Само Нада

Господ нека му помогне да се брзо опорави. Много ми је драг владика Милутин.

Циљано сам погледала од седмог минута па надаље, али толико ми је интересантно да ћу погледати у целости чим будем имала времена!

Колико је могуће у савременом свету (где човек ради 8 сати, а 3-4 му треба док оде на посао и врати се) у коме време неумитно брзо пролази, а човек током тог времена мора да уради хиљаду и једну ствар за себе и своје ближње, за шта му је потребна усредсређеност и пажња, стално пребивати у Господу и са Господом? Шта нам се то деси па отргнемо своју руку, своје мисли од Господа и живимо као да Он не постоји? Као да је он "тамо", а ми "овамо". Шта то охладни нашу љубав и да ли љубав може да охладни уопште? Кад то питам, размишљам - ако хладни, онда вероватно није ни била љубав у свој својој суштини. Зашто немамо потпуно поверење у Господа и то трајно, непоколебљиво поверење, него тонемо у својој анксиозности? Зашто нам је тешко да се молимо, зашто смишљамо сто и један изговор, а волимо Господа... Јесам уморна и често устанем и легнем а да не прочитам молитвено правило. Знам, није све у молитвеном правилу и не спасавамо се због молитвеног правила, али опет... Знам и да негде снисходим свом телу. Ух, тема је једна, а питања много. Волела бих да чујем и ваша искуства. Пишем у првом лицу множине, а пишем првенствено о себи. Претпостављам да нисам усамљена у свему, па сам зато слободна да употребим множину.

Занимљиву особу.

Док је свети апостол Петар гледао у Господа, без проблема је ишао по води. Оног момента када је скренуо поглед, тонуо је. Тако и ми...

Срећан празник свима! Ако је само Бог "довољан" за наше спасење, онда чему слобода која нам је несумњиво дата? Ако је само лични подвиг, онда испада да смо горди и да се ослањамо само на своје снаге. Једно без другог не може, чини ми се. Да волимо Господа и свако диханије, да се непрестано трудимо и узрастамо у љубави, смирењу, молитви, да дамо све од себе, а Господ ће додати.

Сада је избор посне хране толико разноврстан, да је питање тренутка када ће се појавити посно прасе.

Интересантна тема. Интересантан је уопште тај феномен где имамо једног човека уживо, а другог када је у питању електронска комуникација. О томе може доста да се прича/пише. За себе бих рекла да сам мање-више иста уживо и електронски. Кад кажем "мање-више", мислим на то да писмени начин комуникације даје човеку више времена за размишљање, а самим тим и могућност да одреагује другачије него што би уживо, а опет, сусрет са непознатим људима је специфичан, тако да и он може да одведе у неку крајност које не би било да се људи познају и виде уживо...

У потпуности се слажем да не треба вршити притисак на особе које имају сличне проблеме. Већ једном сам рекла да сам свесна тога да га је и притисак (који је осећао у примарној породици) и довео довде. Зато и покушавам да га не притискам. Проблем је у томе што сам ја та која покушава, а са његове стране нема претераних напора. Оно што он ради, његов труд Бог види, свакако. Али мислим да је у прелести ако мисли (а мисли) да може да реши овако крупне проблеме сам. То сам му и рекла. Зна да има подршку, разумевање, љубав пре свега, али му нешто ипак не дозвољава да се покаје, да се отвори, да каже то нешто, шта год да је и колико год да је тешко, чак и по цену да други промени мишљење о њему. То је и проблем.Ако све каже, онда постоји опасност да га неко гледа друкчијим очима. Само што није свестан да то са мном не би био случај. Знам да сам погрешила што сам га натерала да се закуне. Урадила сам то да бих видела да ли му је бар нешто "свето", важно. Да ли ће и ту гордост преовладати или ће ипак рећи истину. Преовладала је гордост. Да ми је рекао - шта ћу, слаб сам, разумела бих. Ово не могу да разумем. Покушавам, заправо, али ми баш и не иде. Па једно смо! У светој тајни брака. И не само то. Зна колико ћутим, колико покушавам. Неко време нисам проверавала његове џепове, ранац... Био је миран тај период. Е сад, да ли ја тим непроверавањем купујем неки лажни мир и уљуљкавам себе да је све у реду, а да ли опет претурањем по џеповима претурам по нечијим ранама и слабостима, и колико уопште користи имам од тога...? То је питање. Ако се правим да је све у реду, ако ћутим, схватила сам да му тиме прећутно говорим да може да настави да ради све што ради. Опет, ако се буним, ако притискам, исто није добро. Све што могу да кажем је - не знам. Бог зна, а сигурна сам да толико добро зна да не треба да се питам зашто ми је ово послато. Могла сам то све да разоткријем пре брака, пре деце, али није било тако. Очигледно да постоји добар разлог који је неко мнооого паметнији од мене смислио. Једино што не знам је како да поступим. Молитва, молитва, молитва...

Помаже Бог! Ова тема заиста завређује мноооого више пажње и одговора, него што их има. Колико сте сконцентрисани на речи молитве, колико често вам се дешава да вам мисли лутају док се молите и шта радите у таквим ситуацијама (да ли се вратите на исто место или како већ?)? Да ли у својим свакодневним обраћањима Господу помињете и своје ближње, пријатеље...? Колико се уопште водите оном реченицом из свете Литургије "Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо", а колико се ослањате на себе и сопствене снаге? Да ли свакодневно читате молитвено правило и који вам молитвеник највише одговара? Да ли се молите сопственим речима, да ли често разговарате са Господом? Ух... Мнооого питања, знам... Било би ми драго да поделите своја искуства о нечем толико суштинском и важном за све нас.

Брзином промисла Господњег и наше вере, молитве и жеље.

E, да. Заборавила сам да приложим и овај линк. Иначе, питала сам и другарицу која је астрофизичар, каже да ово нема благе везе, баш као што и звучи.

Ха! Промакну ми ово са Москвом!

Не знам ни ја, Милане. Зато сам и ставила назнаку да ће можда некога саблазнити, изнервирати... Мене свакако јесте изнервирало, као што ме изнервира сваки циркуларни мејл. Ал' откуд знам... Одох сад да купим две тоне свећа. Довиђења.

Датум је, иначе, веома симптоматичан. Неким чудом се поклапа са оним календаром Маја... Ништа не кажем, додуше...

Помаже Бог! Пре него што се било ко саблазни, да објасним. Добила сам један од оних хорор-мејлова, чији циљ ми заправо и није познат. Могуће је да је у питању просто један од оних мејлова типа - немојте стављати магнете на фрижидер, јер ће експлодирати (са све потписом неког професора са неког универзитета, за кога, ако мало изгуглате, схватите да уопште не постоји), а могуће је и да је нешто друго. То Бог свети зна. Могуће је да овакви мејлови управо и служе да скрену пажњу са празног новчаника, труле политичке сцене, кризе и слично, а можда и не. Не знам колико ће коме ово бити на корист, а колико на саблазан, колико ће се неко изнервирати, колико замислити, али шаљем га. Наравно, уз назнаку да ми чекамо Господа, да у Њега верујемо, да се вечном животу са Њим надамо и да не треба да се плашимо и клонемо. Лично, о овоме не мислим ништа. Нисам сарадник НАСА, немам ни основна знања из астрофизике, ма ни из физике , да бих овоме било шта коментарисала, али можда овде има некога ко се разуме у тематику, па може да објасни. Да не гњавим, ево текста. И праштајте ако неког саблазни, а ако сматрате да је потпуно некористан, избришите га. П.С. Ако је тема раније постављана, бришите је. Jula 2012 stigla je informacija da je NASA objavila da ce zemlja uskoro uci u "nultu ravan". 1. U jesen i zimu 2012/2013 u Tibetu i na severnoj polulopti Zemlje bice toplo. 21.decembra 2012.nasa Zemlja ce uci, zajedno sa citavim Suncevim sistemom u galakticku "nultu ravan".To je jedna postojeca ravan, gde nece biti struje i gde ni u jednom predmetu nece funkcionisati elektricitet. 2. Na citavoj Zemlji 21. dec. 2012.oko 10 sati po Moskovskom vremenu za nekoliko minuta ce svugde da se smraci i nastace potpuna tisina. Nece biti nikakve svetlosti, struje,nece raditi telefoni, internet itd., i nista nece funkcionisati. 3.Ovaj mrak ce izazvati kosmicke iluzije,slicne sevanju, i u ljudima ce izazvati razne iluzije, koje ce trajati 3-4 dana. Ne treba se ni od cega plasiti. 4.Na kraju ce se opet pojaviti Sunce,i opet ce se osetiti spokoj i mir. Zivotinje ce osetiti dolazak "kosmickog mraka"pa ce se sakriti. ljudi u gradovima ce mozda drugacije reagovati na te dogadjaje,pa ce mozda biti vise smrtnih slucajeva,a neki ce psihicki popustiti. Moguce je da ce 10% covecanstva umreti. 5.Bilo bi dobro da se pripremimo na tu promenu ciklusa,pa da obavimo i zavrsimo sve nase poslove i obaveze za 2012. godinu. 6.20. decembra 2012. iz gradova idite na selo,povedite vasu decu, uzmite sve vase dokumente, pare, Pripremite rezerve hrane za 2 meseca, jer ce se elektricne instalacije tesko i polako dovesti u red. Dobro je ako kuci imate rezerve vode, svece,drva za grejanje, i pec na cvrsto gorivo, jer struje nece biti. Naravno ni TV ni druge komunikacijske veze nece raditi. U danima mraka vazno je da prozore zamracite,nemojte gledati kroz prozor, a nemojte verovati ono sto vidite i cujete, i nemojte ici na ulicu. Ako ipak morate, nemojte se previse udaljiti jer mozete zalutati, jer zbog nedostatka svetlosti mozete izgubiti osecaj za orijentaciju. Necete videti ni svoje ruke. Nemojte se plasiti. 7Kad se opet pojavi svetlost nemojte se odmah vratiti u gradove nego ostanite do proleca. Zemlja ce iz "nulte ravni" definitivno izaci tek 7. februara 2013. Tada ce se vec i saobracaj normalizovati. 8.Vlade svih zemalja su dobile ovu informaciju o "nultoj ravni", ali ljudima ne mogu ili ne zele da pomognu.Bilo kakva zastita gradjana ili evakuacija nece funkcionisati zbog nedostatka struje,nedostatka mogucnosti komunikacije i zbrke u saobracaju. Mozemo iskljucivo racunati samo sami na sebe. 9.Zbog situacije prodora Zemlje preko"galakticke nulte ravni" ce promeniti ljude, pa ce se okrenuti spiritualizmu. Prioriteti ce se okrenuti, i u razvijenim i u zemljama u razvoju formirace se novi pogledi, naucni, spiritualni,novi sistemi zastite zdravlja, novi odnosi medju ljudima: bice vazni postenje i moral. To ce biti pocetak nove epohe razvoja covecanstva.

У светлу већ постављене теме "Зашто риба, а не млеко?", надовезујем се питањем које вероватно већина нас повремено себи постави - зашто уопште постимо. Верујем да сви већ знамо одговор, али исто тако верујем да би ти одговори били корисни људима који имају недоумице у вези са темом.

Може.

Необично је да до сада таква тема није била постављана.

Да, то је сад други део питања - зашто не сир, млеко и сл.?

Тај одговор сам својевремено и добила од свог духовника, као што сам написала у првој поруци. Другарици то није било јасно, па сам мислила да можда постоји још неко објашњење које би јој појаснило причу. Али то ме опет враћа на оно о суштини. Кад разумеш суштину, онда ситничарење није ни битно...

У реду је то - блажи пост и слично. Али зашто риба?

Знам за лигње да могу да се једу када је пост на води и слично, али ме интересује зашто. Јер овде је питање било усмерено на то да је животиња ипак животиња, ма која да је у питању. Наравно, питање ме не саблажњава нити било шта слично и наставићу да једем рибу.

Помаже Бог! Отац Иван ми је аминовао да започнем нову тему, па ево. Не знам да ли је већ постављана, а ако јесте, замолила бих да ме упутите на претходне одговоре. Наиме... Другарица ме данас затече једним питањем. Својевремено сам добила одговор на њега, али нисам сасвим сигурна да ли је адекватан. Питање је било - зашто је дозвољено да се током поста једе риба, а млеко, примера ради не може, иако се ради добијања млека не убија животиња. Искрено, нисам умела да јој одговорим. Одговорила сам јој онако како сам знала, а нисам знала баш много. Одговор који сам пре неколико година добила од свог духовника био је следећи. Он је рекао да се риба једе због оне јеванђељске приче где је Господ благословио хлеб и рибу када је нахранио хиљаде народа и зато што се риба размножава на посебан начин. Хм? Можда сам непросвећена, можда и недовољно заинтересована, али некако ми је одувек било битно да схватим суштину, а ако ми је суштина јасна, онда и немам потребу да се питам о неким мање битним стварима. Но, пошто је питање интересантно, волела бих да чујем ваше мишљење. Хвала и поздрав!

Ето мене поново... Не знам више ни шта бих рекла, ни шта бих урадила, ни шта мислим... Данас опет пронађем џоинт у џепу. Долази касније са посла, знајући да смо код мојих родитеља и да смо тамо "сигурни". Прекјуче се заклиње у мој живот да капи за очи које сам пронашла (треће по реду за последњих неколико месеци) није користио и да, забога, не зна откад су оне ту уопште. Заклиње се у мој живот, а ја данас налазим џоинт! Ееј! За све то време, он је добар муж, добар отац, али негде, изгледа, постоји тај двоструки живот. Љубав... Толико лепих и надасве корисних коментара сам прочитала на ту тему, али не знам ни сама да нађем одговор. И сама сам се питала шта значи када апостол Павле каже - љубав дуго трпи. О појмовима дуго и вечно... И шта то у ствари трпи. Опет ћу рећи - ако ћутим, значи да се саглашавам. Он је имао неки догађај у животу који је покренуо овакво понашање, међутим, не жели да разговара на ту тему. Гордост у њему је толика да ми је рекао - ако хоћеш да ми тражиш развод, даћу ти, али не могу то да ти кажем. Довољно ми је лоше кад сам себе погледам у огледало, а камоли да још то делим са тобом. Не могу и не треба да га терам да то прича, али не могу ни да не размишљам о томе. Људи моји, па ми знамо за Христа, идемо на Литургију, причешћујемо се (додуше, он пости све постове, али се можда једном годишње причести ако и тада)... Како да живи такав живот и овај други паралелно? Па он се причешћивао и "исповедао", а да тај грех није исповедио. Што се мене и деце тиче, од његовог конзумирања марихуане, крађа и гледања порно-филмова (пишем ово и згражавам се читајући, али тако је), ми тренутно не испаштамо много. Морбидно звучи, али хтела сам да кажем да сам мирна док се не деси да пронађем нешто што не треба да пронађем. Јесте нервозан, незадовољан, виче на децу, али то свакоме може да се деси. Опет, то што ја не видим да он краде, пуши марихуану и гледа шта гледа, не значи да то не постоји и да треба ћутати и пустити га да тако живи. Човек има 36 година. То је практично пола животног века! Двоје малене деце... Све потаман. Посао, наш станчић, ауто - од материјалних ствари... Ја заиста не знам, искрено, најискреније, све сам збуњенија и све мање знам како, шта, куда...