о.Горан

Иначе, овде се не ради ни о каквим ветрењачама него о основној логици.

Па ни дисакус није животиња која живи у води. Управо ви и говорите о тој огромној еволуционој способности живих бића, али добро. Нека питање буде, да ли може неко да поверује да је вук еволуирао у кита убицу? Сад имаш сисара...

Ово је та кост по имену балин:

Слепи мишеви су такође врло занимљива врста сисара и уопште су ти хомологни органи интересантни-крила код птица, слепих мишева и лептира. Али они нису сада тема тако да нећу о томе много.

Ово је јако неозбиљно упоређење. Хипотетичко контрапитање би требало да изгледа отприлике овако: Од овога до овога Зашто? Зато што су вук и пас сувоземни сисари који имају скоро идентичан систем за дисање, кожу, длаку, екстремитете итд. То је потпуно неупоредиво са дисакусом који је нека врста шакала/којота( https://en.wikipedia.org/wiki/Dissacus ) и који је сисар. Дакле, ова врста је много далеко од китова, неупоредиво даље него што је вук од пса. Китови немају длаку, имају потпуно другачији систем и органе за дисање, тотално различите екстремитете, кост звану балин која је јединствена у животињском систему, неупоредиво су већи, систем за локацију који дисакус нема,потпуно другачији реп итд. Дакле, паралелно тврђење би било да је вук еволуирао у ајкулу-да ли то некоме делује логично?

Одакле ти то?

Ово је Dissacus, који би требало да је еволуциони предак китова.од њега би требало дакле да је еволуирао плави кит,као и сви остали китови наравно:

Како су настали китови, сисари који живе у мору? Наиме, по ТЕ су рибе еволуирале у водоземце( проходале јел`те), па су касније они еволуирали у гмизавце и сисаре, али на копну. Дарвин је постулирао у првом издању `Постанка врста` да су настали еволуирањем белог медведа(?), па је касније одбацио ту идеју. Докинс у једном свом излагању наводи да имају заједничког претка са нилским коњем-делује ли вам то логично? Неке занимљиве особине ових дивних животиња: -Oci koje mogu da izdrze ogroman pritisak na velikim dubinama( do 100x vecim od onog na povrsini vode!). Pojedine vrste kitova mogu da rone preko 3 km u dubinu. Da bi funkcionisali na ovim dubinama kitovi moraju da poseduju veliki broj specijalizovanih organa koji im omogucavaju funkcionisanje pod takvim uslovima.-Glatka koza bez dlaka koja smanjuje turbulencije pri plivanju. Kitovi nekada plivaju brzinom i do 50 km/cas.-Za razliku od ostalih sisara kod kitova su odvojeni nos( na vrhu glave) i usna duplja sto im dozvoljava da se normalno hrane pod vodom-bez problema mesanja sa disajnim organom-Kitovi imaju dodatno obezbedjene bronhijalne cevi od pritiska koje omogucavaju normalan protok vazduha prilikom ronjenja na velikim dubinama-Ove divne zivotinje imaju sistem za lokaciju koji putem odjeka precizno odredjuje daljinu i pravac objekta. Uvo je odvojeno od lobanje membranom tako da nezavisno primaju zvukove. Pojedine vrste kitova, npr. balin-kitovi komuniciraju na vrlo niskim frekvencijama(50 Hz i manje) i to na velikim daljinama-i do 100 km!-Muzjak i zenka ostaju partneri za ceo zivot. Mladunce izlazi sa repom napolje tako da majka, koja poseduje specijalne misice na mlecnim zlezdama, moze da ubrizga mleko u usta mladunceta. Bez tog anatomskog uredjaja mladunce bi se udavilo ili uginulo zbog neuhranjenosti. Kitovo mleko je najbogatije od svih sisara:42% masti i 12% proteina, u poredjenju sa 4,4% masti i 1% proteina kod coveka-Kit je jedina zivotinja koja ima balin(kitova kost). Ista se sastoji od nekoliko stotina ploca koje sluze za filtriranje hrane-Kit je zivotinja koja je veoma stedljiva kada je u pitanju potrosnja kiseonika. Za vreme dugotrajnog ronjenja samo se mozak, srce i rep, neophodan za kretanje, snabdevaju kisonikom.-Prilikom lova kitovi plivaju spiralno, pustajuci vazdusne mehurove stvaraju zavesu slicno ribarskoj mrezi, i tako zgrnu planktone i druge male organizme kojima se hrane-Plavi kit je dugacak preko 30m duzine( Darvin je pretpostavljao da je kit nastao transformacijom od belog medveda, u prvom izdanju `Postanka vrsta`)-Sve suvozemne zivotinje imaju karlicnu kost koja u produzetku drzi rep, koji se kao kod ribljih repova pokrece sa strane na stranu. Kit nema karlicu, vec potpuno razlicitu kostanu strukturu i rep koji se krece vertikalno, tj. gore-dole. Ovo je vrlo zanimljiva osobina kita, jer je dobro razvijena karlica vrlo bitna za svakog suvozemnog sisara-od kojih je, po teoriji evoluciji, nastao i kitZanimljivo je da se u Postanju 1,21( pisanom, kao sto znamo, pre oko 3.500 g.) kitovi naglasavaju kao pojedinacna vrsta za razliku od svih ostalih o kojima se govori u mnozini

ДА ЛИ НАУЧНИК СМЕ ДА ВЕРУЈЕ У БОГА? Наука без религије је хрома; религија без наука је слепа. Алберт Ајнштајн Неуморан Дубоко посвећен религији, писао је опширно о библијским пророчанствима књиге Данила и Откривења; био је члан комисије за изградњу педесет нових религијских установа око Лондона, и помагао је у поклањању Библије сиромашнима. Да ли је био свештеник, теолог или мисионар? Не, ништа од тога. Био је то онај кога многи сматрају највећим научником свих времена. Био је то Исак Њутн, човек који је далеко надрастао друге умове док је помагао да се поставе чврсти темељи модерне науке. Његов живот је одликовало дубоко поштовање према Богу и чврста преданост Њему кроз научно истраживање. Исак Њутн је рођен у Енглеској 1642. године; отац му је нажалост умро три месеца раније. Исак је очигледно био недоношче, и тако мали да је могао стати у посуду од једног литра. Парадоксално, његови слабашни почеци из необразоване и незнатне породице произвели су доајена филозофије његовог времена. За његовог оца, који није био сиромашан, кажу да није знао ни да се потпише. Исаково детињство било је мозаик искустава окаракатерисаних његовом незаситом жељом да израчунава најбољи дизајн код свих врста механичких направа, какве су дечји змајеви и сунчани часовници. Волео је књиге, и имао мало пријатеља, више волећи науку него дружење. Нису га увек сасвим схватали или ценили. Кад је напустио свој дом и уписао Универзитет Кембриџ, његове слуге су се радовале, уз коментаре да он и није ни за шта друго до за универзитет. Описиван као “неуморан”, тежио је да ради сам, и врло интензивно на својим разним пројектима, некад заборављајући и да једе или спава. У Кембриџу се Њутн одмах истакао, и ускоро постао његов чувен члан. Послао је Краљевском друштву нову врсту телескопа коју је направио . Она је произвела велику сензацију и ентузијазам, и ускоро привукла пажњу највећих астронома Европе. Мало после тога Њутн је послао Краљевском друштву детаљно припремљене документе о особинама светлости и боје, који су такође наишли на велике похвале. Био је суздржан у представљању нових идеја, и често би неки свој пројекат представио другима тек годинама након што га је започео. Објављивао је само мало свог рада, “али сваки део био је непропадљив споменик његовој генијалности”. Вероватно је неизбежно да нагли долазак младог, неискусног, и врло успешног научника изазове и неке критике старе гарде; у Њутновом случају на то се није чекало дуго. Дошло је до више спорова, и историчари су много писали о њима. Њутн је знао да буде страшан противник. Након што би провео године на својим открићима, некад му је било тешко да буде стрпљив са онима који једва да су размислили о његовим идејама или их нису разумели, а одлучили да им се супротставе. Чувен и дугачак спор одвијао се између Њутна и Роберта Хука , кустоса експеримената Краљевског друштва . Хук није био обичан научник; био је и сам на граници генијалности. Даље, он је написао расправу Micrographia, такође о светлости и оптичким темама. Хук је сматрао себе коначним ауторитетом за многе ствари, и имао је неподношљиву навику да тврди да је сам дошао до већине открића. Кад се у Краљевском друштву расправљало о Њутновим идејама, Хук је пожурио да истакне да се већина Њутнових идеја налази у његовој Микрографији. Њутн, који тад није био ту, већ у Кембриџу, напослетку је истакао да већина Хукових идеја о светлости потиче од чувеног француског научника и филозофа, Ренеа Декарта! Хук је сугерисао Њутну да, као новајлија, треба да настави рад на телескопима, а поље експерименталне светлости остави онима који су већ израдили задовољавајуће концепте. Спор је био жесток. У Лондону су се водећи интелектуалци састајали, врло тајно. На тим састанцима се расправљало о Њутновим идејама, и ту је, по очекивању, Хук закључио да је Њутн усвојио неке од његових сопствених идеја. Расправљало се и о природи светлости, ствари која остаје и дан-данас прилично неразјашњена, као и о томе шта узрокује различите боје светлости. Њутн, који је извршио мноштво експеримената на ту тему, брзо је одбацио Хукове аргументе као погрешне. Те расправе вођене су годинама, све до Хукове смрти. “Хуку је,” сумира један историчар, “Њутн био страшан ривал; Њутну је Хук само био неподношљиво досадан, плашљиви шакал немоћан да се храни међу лавовима.” И други су, поред Хука, оспоравали Њутнове концепте о светлости. На европском копну, један стари језуитски учитељ из Лијежа , Белгија, који је себе називао Линус, позабавио се Њутновим идејама о обојеној светлости. Он је експериментисао са призмама, као и Њутн, и сматрао да разне боје светлости узрокују облаци на небу. Кад је Линус пренео своја гледишта Краљевском друштву, Њутн је одговорио упутствима за вршење кључног експеримента који ће разрешити то питање, и тражио од Краљевског друштва да га обави. Даља преписка са Лијежом показује да је Линус умро, али је његов врло лојални ученик, Џон Гаскојнс , био спреман да настави његову борбу против Њутна. Сугестије да је Њутн извео свој експеримент само једном одражавају и патетично непознавање Њутнове темељитости и површност коментара из Лијежа. Тај кључни експеримент, који је Њутн сугерисао, напослетку је обављен у Краљевском друштву, у присуству Роберта Хука, и можемо да претпоставимо да он није био одушевљен исходом. Резултати су били тачно онакви какве је Њутн предвидео. Помислило би се да је то утишало приговоре из Лијежа, али није. Један други професор, Ентони Лукас , преузео је борбу против Њутна, али је ускоро постало очито да су Лукас и Њутн на два широко различита нивоа објективности. Њутн је напослетку затражио да му се писма од Лукаса више не предају. Још је чувенија битка између Исака Њутна и Готфрида Виљема Лајбница , у којој су се спорили који је од њих први открио комплексне математичке процедуре интегралног рачуна. То није била само борба између два ривала; она је достигла међународне размере. Немац Лајбниц је имао много поборника, углавном на европском копну, који су тај проналазак приписивали њему; у Енглеској је Краљевско друштво служило као лојална база Њутну, подржавајући њега као проналазача. Сваки од ривала оптуживан је да је украо интегрални рачун од оног другог. Та енигма, која је била подвргнута обимним истраживањима и изложена у многим списима, комплексна је и врло интригантна, али јој недостаје неколико чињеничних детаља да би била коначно решена. Генерално, учењаци се слажу да су вероватно обојица пронашли интегрални рачун независно, Њутн пре Лајбница, али је Лајбниц први објавио своје налазе; и симболи интегралног рачуна које је он развио још увек су исти они који се данас уче на часовима математике. Док се борба распламсавала, Њутнов табор је оптужио Лајбница да покушава да игнорише једно рано писмо које је добио од Њутна, а које је сугерисало инегрални рачун. Са друге стране, има оптужби да је Њутн утицао да извештаји из Краљевског друштва припишу њему проналазак тог рачуна много пре Лајбница. Њутн је био председник те угледне организације последњих 24 године свог живота, кад се спор одвијао. У погледу Лајбницовог инегралног рачуна, Њутн је био мишљења да се као проналазач прихвати само онај који први пронађе неку ствар, а не и онај који је накнадно нађе. Исак Њутн се с правом може оптужити за самотњаштво, нарочито у младости, и мада се клонио конфронтација, није оклевао да употреби силу свог интелекта и положаја да минимизира рад оних који су му се супротстављали. Како би се и очекивало, била је у њему и блага страна. Кад му је полубрат оболео од малигне грознице, мајка га је неговала до оздрављења, али је напослетку и сама оболела. Кад је то чуо, Исак је напустио Кембриџ и похитао кући да се лично брине о њој. Један од његових рођака је писао да је Исак остајао по целе ноћи с њом негујући је, повијајући јој пликове сопственим рукама, користећи своју спретност, по којој је био чувен, да јој олакша бол. Али сви његови напори нису могли да зауставе разорну болест, и мајка му је напослетку умрла. Мада су сви његови рани породични односи били затегнути због другог брака његове мајке, он се ипак показао верним и савесним сином. Као извршитељ њене опоруке, постарао се да буде покопана поред његовог оца, кога сам никад није видео. Њутн, који је био невољан да објављује било шта, напослетку је објавио резултате својих многих година проучавања у свом делу Principia, које је било поздрављено као “можда највећи догађај у историји науке – сигурно највећи до скоријих година” даље, “нико жив не би могао оспорити оригиналност или моћ тог дела. Њутн је постао признати првак научне мисли, и нема никога ко би могао да укрсти мачеве с њим.” Важност тротомних Принципиа је у томе што су она увела у науку дотад невиђен и врло висок ниво опсервационе и математичке строгости, повећавајаући тако драматично поштовање према таквим студијама. Њутн је поставио науку на много чвршћи темељ од онога који је имала у прошлости. Принципија су пуна математичких дедукција, обухватајући теме какве су гравитација, небеска механика, комете, месец, плиме, кретање флуида, и законе с тиме повезане. Његова проучавања задала су смртни ударац популарном великом космолошком систему који је развио велики француски математичар и филозоф Рене Декарт , познат по чувеној изреци “Мислим, дакле јесам.” Декарт је претпостављао да се планете крећу дејством ротирајућих вртлога у неком етру или медијуму, који се простире по целом универзуму. Њутнова елегантна израчунавања, која су показала како гравитација објашњава многе детаље прецизних образаца ротације планета, елиминисала су сваку потребу за Декартовим идејама. На крају другог издања Principa, Њутн је додао неке закључне напомене под насловом General Scholium. И овде навидело избија нешто од његовог верског жара, јер сматра Бога Створитељем, уз коментар да “је овај дивни систем сунца, планета, и комета, могао настати само из намере и власти једног интелигентног и моћног Бића.” Њутн је напослетку објавио и резултат својих многих истраживањасветлости и оптике. Изгледа да је имао много тога спремног кад је једног дана, вративши се из Кембриџа, нашао да је једна свећа изазвала пожар у којем су му изгорели тај рукопис и други врло вредни документи. Тај губитак га је тако погодио да се причало да је био ван себе месец дана. Неки су то описали као нервни слом, али се други с тим уопште не слажу. Сви детаљи живота овог генија предмет су екстремно подробног испитивања и шпекулације. Више од деценију после тог пожара, коначно је објавио своје студије о светлости под насловом Оптика. Историчар науке Виљем Дампјер коментарише да би “Њутна његов рад о оптици, чак и да није урадио ништа друго, поставио у први ред људи од науке.” Дело Оптика се појавила у три енглеска издања, као и у два француска и два латинска. Њутн је примио многе почасти. У Кембриџу му је његово математичко умеће донело положај лукасовског професора математике. Кад се преселио у Лондон, проглашен је шефом ковнице и укључио се у многа грађанска питања. Француска академија наука га је изабрала за свог члана, а краљица Ана му је доделила титулу витеза, и тако је постао сир Исак Њутн. Волтер, један од великих француских вођа настајуће слободне мисли и покрета разума тог времена, лично је упознао Њутна. Хвалио га је речима да кад би се “сви генији универзума скупили на једном месту, они требало да буде њихов вођа.” Век касније, чувени француски математичар и космолог Лаплас је сматрао да је Њутновом делу Principia заувек обезбеђено “место изнад свега што је људски ум произвео.” Недавно је, у расправи о најважнијим личностима прошлог миленијума, магазин Time изабрао Њутна за личност 17. века. Несумњиво да је Исак Њутн био један од највећих умова свих времена. Нутн је, уз своју врхунску научну оштроумност, био и дубоко побожан, и то је имало значајне импликације у његовом разматрању односа Бога и науке. Њутн није одобравао неверовање у Бога, тврдећи да је “атеизам тако бесмислен и одвратан човечанству да никад није имао много учитеља,” и није праштао никакву лакоумност у погледу религијских ствари; кад се такво шта дешавало у његовом присуству, он је то оштро критиковао. Мада је већина научника његовог доба веровала у Бога, и мада је била уобичајена пракса да се на Бога позива у научним списима, Њутн се одликовао и обимним студијама о религијским темама као и својом дубоком побожношћу. Њутн је потомству оставио велики број списа, а вероватно је бар трећина њих повезана са религијским темама. Њутна су нарочито занимала библијска пророчанства, и проучавао је све с тим повезане материјале до којих је могао доћи – били они писани на грчком, арамејском, латинском или хебрејском језику. Направио је дуг списак могућих тумачења. Нарочито га је занимао однос између библијских пророчанстава и историје, и пре своје смрти припремио је рукопис о тумачењу историјских датума. Тај рукопис је објављен после његове смрти под насловом Исправљене хронологије древних краљевстава. Нарочито су му биле занимљиве две првенствено пророчке књиге Библије, наиме Књига пророка Данила и Откривење. Проучавајући их, користио је исти аналитички приступ као и у проучавању природе. Сачинио је и серију од петнаест “Правила за тумачење речи и језика у Библији”. Тумачио је пророчанства у те две различите књиге као откривење светске историје, и многа садашња тумачења тих библијскх књига слична су Њутновим. Неколико година после његове смрти његове студије објављене су као књига: Опсервације о пророчанствима Данила и Откривења св. Јована). Писао је и о Христовом животу и другим религијским темама, некад испољавајући велику независност у свом теолошком размишљању. Веровао је у оно што и Библија каже, да сви народи потичу од Ноја и да је Бог створио све ствари онако како то Он каже у својих Десет заповести. Њутну је проучавање Божје природе и проучавање Божјег Светог Писма било део огромне жеље да упозна Бога. Њутн је пручавао и алхемију и опширно писао о њој. Темељно је познавао алхемијску литературу свог времена, и прилазио је тој теми са истим аналитичким ставом који је примењивао и на друге теме. Неки шарлатани су изнели алхемију на лош глас јер су покушавали да постигну мењање основних елемената у злато, али је у Њутново време, делом услед пажљивог рада Роберта Бојла, алхемија почињала да одбацује свој мистични плашт на свом путу да постане угледна хемија. Неки су покушали да Њутна прогласе мистичном личношћу због његових алхемијских списа, али то изгледа негира његов сасвим рационалан (то јест на разуму заснован) приступ физици, метематици и Библији. Неке од мистичних импликација алхемије можда су биле занимљиве за његова неодговорена питања, али је он тражио експерименталну потврду у алхемији као што је то чинио и у физици. Ореол религијског жара који се створио око Њутна донео му је многе поштоваоце. Један чувени Француз покушао је да развије нову Религију Њутнове цркве. Други Француз је озбиљно критиковао Енглеску што не поштује довољно Њутнову божанственост. Он је тражио и да се календар ревидира и почне са датумом Њутновог рођења, и да се изгради црква на месту где се Њутн родио. Математичар који је био рођен у Швајцарској, Фатио де Дује , био је добар Њутнов пријатељ, и једно његово писмо одражава Њутнову духовну дубину и утицај. Фатио се разболео и није очекиво да преживи. Пишући Њутну своје можда последње писмо, он каже, “Захваљујем Богу што ми је душа сасвим мирна, у чему си ти имао главну улогу.” Њутн је сахрањен међу великанима Енглеске, у величанственој и поштованој Вестминстерској опатији . Парадоксално, око век и по касније је и Чарлс Дарвин , који је имао врло различите идеје о Богу, такође сахрањен у Опатији, само метар-два од Њутновог почивалишта. Кад сам посетио гробове те две џиновске научне иконе, нисам могао да се не замислим о супротстављеним заоставштинама које су њих двојица дали свету. Тај контраст је основа великог дела дискусије у следећим поглављима. За Њутна, Бог није био обичан концепт. Осећао је према Њему дубоко поштовање, говорећи да “То Биће влада целим светом, не као душа света, већ као Господар над свим; … Свевишњи Бог је Биће вечно, бескрајно, апсолутно савршено.” За њега је Бог био и врло лично биће, које нас воли и кога треба да волимо и поштујемо. Постоји нота једноставне искрености кад Њутн каже да “морамо веровати да постоји један Бог или свевишњи Монарх да бисмо га се могли бојати и покоравати му се, поштовати Његове законе и одавати му почаст и славу. Морамо веровати да је Он отац од кога су све ствари потекле, и да Он воли своје људе као своју децу тако да и они заузврат могу волети Њега и покоравати му се као свом Оцу.” Исак Њутн је, вероватно више од било кога другог, помогао да се наука заснује на чврстим темељима. Учинио је то применом врло строгих стандарда на своја истраживања и публикације. Некима можда изгледа парадоксално то што је један од највећих светских научника био тако снажно религиозан човек. Њутнов живот јасно илуструје то како врхунска наука и врло јака вера у Бога могу ићи једна с другом. др Ариел Рот, Наука открива Бога

Занимљив текст : Пчела Сви живи системи имају интегралне системе који функционишу као целина. Свака компонента је потребна или апсолутно неопходна за живот организма. Питање на које еволуција не одговара је: како је могуће да је организам (чак једноставан), могао да преживи постепено (или мутацијом), мењање појединих делова који једино могу да буду интегрални са друим деловима организма и ефективни ако су потпуно функционални? Полусаграђено око, или крило, или било који систем нема никаквог значаја за организам. Поред тога, којим „природним" механизмом је долазило до конструкције комплексних органа и целине организма? Зашто би безумно молеекуларно мешање стварало комплексност? Роберт Е. Кофал и Кели Л. Сегравес дају неке функционалне делове у организму пчеле: 1. Сложене очи које анализирају поларизовано светло служе за навигацију и препознавање цвећа; 2. Антене које служе као органи за мирис и додир; 3. Удубљења на ногама која служе за чишћење антена. 4. Длаке на глави, грудима и ногама које служе за скупљање полена; 5. Корпе на задњим ногама које служе као остава за прикупљен полен. 6. Орган налик на цев, са којим пчела исисава нектар, мед и воду (који се савија испод главе); 7. Доња вилица која служи да згњечи восак са којим се гради саће; 8. Џакови за привремену оставу меда; 9. Ензими у џаковима трансформишу цветни нектар у мед; 10. Жлезде у задку/абдомепу производс восак који се слаже у облику љуспе на задњем делу тела; 11. Дугачки израштаји налик на бодље на средњим ногама које oтклањају восак са жлезда; 12. Шиљасти повијени израштаји који се припоје уз цвет; 13. Жлезде у глави одраслих радника пчела који стварају желе за развој краљице; 14. Маргиналне куке причвршћују предња и задња крила у време лета а раздвајају се у миру због потребе компактности; 15. Шиљаста отровна жаока служи за одбрану; 16. Комплексан инстинкт који води целу кошницу да функционише као један организам. Без свих ових створених карактеристика и многих других, пчела не би функционисала као део заједнице у кошници. Резултат би био изумирање. У ствари, цела кошница функционише као један живи организам. Краљица контролише живот и развој кошнице хемијским супстанцама званим феромони који циркулишу кроз целу кошницу путем прехрамбених састојака. Социјална организација у пчелињаку је стварно задивљујућа. Један од најинтересантнијих обреда у овој организацији је игра са ногама и крилима која служи радницима који се враћају да обавесте друге пчеле о правцу и локацији новог извора нектара. Пчела мора да буде створена од интелигентног Творца. У погледу еволуционог развоја инсеката најбоље је пустити еволуцинисте да кажу своје мишљење. Директор еволуционог одсека на Сорбони Пјер П. Грас пише у „Еволуција живих организама" (1977. стр. 4, 8, 30): Натуралисти морају да запамте да се процес еволуције показује само кроз фосилне форме. Палеонтолошко знање је дакле предуслов; само палеонтологија може да да евиденцију за еволуцију, и открије њен механизам. Наша дужност данас је да уништимо мит о еволуцији која се сматра једноставни, разумљив и објашњени феномен, који се рапидно одвија пред нама. Ми смо у мраку што се тиче порекла инсеката. Бранислав Кевић `Иза кулиса`

Споменут је Докинс који се и у оквиру еволуционе научне заједнице не сматра неким врхунским научником, него је интересантан пре зато што воли да галами и изазива скандале. Ово је извод његовог интервјуа из познатог документарца Expelled: -"Dr. Dawkins, has your belief in evolution has your study of evolution turned you towards atheism?" -I would have to say *yes*. And that's the worst possible thing I could say for winning that that court case. So people like me are bad news for the science lobby, the evolution lobby. By the way, I'm being a hell of a lot more frank and honest in this interview than many people in this field would be. Hello, professor Dawkins. How are you? I'm Ben Stein, I'm so sorry to keep you waiting. How are you? - Fine, thank you. You have written that God is a psychotic delinquent invented by mad, deluded people. No, I didn't say quite that. I said something rather better than that. Oh, well, please tell us what you said. Well, I would have to read it from the book. No, please. "The God of the Old Testament is arguably the most unpleasant character in all fiction jealous and proud of it, a petty, unjust, unforgiving control freak, a vindictive, bloodthirsty ethnic cleanser, a misogynistic, homophobic, racist, infanticidal, genocidal, filicidal, pestilential, megalomaniacal, sadomasochistic, capriciously malevolent bully." - So that's what you think of God. - Yeah. How about if people believed in a God of infinite lovingness and kindness and forgiveness and generosity, sort of like the modern-day God. Why spoil it for them? - Oh, um --- - Why not just let them have their fun and enjoy it? I don't want to spoil anything for anybody. I write a book. People can read it if they want to. I believe that it isa liberating thing to free yourself from primitive superstition. So religion's a primitive superstition? Oh, I think it is, yes. So, uh, you believe it's liberating to tell people that there is no God. I think a lot of people, when they give up God, feel a great sense of release and freedom. Шта год мислили о Докинсу, не можемо му порећи изразиту искреност у његовим убеђењима нарочито када каже да га је проучавање еволуције директно довело до атеизма и да је он много искренији од других када то признаје. Ово је тачно.

https://nonprofitquarterly.org/2016/11/22/falwell-factor-creationist-henhouse/ President-elect Donald Trump met with the president of Liberty University, Jerry Falwell Jr., last week to discuss a potential role for Falwell in the U.S. Department of Education. Falwell refused to confirm whether he was in the running for the job of Secretary of Education but told media he would “definitely play a role” in the administration. Falwell endorsed Trump’s run for president early in the primaries and delivered a speech at this year’s Republican National Convention. He was also appointed to the president-elect’s Evangelical Executive Advisory Board at its formation in June. White evangelicals came out in force to vote for Trump on Election Day; 81 percent voted for him, a boost from the 78 percent who voted for Mitt Romney in 2012. As a proponent of creationism (Liberty University, the largest Christian university in the world, requires every student take a course in the subject at their Center for Creation Studies), a top job for Falwell in the DOE would further threaten the line that separates church and state in the nation’s public schools. Some taxpayer money already goes towards teaching creationism as a viable alternative to science-backed evolution, while issues like school prayer and the mention of God in the Pledge of Allegiance also continue to add fuel to the church-vs.-state public school fire. Falwell wouldn’t be the only creationist in the Trump administration; vice president-elect Mike Pence is also a creationist. (Trump’s own religious beliefs are, well, open for interpretation.) Trump’s meeting with Falwell comes after rumors that another creationist, Dr. Ben Carson, had also been under consideration to head up the DOE.

Креационизам се бави оповргавањем материјалистичко-атеистичких хипотеза тако да се у креационизам не верује, исти само утире пут поимању величанствености Божијег стваралаштва, помаже у апологетици,али није сам себи циљ. Нису сви креационисти заступници младе земље,имамо и https://en.wikipedia.org/wiki/Old_Earth_creationism , као и заступнике ИД код којих има такође доста интересантних ствари.

Сами себе анатемишемо и одлучујемо од Цркве, а друго, ако се већ успостави потреба анатемишу више инстанце од мене( пример Толстој). Ако ме посредно питаш да ли ћу ти ићи низ длаку да бих те `придобио за веру`одговор је не. Опет, као што рекох, код атеиста/еволуциониста( а то си ти јели тако) поштујем ту доследност коју неки немају, на жалост.

СУВИШНИ ОРГАНИ ИЛИ УПОЗОРЕЊЕ О ТОМЕ КАКО ХИРУРЗИ ВЕРУЈУ ДАРВИНУ Ако би направили пресек било ког уџбеника из биологије за старије разреде, сигурно би нашли у њему причу о еволуционом развоју органског света, зачињену са свакојаким "доказима." Ученици читају садржај уџбеника, и по правилу, верују у оно сто је написано. Исто као када су у еволуциону историју поверовали хирурзи. И ево шта је произашло из тога: На самом крају 19. века француски лекар Франц Гленар дошао је на "генијалну идеју"; ако су наши далеки еволуциони претци ходали на четири ноге, онда се распоред органа пробавног система у људском телу морао тешко адаптирати на наш усправан ход. Тој идеји Гленар је посветио око тридесет научних чланака. После тога, почела је хируршка етапа спровођења ове идеје у праксу. Пацијентима, који су се жалили на болове у стомаку, поремећаје и друге тегобе пробавног система, предлагао је подхитно операцију, са циљем да се направе одређене промене у "конфигурацији" гастроинтестиналног тракта (Тејлор, 2000, стр.301). Након ове операције, проблеми пацијената са варењем, обично би се погоршали, али њихове притужбе нису могле да зауставе ентузијазам еволуционе идеје хирурга. Следећа етапа у овом правцу се десила на самом почетку 20. века, када је представљено споро тровање људског организма продуктима виталних активности трулежних бактерија, које се налазе у слепом цреву, које је, како сматрају еволуционисти, много изгубило у људском телу од своје почетне функције. Макроеволуционисти су сугерисали да је човек произишаао из организма, чије је слепо црево било много веће. Они су веровали да се то веће слепо црево онда смањило и изгубило своју функцију органа за варење, постало је код савременог човека много мање слепо црево са додатком (апендикс) (Бергман, Хоув 1997, стр.49). Популаризатор еволуционих идеја писац Исак Асимов ( Isaac Asimov ) у својој књизи "Људско тело: његова структура и функције (1963, стр. 243), писао је овим поводом следеће: „То што је остало човеку од слепог црева (које је наследио од могућег биљоједог претка) нема посебне користи од њега и може нам понекад правити проблеме (стр.49). Значајан допринос развоју ове представе дао је наш земљак, добитник Нобелове награде Иља Иљић Мецников, који је цео живот био доследан дарвинизму. Мецников је веровао да је систем органа за варење код човека промењен на предходним фазама његове еволуције, и лоше прилагођен исхрани цивилизованог човека. Инспирисан Мецниковим, енглески хирург Вилијам Лејн, почео је да примењује ове идеје у пракси. У почетку, Лејн изводи операције да исправи "грешке природе" променом места средњег танког црева са дебелим цревом. Али то је био само почетак. После је почео да уклања цело дебело црево, верујући, да та операција ослобађа организам од бактерија које изазивају труљење, да ће то довести до лецења разних болести, почев од чирева на дванаестопалачном цреву и на крају и шизофреније. Лејн је обавио више хиљада таквих операција, он и његови следбеници - десетине других хирурга - како пишу истраживачи, оставили су "безброј жртава" међу којима је било и мртвих. У тридесетим годинама у медицинским уџбеницима почеле су да се појављују негативне критике о активностима следбеника Гленара и Мецникова-Лејна. Хируршка пракса ове врсте је трајала до педесетих година - док су били живи они, који су је у своје време започели са одушевљењем. Али све ово може изгледати као неважна епизода у поређењу са идејом, узгајаном на тлу еволуционизма, о проблему такозваних "рудиментарних органа." Овај проблем је много деценија пленио умом лаковерних хирурга. ФАВОРИТИ "ДОКАЗА" ЕВОЛУЦИЈЕ Реч "рудиментарно" у преводу са латинског има значење као ембрионално, неразвијено, нестаје,остатак. И сада на овој врсти образовања, биолози праве анатомску структуру органа, које је, у скаду са Дарвиновим учењем, човек добио од својих давних еволутивних предака, губећи при том своју првобитну функцију и постају за човека бескорисни, или у крајњој линији "преквалификовани" на друге функције. Морамо рећи, да је почетком двадесетог века, списак "рудиментарних органа" био много шири него у савременим уџбеницима. Он се састојао од приближно 180 органа и анатомских структура. У њему су укључене тако животно разне анатомске структуре као тимус (грудна жлезда), епифиза (пинеална жлезда), амигдала, менискус колена. По рецима професора Дејвида Ментона, кад научници не могу да одреде функцију органа у телу, они га називају рудиментарним. "Неће бити изненађујуће - рекао је професор Ментон - да ће се уз раст научног знања и испитивања тај списак све више смањивати." Тренутно, како мисле многи научници, овај списак треба потпуно да нестане. Истраживачи овог проблема - професор Џери Бергман и доктор Џорџ Хоув, пишу: "Научници су открили, да већина такозваних "рудимента", обављају не једну, већ неколико важних функција. Неки од њих ступају у рад само у одређеним тренуцима живота организма, на пример у критичним ситуацијама, а неки раде само у одређеним фазама развоја организма. Али информација о томе , казу истраживачи, скоро да уопште није доступна у приручницима и уџбеницима за биологију и у књигама о пореклу живота. На пример, још у двадесетим годинама писали су о томе, какве све важне функције се обављају у углу ока (семилунар), а ипак је неки од аутора научних радова сврставају у ред „рудимента“ - сматрају је остатком "трећег доба" - од трепћуће мембране, која је добро развијена код птица и гмизаваца. Ова чињеница изгледа посебно парадоксално у односу на информације добијене из науке о "услузи" ове трепћуће мембране код гмизаваца (а такође и птица) и полумесечастих набора (капка) код човека, што говори на немогућности постојања било какве историјске везе између те две анатомске структуре. ХИРУРЗИ СЕ ОПЕТ ПРИХВАТАЈУ РАДА Ипак, полумесечасти набор (капак) ока никада није био предмет посебне стручне пажње хирурга. Много мање среће су, у том погледу, имали неки други "рудиментарни органи" као сто су на пример: тртична кост, која се у савременим уџбеницима опште биологије често назива "остатком редукованог репа." Међутим, како су показала истраживања, тртична кост служи као важно место преклапања појединих карличних мишића: 3-5 малих sossigeal костију, без сумње, дају велику подршку систему, који се састоји од костију, лигамената, хрскавица, мишића и тетива. Тако да ако веза између тртичне кости и мишића неби постојала, људима би суштински био потребан други систем подршке за унутрашње органе." Било је потребно времена и анализа ефеката низа операција, да би лекари схватили, да је уклањање тртичне кости и других сличних интервенција у добро координираном људском телу, далеко од безопасног. "Уклоните је, - написао је један истраживач овог проблема - а пацијенти ће почети да се жале.“ Операција уклањања тртичне кости је у више наврата долазила у моду, и сваки пут потврдила своју лошу репутацију, само наивни хирурзи који су веровали у оно што су им говорили биолози о бескорисним "рудиментима", подржали су те операције. Све то исто се може рећи и за апендикс. Сада је познате да апендикс има важну улогу у човековом имуном систему. Позната је чињеница да се слепо црево састоји од лимфног ткива, тако да помаже људском телу да се бори против инфекција, посебно у првим годинама живота. Истраживачи сматрају, да улога апендикса код повезивања танког и дебелог црева штити танко црево од бактерија, које настањују слепо црево. Такође, апендикс обавља и још других функција. И на крају,немогуће је пратити "еволуционе правце", у којима би тај орган постепено губио свој значај. Апендикс такође имају и месождери и сваштоједи. Слично је примећено посматрањем крајника и аденоида (трећи крајник),који су такође веома дуго сматрани "рудиментима"... Али, током времена постало је јасно да су крајници неопходни организму који расте, у циљу покретања заштитног маханизма производње антитела, који штити организам од инфекције. Када се овај механизам покрене, крајници се смањују, понекад и скоро да нестану, као што је то код одраслих. Тада други органи преузимају њихову функцију. Истраживач Вилијамс изражава опште мишљење лекара, да је одстрањивање крајника оправдано само ако они сами постану узрок сталних инфекција, уместо да штите оганизам. Међутим, код представника медицине није увек доминирало такво мишљење о значењу крајника у организму. Да би смо разумели атмосферу која је владала међу хирурзима "просвећеним" еволуционом идејом, умесно је навести један случај, који се догодио професору Џерију Бергману - једном од аутора списка "рудиментарних" органа, када му је било само пет година. ОВИ ОРГАНИ СУ БЕСКОРИСНИ Породични лекар Бергманових, указујући на дечакову навику дисања на уста, предложио је да му уклони крајнике и аденоид. Један од аргумената у корист уклањања је био: "Боље да то уради док је дете, кад порасте, биће много теже да се уклоне." На питање зашто то уопште ради, доктор је одговорио: "Они су апсолутно бескорисни, тако да треба да их се ослободи, што пре то боље." Погођен Бергман поставио је, у тој ситуацији разумљиво, питање како су крајници и аденоид доспели у грло и чему они тамо служе? Доктор је одговорио: "Ми смо рођени са њима, али они ничему не доприносе." Одговор је био убиствен, а петогодишњи Бергман није био у стању да разуме, зашто је човеку потребан орган који му никако не користи. У тој ситуацији, лако је увидети да постоји сукоб два супротна погледа на свет – наивни поглед петогодишњег дечака о настанку света са верске тачке гледишта, да је свет створио Творац, а обманут еволуционим бајкама од стране лекара. У исто време, објективни научни подаци, добијени мукотрпним истраживањем, као и горко искуство жртава еволутивно настројених хирурга, сведоче против такве еволутивне логике: "Сви органи људског организма раде у хармонији", што указује на концепцију Творца. Гледајући на људско тело кроз призму модерне науке, можемо увидети у њему не еволутивна лутања, или пропусте, или повремени каприц, већ Његову (Божију) снагу ума и вештине. СТРАСТ КА ДАРВИНИЗМУ Међутим, у периоду посебне фасцинације дарвиновским идејама све је било управо супротно: "Рудиментарни" крајници и аденоиди су неоправдано одузети десетинама милиона људи. Као што су навели амерички аутори, у Сједињеним државама "тридесетих година крајници и аденоиди су уклоњени код више од половине деце". Касније, истина, један познати амерички лекар-педијатар признао је да "међу милион житеља САД, којима су крајници извађени, код 999.000 случаја за то није било потребе". Међутим, то је учињено. КОЈИ СУ ЊЕГОВИ РЕЗУЛТАТИ? Статистика је показала, да се број прехлада и других инфекција ждрела и горњих дисајних путева код деце са извађеним крајницима не разликује битно од броја истих код деце која су избегла исту операцију. Али, са друге стране, запослени у Њујоршкој онколошкој клиници скоро су закључили, да људи са отклоњеним крајницима имају скоро три пута веће шансе да оболе од неке малигне болести. Иста тенденција је примећена код људи са уклоњеним апендиксом. Дакле, после истраживања код неколико стотина пацијената оболелих од разлицитих форми рака, утврђено је да је код 84% пацијената уклоњен апендикс... У другој групи, где није било оболелих од рака, апендикс је отклоњен само у 25% случајева. УЏБЕНИЦИ ИЗ БИОЛОГИЈЕ У позадини ових података, врло поучно је погледати у податке из савремених уџбеника из биологије - најчешће од њих. Тако у уџбенику "Општа биологија", који је редуковао дописни члан Академије наука СССРЈ, И.Полански (2000 године је изашло 28 издање овог уџбеника), проблем "рудиментарних органа" је описан на стр. 59-60, где је "рудиментарни апендикс" придружен другим класичним примерима из те серије, тртичној кости и другим "рудиментима трећег века." У сличном уџбенику редукцијом академика Д.К. Белаева, професора Г.М. Димсића и професора А.О. Рувинског (2000. године је изасло 9 издање овог уџбеника) апендикс је искључен са списка "рудиментарних" органа. Али се зато тамо говори о посебним мишићима који омогућавају неким људима да "мрдају ушима и косом главе" (стр. 217) - ти мишићи спољног уха, су по речима истраживача, "неопходни да би обезбедили овом органу циркулацију, чиме се смањује ризик од промрзлина." И поред свега овога, у последњем уџбенику су дата вредна упутства поводом тога како се односити према органима са списка "рудиментарних". „Неки од органа или њихови делови- пише на страни 153. овог уџбеника - не функционишу код одраслих организама и непотребни су им - зато такве називамо рудиментарним органима или рудиментима.“ Неколико десетина страница које такође садрже "рудиментарне органе" говоре нам: "Да су сви ти органи непотребни човеку (стр. 217). Можда ће неки хирурзи у будућности дати овој идеји нове карактеристике (нпр. уклонити себи ове органе). Хоменков ЛИТЕРАТУРА: - Бергман Хоув: Рудиментарни органи: Чему они служе? Симферопољ. Хришћански научно-аполгетски центар. 1997. - Тејлор Ј: У умовима људи. Дарвин и нови светски поредак. Симферопољ: Хришћански научно-апологетски центар. 2000. - Јункер Р: Шерер Х: Историја порекла и развитка живота. - Ст. Каирос. 1997.

Пошто појединима мишљења православних теолога очигледно не значе пуно. Они боље знају...

Јелте... Својевремено сам наводио имена, титуле и књиге научника који оповргавају дарвинизам,али ево опет http://www.logosresearchassociates.org/ , http://www.logosresearchassociates.org/about , http://alefdevelopment.com/sestodnev/smf_forum/index.php?topic=661.0 . Još jedna napomena,prijavljeno je da već sada ovaj naučni Institut ima više od 14 000 članova,širom sveta,stručnih lica iz Evrope,Azije(J.Koreje,Japana ..)Australije i Amerike,i svaki od njih pripada strikto naučnoj zajednici,edukovani ljudi,sa naučnim kredencijalima i diplomama,brojnim naučnim radovima,istraživanjima i priznanjima od strane naučne zajednice.Svaki član je validan,odnosno relevantan,i obrazovan,niti jedan od njih nije ,,zatucani religijski fundamentalista,, već naučnici,stručnjaci iz različitih naučnih polja i disciplina,obrazovani ljudi koji su veoma dobro upoznati sa naučnim činjenicama,i raspolažu svim naučnim informacijama potrebnim da bi bili kvalifikovani da govore o Darwinizam Vs Kreacionizam i ID temama,i lako vam je zaključiti da se ne radi o ,,religijskim fundamentalistima,, i ,,neobrazovanim zatucanim kreacionistima,, kako to darwinisti očajno žele da predstave.

Теме које сам поставио су јасне, занимљиве што доказују бројеви порука и погледа, и то је најважније.

Бог се спознаје вером, али Бог је уједно и Логос. По некима не би требало да постоји апологетика уопште-кад би се они питали. Или би је обојили онако како они мисле да треба, претпостављајући да боље знају и од св.вл. Николаја и од св. аве Јустина и од о.Серафима Роуза и од многих других, укључујући и СА Сабор РПЦ.

Ма да,човек није имао појма... Замало добио Нобелову награду, али наравно овде јелте има много паметнијих од њега.