У својој књизи “Am Anfang war die Information“ („У почетку је била информација“ - издавачка кућа Hansller) сам опширно излагао тај пут. Одакле долази живот? Поред свих тих гласних еволуцијских тутњава наших дана људи се питају „одакле ли живот стварно долази?“ Еволуција нема ни најмање објашњење на питање како може из мртвог да настане живо. Стенли Милер (Stanley Miler 1930-2007), чији је „експеримент прасупе“ (1953) споменут у свакој књизи биологије, 40 година касније је признао, да ниједна од данашњих хипотеза о настанку живота није убедљива. Све скупа их је назвао „бесмислицама“ или „хемијским измишљотинама мозга.“ Микробиолог Луј Пастер (Louis Pasteur 1822-1895) је препознао нешто врло темељно: „живот може да дође само из живота.“ Само један је могао рећи: „Ја сам живот“ (Јован 14,6), а то је био Исус. О њему се у Колошанима 1,16 каже: „јер кроз њега би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види“ и даље у Јовану 1,3: „све је кроз њега (= Исуса) постало, и без њега ништа није постало што је постало.“ Свака теорија о настанку света или живота у којој се не спомиње Исус као извор и праузрок живота, је стога мртва творевина која ће се неизбежно разбити на стени која је Исус. Еволуција је дакле једна од највећих заблуда светске историје и одвукла је милиона људи у пропаст неверовања. Шта многи савременици нажалост не промишљају: Провалији неверовања следи са оне стране линије смрти провалија вечне изгубљености (пакао). Право сиромаштво размишљања нашег света је, да прави Творац свих ствари не добија признање уводним чланцима са „хвала Исусе!” Многи не знају ништа о томе да нам је Исус Христос направио изванредну понуду. Он је рекао: „ја сам врата“ (Јован 10,9) а тиме је мислио улаз на небо. Ко се њему обрати, има вечни живот.

DR WERNER GITT – ШТА ДАРВИН НИЈЕ МОГАО ДА ЗНА (1) 31. децембра 2008, баш пред почетак 2009-е, године која је проглашена годином Дарвина, у немачком часопису „Die Zeit“ („Време“) под насловом „Хвала, Дарвине!“ изашао је двострани чланак, и још целе четири странице посвећене еволуцији. Захвалност припада једном човеку који је рођен пре 200 година и чија је револуционарна књига „Порекло врста“ изашла пре 150 година. Већ је и философ Имануел Кант (1724-1804) бахато тврдио: „Дајте ми материју и направићу свет од ње.“ И француски математичар и астроном Лаплас (1749-1827) је 50 година касније тријумфовао пред Наполеоном: „Мојим теоријама не треба хипотеза Бога.“ Ови и други очеви научног атеизма су тражили објашњење порекла живота у којој се Бог више не налази. Привидно спасавајући одговор је дао Дарвин, који је отворио могућност размишљања о објашњењу настанка живота на „природан начин“. Док је он сам још са оклевањем размишљао о последицама своје изјаве, данашњи свет који је постао још безбожнији, у уводним чланцима бескрајно слави свог покровитеља. До Дарвиновог путовања на острва Галапагос (1835) веровало се учењу грчког философа Аристотела, по коме су врсте непроменљиве. Из различитих облика кљунова зеба које живе на Галапагоским острвима, Дарвин је тачно закључио: врсте могу да се прилагоде и промене. Међутим, његов даљи закључак да сав живот иде уназад до једног заједничког родослова, нема научно оправдање. И сам Дарвин је видео да се велика слабост његове теорије налази у томе што се у природи скоро не налазе прелазне фосилне форме. Ипак: човек је после Дарвинове теорије изгубио свој посебан положај који му је Творац наменио и од тада је само један од производа животињског царства. Покретне силе еволуције Као покретне силе еволуције данас се сматрају мутација, селекција, изолација, дуга времена, случајност, нужност и смрт. Сви ови фактори постоје; али ни један од њих није давалац нових креативних информација. • Мутација: може да мења само већ постојеће генетске информације. Без већ постојећих ДНК информација еволуција не може ни да крене. Мутација је по дефиницији механизам случајности без икаквог задатог циља, тако да по томе принципијелно не износи нове концепте (нпр. измишљање органа). • Селекција: даје предност бићима која су способнија за опстанак и брине се да се њихове наследне особине са већом вероватноћом преносе даље. Али, кроз селекцију се само издваја или уништава већ постојеће; не може ништа да се поправи нити да настане ново. • И остали од горе наведених фактора еволуције отпадају као креативни даваоци. Погледајмо неколико примера из природе и испитајмо уз то да ли су ови без циља делујући фактори еволуције могли да проузрокују следеће концепције. Полно размножавање По теорији еволуције је „проналазак“ полног размножавања одлучујући услов за виши развој живих бића. Кроз увек нове комбинације гена настају многе варијанте од којих у процесу селекције преживе оне које се најбоље прилагоде својој околини. Тај процес из два разлога не долази у обзир за жељени еволутивни напредак у племенском развоју: 1. Сексуално размножавање уопште не може да започне кроз еволутивни процес. Оно би било само могуће, ако би оба пола истовремено поседовали готове и потпуно функционалне органе. Међутим, у еволуцији по њеној дефиницији не постоје управљајуће, планирајуће и ка циљу оријентисане стратегије. Како да се преко хиљаде генерација, развију органи који су баш за размножавање потребни, ако се жива бића без тих органа уопште не могу размножавати? Али, ако се постепени развој може искључити, како би могли тако различити и уз то комплексни органи, који морају до задњег детаља да буду један на други усклађени, изненадно да се појаве? Осим тога морају стајати на располагање на истим местима. 2. Чак кад би претпоставили, да је могућност полног размножавања „пала са неба“, тада при мешању генетског материјала не би настала никаква принципијелно нова информација. Одгајивачи биљака и животиња су кроз безброј својих покушаја показали да хибридно одгојене краве остају краве и да од пшенице никад није постао сунцокрет. Такозвана микро-еволуција (промене у оквиру једне врсте) је доказана; за макро-еволуцију (промене изван границе једне врсте) нема никаквих доказа. Генијална техника црвених крвних зрнаца У сваком кубном милиметру (1 мм³ = 1 μл = 1 микролитар) крви имамо око 5 милиона црвених крвних зрнаца; у једној капи крви то су значи 150 милиона. То су високо специјализоване подморнице које не носе смртоносне торпеде, већ извршавају нешто што је неопходно за живот: • 175 000 пута током њиховог животног века од 120 дана оне се пуне кисеоником, и истовремено у плућима истоварају кроз оксидацију настао отпадак угљен-диоксид (CO2). • Ти мали транспортни бродови су толико сићушни, да могу да се прогурају чак и кроз најуже капиларне судове како би стигле у сваки део тела. • У једној секунди се стварају два милиона нових црвених крвних зрнаца, који садрже црвену боју крви хемоглобин, један изванредно комплексан хемијски спој. Хемоглобин је већ током ембрионалног развоја потребан за транспорт кисеоника. До трећег месеца је потреба за кисеоником доста другачија него у феталном стадијуму (од трећег месеца), и зато су потребне различите врсте хемоглобина са другим хемијским саставом. Кратко пре порођаја све фабрике раде пуном брзином да би извели промену на хемоглобин одраслог. Ове три врсте хемоглобина не могу бити пронађене на еволутивном путу кроз испробавање, јер већина других варијанти не би могле транспортовати довољно кисеоника, а то би било смртоносно. Чак ако би у прва два стадијума био произведен прави молекул, значило би сигурну смрт ако се трећи не би ускладио. За производњу хемоглобина је потребна три пута основно другачија биомашинерија која још уз то у правом тренутку треба да промени начин производње. Одакле долази тако компликована машинерија? Свака замисао еволуције овде се у темељу руши јер у својим полуготовим међустадијумима, који би, по еволуцији, довели до ове комплексне машинерије, жива бића не би ни преживела. Овај коцепт несмањивог комплекситета важи и за имуни систем човечијег организма или за флагелум којим се бактерије покрећу. И овде жива бића „на путу“ до свог садашњег стадијума не би преживела. Ближе је претпоставити, да је све од почетка било готово, а то је само могуће ако је мудар творац све тако конципирао и створио да потпуно функционише. Werner Gitt (22 February 1937) је немачки инжињер и млади креациониста. Гит је био професор на Physikalisch-Technische Bundesanstalt (German Federal Institute of Physics and Technology). Од 1990 г. он је предузео главну улогу у немачком креационистичком покрету, кроз објављивање неколико утицајних књига. Био је један од лидера неденоминационог Wort und Wissen (Word and Knowledge – http://www.wort-und-wissen.de/ ) покрета, најјачег креационистичког друштва у Немачкој, које је имало 230 чланова и 7,000 њих који су на мејлинг листи. Удружење води теолог Richard Junker . http://en.wikipedia.org/wiki/Werner_Gitt

Не, ја ћу теби опростити хаха Интелектуална туча наравно...

Бог је обећао да ће отрти сузу свакога створења и тако је и радио док је ходио по земљи. Коначни обрачун са свим злом ће бити током Његовог Другог доласка,то је оно у шта ми верујемо.

Питање Стварања је изузетно комплексно и може се рећи да се свакоме опрашта заблуда по том питању. Мене уопште не чуди када је неко православан а уједно верује у еволуцију али ме чуди када је задрт и агресиван по том питању. Ни ја нисам 100% сигуран у све детаље везане за нека питања као што је старост земље,али сам 100% сигуран даје дарвинистичко учење научна лаж. Ово исповедају многи професионални научници високог калибра,а и сами еволуционисти знају да им је хипотеза пуна рупа него се праве наивни.

Све је објаснио Кратос врло јасно. Хришћанство и дарвинизам су једноставно неспојиви.

Скривени демонизам савремености Архимандрит Рафаил Карелин Другу половину XIX века обележило је стварање једне од најпопуларнијих ваучних или тачније псеудонаучних теорија - дарвинизма, који је имао дубок утицај не само на биологију и антропологију, него и на етаку и социологију, на целокупан начин мишљења савременог човека. Ова биогенетичка хипотеза у очима савремених људи добила је значење научног универзума. Мада су многи истакнути научници указивали на њене заблуде, противречности, одсуство фактичких доказа и волунтаризам, њихов глас није се чуо. Чинило се као да људи, очарани спољашњом складношћу тог система, неће да схвате његову неприродност, унутрашњу испразност алогизама, као да се боје да увиде да је краљ, који свечано корача главном улицом науке, у ствари - го. У чему је привлачност ове теорије, у чему је тајна њеног успеха? Једино у томе, што је она одговарала духу времена. Човек је хтео да увери себе у то да је он звер, и то звер не по произвољности слободне воље, него по нужности своје природе. Та теорија, чинећи као да присуство Бога у стварању света није нужно, води ка агностицизму и атеизму, ослобађајући човека од моралне одговорности за своје духовно стање и замењујући савест друштвеним правилима. Та теорија ослобађа човека и од неопходности да решава тешка, понекад мучна питања о смислу живота, будући да дарвинизам тврди да је човек само продукт слепе еволуције, стицај читавог низа срећних случајности, од којих је свака тако ретка, као погоци у лутрији. У животу сваког бића и у биолошкој генези, према дарвинизму, нема ни програма ни циља, и зато не треба размишљати о животу, него задовољавати природне инстинкте уложене у нас и културне потребе стечене у процесу еволуције човека. Дарвинизам је одбацио уважавање човекове личности као образа Божијег. Он је укинуо поштовање самог феномена живота, представивши историју Земље, као перманентно крвопролиће. За дарвинизам савремено покољење стоји на степену лествице сложене од костију и лобања "човеколиких звери", а само оно такође треба да постане "гнојиво", као стајско ђубре за будуће савршеније младе изданке човечанства. Стога, светски покољи, логори смрти са ужареним крематоријумима нису жртвеници сатане, него ферменти еволуције. Ако би сву Земљу, као глобус меридијанима, обмотали бодљикавом жицом, то би процес одабирања најспособнијих за преживљавање кренуо брже. А ако ратови, епидемије, катаклизме и жестока конкуренција за право на живот, престану, то ће, напротив, наступити време еволуционог застоја, деградације и распадања. Овде Дарвин понавља Хераклита: "Рат је мајка свих ствари". Дарвинизам је оправдавање револуције, јер сама еволуција представља непрекидни ланац микрореволуција. Принцип је јединствен, ствар је само у дужини скока. Дарвинизам је, уверивши човека да је он све у свему само интелигентна звер, оправдавао убиство и садизам као испољавање природних инстиката, култ вође (вождизам) као структуру вучијег чопора, разврат - као урођену тежњу да се има веће потомство, насиље - као право јачега које се остварује увек и свуда. Дарвинизам је ничеанство у биологији, а ничеанство је дарвинизам у литератури. Карактеристично је да је такав сатаниста као што је Хитлер, био истовремено дарвиниста, ничеанац и окултиста. Учење Ничеа о надчовеку, он је узео као полазну тачку за теорију о над-нацији. Позивајући се на дарвинизам, Хитлер је изјављивао да има право да уништи ниже расе ради будуће расе богова. Влада младотурака 1915 године, разматрајући план геноцида три милиона Јермена који су живели у Турској, такође се позивала на учење Дарвина. У систему Дарвина као и у космогонији Лапласа нема места за Бога, мада је Дарвин недељом редовно посећивао англикански храм у Лондону, а Лаплас сматрао себе "добрим католиком". Док је Ниче хистерично викао да је Бог "умро", а његова предсказања била налик на театралну сахрану Бога, то су у дарвинизму савременици видели то што су хтели видети - клиничку слику смрти Бога, и као да су зачарани и хипнотисани том сликом, дали дарвинизму мандат на научну неприкосновеност. И док се Ниче повремено и сам ужасавао пусте и безумне слободе безбожја, и потајно плакао за изгубљеним Богом, Дарвин је под сводовима храма размишљао о својој теорији о пореклу врста. Као лошија подврста дарвинизма јавља се учење Хекела, који је био разоткривен као фалсификатор факата, то јест варалица у науци. Ипак његова "вредност" за нас је у томе што је Хегел отворено признао: "дарвинизам је нова религија без Бога". Он сам јавно се одрекао хришћанства, пропраћајући то скандалозним испадима у циљу рекламе: саградио је у Берлину биолошки музеј, назвавши га "храмом најпростијих" а себе "главним жрецом религије једноћелијских". Он је позивао немачку владу да претвори богомоље и цркве у школе и музеје дарвинизма, називајући их храмовима "нове свесветске религије". Доста жалосну слику одају верујући еволуционисти. За њих Бог није Жива Личност, него енергетски набој који је саздао Васељену, планер еволуције, која је, као корито реке, управљена према унапред задатом циљу. Шта је пак сама еволуција? Композиција сила, заложених у вештаство, или формообразујућа енергија, коју верујући еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти научници придржавају библијске вере, за њих Свето Писмо постаје тек само зборник алегорија, преносног смисла. За еволуционисте Христос као Спаситељ света није неопходан. Сама еволуција задобија месијански карактер и зато верујући научници већином постају пантеисти, представници оне религије у којој Бог јесте све и Бог није ништа, где се сам космос замишља као модалитет, истицање, излучење и оваплоћење Божанства. За пантеисте Бог је безлична сила, неутрална у односу на добро и зло. Ајнштајн је писао: "Бог и ђаво једнака су величина, само са различитим ознакама: "+" и "-". То значи да су добро и зло црно-беле слике свега створе-ног, да је то процес који настајући у недрима Божанства, потреса свет, као ерупције вулкана. Пантеизам "се ослобађа" Бога - Личности, а то ствара материјализовани ум научника. Комунизам се такође наоружао дарвинизмом, као некаквом научном базом за своје фантазмагоричне идеје о будућој "држави среће". Енгелс је писао Дарвину: "Сматрам Вас својим савезником". Револуцији су потребне жртве. Лењин је са њему својственим сарказмом говорио: "Револуција се не изводи у белим рукавицама", а дарвинизам, девалвирајући вредност човековог живота, наводи на помисао да су те жртве оправдане. За еволуцију моралност је слабост. Ако задрхти војник са копљем у руци, супарник ће га потући. "Морална је само сила као право на живот", уче еволуционисти, -"морално је само оно што служи ствари револуције" - парафразирају те речи идеолози марксизма, борбени унуци Маркса. "За ствар револуције готови смо да ступимо у савез чак и са ђаволом, па и са његовом бабом" - отворено је рекао један од њих. У том случају ђаво је такође моралан, и мада он и није пуританац, ипак дан и ноћ ради за еволуцију. Понекад су Дарвина у шали приказивали са човечијим лицем и косматим трупом мајмуна, али било би верније насликати га са трупом човека и главом звери. Када беседите са умиљатом девојком или слушате предавања професора-ерудите, знајте да имате задовољство да општите са њима само зато што је предак те девојке имао оштрије канџе за напад него његова сабраћа, као и густу длаку која га је штитила као панцир у боју, а прапредак ученог професора имао масивне чељусти, којима је, као жрвњем, млео кости својих непријатеља. Дарвинизам је претворио човека од богоподобног бића у амебу, која је у процесу еволуције обрастала новим телима. Савремени хуманисти хоће да супротставе двојицу еволуциониста - Хитлера и Маркса, једног другоме, као моралне антиподе. При том старају се да леш Хитлера не буде подвргнут ни обдукцији ни поновном сахрањивању. Око тог сатанисте створила се некаква тајанствена завера ћутања као да су у његов гроб забили глогов колац. Али истовремено са овим кадкад је могуће чути да је тај човек у личном животу био "романтичар и песник нордијске расе", а у политици "сулуди витез који је живео у свету окултних привиђења и хтео да својим мачем разбије стену", да је смрт Хитлера - последњи акорд "песме о Нибелунзима". Што се тиче Маркса, њега покушавају да издају за племенитог хуманисту, заштитника права човечанства, за кога је драгоценије од свега било достојанство личности. Лидер америчких психолога XX века, Фром, настоји да докаже да је "добри" Маркс, изродио лошу децу и постао деда злочиначких унука. Фром сентименталним тоновима описује сцене из личног живота Маркса. Но зашто, у том случају, не сматрати "добрим хуманистима" џелате Освјенћима који су увече, окончавши свој "тежак посао", свирали на виолини и забављали се са својом децом у породичном кругу, као нежни роди-тељи? Марксизам је детерминизовао човека, лишио га слободне воље, учинио га продуктом друштвених сила, некаквим хомункулусом у економској епрувети. Марксов "Капитал" је емоционална књига, написана на таласу протеста. Она је прожета духом гордости и непомирљивог непријатељства. Језик Маркса није логика философа, није фактологија научника, него су то пророчка предсказања жреца који се надноси над гомилом. То је надмени језик онога који не уме да слуша, не трпи приговор и односи се према својим опоненти-ма са презиром и сарказмом. Карактеристично је да су се Маркс и Енгелс у својим младалачким литерарним покушајима обраћали сатани као живом бићу, а уметност је куд и камо већа интима човекове душе него философија. Главно место у марксизму заузима учење о будућности човечанства које има сличности са хилијастичким јудејским апокрифом Варуха, али је оно у супротности са "Апокалипсисом" светог Јована Богослова. Историја је поцепала у парампарчад књиговодствени прорачун Маркса, али се дух непријатељства, борбе, супротстављања оваплотио у пламен револуције. Марксизам је сместио личност човека у његов сопствени желудац. Човек постаје детаљ безличне друштвене машине, била то класа, сталеж или држава. Маркс је створио мит о комунистичком Елдораду, где ће улице бити поплочане златом, а Фром и други хуманисти стварају мит о самом Марксу, по свој прилици зато што прилично застарело оружје још може сасвим добро доћи у борби са хришћанством. .......................... http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/skriveni_demonizam_savremenosti.htm

Управо тако. Али очигледно за неке овде који су православни хришћани веома спојиво. То је најосновнији проблем са логиком.

Ја све време и говорим о стварању Ex nihilo и из небића у биће. Дакле, није потребно Богу да се петља са неким насумичним и слепим процесима кад је већ могао да створи све како је и замислио.

Бог оживотворава, молитва Светом Духу каже `који си свуда и све испуњаваш`, а не процеси који укључују борбу за опстанак и преживљавање, смрт неспособних и све остало што нуди малограђанска хипотеза. Али свакој научној лажи дође крај тако да нема бриге... Ти тзв. `природни механизми` у утроби мајке су невероватне комплексности очему сведочи овај документарац: