Zero

Zašto pravimo čitav cirkus od ljudi koji su od sebe napravili pajace? Zašto izrastamo u samoproklamovane gurue i kvazidobrice kad ne umemo ni sebe za crticu da ispravimo? Zašto ljudi postaju ustajali kao burići kiselog kupusa u leto? (nemam ništa bolje)... A i ja sam u nekoj zapitanosti, bez da krenem u kopanje, da se isprljam i oznojim... Nekako žudim da kažem šta mislim, osećam i šta me tereti, al izem li ga, kukavica sam... Nekad se osećam da sam van svih tokova realnosti, da sve teče a ja sam van svega. Pretpostavljam da nije dobro, ali kraj će biti dobar, verujem. Oprostite ako opteretih nekog, nije mi bila namera...

Dopada mi se šta je starac Tadej govorio o unutrašnjem miru : "Naš um, međutim, treba da je sabran, jedinstven, pažljiv. Samo u jedinstveni um može se useliti jedinstveni Bog." Čini mi se da je taj unutrašnji mir preduslov za iskrenu molitvu. Podelio bih sa vama i ovaj kratki tekst iz knjige "Kakve su ti misli, takav ti je život" (možda verovatno i znate), na mene je ostavila jako lep utisak. УНУТРАШЊА МОЛИТВА Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: „Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!“. Временом су је монаси скраћивали и данас она гласи: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме!“, односно на словенском: „Исусе, Сине Божији, помилуј мја!“ Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву с осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припадамо Господу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом. Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је и принуђивати себе на унутарњу молитву. - Како сте се ви учили умно-срдачној молитви? - Био сам још сасвим млад послушник кад сам почео. Отац Амвросије ми је рекао: „Што год радиш, непрестано говори у себи: „Исусе, Сине Божији, помилуј мја!“. Био сам дечак и свим срцем га послушао. Сваког дана бих исповедао оцу духовнику шта се унутра у души догађало, а он је саветовао шта да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно с ваздухом који удишем молитва „улази“ у срце. Током времена молитва је почела и сама од себе да се врши у срцу. Али после је умро мој духовник и многе године провео сам у великим душевним мукама. Туга је раздирала душу. Страх који сам нахватао још у детињству мучио ме је поново. Бојао сам се да старији неће бити задовољни са мном и никад нисам могао да одахнем. - Шта сте тада чинили? - Како кад. Најчешће сам узимао хармонику, одлазио у самоћу и свирао. Одувек сам волео музику, и то ми је доносило утеху. Понекад сам сам себе питао: Шта хоћеш? Јеси ли гладан, јеси ли жедан, го, бос, болестан? Све је Бог дао, па шта хоћеш онда? Но ипак, душа је туговала и тражила да је неко утеши али није било никог да је утеши. Ишао сам код појединих духовника, тражио савет, али ни то није помагало. Тако је то било док нисам прочитао „Пут спасења“ од Теофана Вишинског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи да нас утеши, онда Господ и кроз књигу долази да обрадује душу. Što se tiče mog iskustva, slabo sam praktikovao Isusovu molitvu. Radovao sam se kada mi je jedan meni jako drag sveštenik dao savet da se njom molim kad god me nešto muči (prethodno sam podelio sa njim neke stvari koje su me tada mučile). Moram da priznam da mi je poslednjih mesec dana bio jedan od težih perioda u životu, ali i pored te daljine koju sam, čini mi se sam izgradio između sebe i Boga, kada bih se setio blagoslova tog sveštenika i svim srcem se obraćao Bogu (pa ako ne Isusovom molitvom, onda bar i svojim rečima), uteha bi došla. Čudo je kako Bog pohodi svoj narod, ne gleda ko je ko i donosi utehu svakome ko traži. Takva uteha da se poželi svakome... Samo da istrajemo...

@ines Srećan rođendan, sve najbolje od srca

Ko će me naučiti Da prestanem se mučiti, Da sejuć’ ljubav, radost, mir I moje srce bude njen vir? Kad bih znao ko si ti, Stao bih te gledati, Uzeo bih bol tvoj, strah, Razvejao ih u prah... Tvoje kose nežne boje Vesele svaki tužni lik. I sve što su, žive duše, Ko da Ljubavlju postoje. Zar treba da bude čudno Kad se sretne srce budno, Kada licu lice prija I prisustvo drugog prija? “Čuvaću te u svojoj ruci, Pratiti u sreći, muci... Biće moje za tebe je jako.” Ko zna, možda voleti je tako.

Molim vas da se pomolite za mog brata Zorana, snaju Jelenu i sinovca Pavla, putuju večeras, pa da ih Gospod sačuva, da bezbedno stignu na odredište.

Link: Christian Denomination Selector See other people's top results. Lutheran Church-Missouri Synod (100%) Seventh-Day Adventist (100%) Eastern Orthodox Church (94%) Assemblies of God (91%) Church of Christ (91%) Evangelical Lutheran Church (91%) Mennonite Brethren (91%) Episcopal/Anglican Church (81%) Free Will Baptist (81%) Orthodox Quakerism (81%) Southern Baptist (81%) International Church of Christ (79%) Roman Catholic Church (73%) Methodist/Wesleyan Church (71%) Presbyterian Church in America/Orthodox Presbyterian Church (71%) Reformed Baptist (71%) Reformed Churches (71%) United Pentecostal Church (71%) Presbyterian Church USA (61%) Liberal Quakerism (33%) Mormonism (27%) Unity Church (20%) Jehovah's Witness (19%) Unitarian Universalism (0%) Ajde ovo jeste tačno, u neku ruku jesam više adventista nego pravoslavac (šta da se radi), al za Jehovine svedoke mi nije jasno

Jako sam izgubljen u poslednje vreme... Molim vas pomenite me u molitvama (Milutin)

Ponekad, tako, ponekad Ja ostavim iza se trice, Bogatstva ovoga sveta I sanjam tvoje lice. U jedne oči sam znao da tonem, Duša je moja sretna išla. Istina, umeh često da klonem, Al oblak se razveje čim bi mi prišla. Ponekad, tek ponekad, setim se tvoje čistote. Reči mednih i vrednih, Darovane mi dobrote... Lice svoje sam krio, Bogatstva zaboravio, Dobrotu tvoju ostavio I suze bolne prolio. Zar da samo ponekad vidim da zaista te vollim. Ja bih da, ko mirisni kad se uzdiže od mene k nebu, kroz stih da za tebe molim.