Ред Змаја

Преподобни Стефан Пиперски - Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана. - Тропар (глас 4):Као подражатељ древних Светих Отаца, завелео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Мученик Вукашин - Би Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао. Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице). - Тропар (глас 8):Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Ниједан подвиг не може бити велик, ако не доноси корист другима. (Св. Јован Хризостом)

Свети свештеномученик Теодор - епископ вршачки - Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

Игуман Стефан: ,,Славно мрите, кад мријет морате!'' ,,Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној''. ,,Горски вијенац'', Петар Петровић Његош

Имам једну православну страницу на фејсбуку, преко ње сам упознао Николу Станоева, који ме је повезао са Оцем Иваном Цветковићем, рекавши ми да јако лепо водим страницу и да жели један свештеник да поразговара са мном. Отац Иван ми је рекао тада и за овај предивни сајт, тако сам ја дошао овде... Хвала му на томе!

Свети Никодим српски - Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских. - Тропар: (глас 4):Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ - Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. - Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави. Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин. - Тропар (глас 4):От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

са мојим најмилијим ујаком

Хехе... :cheesy2: Хвала, свако добро од Господа!

Ја сам мојом браћом испред храма Св. Саве, ја сам трећи с лева на десно.

Ја са другарицом у Дрездену...

Опово

еолски

О томе какав сам мајстор јер сам добио два из писменог, из математике и како ће ми данас проћи дан у школи...

Багрдан

Свети свештеномученик Бранко - Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје Крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој “Кестеновац.” Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети. - Тропар (глас 4):И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси Богодухновене во видјенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Бранко моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Свети Сава - митрополит Ердељски - Светитељ Сава (пре монашења Симеон) родио се у угледној породици Бранковића (не треба мешати светородну породицу Бранковић с овом породицом, јер су се они доселили у Банат из Херцеговине). Поред Саве II, ова породица је дала још три епископа: Саву I, Матеја и Лонгина. Његов рођени брат био је чувени историограф гроф Ђорђе Бранковић. За митрополита Ердељског Сава је изабран после повлачења митрополита Лонгина 1656. године. Одмах након хиротоније успоставио је добре односе с Пећком патријаршијом. Боравио је 1668. године у Москви, где је од цара молио да утиче на побољшање положаја православних верника у Банату које су угњетавали протестанти. Услед организоване завере светитељ Сава је 1680. године утамничен. Ослобођен је заузимањем влашког кнеза Шербана. Упокојио се 1681. године измучен тешком и неравноправом борбом коју је водио да би заштитио православне у Банату.

Опрости, нисам видео да се тема односи само на твој проблем. Обрисаћу пост. Хвала ти на објашњењу.

Свети свештеномученик Платон Бањалучки - Епископ Платон (Јовановић) рођен је у Београду 1874. године. Замонашио се као ученик трећег разреда Богословије у Београду. Духовну академију у Москви завршио је 1901. године. У Првом светском рату био је војни свештеник. За епископа Моравичког изабран је 1936. године, за епископа охридско-битољског 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку. Усташе су га ухапсили 5. маја 1941. године и одвели, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Владичино унакажено тело пронађено је у селу Кумсалима. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.

Свети Николај Жички и Охридски - Свети Николај је рођен 4. јануара 1881 (23. децембар 1880. по јулијанском календару - тада важећем у Србији) од простих али благочестивих родитеља, Драгомира и Катарине Велимировић. Већ на Богословији у Београду истакао се великим беседничким даром. Најшире образовење свог времена стекао је у Европи и Русији. Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње Србије, изазвао је дивљење и поштовање код многих, али и завист код других. У време Првог светског рата, у Енглеској и Америци је ширио истину о српском народу. По завршетку рата, изабран је за епископа Жичког. Потом је столовао у Охриду, па опет Жичи. Написао је многа изузетно вредна дела. Крај Другог рата дочекао је у логору Дахау. Упојио се у Америци 18. марта 1956 године, а мошти су му у родни Лелић, код Ваљева, пренете 1991. године. - Тропар (глас 8):Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.

На логици смо радили судове. Дошли смо до субалтернације, и рекли смо да је то однос између два суда са истим субјектом и предикатом који имају исти квалитет али се разликују по квантитету. Затим смо рекли да субалтернирајући и субалтернирани суд могу бити оба истинита, али могу бити и оба неистинита. Такође је могуће да субалтернирајући суд буде неистинит, а субалтернирани истинит, једино није могуће обрнуто. Дали смо први пример који гласи овако: ,, Сви ђаци су вредни ''. - неистинит и ,, Неки ђаци су вредни '' - истинит. А онда смо навели пример и рекли: ,, Сви гимназијалци иду у гимназију ''. - истинит и ,, Неки гимназијалци иду у гимназију'' - и за њега смо рекли да је такође истинит, и ја сада не разумем зашто је тај други суд истинит? По мени не иду неки, већ сви. И онда то неки не може да буде истинито. Не знам да ли ћете разумети шта мени није јасно, али ипак морао сам да поставим ово питање.

Преподобни Јоасаф - Јован Урош Немањић - Јован Урош (Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића. Био је син побожног цара Епира (1359 - 1366) и владара Тесалије од (1359 - 1371), Симеона (Синише) Уроша Палеолога (1359-1370). Симеон је био млађи полубрат цара Душана, и син светог краља Стефана Дечанског и Марије Палеолог (синовице византијског цара Андроника II Палеолога). Мајка, Јована Уроша, је била Томаида ћерка Епирског деспота Јована II Орсинија (1323-1335), и сестра од последњих Епирског деспота Нићифора II Орсинија (1335-1340, 1356-1359). Јован Урош се родио око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година 1359-60, али је његов отац остао да влада до своје смрти. Владао је самостално од 1371. до 1372. године. Након његове смрти Епирско царство је нестало са политичке карте Европе. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори. Он дође у Трикалу престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повуче у манастир на Платилитосу (Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф. Иако беше још увек цар, сувладар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Христа Спаса и Пресвете Богородице на Метеорима који се налазе на стрмим стенама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско. Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. - После тих година (око 1.401г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовој задужбини светом манастиру Преображења (Велики Метеори). У српској и грчкој православној цркви прославља се као светитељ 20. априла.

Преподобни Симон Дајбабски - Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.