Само Нада

Помаже Бог и срећан почетак Божићног поста! Молитва ми је потребна, свима нама, заправо. Престала сам да претражујем ранац, повремено бацим поглед на касете у колима и прекјуче пронађем капи за очи. Знам да сам ту касету гледала максимално пре месец дана, а мислим и краће. Не могу да кажем са сигурношћу, али по осећају знам да није дуго прошло. Кад сам му те капи окачила на неко дугменце у колима, погледао је и питао - шта је ово. Е то ме нервира! Зашто не може лепо да каже - капи за очи, да слегне раменима или било шта, само да не лаже? Урадила сам нешто што иначе никада, буквално никада не радим. Натерала сам га да се закуне у мој живот, и - заклео се. Е, свака ти част, помислих. Кажем му, све и да прича истину, а не прича, то су треће капи које налазим у протеклих неколико месеци. Ћути, као што увек ћути. Не знам...

Даће Бог. Не знам, Господ све нас чека и даје нам шансу да се покајемо. Желим да му пружим још једну шансу, баш зато што знам да нису мале ствари у питању. Из разговора са њим видим да га то страшно мучи. Треба изаћи из гордости из егоцентризма, из малодушности, а то је јако, јако тешко... Сами ништа, али ништа не можемо.

Бог душу да јој прости. Много ме је ганула ова прича, тим пре што је, пре тридесет година, још једна жена са тумором на мозгу родила дете и након две године се упокојила. Бог душу да прости и мојој мајци.

Помаже Бог! Хвала свима на молитвеној и било каквој подршци. Богу хвала, неко је затишје тренутно, а и обавезе које имам не дозвољавају ми да много (и негативно) размишљам о свему. Брак није посао, да би могле да се доносе неке нагле одлуке. Стога не могу да кажем да сам одлучила ово или оно. Просто чекам да време покаже своје. Молим се, мало и јадно и својим речима да Господ све то уреди на најбољи начин, па ћемо видети. Обрни-окрени, човек увек нешто трпи. Само је питање које је од два зла мање. Најлепше вам хвала на свему!

Помаже Бог! Ето и мене поново. Нажалост, овај пут са далеко мање оптимизма и ентузијазма. Не знам, вероватно да сам упала у малодушност и очајање, али чини ми се да све мање снаге имам и, што је најгоре, моја осећања према њему полако бледе. Поново сам пронашла траву у ранцу, поново ме лаже да је то хтео да баци, да је стајало у гепеку аута одавно... Да од нашег разговора крајем јуна није конзумирао "вутру"... Не знам шта да му кажем. Онако резигнирана и повређена, у тренутку сам му рекла да ми ништа није битно сем да будем здрава својој деци. Да ми бар каже, е идем да попушим џоинт, не могу, баш ми је тешко, тако ми је дошло... Па да га разумем. Да се угризем за језик, али бар да знам истину, а не да ме гледа у очи и лаже. Отплакала сам "туру" те вечери, а сутрадан сам га већ гледала некако другачије. Не зато што сам тако желела, та хладноћа се јавила некако спонтано. Дошао нам је његов некадашњи духовник, јеромонах са којим смо у контакту. Једва смо покренули разговор на ту тему. Питала сам га у разговору да ли је свестан колико његови ближњи пате због његових поступака и да ли има саосећања за њих, на шта ми је одговорио негативно. Као, не може да се стави на туђе место. Хм... Упао је и он у малодушност и очајање. Рекао је пред оцем да је својевремено, када би учинио и мањи преступ, осећао кајање, чак би и плакао, а сада учини неки тежак грех тако лако, без гриже савести. Ћутимо од тада и он и ја. Ја, јер немам више шта да кажем и зато што ми постаје све даљи и даљи, а он јер се нада да ћу као и до сада, после неколико дана пропричати и понашати се као да се ништа није догодило. Отишли смо код другог психотерапеута. Једном ишли заједно, једном ја сама. Таман се отворио и све некако кренуло, а већ други пут кад је требало да иде, наводно био је преуморан да би ишао и сл. Решила сам да га ни на шта не терам, јер док сам не осети покајање и вапај да му се помогне, очигледно ништа не вреди. До тада... и од тада и увек... само Господ може да нам помогне. Помјаните и хвала Вам на свему!

Не, није недостатак новца у питању. Као што сам већ напоменула, он је заиста диван и пожртвован отац и муж с једне стране, али друга страна медаље је прилично мрачна... Она заиста захтева процену и помоћ стручног лица.

[quote name=malina ' timestamp='1345144288' post='694138] Она је прихватила пред Богом личност његову и у добру и у злу..значи не само у добру. Јесте, то је тачно. Све ћу од себе дати да помогнем да се ситуација промени. Даћу колико је до мене. Али није све до мене. Сад се поставља питање, ако он нема вољу и жељу да се промени зарад свог спасења и љубави његових најближих, ако не види колико га воле и колико им је стало да он такав не пропадне... Ако и даље наставља... Шта онда?

Не, не поткрада мене. Али зато узима од других људи...

Не, нисам га изабрала због либида. Пре свете тајне брака уздржавали смо се од односа. Највише на свету бих волела да нисам направила грешку у избору свог супружника, али чињеница је да јесам. Чињеница је и то да је Господ тако допустио. Можда баш да бих очврснула и да би њему била пружена рука која ће га прихватити и помоћи му да се спаси. Е, сад... То што та рука клоне... Но, сад смо овде где смо. То незадовољство које га тера да ради такве ствари није ново, није настало у браку, већ је постојало и раније, али је дуг временски период некако мировало, да би у последње две, две и по године постало интензивно...

Можда је глупо, али понекад се заиста питам, ако се он у толикој мери саглашава са тим демонским нашаптавањима, ако је толико упао у такве замке да лаже, краде... Да ли он уопште и има слободну вољу да одлучи да ствари промени? Разговарала сам пре извесног времена са једном женом која је у вери, а бави се брачним саветовањем, и она ми је рекла да је сада све на мени. Та реченица ми је изгледала застрашујуће. У смислу, сада он више и нема слободну вољу, већ је на теби да се молиш. Да се молим увек... Али да ли је баш таква ситуација са његовом слободном вољом...? То ми звучи као научна фантастика. Не знам ни сама. Праштајте.

Драги, у Христу, моји... Најлепше вам хвала на пажњи и дивним речима и молитвеним жељама. Читајући све ово, заиста сам се запитала и тек ми предстоји да се озбиљно запитам у вези са целом том ситуацијом. Значили су ми ваши коментари јер сам кроз различита мишљења и тумачења могла да сагледам проблем из више углова. Волела бих да наша деца одрастају у здравој породици, заједно са оцем и мајком, јер су обе улоге изузетно битне. Опет, као што рекосте, а и као што сама знам, овај статус кво ничему не води, напротив, само се нагомилава нервоза, тензија и сл., а деца све то осећају, и верујем, већ акумулирају на њима својствен начин. Дајем све од себе да се та тензија ипак не осети, али ко зна... Питам се да ли ће у мени бити довољно љубави да изнесем то све и не предам се. Не знам да ли је то питање егоизма или нечег другог... Али ето, признајем да ми се дешава да се осећам заиста повређеном због те ужасне мреже лажи у коју сам ухваћена. То ми јако тешко пада. А најтеже од свега ми је - неповерење. То је нешто толико ужасно, да не могу да опишем. Стојим пред човеком кога, такорећи, после девет година познанства, заправо не познајем. Не знам ко је он. Не знам шта смера. Желим да му верујем, тако желим. Али не могу. Како? После толико изречених лажи. А како и да га пустим? Како? То значи - одгурнула сам га, одбацила, нисам довољно љубави имала. А љубав... То је оно што му је у животу недостајало, изгледа. Отац, стално у некој журби, увек компензовао емоционално материјалним, стално вршио притисак - уради ово, уради оно, пожури... Никад задовољан, нервозан. Мајка се упокојила кад је имао 9 година. И онда је кренуо странпутицом. Узимао је туђе ствари, ситне, крупне... Отац знао, а ништа није урадио. Гурнуо га мени у наручје и побегао. И ради исту ствар као и у његовом детињству - утури понекад неку црвену, пита - имате ли 'леба и с 'леба (од чега ми се уредно диже коса на глави) и нервозно врти главом уз коментар да он не може ту ништа да помогне. А супруг - две личности у себи. Једна, дивна, пажљива, пожртвована... Сваком да помогне, најближима поготово. Ако треба да не спава, неће спавати да би позавршавао послове које не стиже да заврши... А с друге стране - деструктивна. Узима туђе ствари, узимао је оцу својевремено новац, блиским људима, пријатељима, мојој мајци која га је прихватила као своје дете... Ради то на послу... Онда, да би нашао лажну утеху и заборав, запали који џоинт. Пре неколико месеци, у ранцу сам му пронашла 12 дискова са порно садржајем. Ништа не би било чудно да претходних месеци у неколико наврата нисам виђала на рачунару да је посећивао такве сајтове, а на моја питања зашто, одговарао - нисам ја то гледао. У једном моменту је покушао себе да повреди да би доказао да то није гледао... А после пар месеци му затекнем то у ранцу. Знала сам пре брака да је имао проблематичне периоде у животу. Све ми је таксативно навео још на почетку везе. Прихватила сам га таквог, тим пре што смо заједно кренули у Цркву, заједно смо одлазили на Литургије, читали духовну литературу, ходочастили, исповедали се, причешћивали... Заиста сам била убеђена да је све то било просто део његовог бунта, последица недостатка љубави у примарној породици и сл. Веровала сам му. А онда је клупко почело да се одмотава и толико тога је испливало на површину да сам остала згранута. Када сам му пронашла марихуану у џепу, рекла сам му да више нема куда. Или - или. Морала сам тако, јер би свако ћутање значило саглашавање или немо подржавање. Онда ми рече - ја не верујем у институцију психолога. Добро, нађи неко друго решење. А имам и неки отпор према мантији (то ми је било ново). Напослетку смо ипак отишли у једно саветовалиште, али смо наишли на неког психолога који ни сам себи не може да помогне и толико је немотивисан и без иницијативе и плана, да смо то обоје приметили. Супруг се отворио, али терапеут то заиста није умео да искористи. Сада сам заказала код неког психијатра, по препоруци једног од наших најеминентнијих психијатара. У суботу идемо, па ћемо видети. У целој причи ме је јако уплашило то што сам код њега видела недостатак воље и жеље да се промени. То ме је потресло. Човече, пробуди се, имаш двоје мајушне деце, а толико си незадовољан животом. Опет, када размислим, не желим да ово остане овако. Не желим проклетство у кући, проклети новац који није мој, већ ко зна чији. Не желим да ми се деца играју играчкама купљеним од њега, да носе такве ствари, да једу храну купљену од тога. То сам му и рекла. Не желим да животарим, већ да живим и да се радујем животу, људима, деци. Не желим агонију у којој јесам тренутно. Здравље ми је пољуљано, као што рече сестра која је слично проживела. Али све то не значи да треба да му затворим врата и кажем -врати се кући. Тим пре што је прилично лабилан и у пар наврата када је та солуција спомињана, помињао је како би себи одузео живот. Стоји да је то класична уцена и да је својствена таквим типовима, али опет... Стоји и то да је ужасно тако нешто носити на души. Не знам шта да кажем, покушаћемо и са овим терапеутом, а ја да будем мало мање малодушна и да свагда вапим нашем свемогућем Терапеуту да се Он смилује на Свог слугу и да му у срце усади покајничко расположење и отвори му ове очи ослепеле од грехова. А мени да помогне да могу овај крст храбро носити, имати довољно љубави, трпљења и стрпљења да умекшам његово окамењено срце. Много ми значе ваши коментари и запажања. Има доста тога што сам превидела, а што други као објективни посматрачи пре примете и боље сагледају. Свако добро и радост вам желим.

Да, то ми је најтеже. Деца. Још и он, малтене као треће дете. Да сам неке ствари знала пре него што смо добили децу, верујем да тај крст не бих могла да понесем.

Хвала, оче Иване. У оваквим животним околностима понекад бива тешко реално сагледати ситуацију, зато није лоше чути још неко мишљење.

Помаже Бог, Моје име није Нада, али је та нада једино што ми је у неким обрисима остало. Па... Тему сам насловила овако јер просто не могу да нађем пригодне речи да опишем њену тежину. Пријавила сам се на форум јер бих волела да чујем речи људи који су у вери, а то ми много значи. Праштајте ако кога саблазним. Моја мука је мој муж. Моја радост су моје двоје деце. Али ова мука не иде са овом радошћу, зато... Хоћу да вас питам... Када муж краде, лаже, користи лакше наркотике (марихуану), има проблем са наглашеним либидом и просто не налази у себи вољу да те ствари промени, да се осврне око себе и види колико је свет леп, колико су му дечица дивна, колико је Господ милостив, колико га супруга његова трпи... Шта онда? Шта онда та супруга да ради, како са тим да живи? Један смо организам. У светој тајни брака. А опет, како можемо бити један, када један део тела лаже други, безочно лаже...? Ћутати = саглашавати се. Изаћи из приче = одбацити човека и показати небригу за његово спасење. А опет, има и она пословица - неће баба силом у Рај. Волела бих да чујем ваше мишљење. Хвала и свако добро.